О Србству Црногораца

[ДушанВучко]

Дебљи

Али си се питао када ће бити крај

[Exiled]

Али си се питао када ће бити крај

Нисам се пито,то бог зна и мени је то довољно...

[Nebo]

Видим да се овде спомиње флуидност појединих Срба тамо и како је то неки проблем за нас, али мислим да се апсолутно маши тема...

Добар осврт, Дејане. И моје је мишљење да корене антисрбства у ЦГ треба тражити у комунистичком раздобљу. Било је несугласица и раније (Божићна побуна и сл), али оне нису били националне већ суверенистичке и династичке природе.

[Дејан Ратковић]

Добар осврт, Дејане. И моје је мишљење да корене антисрбства у ЦГ треба тражити у комунистичком раздобљу. Било је несугласица и раније (Божићна побуна и сл), али оне нису били националне већ суверенистичке и династичке природе.

Управо то. Све сте сажели у пар реченица.

Читах пре неколико дана неке стенографске записе из времена друге половине 60тих и почетком 70тих (управо када је Милатовић био на власти у Црној Гори)
који су негде били дати.
Разговори су били поводом Српске православне цркве, а личности на које су се односили су Веселин Ђурановић и Мијат Шуковић.
Оно што ме је запрепастило јесте невероватна подударност овоме данас.
И то не само у контексту, већ и у флоскулама које су идентичне. Исто понашање.
Круг око Вељка Милатовића "зна" да Црногорци нису Срби и да је постојала некаква "Црногорска православна црква"
коју је краљ Александар некако укинуо и сличне одавно оспорене митоманије које су дошле директно из хрватских "повјесничарских" кругова,
али их они понављају дан данас. Ово је конретно говорио Веселин Ђурановић.
И то је то, за њих нема дискусије - они су конструисали ту лаж и то морају сви да прихвате. Ма шта год им ви рекли, то мора да се спроведе.
А цела поента разговора су били опет црквени објекти, и то онај један - капела на Ловћену коју су желели да сруше. И велика већина против тога, али врх је за и ту је крај.
Како је Црква природно реаговала на то, јер је она нападнута, одмах крећу са класичном заменом теза у којој се заправо Црква меша у државу и да је жртва заправо нападач.
И наравно, на фин начин, у тим оптужбама протуривали своје манипулације да "Црногорци нису Срби" и да Црква негира постојање некакве нације.
Али и она чувена фраза која вуче порекло ван Црне Горе, "Великосрпски шовинизам", односно ако си остао Србин, ти си великосрпски шовинист.

И данас, поново гледамо исту причу, само на велико. Сада се не ради о једном црквеном објекту, већ о свим објектима Српске православне цркве у тој земљи.
Управо и синови ових људи, или њихови блиски рођаци, причају исте приче. И опет спроводе конкретне поступке на нивоу државе.
А ми, као и увек, "то су светске силе смислиле, то је на светском нивоу" и не знам шта све.
Незаинтересовани све док није крај, иако ће се све ово управо нама  највише обити о главу, ако се заврши лоше.

Ипак, изненадила ме је бројност тих људи на тамошњим литијама.
Стварно је испало да оних који се осећају Србима, али и оних што имају све српско, али кажу да су етнички Црногорци, има
далеко више него што се мислило и причало.

Али ако све буде негативно, онда ће бити ово: У почетку буде флудиност, као последица прелаза,
али та флуидност једном када нестане, односно када се прелаз заврши, добиће се исто што се добијало на неким другим географски блиским просторима...
Додуше, прилагођено времену и околностима.

[Дејан Ратковић]

Под ове што имају све српско, али кажу да су етнички Црногорци, мислим на оне који иду у Српску православну цркву и који нас ето, сматрају за браћом.

