Недавно сам сазнао за једну изузетну личност са наших простора, Каплана Буровића. Претпостављам да знате о каквом се човеку ради (”Балкански Мандела”). Оно што је посебно интересантно је разголићавање албанске нације од стране човека који је рођен као Албанац, а који је открио да су његови корени заправо српски, попут рецимо Ђорђа Скендербега. После таквог сазнања он је вратио себи старо српско породично презиме и отворено говори о албанској нацији као о вештачкој нацији. По њему, када би се одбили поарбанашени Срби и остали од Албанаца, њих на Косову не би било више од 25%, а у Албанији висе од 60%. У Албанији има подручја која нису мања од Косова или Метохије, а у којима претежно живе Власи, Грци или Срби (Црногорци, Македонци).
Каплан Буровић (алб. Каплан Ресули), рођен у Улцињу, Краљевина Југославија, 8. август 1934 год. је албанолог, књижевник, публициста и истраживач. Почасни је члан Академије наука и уметности албанских интелектуалаца. Аутор је поеме Бојана због које је био ухапшен.
Ево шта каже господин Буровић о пореклу Албанаца:
Научну истину о пореклу Албанаца, којој сам посветио сав мој живот и третирао је од пре 55 година у мојим многобројним студијама, изнео сам детаљно у мом делу КО СУ АЛБАНЦИ, које је објављено у Женеви 2007. године. Иако сам тамо научно образложио моју тезу, у супротности са њом видим да се изражавају неки наши научници, који, не само што и не спомињу моју тезу, па ни моје име, већ и прелазе преко ње као да не постоји, или – како то наш народ каже – као поред турског гробља. Ја знам да им то наређује њихова титоистичка свест, или титоизам оних под чијом наредбом пишу, под чијом гвозденом петом живе, ако не и православни фундаментализам, који им је затровао душу и ослепио очи. Али, пошто наука неће да зна ни за веру, нити за политику, мислим да је крајње време да се ови наши научници отресу верског фундаментализма, политике и титоизма, бар кад третирају научне проблеме.
Међу њима се истакао др Јован И. Деретић, коме сам колегијално једним мојим чланком скренуо пажњу преко И-Н СЕРБСКИХ на неодрживост његове тезе о пореклу Албанаца, а како видим на интернету (колико за примјер спомињем ГЛАС ДИЈАСПОРЕ!), има и других који су му се супротставили, не улазећи у научно доказивање. Користим прилику да Македонској академији наука и уметности захвалим што је моје албанолошке тезе смело унела у своју ЕНЦИКЛОПЕДИЈУ, прихватила их и, на бази њих, она теоретски и третира албанску дијаспору у Македонији, дистанцирајући се овако од свега поменутог и крепко корачајући на путу научне истине.
Зато сам приморан да се заузмем хипотезом г. Деретића о пореклу Албанаца, да сви виде зашто се ја не слажем са њим. Радо ћу чекати да ми и г. Деретић каже зашто се он не слаже самном, ако му то није забрањено.
По г. Деретићу и његовим колегама (Гојко Вукчевић, др Славенко Терзић, др Ђорђе Јанковић и други): “Постоје три теорије о пореклу Албанаца: да су пореком са Кавказа (заступао је у XIX веку и француски конзул у Јанини Андри Пуквил), да су мешавина различитих старобалканских елемената, и да су пореклом Илири”.
Деретић и његове колеге заступају ону прву хипотезу, да су пореклом са Кавказа, браћа тамошњих Албана.
Ја сам заступао и заступам једну посебну хипотезу, коју нисам измислио, већ је мукотрпно изградио кроз деценије, а на бази научних истраживања и открића светских научника, познатих албанолога, па и мојих, личних истраживања и открића, а са којом су се сложили и највећи албански научници, албанолози. Како видим, у последње време, и сами најобичнији Албанци, свиђало им се или не свиђало, постепено је прихваћају, па нам изјављују преко медија да за кратко време, ова ће моја теза надвладати и међу њима.
Наиме, Албанци нису ни са Кавказа, нити Илири, па ни мешавина различитих старобалканских елемената. Они су један засебан народ, који се, као и сви други народи, мешао и са другим народима, могуће нешто више од својих балканских суседа, што се објашњава њиховом историјом без писма и, до касно, без своје државе. Године 1908. су установили своју азбуку, а крајем 1912. су прогласили своју независност и почели да граде своју прву државу.
