А шта онда рећи за сљедећи навод проф. Маројевића који ј еу потпуној супротности са горе наведеним:
"1.1. Jedna od zabluda ideologizovane nauke o srpskom jeziku sastoji se u tome što se ovaj jezik svrstava u zapadnojužnoslovensku podgrupu južnoslovenskih jezika, pa se ide čak dotle da se ti jezici genetski svode na jedan jezik. Tako Pavle Ivić tvrdi „da su razlike među zapadnojužnoslovenskim govorima bile vrlo male, sasvim nedovoljne za razlikovanje dvaju jezika na zapadnojužnoslovenskom području“2. Savremena lingvistička nauka u tom pogledu je nedvosmislena: srpski jezik (tzv. štokavski), hrvatski jezik (tzv. čakavski) i slovinjski jezik (tzv. kajkavski) sa slovenačkim — genetski se ne mogu svesti na j e d a n slovenski prajezik niti na j e d a n praslovenski dijalekat3. Najviše što se može reći, a što bi bilo i najtačnije, jeste fakat da se srpski jezik sa svojim zapadnim slovenskim susjedima (prvenstveno s hrvatskim) nalazio i nalazi u nekoj vrsti jezičkoga saveza i u odnosima tipološkog približavanja ili k o n v e r g e n c i j e.
1.2. Prije dolaska Protobugara na Balkan srpski jezik je činio cjelinu sa slovenskim govorima današnje Makedonije i današnje Bugarske, tako da možemo govoriti o j e d n o m (srpsko-slovenskom) praslovenskom dijalaktu: savremeni srpski i bugarski jezik, s prelaznim makedonskim govorima, genetski se mogu svesti na j e d a n slovenski prajezik (tačnije: pradijalekat). Jedan dio tih govora u kontaktu s neslovenskim jezikom Protobugara, uz razvoj balkanističkog inovacionog žarišta, poslužio je kao osnova za glotogenezu bugarskog jezika i etnogenezu bugarskog kao novog slovenskog naroda. Srpsko-slovenski govori Makedonije takođe preživljavaju krupne tipološke promjene, s izvjesnim obrisima nove glotogeneze koji bi govorili o mogućnosti formiranja novog, makedonskog jezika (danas su ti govori više prelazni od staroga srpskog prema novom bugarskom jeziku nego što predstavljaju već formiran novi južnoslovenski jezik). Moglo bi se reći, i to bi bilo najtačnije, da se na srpskom istorijskom jugoistoku odvija proces tipološkog udaljavanja ili d i v e r g e n c i j e."
За навод проф. Маројевића ваља рећи, да је без икакове научне основе. Наука тврди само једно, и то, да у време, када су словенска племена заузела своје данашње просторе, од Истре до Волге говорио се сасвим један јединствен језик - старословјенски. У то вријеме имао је и назале и полугласнике и преглас а>о јоште се није био десио. Тек 100-150 година након слијегања сеоба словјенски језик у разним крајевима почео је своју, како реку који се воле похвастат својим знањем латинскога, дивергенцију.
Да је то тако сведоче речи које су финци, румуни и мађари позајмили од словјена у додиру с њима1.
Први степен дивергенције била је продјела на источно словенски и остатак. (карва се разишла на крава и карава>корова)
Други степен дивергенције је када су разишли на једну страну пољски, а на други панонско-балкански словенски (крава дивергира на крова и крава)
Трећи степен дивергенције је 8. век, када су панонци претворили тј, дј у ц и дз>з; словенци и хрвати у ћ и ј, Срби у ћ и ђ, Бугари у шт и жд (светја, медја > свеца, меза; свећа, меја; свећа, међа; свешта, межда) а западнобугарско или македонско у свекја, мегја.
Четврди степен дивергенције је развој назала у којему је дошло до прегрупирања: панонци, срби и хрвати ронка > рука, словенци : рока, бугари: ръка, македонци: рака.
1.У свим финским језицима прозор, слов. окно се каже акуна, што сасвим одговара старословенскому акъна, кудеља се каже конталиа - што сасвим одговара старословјенскому кондаља, гаће кажу гатја, што сасвим одговара старословенскому гатја. Финци су дошли у додир са Словенима не раније 7. века. Овим се зна, да је на самом сјеверу "Велике Словенске земље" у то доба говорен јоште увек старословјенски.
У нашем јужном крају имамо латинске позајмице, називе биљака и римских градова, словјенске позајмице у мађарски и румунски, то како Грци пишу србско име "Монтимир" а не "Мутимир". Тим можемо закључити, да се и на самом југу "Велики Словенске земље" говорио исти онај старословјенски као и на њеном самом сјеверу.
У сваком случају србски је у својем најранијем развоју увијек био у веома узкој вези са хрватским, а никада се није много удаљавао ни од Словенскога, ни од Чешскога ни од Словачскога, а у исто вријеме стајао под јаким лексичким утицајем црквенословенских књига произвођених у Преславу и Охриду.
