Вероватно већина нас овде зна, али ево укратко о животу Светога Василија.
Рођен је 28. децембра 1610. године у селу Мркоњићи у Попову Пољу, од оца Петра Јовановића и мајке Анастасије. На крштењу је добио име Стојан. Као дечак дат је на школовање у оближњи Манастир Завала, где је игуман био његов стриц Серафим. Нешто касније, пређе у Манастир Тврдош код Требиња, где је било седиште Требињске митрополије. Ту се замонашио добивши име Василије.
Као јеромонах, после Тврдоша, био је једно време у Цетињском манастиру код митрополита Мардарија, но између њих двојице дошло је до сукоба по питању унијаћења које је тада узимало маха у тим крајевима, посредством језуитских мисионара, на шта је митрополит благонаклоно гледао. Због тога, не слажући се са овим ставом, Василије се вратио у Тврдош. Затим је отпутовао у Русију да прикупља помоћ за народ и Цркву. Из Русије отишао је на Свету Гору, где је боравио једно време, највише у Манастиру Хиландар.
При повратку у Херцеговину, дошао је у Пећ код патриарха Пајсија, који га је, на Преображење 1638. године, хиротонисао за митрополита требињског (западно-херцеговачког). Након погибије митрополита оногошког (источно-херцеговачког), тадашњи патриарх Гаврило поставиће, 1651. године, владику Василија за митрополита над обе херцеговачке митрополије, и тако ће се некадашња Захумска митрополија поново објединити на челу са владиком Василијем.
Због сталног турског притиска, напушта матични Тврдош и своје митрополитско седиште премешта у Попе (Манастир Светог Димитрија) код Оногошта. Како му ни ту Турци нису дали мира, коначно напушта град и одлази „у пустињу“, са намером да нађе неко забачено место и ту заснује сопствени манастир који ће бити седиште митрополије.
За то мести изабрао је једну пећину у окомитој стени на Острошкој греди, више бјелопавлићког села Дабовићи, у којој се у 16. веку подвизавао пустињак Исаија из Оногошта. Знајући за ово место и за Исаијино подвижништво, Василије одлучи да настави његовим путем. С друге стране, као владика, имао је обевезе према повереном му народу, те је убрзо окупио монашко братство и приступио изградњи цркве у стени. Током 1660-их, подигнуте су две црквице, једна посвећена Ваведењу Пресвете Богородице, а друга Воздвижењу Часног Крста. Каснијим дограђивањем, оне су спојене у јединствену целину. Изглед који данас знамо, Манастир Острог добија крајем 19. и почетком 20. века.
Митрополит Василије је водио своју митрополију у веома тешка времена. С једне стране, народ је много страдавао од Турака и још више од домаћих потурчењака, с друге, у то време била је изузетно јака акција римокатоличке цркве на ширењу уније међу православнима, нарочито у Херцеговини. Коначно, и међу нашим народом било је осионих и безобзирних људи који Василију нису давали мира. Остало је забележено како су неки бјелопавлићки главари (пре свих, кнез Раич) отимали земљу Манастиру, наносили му штету и претили владики и братству. Каква су времена била, говори и податак који је остао у народном предању, да ни сам владика нигде ван манастирског круга није одлазио без своје две кубуре, које му је поклонио Бајо Николић Пивљанин. Готово све те насртаје владика Василије успео је да одбије и без оружја, својом смиреношћу и молитвом уз помоћ Божју.
Поучан је случај осионог кнеза Раича који је предњачио у злоби према владики Василију и његовом братству. Наиме, једном приликом, владика му је предвидео велику несрећу која ће се сручити на његов дом. И, заиста, како Раич није престајао са својим злоделима, у неком окршају с Турцима, изгину му сви синови. Кад је и сам схватио зашто му се то догодило, дошао је код владике Василија на покајање. И тада му је, иако је Раич већ био човек у годинама, владика Василије пророковао да ће му Бог, због искреног покајања, дати још мушког порода. И, тако се и догодило: кнезу Раичу се након тога родило још неколико синова.
Владика Василије се мирно упокојио 12. маја (29. априла по јулијанском календару) 1671. године у свом манастиру. На седам година након упокојења, Рафаилу Косијеревцу, игуману Манастира Жупа Никшићка у сну се јавио владика Василије и поручио да ископају његове мошти. Када је то учињено, пред задивљеним монаштвом се указало читаво, нетрулежно и миомирисно тело владичино. Мошти су тада, 1678. године, постављене у кивот, где стоје, ево већ 338 година. Глас о светости владике Василија брзо се пронео по народу, те га је ускоро и Црква прогласила светитељем. Житије Светог Василија Острошког написао је, боравећи пола године уз кивот Светитељев, патриарх Василије Бркић - Јовановић, 1765. године. Иза Светог Василија остало је завештајно писмо из 1666. године у којем он пише о заснивању Манастира Острог.
О чудима која су се над кивотом Светога Василија и по молитвама упућеним њему дешавала и до данас дешавају већ три столећа, не мора се много писати, већ је доста књига о томе написано.