По Деретићу и његовим колегама, који заступају Кавказску хипотезу, на источне падине Кавказа (данашњи Азербејџан и Дагестан), у VIII веку наше ере живео је сточарско-ловачки народ, који себе наводно назива Шћипетарима (Брђанима). Тај предео је у раном средњем веку познат као Албанија.
У то време, Арабљани, у ратном походу, освајају поменуте пределе. “Шћипетари” се налазе између Хазара Мојсијевих и вере на северу (који их угњетавају великим порезом) и Арабљана на југу (који им нуде повластице и прелаз у Мухамедову веру). Албанци су се наводно приклонили Арабљанима, који затим освајају део јужне Италије и Сицилију. Жељећи да и тамо етнички и верски учврсте свој положај, Арабљани пресељавају део Албанаца са простора Кавказа и насељавају по новоосвојеним територијама Италије. На овом простору Албанци су се поново нашли између две вере Мухамедове и Христове. У непрестаним ратовима и преотимањима територија, “Шћипетари” су били принуђени да често прелазе из једне у другу веру, како би што лакше обезбедили свој опстанак.
У XI веку у Србији је владао цар Доброслав Први Војислав (1024-1065). Бранећи Србију, потукао је до ногу византијског цара Василија Другог. Као последица тога, у Византији је дошло до нереда, побуна. У јужној Италили и Сицилији, византијски намесник Ђорђе Манијак побуни се и крену на Визант да се лично устоличи на престол цара. Он је војску спремио у Италији, укрцао је на бродове и кренуо према Драчу. У тој је војсци било доста “Шћипетара”, који су се марта 1043. године искрцали у Драч, што више и са својим породицама, женама и децом, па и са имовином!!!
Ђорђе Манијак је потучен код Дојранског језера и убијен од Византинаца. Преостали део војске се предао, а са њима и “Шћипетари”. Византинци Ђорђа Манијака су поређани у редове византијске војске, док су “Шћипетари” з а м о л и л и цара Војислава да им дозволи да се населе у околини Рабана, на падинама планине Јабланица, где су, као сточарски народ, чували стоку и плаћали порез Србима.
Да видите сада зашто се не слажем са овом хипотезом.
1.- Језик Албана Кавказа је био КЕНТУМ групе, док је албански језик САТЕМ групе. Један народ са сатем карактеристиком језика не може да буде ни брат, камоли син једног народа са кентум карактеристиком, ако претходно није претрпео промену субстрата свог језика. Сви албанолози света, па и сами албански, тврде да овај језик није претрпео никакву промену субстрата. Следствено, Албанци немају никакве генеалошке везе са Албанима Кавказа.
Ово је довољно за сваког научника, али, за обичне људе, додајемо и ово:
2.- Албански језик има тако много балтичко-словенских (у првом реду литванских!) речи, да је светски познати аустријски албанолог, академик, проф. др Густав Мајер (Меyеr, 1850-1900) изјавио да је албански језик брат литванског језика. Са њиме су се сложили не само многи познати светски албанолози, већ и албански, па и највећи албанолог Албаније свих времена, академик, проф. др Ећрем Чабеј (Еqrem Çabeј, 1908-1980).
Нема сумње да су се Албанци (који се тада сигурно нису звали овако), можда у првом веку старе ере, ставили у покрет из кољевке човечанства, Индије, заједно са словенским племенима, могуће баш са Литванцима, па прелазећи преко Кавказа могуће и поред тамошњих Албана, стигли су на обале Балтичког мора, где су дуго живели у симбиози са Литванцима и спасили се асимилирања њиховим новим покретом према средњој Европи и обалама Дунава, куда су ишла и многа друга словенска племена, али не и Литванци.
3.- Албански језик има тако много румунских речи и других румунских карактеристика, у граматици и фолклору, да се замало румунизирао. Поменути Академик Чабеј, изјављује и доказује да се албански језик формирао у VI веку нове ере управо у Румунији, на падинама планина Карпати и Бескиди. По њему и ова два топонима су албанске речи.
Да их монголски Бугари кана Аспаруха нису пребацили 679. године наше ере преко Дунава, у данашњој Бугарској у Тракији, данас Албанци не би постојали.
