Срби у Ердељу

Порекло становништва > Дијаспора

Срби у Ердељу

<< < (2/3) > >>

Amicus:

--- Цитат: Uzi Јануар 12, 2020, 09:21:19 поподне --- ???

Имам једног пријатеља Румуна из тих крајева, па ћу га питати зна ли којег Срба да би се хтео тестирати.

--- Крај цитата ---

Било би интересантно. Кроз историју било је исељавања Срба у Ердељ, али би тамо били брзо асимиловани у тамошње становништво, јер тамо никад нису представљали значајнији етнички фактор. Можда би се могао наћи неки по презимену које би било карактесристично српско. Мени је и овај Поповић упитан, али на основу презимена, рекао бих да се ипак ради о потомку неких исељених Срба.

Иначе, недавно смо баш набавили једну сјајну књигу о Историји Ердеља, биће занимљиво претражити је кад се нађе у дигиталној библиотеци.

ДушанВучко:
"Срба је у Брашову било мало током историје, али те епизоде су вредне пажње. Србин, Исаија архимандрит, је у Брашову трпео насиље, од стране мађарског пуковника гроф Ладислава Чакија, у 2/2 17. века. Исаија је био монах са Свете Горе, и враћајући се из мисије у Русији, дошао је у Брашов, где су му отели пасош и затворили га.[5] Он је затим био затворен заједно са грофом Ђорђем Бранковићем у Сибињу, али је касније пуштен.[6]

Када су Румуни у Ердељу прешли у унију са католицима, народ је остао препуштен самом себи, без духовних вођа и свештеника. Срби су покушавали током 18. века да помогну (да их отргну од уније) мисионарећи међу њима. Деловао је у Брашову међу ердељским Румунима и владика Крушедолски, Никанор Мелентијевић 1735. године, пишући тамошњим православцима посланице. Други калуђер Висарион Србин из манастира Пакре, родом из Мајдана у Босни, мисионарио је по Ердељу од 1742. године. Радио је по налогу Патријарха Арсенија IV са намером да поврати ердељске Румуне од Уније. Кренуо је од места Липе, где је на једном брду подигао велики дрвени крст, и скупио силан народ да му проповеда. Његова проповед је имала велики ефекат на Румуне, који су почели да бојкотују унијатске свештенике. Улазио је међу унијате до Брашова.[7] Као посланик на српском црквено-народном сабору 1744. године учествовао је као посланик поп Иродион "от Брашове". У Брашову је боравио и Дионисије Новаковић, каснији епископ будимски, којег је 1767. године заменио Димитрије Кириловић као православни епископ у Ердељу. Аустријски цар Јосиф II поставио је 1783. године за епископа ердељског још једног Србина, Гедеона Никитића, а за њим је следовао Герасим Адамовић такође Србин, од цара потврђен 1789. године. Румуни су се бунили што им је странац наметнут, али он је радећи у духу православља до смрти 1796. године деловао. Био је то последњи Србин епископ у Ердељу, од тада по царској милости постављани су Румуни (1810)"
https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D1%80%D0%B0%D1%88%D0%BE%D0%B2#Срби_у_Брашову

ДушанВучко:
Пренумерант Стојковићеве угледне књиге био је 1802. године у Брашову "у Трансилванији", тамошњи Србин купец Аврам Дузић.[9] Вујићеву књигу о француској граматици набавио је 1805. године један Србин у Брашову - Антоније Поповић купец.[10] Другу Вујићеву књигу платио је 1807. године, да се штампа исти Поповић, за којег аутор наводи у посвети: "Господар Димитрије Поповић, Краљевске слободне вароши Новог Сада али и Брашова - знатни купац". Био је то његов мецена, "љубазни друг и пријатељ". Познанство са Поповићем, започело је са писмом послатим из Брашова августа 1805. године. Брашовски трговац му је великодушно нудио 50-100 ф. за објављивање било којег његовог дела.[11]

Свештено-историјску књигу преведену на бугарски језик, од стране Анастаса Стојановића - Котељанина (из Казана) и Антонија Јовановића, набавили су 1825. године у Брашову претплатници: Стефан Хаџи Јовановић, Ангел Ангеловић, Стојко Хаџи Пенчовић, Анастас Јовановић Чукина, Панагиот Хаџи Христовић, Симеон Хаџи Јовановић, Јоаким Ивановић, Ангел Икономовић, Илија Теодоровић и Велизариј Стојановић.[12]

Купац књиге о српском јунаку Милошу Обилићу, био је 1829. године Хаџи Јордан Хаџићену, велико-купац у "Кронштату" (Брашови).[13] Милош Обреновић је 1830. године имао у Брашову "свог човека" (поверљиву особу) Пантелију Хаџи Стоила (Бугарина?). Српски летопис је 1834. године наручио у Брашову, Јован Славнић тамошњи великокупац.