[Цуце]

Проблем настаје формирањем НР Црне Горе. То је политичка творевина коју је исфорсирала КПЈ (морам овако једнострано да звучим
по питању КПЈ, али је то по питању овога адекватно), коју су након Лијевих скретања прихватили у Црној Гори, а нажалост и у Србији.
Зашто томе дајем значај?
Сада је први пут политички формирана сепаратистичка Црна Гора у односу на српски народ.
Јесу они увели, на почетку, да су "Црногорци најчистија етничка група међу Србима" и да су у то и Иван Милутиновић, Блажо Јовановић и други заиста веровали,
али прихватили су да су они Срби који имају сада други политички живот и формирање друге политичке нације.
А тиме и попис, који знамо како је спровођен, барем они први, док смо ми, као и данас, ћутали.
Али ми је драго када се тај слој комуниста око Блаже, негативно изненадио када им је "наређена" "идеја" да се руши црква на Ловћену.
Јесу они и до тада били у сукобу са СПЦ, али ово нико, сем Дапчевића и појединаца, није желео да дира.
А онда је Блажо почео да одуговлачи, односно одбија да се то руши, Лубарда почео да буде против такве НРЦГ.
Пошто им је тада најзад синуло шта то значи, слој око Блаже је смењен и доведен онај на челу са Вељком Милатовићем.

Блажо је до краја живота живео у оправданом страху да ли ће неко да га хапси (погледајте документарац са његовом женом Хрватицом),
а Милатовић је почео на државном нивоу да спроводи оно што до тада било није. Почео је на оним конгресима да износи свашта,
те да историја треба да се мења и да је била под великим утицајем СПЦ, да све чешће избацује и оно мало ћирилице што је било.
А како му је од почетка био добар пријатељ Хрват Јаков Блажевић, почео да успоставља сарадњу са хрватским институцијама.
И на крају, он је и спровео ону идеју о рушењу цркве на Ловћену и то баш око 1974. године, године кад је доведен чувени устав.
И то је била цела поента тог периода до тада - припремити Црну Гору за то, али и Србе ван ње, да би тада таква одлука била оправдана.
Јер, сви који су у то време постајали пунолетни, шта су знали - знали су да су рођени у Црној Гори, а не Србији, и да су се њихови пописивали као Црногорци,
док се "Срби пописују јер су тамо у Србији", а у историји су учили пар параграфа о краљевини Црној Гори.
Направљена табула раза коју сада треба попунити нечим другим.
А онда крајем 70тих и током 80тих, Милатовићев потрчко Саво Брковић објављује оно "дело" које су сви тадашњи историчари дочекали
са подсмехом, а онда је доведен историчар по струци, Шпиро Кулишић, о етногенези Црногораца, да то исправи. Али што се грдно роди, време не исправи, па и он прође как опрође, са тим препричавањем Секуле Дрљевића.
А онда из оне споменуте сарадње са Загребом (додуше Мијат Шуковић је то урадио и пре), дике Загребачког универзитета, Војислав Никчевић (лингвистички део)
и Радослав Ротковић (историјски део), ступају на сцену.
Остало све знате и сами.

Ето то је оно што мислим да се овде пропушта. Срж проблема НР Црне Горе као такве, и утицаја Хрватске који је очигледан.
Ту нам је нанета огромна штета из које је све ово данас дошло. А ако неко мисли да не треба да се боримо за наш народ тамо и културу,
онда потпуно губи из вида једну значајну ствар - као што је требало "оправдати" постојање НРЦГ тиме да су то неки други Срби, тако би и ово требало оправдати тиме да је Србија окупаторска држава, да је СПЦ посрбљавала околне православце, а да је термин Србин заправо неки "наднационални" религијски термин. И то се одмах пренесе и на Космет.
А та омча лажи која би нам била бачена, би нас угушила.

Kljucni dio toga sto si naveo jeste da je Savic Markovic Stedimlija onaj ko je napravio hrvatski/antisrpski uticaj na KPJ CG kada je izasao iz zatvora 1959. godine.

[Дејан Ратковић]

Kljucni dio toga sto si naveo jeste da je Savic Markovic Stedimlija onaj ko je napravio hrvatski/antisrpski uticaj na KPJ CG kada je izasao iz zatvora 1959. godine.

Добро сте га споменули, управо и он почиње да делује у том периоду, поново, мада мање приметно.

Али да би направио утицај на тако снажну и велику организацију, морао би да има велику подршку.
Зато није он деловао тек тако.
Он је пуштен из затвора и дозвољен му је рад, управо од стране ових људи из КПЈ ЦГ/Југославије које спомињем.
А знамо на чију страну је вукао од почетка.

