С тим што су се преци Срба, Хрвата и Словенаца већ раздвојили пре доласка на Балкан (то одвајање је могло настати и око те 400те године), а вероватно смо и раније имали у самој матици посебне групе. Неки су из матице кренули на запад, неки полако према југу. Већ у времену сеоба на Балкан (око два века после ширења Словена из матице на разне стране) имамо спуштање и са запада и са истока (као неки левак, који је од празападнословенске и праисточнословенске, касније формирао јужнословенску компоненту)
Било је и тога. Али кажем, ту се радило о минорним разликама, које нису важне за каснији развој. Ево доброг примјера, да ти дочарам. Знамо да су у тренутку досељења на Балкан, нека јужнословенска племена вјероватно говорила
грод, а нека
горд. Али, данас сви јужни Словени говоре
град.
То је одличан примјер како је, кад су једном престале миграције, дошло до брисања ових старих дијалекталних разлика, и почеле су се развијати неке потпуно нове дијалекталне границе.
Кајкавски, Чакавски, Српски и најзападнији бугарски дијалекти су се развијали заједно и дијелили већину иновација, до дубоко у средњи вијек, Иако су били генетски различити, и досељени из разних смјерова:
Ова група је сигурно имала контакте и са Словачким. Код кајкавског су ти контакти били најснажнији и најдуже су трајали.
Што се тиче Македонаца и Бугара, мислим да је ту пресудну улогу одиграо утицај предсловенског становништва на њихов језик. Види
https://en.wikipedia.org/wiki/Balkan_sprachbundУ неким дијеловима Македоније и Бугарске има само 30% Словенске генетике.
Па тако истовремено дијеле иновације с осталим јужнословенским језицима, посебно српским, што их чини разумљивим, али имају и тај снажан предсловенски елемент који их одваја од Срба.