ЋИРИЛИЦА
Једно од два словенска писма. Историјски извори казују да је творац словенске азбуке био свети Константин, назван Кирил. Писменост, као уређени систем, појавила се код Словена заједно са прихватањем хришћанства. Претпоставља се, а о томе има спомена и у изворима, да су Словени у прво време користили грчко писмо или латиницу да понешто забележе. О томе говори и загонетни Црноризац Храбар у своме трактату О писменех (О словима); текст је написан крајем X или почетком XI века. На самом почетку свога списа Храбар каже да су Словени, док су још били пагани, писали и гатали уз помоћ црта и реза; када су се покрстили, почели су да користе грчка и римска слова без устројенија. Међутим, како и сам Храбар констатује, то није био погодан начин да се обележе неки од специфичних словенских гласова. Затим је, каже Храбар, Бог помиловао род словенски па им је послао светога Константина Филозофа, названог Кирил, који им је по узору на грчки алфабет начинио азбуку од 38 слова. С обзиром на то да су Словени у почетку користили два писма, глагољицу и ћирилицу, није сасвим јасно на које се од њих односи Храбров трактат.
После дугогодишњих спорења и одмеравања чињеница које би ишле у прилог или противречиле томе ставу, преовладало је мишљење да је Константин саставио глагољицу и да управо о њој Храбар и говори. Изгледа да је термин „ћирилица" (Кирилово писмо) првобитно служио за означавање глагољице, о чему недвосмислено говори запис попа Упира у једном руском рукопису, где се каже да је књигу преписивао из куриловице под којом се очито подразумева глагољица, а то потврђују и трагови глагољског предлошка.
Данас је у науци општеприхваћено мишљење да је ћирилица настала од грчког унцијалног писма и то у источним бугарским земљама, у Преславу у време владавине цара Симеона (893-927). Један број истраживача сматра да је одлука о томе да се глагољица замени ћирилицом, тј. писмом које у највећој могућој мери подсећа на свечано грчко унцијално писмо, донета на државном сабору у Плиски (Преславу). Стара средњовековна ћирилска азбука састојала се од 24 слова директно преузета из грчког унцијалног писма (л, в, г, д, е, 2,, и, д, I, к, л, м, н, |, о, п, р, с, т, \[, ф, \, лг, \х>)и \2 посебних графема направљених у складу са фонетским потребама словенског језика (в, ж, ш, ц, ч, ш, љ., 1», тј, к», а, ж). Свако слово има одређену бројну вредност и то је једини начин писања бројева код Словена који користе ћирилицу у средњем веку. Током X и XI века у употреби су равноправно била оба писма - глагољица и ћирилица. Почетком XII века, међутим, ћирилица је код православних Словена на Балкану потиснула глагољицу и остала у употреби све до данас. Све до средине XIX века ћирилица је била и службено писмо у Влашкој и Молдавији.
Најстарија сведочанства употребе ћирилице су малобројни рукописи Х-Х1 века и, такође малобројна и фрагментарно сачувана, али изузетно важна епиграфска грађа. Најстарији данас познати рукописи писани ћирилицом углавном садрже текстове литургијског карактера: Савина књига (непотпуни јеванђелистар) и Супрасаљски зборник -чти-минеј за месец март. Овом фонду може се додати и већи број фрагмената писаних ћирилицом: Хиландарски листићи, Листићи Ундољског, Зографски листићи, Листићи Иљинског.