4.- Албански језик нема много трачких речи, али их има. Поводећи се за њима, аустријски академик, проф. др Густав Вајганд (Weigand, 1860-1930), познат као највећи албанолог свог времена, помислио је да су ови Албанци трачког порекла. Ја сам му се супротставио и доказао да трачке речи албанског језика не доказују њихово трачко порекло, већ њихова маршрута куда су прошли на путу од Индије до данашње Албаније.
Живећи са својим козама по планинама Тракије преко једног века, они не само што су се спасили асимилације од словенских Бугара, већ су и сами асимилирали породице Трачана, које су нашли по тим врлетима, а које су тим планинским животом избегли не само романизирање, већ и прелаз са Балкана у данашњу Румунију, што се десило са прадедовима данашњих Румуна и Влаха у III веку наше ере. Преко ових асимилираних породица Албанци су без сумње асимилирали, усвојили, и коју трачку реч, као што су неке од оних, које нам спомиње поменути академик Вајганд.
5.- Албански језик има и бугарских речи, па и граматичких карактеристика, што нам доказује да су ови Албанци дуго живели под бугарском влашћу. Наиме, они су живели под бугарском влашћу не само у Бугарској, већ и у Албанији.
Како се зна, бугарски Цар Борис (852-889), на челу своје војске кренуо је у поход према средњем Балкану, па и према обалама мора Јонског и Јадранског. Стигао је и до данашње Црне Горе. Он је повео са собом ове Албанце као комору те војске и сместио их у Мат, покрајина данашње средње Албаније, изнад Тиране, одакле су га снабдели не само месом, сиром и другим млечним производима, већ и тадањом стратешком сировином – кожом, јако потребна за војску. То се десило негде средином IX века наше ере.
Језик ових Албанаца нам сведочи ова маршрута. Да су дошли морсим путем, са Сицилије, како нам то претендира г. Деретић, све што споменусмо у тачкама 2, 3, 4, 5 не би постојало у језику ових Албанаца. Њихово постојање је значајна чињеница, која се не може порећи. Напротив, она пориче да су ови Албанци стигли у Албанију било којим другим путем.
6.- Да су Албанци претходно живели на обале Касписког мора (у тамошњој Албанији), па морем прешли на Сицилију и јужну Италију, где су по Деретићу живели од VIII века до 1043. године, то је око 3 века, бавили би се и поморством, јер су и у Сицилији и у јужној Италији имали море на дохват руке, па макар и тамо живели по брдима и планинама. Тако би имали и своју поморску терминологију, наравно са примесама јужно-италијанског језика. Светски научници констатовали су да Албанци немају ни рибарску терминологију, камоли и поморску, а ја сам томе додао да дан-данас ови Албанци не знају ни да готове рибу, па је и не једу, сем оних који су то после турске окупације сишли на обали мора и научили то од Турака. Поред српских речи они имају и италијанске, али северне, венецијанске, које су делимично попримили преко српског језика.
7.- Да су Албанце пребацили са Кавказа на Сицилију Арабљани и да су тако дуго живели под њихову власт, они би имали подоста арапских речи. Чињеница је да су арапске речи у албанском језику не само бројчано најмање, већ и посредством турског језика. Па и реч АНИЈЕ нису примили од оних Арабљана, који су их наводно пребацили на Сицилију, већ од Арабљана северне Африке, који су дошли на обале Јадрана као гусари и пирати, заједно са Турским окупаторима, у XVI веку.
8.- У Италији нема ни трага од ових Албанаца. Данашњи Албанци Италије су из времена борби Скендербега против Турака, а то је XV век наше ере. Већина њих су били православни (па и данас су такви), што их је сачувало од италијанске-католичке асимилације. Сви који су стигли тамо као католици, асимилирали су се. Значи, између ових Албанаца и оних које замишљају Деретић са својим колегама, нема ништа заједничког.
Ако у Италији нема трагова од ових Албанаца, има трагова од једних других, од Албана, који су били келтско племе. Разликујте Албане од Албанаца! Ови, Албани, у IV веку пре н.е., сишли су из Шкотске са осталим Келтима, прешли преко Француске, Швајцарске, Италије и обалом Јадрана стигли до данашње области Мат у Албанији. Одавде су преко Балкана, Дунава, Румуније и руских степа, стигли на обале Касписког мора, где су формирали поменуту тамошњу Албанију. На овом путу, од Шкотске до обала Каспика, они су остављаји делове својих племена, читава братства. Тако су Албани познати у Италији још од времена Римљана.
