Ово је свакако тема о којој се може писати нашироко и о којој треба писати стално и на сваком мјесту. Да се ишта питам, као што се не питам, ја бих сваки дневник, али буквално сваки, почињао са поражавајућим подацима о нестанку нашег народа. Мислим да је то тема свих тема, питање свих питања. Какве слободе, људска права, педери и остале глупости. Све бих то забранио. Абортусе наравно да бих забранио. Кад је у питању опстанак нације нема људских права, слобода и осталих глупости. И то више није ствар избора жене, да ли нешто хоће или неће, него државно питање.
И не слажем се да су нама криви системи владавине, Запад, Европа, људска права или не знам већ шта. Криви смо ми и само ми. Ако су генерације мог ђеда имале по 6 и више дјеце, а генерације мога оца обично по двоје дјеце, а садашње генерације се не жене, мислим да ту одговорност не треба пребацивати на Комунизам и неку моду тог времена. Зар ти ђедови и касније очеви исто тако нису криви што нису васпитали своју дјецу у духу да је породица основа свега и да је највеће богатство имати што више дјеце. Ако наша дјеца сутра не буду се женила или удавала и имали што више дјеце, једина кривица је на нама што им то нисмо усадили.
Мислим да црква такође сноси одговорност у смислу што не ради ништа или недовољно по том питању. Није довољно само да долазимо на службу, молимо се Богу и да црква само декларативно пропагира подизање наталитета. Зар се не могу организовати нека окупљања, сусрети, спајања или не знам већ шта под покровитељством цркве у коме би буквално учествовали у проводаџисању. То је конкретан вид борбе.
Кад се окренем око себе и само набројим људе које познајем и сагледам њихов статус (већина је неожењених или имају једно или двоје дјеце), не морам ићи даље, не требају ми статистике, одмах знам да нам нема спаса. И посебно ми смета кад видим да неко Србује истиче Српство на прво мјесто, а није се ни оженио, нити има дјеце. Што се мене лично тиче данас се Србује само на начин да правиш што више дјеце, одгајаш их у патријархалном духу и поставиш породицу изнад свега. Кад питам те што Србују, гдје су ти војници за будуће ратове, са чим ћемо ратовати, одговора нема. (наравно у шали).
Имам само троје дјеце и одговорно тврдим да финансије нису и не могу бити пресудне. Како сам имао за једно, тако имам и за троје. А о срећи, радости и смијеху у кући сваки дан да и не говорим. То нема цијене.
Посебно се разочарам кад видим људе који се баве поријеклом, као и ми, а нису се оженили, нити имају потомака. Макар би они требали схватити значај тога. Али џаба. Кад их питам: За кога правиш стабло, истражујеш претке, улажеш огроман труд да сазнаш ко си и одакле потичеш када то немаш коме пренијети, нема одговора.
Скоро су избацили податак да нас има мање од 7 милиона у Србији, у Републици Српској нас нема ни милион. Туга.