Само је то та поента - чим је склоњен слој око Ранковића, и слој који су чинили Блажо и други, отворена су врата овима који су
"монтенегро" идеологију донели на велика врата, што се огледало у рушењу цркве. Дакле та идеологија је суштински увезена у Црну Гору,
и спроведена на државном нивоу, дужи временски период. А не нешто изворно из народа и спонтано. И све ово данас је само наставак тога.
А што је жалосно, читах сад како је један од наших представника КПЈ Србије, уместо да брани, тих 70тих година исто нападао
Митрополита Данила подржавајући то руководство у НРЦГ. То је наша трагедија.

[Лаф]

Дакле, имајући у виду горња и претходна писанија на овој теми, може се извести отприлике овакав закључак: ако се неко некада, у званичним писмима и документима, у погледу етницитета формално самоодређивао као Бинср, или се у најбољем случају "јавно осећао" Србином, или ако је писао патријотске песмуљице о за-оно-брдским територијама на које је бацио своје властољубиво око - све су то претежније и значајније идентитетске одреднице и докази његовог српства, од онога шта је та иста особа/група/држава у пракси чинила, какве је вредносне, етичке, духовне, државотворне обрасце неговала и у легат потоњој истомислећој квазиелити оставила, које је конкретне сукобе и сепаратистичке тенденције са дугорочним последицама изазвала, макар све то било и против интереса самог српства као целине. По овој логици, Мило Ђ., Мираш Д., Душко М. и др. никако не могу бити идеолошки, менталитетски и политички наследници Блажа Ј., Крста Зрнова П., Пламенца Ј., Вешовић Р., књаза Николе П., јер су ови други и њима слични официјално, а неки и интимно, себе доживљавали као Србе, и то крем де ла крем међ' Србљем. По тој логици, једини проблем Алије Изетбеговића на пример, јесте то што се, за разлику од својих дисидентских година, почетком 1990.-их престао издавати за Србина и помињати иконе на бабином тавану - све остало што је радио било би оправдано са аспекта идеолога "разнобојног" србства, мада не из угла његовог православног, србоунитаристичког живља чији је верски и држав(отвор)ни ексклузивизам, као што је познато, једини кривац за све историјске српске несреће. Исто би и још више важило за Дивјака Јову, који се никад ни одрекао српства није. Па што да се ту зауставимо, тако би у неком алтернативном универзуму чак нпр. и Павелић А. био амнестиран за сва своја починства која не би била протумачена другачије но као један пренагљени моменат унутарсрпских чарки ("ах, ми Срби никако да се коначно сложимо!"), да се само китио својим српством буњевачким уместо новокреираном штадлеровском етно-националном матрицом. Јер, као што знамо, је ли, национални идентитет је искључиво ствар "осећања", "не постоје јединствена српска вера/генетика/писмо/држава/култура" и сличне историјске контигенције чије мноштво нас само обогаћује, а никако не спречава да коначно постанемо озбиљан политички народ.

П.С. Ако икада искрени патриоти буду обновили, тачније на новим темељима изградили, јединствену српску државу и учине да се "понови 1918.-а" без поновљених грешака, елементарни доказ њихове интелигенције и трезвеног осећаја за историју чији су они постали најбољи ђаци, састојао би се у томе да Милу Ђ. или његовом дукљанском наследнику, не сме пасти длака с главе. Ако ни због чега другог, оно што је за разлику од српствујућих својих идејних претходника, коначно скинуо лицемерни застор и разобличио мимикрију највеће лажи рецентне српске повести зване српски карактер црногорске државе. Међутим, неки други грађани Вјечне ће тада, у то сам сасвим уверен, морати претрпјет Десна скријетања.

[ДушанВучко]