Римски хроничар Помпеј Торг пише: “…кажу да су Албани (Кавказа) дошли некада са Херкулом из Италије, са Планина Албани (Monti Albani налазе се на истоку Рима), када је после убиства Хериона, гонио његова стада по Италији. Памти се да су, у време рата са Митридатом, Албани (Кавказа) поздравили као своју браћу војнике Помпеја”.
Нема сумње да је у војсци Помпеја било и Албана Италије, који су се на свом матерњем језику споразумели са Албанима Кавказа. У вези са овим ја сам навео и К.Тацита и Нерона. Опширније о овоме видите моју студију КО СУ АЛБАНОИ?
И на територији коју данас познајемо именом Албанија, у област Мат, Келти су оставили део племена, познато у историји под именом Албанои.
Кад су данашњи Албанци стигли из Румуније у Мат (по мени, како сам већ нагласио, то је IX век наше ере: Академик Чабеј каже X век !) нашли су ту келтске Албаное, које су асимилирали, а њихово етничко име АЛБАНОИ, познатом метатезом албанског језика Л:Р прилагодили су свом језику у АЛËБАН-АРËБАН-АРБАН, и заборављајући своје дотадашње етничко име назвали се тако, што није изузетан пример. И словенски Бугари (Анди) назвали су се овако по Бугарима кана Аспаруха! И Французи су се овако назвали по имену немачког племена Франке! Итд.
Значи, данашњи Албанци нису Келти, нити поменуто келтско племе Албанои, али су од тог племена, сем етничког имена, преузели и много што друго, да их је Г.Бајром сматрао за своје саплеменике и писао о њима славопојке.
Да нису исти народ, довољна је чињеница коју споменусмо још на самом почетку ове расправе: Албански језик је САТЕМ, а језик Келта (и Албаноа) био је КЕНТУМ.
У једанаестом веку наше ере ови Албанци почињу да излазе из области Мата, пошто су се намножили и више их та област није запремала. Они силазе и у драчко поље, па их је ту регрутирао 1043. године драчки кнез, поменути Ђорђе Манијак. Значи, није их довео са Сицилије са бродовима, како то претендира г. Деретић. Ја не знам где је то нашао он и чиме то доказује?
Исто тако и име ШЋИПЕТАРИ, колико је мени познато, потиче из XVIII века. Где га је то нашао г. Деретић у VIII веку, и то код Албана Кавказа? Албанци су почели да се називају Шћипетарима не по брдима, већ по орлу = “схкyпе-схкипе-схqипе” (прононцира се шћипе), а по примеру Турака, који се управо у то време назваше ОСМАНЛИЈЕ по апелативу осман = “орао”. И једни и други “синови орла”.
Уз ово, треба знати да Албанци, кад су стигли у данашњу Албанију (IX век), нису имали глас Ш. Само после симбиозе са Србима (IX-XIV век) они попримају овај глас, па су се следствено, само од тог времена могли и назвати Шћипетари, са Ш- (они њиховим писмом бележе SHQIPTAR).
Посебно, где је нашао да су ти “Шћипетари” замолили цара Војисава да им дозволи да се населе у околини Рабана, на падинама планине Јабланица, куда су као сточарски народ, чували стоку и плаћали порез Србима! Како нагласих, Албанце је из Бугарске пребацио у данашњу Албанију, у област Мата, поменути бугарски Цар Борис (могуће и његов претходник) и дуго су били његови поданици.
9.- Како је могуће да се територија “Шћипетара” са Кавказа, назове и тамо, на Кавказу, и овде, на Балкану, АЛБАНИЈА? Па, ако су се ови Албанци још тамо, на Кавказу, звали Шћипетарима (по Деретићу – Брђани!), зашто се и та “њихова” територија није назвала по њиховом имену ШЋИПЕРИЈА, па и овде – на Балкану!
Како је могуће да у II веку наше ере Клод Птолеме (Claude Ptolémée, II век н.е.) по Деретићу назове један град Балканске Албаније АЛБАНОПОЛИС (одредио му и географске кординте: 46° и 41°5’), кад су ови Албанци (звани усто и “Шћипетари”) опет по Деретићу стигли у овој Албанији године 1043, у XI веку!
