У сваком случају, појмом влах, често погрдно, означава се сваки странац на одређеном простору, сваки човек из другога краја, без обзира на веру; тога је значења и немачка реч welsch.
За Влахе се занимао и Павел Јозеф Шафарик (1795-1861), питајући се, између осталог, и на који је народ мислио летописац Нестор Часни, Кијевски (крај 11 – почетак 12. века) кад их је под тим именом поменуо у свом летопису: “Ако пођемо за пореклом речи Влах, наћи ћемо да је иста идентична са речима Välche (Велше), Vallon, Galle, Galate, Kelte, Celte и отуда значење Келти. Још данас, код словенског живља у Илирикуму носе име стари влах, Стара Влашка, два округа, један на месту граничења Далмације, Хрватске и Босне, а други у сред Србије и Босне на Ибру, на горњој Морави и Дрини, које им је остало од келтских Скордиска, који су некада насељавали оба предела” (П. Ј. Шафарик, О пореклу Словена по Лоренцу Суровјецком, Нови Сад 1998, стр. 105). О томе сведочи антички писац Страбон (64. пре Христа – 24. по Христу).
У вези са тим, хрватски историчар Фердо Шишић (1869-1940) казује да од почетка 12. века па све до Мохачке битке (1526), на подручју од Драве до мора најбројнији међу “странцима” били су Власи (Valachi, Vlachi, Olahi), звани и Maurovlachi, односно Моrovlachi (Моrlachi или Мrtvovlasi и Nigri Latini). “Нема сумње да су они подријетлом били Романи, и то било изравни потомци римских насељеника, било поромањени Трачани, и да су постали негдје јужно од планине Балкана у данашњим македонским и тесалским планинама. Отуда су се све више ширили према сјеверу и тако ушли у чисто славенске области, гдје су најприје говорили оба језика, а затим су се временом – у XIV и XV стољећу – сасвим пославенили, и то неке скупине прије, а неке касније.
Цар Душан их у »Законику« јасно разликује од Срба, Арбанаса и Грка, а у Хрватској се први пут спомињу у првој половици XIV (управо 1322). Власи су се бавили понајвише преношењем робе на коњима и мазгама… и сточарством, проводећи несталан живот, љети на планинским пасиштима, по катунима, а зими ближе присојној морској обали… Стога је име Влах од XIV до XVI ст. у првом реду значило сточара, дакле је обиљежавало најприје занимање или социјални положај, а не туђу народност. Хрватска бијаше пуна Влаха од Неретве (истини за вољу, тамо Хрватске и не беше – ИП) до Гвозда (Петрове горе – ИП), нарочито око Цетине, Зрмање и Лике; вјере бијаху највећим дијелом католичке, а тек изнимно грчкоисточне (Vlachi schismatici)” (F. Šišić, Pregled povijesti hrvatskoga naroda, Zagreb 1962, стр. 242-243).