Дакле, имајући у виду горња и претходна писанија на овој теми, може се извести отприлике овакав закључак: ако се неко некада, у званичним писмима и документима, у погледу етницитета формално самоодређивао као Бинср, или се у најбољем случају "јавно осећао" Србином, или ако је писао патријотске песмуљице о за-оно-брдским територијама на које је бацио своје властољубиво око - све су то претежније и значајније идентитетске одреднице и докази његовог српства, од онога шта је та иста особа/група/држава у пракси чинила, какве је вредносне, етичке, духовне, државотворне обрасце неговала и у легат потоњој истомислећој квазиелити оставила, које је конкретне сукобе и сепаратистичке тенденције са дугорочним последицама изазвала, макар све то било и против интереса самог српства као целине. По овој логици, Мило Ђ., Мираш Д., Душко М. и др. никако не могу бити идеолошки, менталитетски и политички наследници Блажа Ј., Крста Зрнова П., Пламенца Ј., Вешовић Р., књаза Николе П., јер су ови други и њима слични официјално, а неки и интимно, себе доживљавали као Србе, и то крем де ла крем међ' Србљем. По тој логици, једини проблем Алије Изетбеговића на пример, јесте то што се, за разлику од својих дисидентских година, почетком 1990.-их престао издавати за Србина и помињати иконе на бабином тавану - све остало што је радио било би оправдано са аспекта идеолога "разнобојног" србства, мада не из угла његовог православног, србоунитаристичког живља чији је верски и држав(отвор)ни ексклузивизам, као што је познато, једини кривац за све историјске српске несреће. Исто би и још више важило за Дивјака Јову, који се никад ни одрекао српства није. Па што да се ту зауставимо, тако би у неком алтернативном универзуму чак нпр. и Павелић А. био амнестиран за сва своја починства која не би била протумачена другачије но као један пренагљени моменат унутарсрпских чарки ("ах, ми Срби никако да се коначно сложимо!"), да се само китио својим српством буњевачким уместо новокреираном штадлеровском етно-националном матрицом. Јер, као што знамо, је ли, национални идентитет је искључиво ствар "осећања", "не постоје јединствена српска вера/генетика/писмо/држава/култура" и сличне историјске контигенције чије мноштво нас само обогаћује, а никако не спречава да коначно постанемо озбиљан политички народ.

П.С. Ако икада искрени патриоти буду обновили, тачније на новим темељима изградили, јединствену српску државу и учине да се "понови 1918.-а" без поновљених грешака, елементарни доказ њихове интелигенције и трезвеног осећаја за историју чији су они постали најбољи ђаци, састојао би се у томе да Милу Ђ. или његовом дукљанском наследнику, не сме пасти длака с главе. Ако ни због чега другог, оно што је за разлику од српствујућих својих идејних претходника, коначно скинуо лицемерни застор и разобличио мимикрију највеће лажи рецентне српске повести зване српски карактер црногорске државе. Међутим, неки други грађани Вјечне ће тада, у то сам сасвим уверен, морати претрпјет Десна скријетања.

Jeл то значи да је највећи српски непријатељ разочарани Србин? И да треба да пазимо да не разочарамо "амбициозног Србина" који не добија "задовољштину" у свом "српству" ?

[ДушанВучко]

Oнај ко одбаци претходно звање, није ни то што је био, јер је "трговац" , нашао је другу "валуту" ...Србин не тражи повратну информацију и диплому за то што је Србин...онај ко то тражи, тај није Србин...те "промене дресова" нису губитак

[Лаф]

Jeл то значи да је највећи српски непријатељ разочарани Србин? И да треба да пазимо да не разочарамо "амбициозног Србина" који не добија "задовољштину" у свом "српству" ?

Никад карадаџанска елита, за разлику од пучине грдне, није ни била очарана српством, сем из опортунитета или показно, да би се нетом разочарали. Иначе, немогуће је бити родољуб данас ако ниси разочарани Србин, али не можеш се разочарати у ноумен и вечне основе српског бића који су једини извор наде за будућност. Звучи као лош мистицизам, али је у ствари то најопипљивија емпирија. Многи другосрбијанци, попут Самарџића, спадале би можда у категорију "амбициозног Србина" плитког корена које је крах удбашког српског национализма изневерио а чији су они можда и несвесни агитатори били, па одустали ("Ако је и за крст, доста је!", што рече један потурчени јунак Григорија Божовића, који разочаран узалуд очекиваше од, унутар себе подељене и корумпиране Србије, да ослободи Косово). За такве попут њих смо можда једним делом сви заједно одговорни.  Али упоредите на пример репрезентанте черногорствујушчег конвертитства, од Новака Килибарде, преко Мираша, па и до самог Мила, да не помињем остале. Никад то није било искрен сој, већ изворно покварен и користољубив.

