Знаменита српска племићка породица у Руском Царству су и грофови Милорадовићи. Њихови грбови се срећу у многим руским изворима који су се дотакли Милорадовића. У прилогу су две верзије њиховог грба из два тома
Општег грбовника дворских родова Сверуске Империје, из 19. века.
Грб рода Милорадовића и грб грофова Милорадовића:
Грб Милорадовића, тј. њихових предака Храбреновића, налазимо и у Охмучевићевом Илирском грбовнику, односно већини његових преписа. У прилогу је његова представа и
Првог загребачког преписа.
Занимљиво је да га у
Моденском грбовнику нема, док је у
Фојничком грбовнику представљен са другачијом челенком, уместо црног хрта са златном огрлицом, приказано је црно крило са сребрном лентом.
О Милорадовићима, односно њиховим прецима Храбреновићима, пише и Срђан Рудић у његовој
Властели Илирског грбовника, на 227. страни:
Иза презимена Храбреновић највероватније се крију власи Храбрени чији се катун помиње први пут 1388. године, Имали су баштину у Батногама, а на основу натписа у Ошанићима видимо да су Храбрени били везани за њих бар две генералције. Након пада средњовековне босанске државе Хребрени су имали одређену улогу која им је омогућила да изграде четири цркве под Турском влашћу. Најистакнутији члан ове влашке скупине био је Петар Стјепановић, син Стјепана Милорадовића, који се у дубровачкој грађи у периоду од 1473. до 1486. године помиње као катунар Храбрена и војвода Доњих Влаха. Након њега на положају војвода Доњих Влаха срећемо само Турке. Петар је 1468/69. године имао тимар у нахији Конац-поље, а 1477. године је добио у закуп лађе на Неретви од Почитеља до мора.
У Чингријиној генеалогији забележено је да се 1360. године из Зворника у Дубровник доселила породица Hrabri-Dobrievich.
У списковима средњовековне властеле Храбреновићи се вежу за Бања Луку.Треба споменути да су Милорадовићи били и једни од познатих ктитора Манастира Житомислић у Херцеговини. У том смислу занимљиво је и једно писмо српског сликара Паје Јовановића, који наводи да је за потребе израде његове познате слике
Проглашење Душановог законика, у Бечу користио један препис Илирског грбовника, који су Аустријанци донели управо из Манастира Житомислића, некад по окупацији Херцеговине.
Данас није познато колико је ово сведочанство аутентично, али и уколико јесте, после тог писма овом грбовнику се губи сваки траг. Оно што можемо поставити као хипотезу, јесте да су Милорадовићи за потребе доказивања свог племства, слично као и већина других српских породица које су се тог времена отисле према Европи, и за себе урадили један такав препис, који је касније могао бити похрањен у манастир, који су више пута богато даровали.
На крају крајева, они су били добро упознати са садржајем Илирског грбовника, о чему сведочи и потврда Дубровачке Републике о њиховом племенитом пореклу, која је заснована управо на књизи попа Станислава Рупчића, тачније неком од преписа Охмучевићевог Илирског грбовника, на основу које им је и потврђено племство у Руском Царству.
Та потврда се може погледати на 41. и 42. страни овог чланка о Милорадовићима, насталом равно пре једног века.
