Јутрос је у Јутарњем програму РТС1 био занимљив и забрињавајући прилог о нашој стварности, о томе како нам воће пропада јер нема ко да га бере, млади неће сматрајући да су дневнице мале (за неко воће иду и до 50 еура), а старији људи се пријављују, али су њихове могућности ограничене.
И није само брање воћа, већ и разни други послови. Па се наводи како у Србији неке послове обављају странци – гастарбајтери. Доставу разне робе врше Узбекистанци, на грађевини раде Турци, Индијци и Кинези, по хотелима спремачице и спремачи су Непалци, возачи аутобуса су из Шри Ланке, берачи воћа из Кине... Па још додају да чекамо да дођу странци занатлије и мајстори...
Најжалоснији је закључак где се каже да се надамо да они неће отићи даље у Европу кад се мало снађу, него да ће остати овде, јер нема домаће радне снаге за ове послове.
Данас сам се возио у аутобусу београдског ГСП за чијим воланом је седео Индус (можда и из Шри Ланке), а свакодневно виђам достављаче на бициклима који су, очито, из средње и јужне Азије...
Кад овоме додамо непрекидно исељавање Срба у земље запада и негативни природни прираштај, закључак је више него јасан.