[drajver]

Никад карадаџанска елита, за разлику од пучине грдне, није ни била очарана српством

Ако ћемо поштено, није ни елита у Србији била очарана српством. И тамо је то више ствар како кажеш "пучине грдне"

[Дејан Ратковић]

Проблем је што се уместо целокупног погледа, ми бавимо лабилним појединцима и њиховим карактером.
А не видимо ширу причу из које и произилази та лабилност, пошто их је довела у ситуацију да се покажу онаквим какви јесу, а лабилних људи има свуда.
А од неких бивших Срба смо на крају добили најгоре непријатеље од њих и хиљаде мртвих. Мањи део њих је управо пореклом из Црне Горе (Макс Лубурић, Иван Јовановић...).
Јел то треба исто тако да радимо са Црном Гором, што се, за разлику од овога, може спречити пошто још увек постоји снажно наше језгро тамо и што су православци?
Или макар, једном како треба, да бар седнемо и целокупно сагледамо ствар како ваља? И то кад кажем седнемо, мислим на нашу историографију која је
колико видим, почела полако и то фино да ради.
А и уместо сталног тог пребацивања нашег одавде, како су они тамо лабилни, могли би мало да станемо и погледамо
шта су и наши комунисти одавде говорили и радили, посебно након смене Ранковића.
Мени далеко одвратније када овде чујем да су они други народ, и да смо се ми "ширили превише" и да треба да одбацимо све то
и почнемо да се бавимо "собом" (а шта је онда бављење сопственим народом и историјом, ако није бављење собом)?

Са друге стране, уместо широке филозофије, ствари су тамо кратке и јасне. Никакав "монтенегро идентитет" није спонтао настао из народа,
већ је увезен и ширен од стране врха државе током више деценија, злоупотребљавајући одређене догађаје, историјска тумачења и ситуацију и то кроз дужи временски период.
И то је нешто што се често игнорише када се прича о њима и представља основну нашу грешку када приступамо тој теми, јер се бавимо све време последицама, а не узроцима.
Народ се на то, после Лијевих скретања, сиромаштва и хаоса за време Другог светског рата, током времена нажалост и примио колико-толико.
Недовољно, јер су литије показале супротно, али опет недовољно, јер имамо појаву флуидности која говори да се нешто ту још увек није разрешило.
И то није наметано због тамошњих Срба, јер са њима би они лако сутрадан. Туку они ватерполисту без обзира што виче "Ја сам Црногорац".
Већ то раде због нас, наше земље. Мислим да елементарна логика даје адекватан закључак на питање да ли онда треба да се боримо да то спречимо или не.
А прочитајте мало њихове радове (мислим на ове "мне повјесничаре и монтенегринист'"), те радове из Приштине, али и из Хрватске и дела иностранства.
Фин образац се јавља, управо на основу Црне Горе. Поготово када видите шта пишу о нашем идентитету, средњем веку, Цркви, Косову и Метохији...

[drajver]

Увијек сам се чудио како Монтенгрини нису направили своју Википедију, како би могли још ефикасније гурати своју "историју" "језик" и "аутентичну монтенгринску културу". Изгледа да такав захтјев према Википедији постоји, али да су упали у неку врсту процедуралног вакума. Ово сам нашао, као образложење одбијања монтенгринског захтјева:

"I will carefully open a second discussion here. As things stand now, even assuming an ISO 639–3 code is approved, LangCom is leaning towards rejecting this request on the following grounds:

From LPP#Requisites for eligibility:
3. The language must be sufficiently unique that it could not coexist on a more general wiki. In most cases, this excludes regional dialects and different written forms of the same language.

The degree of difference required is considered on a case-by-case basis. The committee does not consider political differences, since the Wikimedia Foundation's goal is to give every single person free, unbiased access to the sum of all human knowledge, rather than information from the viewpoint of individual political communities.

In that context,

Montenegrin is little more than Ijekavian Serbian with two additional letters written, so it does not seem that Montenegrin Wikipedia would be different from Serbian in any meaningful way.
If the current project creation rules had been in place before, the Serbian, Croatian and Bosnian Wikipedias would not have been created as projects separate from the original Serbo-Croatian Wikipedia, for the reasons shown above. Because those projects already existed when the current project creation rules were adopted, they are allowed as "grandfathered". But we do not want to create new projects violating the policy shown above.
The first, second and third requests for a Montenegrin Wikipedia were all rejected for this very same reason. The ISO code has also been mentioned as a reason, especially in the fourth request, but it's hardly been the only reason for rejection. Approval of an ISO code does not really change this fact. An ISO code may be necessary in order for a project to be approved, but just having an ISO code does not automatically give you the right to a Wikipedia project.
LangCom therefore feels that the Montenegrin community should be able to contribute to, and participate in, the community of the Serbian Wikipedia, the Serbo-Croatian Wikipedia, or both. It should not need a separate project."