Ваистину, он нам каже да се тако назвао тај град по Белграду-Берату, да је АЛБАНОПОЛИС превод са српског на на који то језик? ПОЛИС је грчка реч, али не и АЛБАНО, па ни АЛБА! Је ли могуће да је Птолеме комбиновао два језика у једној речи! И зашто! Пре бисмо рекли да у топониму АЛБАНОПОЛИС немамо превод БЕОГРАДА, већ сложеницу од АЛБАНО (име племена Албано-и) и грчке речи ПОЛИС, која значи “град”. Односно – ГРАД АЛБАНА.
Да је ово истина сведочи нам чињеница да се данашњи град јужне Албаније БЕРАТ (име ово које без сумње потиче из словенског језика, од БЕЛГРАД), у време Птолемеја није звао ни Берат, нити Белград, већ АНТИПАТРЕА, па и ПУЛХЕРОПОЛИС. По данашњем српском БЕОГРАДУ назвао се БЕЛГРАД негде у VII-VIII веку наше ере, а касније, негде у XII-XIII веку, Албанци и Власи су то деформирали у БЕРАТ.
АЛБАНОПОЛИС су археолози идентифицирали са селом ZGËRDHESH, у близини града ТРОЈА (алб. Круја), средња Албанија.
10.- Сасвим је неприхватљиво да је драчки кнез пребацио Шћипетаре са Сицилије у Драч (Албанија) и то породично, са старцима, женама и децом, па и са њиховом покретном имовином, могуће се мисли и њиховим козама. Кнез Драча Ђорђе Манијак био је тада заузет прикупљањем војника за рат са свих страна његових поседа, а не пребацивањем некаквих Шћипетара са Сицилије у Драч, где би му и да су постојали створили непредвиђене проблеме и само за њихову исхрану, камоли и смештај.
Пре свега о таквој њиховој “сеоби” нема никаквог трага, ни на Сицилији (па ни у јужној Италији), нити у Албанији, ни у Драчу, нити у околини овог града.
Албанци тада (XI век) нису били баш сасвим мален народ, као у IX веку, кад су дошли из Бугарске. За ова два века, где њиховим познатим енормним множењем, где асимилирањем Албаноа, Словена (Србо-Црногораца, Македонаца и Бугара), Влаха и Грка, које су нашли у Мату, могуће да су прешли број од 50.000 душа, па су из своје средине могли извести и више од 3.000 ратника, које је поменути драчки кнез регрутовао у својој војсци као најамнике (мерценаре), плаћајући их зато делимично унапред.
Ако су ови дошли са Сицилије, где су се то сместили у Драч, макар и у околини Драча? Или су их ратници водили за собом – где то?! За Визант – Константинополис?! Чиме су се они издржавали на путу од Драча до Дојранскг језера? Најмање 50.000 душа!
Па и “молба” српском владару да им дозволи да се настане у Рабан како то претендира Деретић не стоји. Они су пали у ропство византијског владара, који је потукао Ђорђа Манијака, а не српског “цара” Доброслава Првог Војислава! Као такви, ако нису побијени, пуштени су да се врате својим домовима у Мат и драчка села, где су их чекали родитељи, жене и деца.
Преко свега, тај РАБАН није се створио чаробним штапићем, да би се ту самилошћу српског “цара” настанили Шћипетари, већ су га сами ови Албанци (и претече Албанои) створили у облику АРБАН, а Срби су касније метатезом направили од тога РАБАН.
Ових десет аргумената мислим да су довољни за свакога да се убеди да хипотеза др. Јована Ј. Деретића не може опстати. Аргументум пондерантум, нон нумерандум!
Мислим да своју хипотезу о пореклу Албанаца г. Деретић треба да је из основа простудира, да је протресе строго критички и строго научно, а имајућу у предвид и ово што му наведох. У сваком случају, и његово и моје претендирање, негира порекло Албанаца од Илира, за што сам ја, следећи снажне аргумете поменутог академика, проф. др Gustava Vajganda, Wilijama Tomacheka, Hansa Krahea, V. Pârvana, S. Puškariu и многе друге, изложио у поменутој књизи документа, чињеница и аргумената, којима сам недвосмислено доказао да Албанци нису ни аутохтони, нити Илири, понајмање и Пелазги.
https://dijaspora.wordpress.com/2010/04/10/dokumentirano-poreklo-albanaca-pise-prof-dr-kaplan-burovic-akademik/Поздрав и извините на преопширности.