Окупили су се српски читаоци око једне филозофске књиге у "Прашову" (Брашову) "у Мађарској" 1844. године. Пренумерантски пункт су образовали умни људи, који су се ту сјатили са свих страна: Висарион Мишковић свршени богослов (из Баната), Јован Риђички од Скрибешће (из Банатског Колмоша), Димитрије Михајловић стихотворац (из Новог Сада), Милош Димитријевић, Димитрије Поповић (из Новог Сада), Атанасије Танасијевић, Ђорђе Мишковић, Димитрије Бибић, Петар Гронић, Стефан Сретковић, Јован Илић Србијанац и Светозар Ранковић.[14] Српско-грчки приручник за учење језика узели су захваљујући скупљачу претплате Јовану Славнићу трговцу, повезани Срби и Грци из Брашова: поп Григорије Јован парох грчке православне цркве у Брашову, те трговци - Никола Јовановић, Јован Марковић (из Беча), Анастас Сафрану, Илија Русет, Тома Златко, Емануил Златко, Сотир Маичу, Емилијан Јовановић, Сотир Петровић, Јордан Ангеловић, Василије Парчов, Јован Раћи, Александар Моришеско, Василије Ордиган, Петар Јовановић, Димитрије Каракаши, Гаврил Карповић, Константин и Петар Јовановић.[15]

Давидовићева књига о историји Срба стигла је и у "Брашово" код тамошњих српских читалаца 1846. године: скупљач претплате Васа Василијевић у Земуну, од "Високоблагодног господина" Георгија Арбутине ц и к мајора Окружног комаданта границе, града и вароши Брашовске, и Јована Славнића трговца у Брашову.[16] Исте, 1846. године у Панчеву се бавио послом трговац из Брашова, који се јавља као пренумерант једне популарне књиге - Петар Г. Јанковић.[17]

Године 1852. као претплатник једне српске књиге јавља се у Брашову, Николај Марко Недељковић тамошњи трговац.[18] Исти се јавља те године као купац још једне Рашићеве српске књиге.[19] Претплатник је и једне библијске историјске књиге из 1857. године у граду "Брашово".[20]

Почетком 20. века у Брашову је било пописано 36 православних Срба

ДушанВучко:
Дионисије Новаковић (1705, Бока которска— 8. децембар. 1767, Сентандреја, код Будимпеште) је био будимски епископ, проповедник и црквени писац.
За епископа Будимске епархије је посвећен 1748. године. Царским указом а без знања и "привољења" карловачког митрополита и Синода, постављен је истовремено и за епископског викара у Ердељу. Године 1761. године добио је на управу и Трансилванску епархију, стекавши знатне заслуге за одбрану православља међу трансилванским Румунима. Дионисије је одлазио у Ердељ, а последње његово бављење десило се и јесен 1767. године. Било је то надомак смрти која га је снашла по повратку 8. децембра 1767. године у Сентандреји.
https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B8%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B5_%D0%9D%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B

ДушанВучко:

--- Цитат: ДушанВучко Јануар 13, 2020, 02:31:36 пре подне ---Дионисије Новаковић (1705, Бока которска— 8. децембар. 1767, Сентандреја, код Будимпеште) је био будимски епископ, проповедник и црквени писац.
За епископа Будимске епархије је посвећен 1748. године. Царским указом а без знања и "привољења" карловачког митрополита и Синода, постављен је истовремено и за епископског викара у Ердељу. Године 1761. године добио је на управу и Трансилванску епархију, стекавши знатне заслуге за одбрану православља међу трансилванским Румунима. Дионисије је одлазио у Ердељ, а последње његово бављење десило се и јесен 1767. године. Било је то надомак смрти која га је снашла по повратку 8. децембра 1767. године у Сентандреји.
https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B8%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B5_%D0%9D%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B

--- Крај цитата ---
Ердељски епископ Дионизије Новаковић је имао резиденцију у Рашинарима, 1761-1767. године. Након повратка у Будим, његови наследници су имали до 1796. године столицу у Сибињу. Никитић Гедеон (1736-1788) дошао је из Будима у Сибињ-Рашинари, за српског епископа.
Рашинари (рум. Răşinari) насеље је у Румунији у округу Сибињ у општини Рашинари.
У месту је живело много избеглих Срба из Баната, након пропасти великог устанка 1594. године. У том насељу надомак града Сибиња које се сматра за једно од средишта румунског препорода, било је у 18. и 19. веку доста Срба.
Răşinari

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B0%D1%88%D0%B8%D0%BD%D0%B0%D1%80%D0%B8_(%D0%A1%D0%B8%D0%B1%D0%B8%D1%9A)

Навигација