Укратко, из Википедије упућују монтенгрине да учествују у српској или српскохрватској википедији, не знајући да су се монтенегрини одавно удомили на хрватској википедији, одакле пласирају своје пропагандне текстове и гдје им је заправо и мјесто.

[Дејан Ратковић]

Увијек сам се чудио како Монтенгрини нису направили своју Википедију, како би могли још ефикасније гурати своју "историју" "језик" и "аутентичну монтенгринску културу". Изгледа да такав захтјев према Википедији постоји, али да су упали у неку врсту процедуралног вакума. Ово сам нашао, као образложење одбијања монтенгринског захтјева:

...

Укратко, из Википедије упућују монтенгрине да учествују у српској или српскохрватској википедији, не знајући да су се монтенегрини одавно удомили на хрватској википедији, одакле пласирају своје пропагандне текстове и гдје им је заправо и мјесто.

Немају потребе. Ионако хрватски корисници за њих то већ раде одавно, како на енглеској, тако и на хрватској.
Само погледајте историју измена тих страница везаних за Црну Гору и видећете одакле су који налози. Имају свега неколико "мне налога", а све остало из Хрватске.
Да се разумемо, знам да изгледа као да све пребацујем на хрватску историографију и политику, али заиста како другачије констатовати такве ствари.
Али чим се заврше ови избори, ако буду ствари биле негативне по нас, у следећих пар година сигурно ће направити неку врсту "офанзиве" по тим "небитним сајтовима",
као што су то по енглеској Википедији урадили Албанци.
Једина срећа је што, како је рекао Валтазар Богишић, "што се грдно роди, време не исправи".

[Nebo]

Увијек сам се чудио како Монтенгрини нису направили своју Википедију, како би могли још ефикасније гурати своју "историју" "језик" и "аутентичну монтенгринску културу".

"Монтенегрина" је својеврсна монтенегринска википедија:

https://montenegrina.net/

[Цуце]

Добро сте га споменули, управо и он почиње да делује у том периоду, поново, мада мање приметно.

Али да би направио утицај на тако снажну и велику организацију, морао би да има велику подршку.
Зато није он деловао тек тако.
Он је пуштен из затвора и дозвољен му је рад, управо од стране ових људи из КПЈ ЦГ/Југославије које спомињем.
А знамо на чију страну је вукао од почетка.

Само је то та поента - чим је склоњен слој око Ранковића, и слој који су чинили Блажо и други, отворена су врата овима који су
"монтенегро" идеологију донели на велика врата, што се огледало у рушењу цркве. Дакле та идеологија је суштински увезена у Црну Гору,
и спроведена на државном нивоу, дужи временски период. А не нешто изворно из народа и спонтано. И све ово данас је само наставак тога.
А што је жалосно, читах сад како је један од наших представника КПЈ Србије, уместо да брани, тих 70тих година исто нападао
Митрополита Данила подржавајући то руководство у НРЦГ. То је наша трагедија.

Stedimlija je ubacen u funkciju KP Hrvatske pa preko njih uticao na CG i Milatovica. Stedimlija je onaj ko je izmislio rusenje Njegoseve kapele, u duhu njegove "hrvatske pravoslavne crkve" iz NDH.

Kljucni razlog za preokret u definiciji crnogorske nacije u SFRJ od srpskog do nesrpskog porijekla je zbog Titove spoljne politike tog vremena.

Milatovic i njegovi dolaze na vlast u CG poslije raskida sa Staljinom 1948-1955. godine, a posto vecina prosrpski crnogorski komunisti su bili Staljinisti, sklonjeni su (ukljucujuci i Djilasa), i u tom raskolu Tito okrene prema zapadu - odnosno Vatikanu i SAD.

Ova cistka Komunisticke Partije CG 1948-1955 otvara vrata prohrvatskim i antiruskim crnogorcima poput Veljka Milatovica koji pod uticajem KP Hrvatske i nove antiruske drzavne politike Tita, krenu u stvaranje antisrpske crnogorske nacije.

