Било би интересантно сазнати колико се тај источноромански клин као такав могао одржати међу Словенима. С обзиром на стари аутосомални резултат оног Македонца, није искључено да су и они рано дошли у додир са "источнобалканским" Словенима, па да су као такви на крају ушли у српски корпус. Много ми је то логичније, да је долазило до стапања на тај начин, него да су у касном средњем веку као Романи узимали српско име, у време када у неку руку већ постоје "национални" идентитети (наравно не у овом облику као данас).
Свакако, било је романских енклава које су се одржале све до касног средњег века, што се може пратити и у изворима. Више мислим на неку општу масу.
Што се тиче староседелаца провинције Далмације, требало бих најпре тражити у припадницима J2b-L283, али и кроз припаднике неких R1b грана.
Клин је што се тиче неке веће кохезије "пукао" вероватно већ у 9. веку, кад долази до проширења Првог бугарског царства ка Јужној и Великој Морави, а касније и западније од њих. Свакако је та источна група Јужних Словена прва дошла у ближи контакт са њима, они и имају више њихових језичких утицаја (нпр. и бугарски и македонски су чланови Балканске лингвистичке уније, заједно са румунским, албанским и грчким језиком, док књижевни српски то није, осим неких граматичких облика као што су нпр. "да+презент" уместо инфинитива, међутим дијалекти српског који су гранични ка бугарском и македонском јесу). С друге стране, у немањићким повељама се и даље међу Власима срећу источнороманска имена, такође разни топоними и дијалектизми у Шоплуку и пределима који се граниче са њим сведоче да источноромански говори нису били угашени током зрелог средњег века, већ касније, можда тек са доласком Турака или у раном периоду њихове владавине. Неких источнороманских топонима има и у чисто динарским областима (нпр. Негришори код Чачка, Дурмитор, Виситор, Пирлитор у Црној Гори, итд.), што би могао бити траг етнички влашке, источнороманске струје која је кренула ка западу (вероватно у време немањићке Србије), а од којих би једини преживели говорници могли бити данашњи Истрорумуни. Наравно, треба имати на уму да су и ти говорници источнороманског били под великим утицајем словенских говора и да су вероватно били двојезични, о чему нам сведочи велики број словенизама у свим источнороманским језицима осим у цинцарском који се први одвојио од осталих, те да је и то био један од главних фактора који је допринео њиховој коначној асимилацији.
