Занимљиво је колико је језик с краја 15. вијека налик данашњему с покојом староликом рјечју, каконо је "одвјет" што се у других словјенских језика и данас користи у смислу "одговор".
Слажу се с тијем да разлике међу ондашњим и данашњим језиком нијесут големе и да се лијепо даје читати ... поње [1] оному који зна об тијех њеколико језичских измјенах и који је свјестан тога что се је все сбркало, одбацило, упростило те изједначило од тада до данас (тај се читајући радјеје увијек поново чуди колико је заправо мањих или већих измјен било, иако нам је ондашњи језик јешче разумљив). Но, кто је пак толико смјел илити дрзак па се у ово доба усуди писати на такав начин или можеда трун веће древнолико, убрзо ће добити одвјет да то "није српски", да је "савсијем неразумљиво" и да се такав гнусан облик језика не чита.
Упадљиво ми је на примјер да се тада у придјевијех и замјеницах, у једнини падежа родовника одређенога облика оно задње писме односно звук -а јешче храњаше (ког
а? чег
а?), а то повсе досљедно, на примјер «свог
а цклав
а» а не «свог цклава», или «дајте реченог
а Марк
а» умјесто данас уобичајено «дајте реченог Марка». Задњи примјер родовника: «заповјед големог
а господар
а». Облик придјева всагда лијепо праћаше облик именовице, како би уствари требало всегде бити (исто тако неодређено: человјек добр
а срдц
а).
Чтовише, у једнини се даре [2] и падеж мјестовник (о / на / у ко
м? че
м?) јешче колико толико разликоваше од дановника (ко
му? че
му?). Даклије мјестовник:
, а у њем пише господин цар ...
, без дановничскога дометка -у, «у њему» попут данашњега стања, и такође без -е, «у њем"е" / у великом"е" граду / на чврстом"е" столу». Досљедно и повјестно мало изворњеје всакако јест:
мјестовник: о(б) / на / у ко
м? че
м?
> у ње
м, о велико
м царји / градје / на чвсто
м стоље
(а јешче веће изконски: на чьрствѣ[јемь] столѣ, объ велицѣ[јемь] царји).
дановник: ко
му? че
му?
поклон добр
у человјек
у (неодређено), енгл. a gift for a good man.
поклон добро
му человјек
у (одређено), engl. a gift for the good man.
Данас се мјестовник и дановник у стандардном српском углавном јуре не [3] разликујут, ни у једнини а камоли у множини, ни у случаји именовиц, ни замјениц ни придјев, па се на оба падежа квачи дометак
-у или
-е или
се изоставља, како се кому свиђа и како је кому разположење, без устројења и свијести.
А о падежих множине да и не почнемо, то јест, о њиховом непостојањи илити изједначености оруђавника, мјестовника и дановника множине, о том се овде на бесједишчи до сада јуре безброј пута писало. Но, лијепо их јест видјети у датом списје. Ако бисмо се у оно вријеме обаче кретали већма ка југо-изтоку, један по један падеж би и онда одпадал, Блгари тада јуре оддавно хитаху плноју брзиноју ка обезпадежености, која у јужних Словијен представљаше и идаље представља континуум, растећ стрмо од сјеверо-запада (Словенци) ка југо-изтоку (Блгари).
. . . . . . . . . . . . . . .
Наша стара, читалцем можеда непозната словеса[1] екав. поне; по турски: барем
[2] даре, дори; по туркси: чак
[3] јуре = већ = енгл. already; јуре не = више не
Скорашње поруке