[Цуце]

Дакле, имајући у виду горња и претходна писанија на овој теми, може се извести отприлике овакав закључак: ако се неко некада, у званичним писмима и документима, у погледу етницитета формално самоодређивао као Бинср, или се у најбољем случају "јавно осећао" Србином, или ако је писао патријотске песмуљице о за-оно-брдским територијама на које је бацио своје властољубиво око - све су то претежније и значајније идентитетске одреднице и докази његовог српства, од онога шта је та иста особа/група/држава у пракси чинила, какве је вредносне, етичке, духовне, државотворне обрасце неговала и у легат потоњој истомислећој квазиелити оставила, које је конкретне сукобе и сепаратистичке тенденције са дугорочним последицама изазвала, макар све то било и против интереса самог српства као целине. По овој логици, Мило Ђ., Мираш Д., Душко М. и др. никако не могу бити идеолошки, менталитетски и политички наследници Блажа Ј., Крста Зрнова П., Пламенца Ј., Вешовић Р., књаза Николе П., јер су ови други и њима слични официјално, а неки и интимно, себе доживљавали као Србе, и то крем де ла крем међ' Србљем. По тој логици, једини проблем Алије Изетбеговића на пример, јесте то што се, за разлику од својих дисидентских година, почетком 1990.-их престао издавати за Србина и помињати иконе на бабином тавану - све остало што је радио било би оправдано са аспекта идеолога "разнобојног" србства, мада не из угла његовог православног, србоунитаристичког живља чији је верски и држав(отвор)ни ексклузивизам, као што је познато, једини кривац за све историјске српске несреће. Исто би и још више важило за Дивјака Јову, који се никад ни одрекао српства није. Па што да се ту зауставимо, тако би у неком алтернативном универзуму чак нпр. и Павелић А. био амнестиран за сва своја починства која не би била протумачена другачије но као један пренагљени моменат унутарсрпских чарки ("ах, ми Срби никако да се коначно сложимо!"), да се само китио својим српством буњевачким уместо новокреираном штадлеровском етно-националном матрицом. Јер, као што знамо, је ли, национални идентитет је искључиво ствар "осећања", "не постоје јединствена српска вера/генетика/писмо/држава/култура" и сличне историјске контигенције чије мноштво нас само обогаћује, а никако не спречава да коначно постанемо озбиљан политички народ.

П.С. Ако икада искрени патриоти буду обновили, тачније на новим темељима изградили, јединствену српску државу и учине да се "понови 1918.-а" без поновљених грешака, елементарни доказ њихове интелигенције и трезвеног осећаја за историју чији су они постали најбољи ђаци, састојао би се у томе да Милу Ђ. или његовом дукљанском наследнику, не сме пасти длака с главе. Ако ни због чега другог, оно што је за разлику од српствујућих својих идејних претходника, коначно скинуо лицемерни застор и разобличио мимикрију највеће лажи рецентне српске повести зване српски карактер црногорске државе. Међутим, неки други грађани Вјечне ће тада, у то сам сасвим уверен, морати претрпјет Десна скријетања.

Uzrok "konvertitstva" kod naseg naroda danas je prvenstveno zbog nastanka "hrvatske nacije". Postojanje danasnje hrvatske nacije opravdava Srbe u svim krajevima da prave svoju naciju, jer danasnji "Hrvati" su nista drugo do katolicki Srbi koji kroz masineriju 19. vijeka postali antisrpska grupacija srpskog porijekla. A ako "Hrvati" mogu da budu svoja nacija, onda mogu i Crnogorci, Bosanci, Dalmatinci, Istrani, Vojvodjani, itd itd.

Ne moze da postoji vise naroda sa istim maternjim jezikom i porijeklom, u takvoj scenariji uvijek ce da bude identitetskih kriza.

[Bulajić]

Stedimlija je ubacen u funkciju KP Hrvatske pa preko njih uticao na CG i Milatovica. Stedimlija je onaj ko je izmislio rusenje Njegoseve kapele, u duhu njegove "hrvatske pravoslavne crkve" iz NDH.

Kljucni razlog za preokret u definiciji crnogorske nacije u SFRJ od srpskog do nesrpskog porijekla je zbog Titove spoljne politike tog vremena.

