Вук Караџић је у предговору свом Српском (са П) Рјечнику, из 1818, у издању Просвете Београд из 1969, а које је приредио др Павле Ивић (ваљда смо за њега сви чули), и које је дато као фотокопија оригинала, написао да постоје људи који би да говоре и пишу чисто "Славенски", јер је језик којим говори обичан народ (и они) покварен од Славенског и да га се треба одрећи; а има и других. Они:
"(којије највише има) кажу, да не треба управо ни Славенски ни Српски, него да народни језик треба поправљати (у оригиналу је развучено а не подвучено; у сваком случају, ову реч је, као много глупу, нагласио сам Вук), и писати мјешовито између обадва језика, да се приближава и Славенскоме и да се гради књижевни језик, да се Славенски језик опет поврати у народ и оживи. Први имају врло мало списатеља (зашто слабо ко зна Славенски језик тако, да може књиге писати; а ни рјечника онаквога ни граматике још нема, као што би требало, и из који би човек могао Славенски језик тако научити, да може књиге писати), а други имају силу Божју, који једнако поправљају језик Српски (а кашто и Славенски, кад не знаду ни како је Српски ни Славенски ... (следе примери које изостављам)), и Славенском приближавају и граде (подвукао, тј. развукао Вук) књижевни језик (зашто они мисле, да су књижевни језици осталије народа начињени (опет нагласио Вук), а не могу да разумију, да су сви народи почели писати оним језиком, као што говоре орачи и копачи, свињари и говедари, па кад се почело љепше мислити, онда су и језици љепши постали."
Ову последњу реч нагласио је, опет, Вук. Како језици, тако и историја: настају (или постају) и бележе се. Став да "историју пишу победници" у себи носи замку која нас спречава да прихватимо да историја као наука уопште постоји, јер, чим наиђемо на нешто што нам није по вољи, рећи ћемо - и у себи и на глас - ту флоскулу. У јавности општа прихваћеност теорија завере може се донекле оправдати разумљивим неповерењем у систем, односно власт, односно званичне информације у медијима, али она нас удаљава од суштине: историја се не пише, историја настаје и бележи се, баш као што се и језик бележи, а не поправља. Деретић, Пјановићка и екипа пљују историчаре, нудећи смеће заузврат; на овом форуму неки негирају Вука (више по питању ортографије, али и граматика је на тапету) и ја не могу да одолим искушењу да их не сврстам у Деретиће српског језика и писма.
Ја сам на овај форум дошао да сазнам нешто о свом пореклу, а успут и о пореклу свог (српског) народа. Нашао сам свашта. То ме није поколебало, али са жаљењем констатујем да би ми праћење овог форума без опције игнорисања порука одређених корисника било јако тешко.