Milatovic i njegovi dolaze na vlast u CG poslije raskida sa Staljinom 1948-1955. godine, a posto vecina prosrpski crnogorski komunisti su bili Staljinisti, sklonjeni su (ukljucujuci i Djilasa), i u tom raskolu Tito okrene prema zapadu - odnosno Vatikanu i SAD.

Ova cistka Komunisticke Partije CG 1948-1955 otvara vrata prohrvatskim i antiruskim crnogorcima poput Veljka Milatovica koji pod uticajem KP Hrvatske i nove antiruske drzavne politike Tita, krenu u stvaranje antisrpske crnogorske nacije.

Milovan Đilas, rodonačelnik crnogorske nacije, je uklonjen 6 godina nakon raskida sa Staljinom.
Đilas je bio glavni ideolog raskida sa Staljinom, ali se kasnije razočarao u samu suštinu komunističke vlasti i stvaranje "crvene buržoazije".
Nakon godina robije postao je glavni disident Brozovom režimu i ponovo postao Srbin po opredeljenju.

Ne treba ni spominjati da mu je dugo bio zabranjen dolazak u Crnu Goru, a on lično se najviše plašio da će mu zabraniti da se tamo sahrani.

[Exiled]

Дакле, имајући у виду горња и претходна писанија на овој теми, може се извести отприлике овакав закључак: ако се неко некада, у званичним писмима и документима, у погледу етницитета формално самоодређивао као Бинср, или се у најбољем случају "јавно осећао" Србином, или ако је писао патријотске песмуљице о за-оно-брдским територијама на које је бацио своје властољубиво око - све су то претежније и значајније идентитетске одреднице и докази његовог српства, од онога шта је та иста особа/група/држава у пракси чинила, какве је вредносне, етичке, духовне, државотворне обрасце неговала и у легат потоњој истомислећој квазиелити оставила, које је конкретне сукобе и сепаратистичке тенденције са дугорочним последицама изазвала, макар све то било и против интереса самог српства као целине. По овој логици, Мило Ђ., Мираш Д., Душко М. и др. никако не могу бити идеолошки, менталитетски и политички наследници Блажа Ј., Крста Зрнова П., Пламенца Ј., Вешовић Р., књаза Николе П., јер су ови други и њима слични официјално, а неки и интимно, себе доживљавали као Србе, и то крем де ла крем међ' Србљем. По тој логици, једини проблем Алије Изетбеговића на пример, јесте то што се, за разлику од својих дисидентских година, почетком 1990.-их престао издавати за Србина и помињати иконе на бабином тавану - све остало што је радио било би оправдано са аспекта идеолога "разнобојног" србства, мада не из угла његовог православног, србоунитаристичког живља чији је верски и држав(отвор)ни ексклузивизам, као што је познато, једини кривац за све историјске српске несреће. Исто би и још више важило за Дивјака Јову, који се никад ни одрекао српства није. Па што да се ту зауставимо, тако би у неком алтернативном универзуму чак нпр. и Павелић А. био амнестиран за сва своја починства која не би била протумачена другачије но као један пренагљени моменат унутарсрпских чарки ("ах, ми Срби никако да се коначно сложимо!"), да се само китио својим српством буњевачким уместо новокреираном штадлеровском етно-националном матрицом. Јер, као што знамо, је ли, национални идентитет је искључиво ствар "осећања", "не постоје јединствена српска вера/генетика/писмо/држава/култура" и сличне историјске контигенције чије мноштво нас само обогаћује, а никако не спречава да коначно постанемо озбиљан политички народ.

П.С. Ако икада искрени патриоти буду обновили, тачније на новим темељима изградили, јединствену српску државу и учине да се "понови 1918.-а" без поновљених грешака, елементарни доказ њихове интелигенције и трезвеног осећаја за историју чији су они постали најбољи ђаци, састојао би се у томе да Милу Ђ. или његовом дукљанском наследнику, не сме пасти длака с главе. Ако ни због чега другог, оно што је за разлику од српствујућих својих идејних претходника, коначно скинуо лицемерни застор и разобличио мимикрију највеће лажи рецентне српске повести зване српски карактер црногорске државе. Међутим, неки други грађани Вјечне ће тада, у то сам сасвим уверен, морати претрпјет Десна скријетања.

Замолио бих Лафа да ми појасни реченицу која се тиче А.Павелића"ах,ми Срби никако да се сложимо".Да ли  је то изрекао управо он или је контекст другачији?