Видим да се овде спомиње флуидност појединих Срба тамо и како је то неки проблем за нас, али мислим да се апсолутно маши тема.
Флуидност није никакав узрок, већ последица нечег другог, што сам приметио током свих ових година, а пробаћу да срочим овде
ту обимну тему што краће могу, па ћу мало и банализовати неке ствари.
Пре свега, чињеница је да су Црногорци историјски и етнички гледано део српског народа, и нећу да трошим речи на то.
Тачно је даје самом крају 18. века де факто формира прва српска слободна територија од Османлија, и да су њоме руководили Петровићи.
А и то да се тиме та територија донекле издвојила од некадашње Србије, и да се ширењем Црне Горе ширио и назив "Црногорац".
А и да је настанком Србије након српских устанака, дошло такође до утркивања између династија и трзавица.
Али, то су све споредне ствари које не представљају проблем. Јер је за време те исте Петровићевске Црне Горе и државно
кодификован, односно потврђен српски идентитет, не у виду осећаја народа, већ и у државним документима и књигама,
формирана и пропагирана идеја да су то чак најчистији Срби.
А оно што држава уради, то је оно што има утицаја на све и оно што је најбитније.
Та Петровићевска Црна Гора је имала да кажем, "унионистичку" тежњу, а не сепаратистичку, у односу на српски народ.
Види се по плановима формирања уједињене српске државе,
али и да је "сепаратистичку" у односу на владајуће династије које су имале и за себе свој интерес.
Проблем није ни спровођење мера о забрани ћирилице у Црној Гори, за време АУ окупације, као ни колико сам чуо,
изворно њихова идеја да се сруши црква на Ловћену.
Проблем не представља ни Божићна побуна којој се даје превелики значај.
Проблем не представља ни де деловање Секули Дрљевића и Штедимлије у време Краљевине Југославије,
који су тада били нико и ништа у српском народу, подржавани од стране хрватских представника,
а који су први на основу идеја Иве Пилара и других хрватских правашких "повјесничара"
формирали идеју да Црногорци нису Срби.
Проблем није ни фашистичка НД ЦГ која је имала слабу подршку у народу, и коју је водио Дрљевић, под Италијанима.
За чије време се први пут језик преименовао у црногорски, кренуо обрачун са Његошем преименовањем његове улице на Цетињу,
промењена тробојка и први пут уводена "националност Црногорац".
Свака сличност са данашњим властима у ЦГ је очигледна, по питању тога.
Проблем настаје формирањем НР Црне Горе. То је политичка творевина коју је исфорсирала КПЈ (морам овако једнострано да звучим
по питању КПЈ, али је то по питању овога адекватно), коју су након Лијевих скретања прихватили у Црној Гори, а нажалост и у Србији.
Зашто томе дајем значај?
Сада је први пут политички формирана сепаратистичка Црна Гора у односу на српски народ.
Јесу они увели, на почетку, да су "Црногорци најчистија етничка група међу Србима" и да су у то и Иван Милутиновић, Блажо Јовановић и други заиста веровали,
али прихватили су да су они Срби који имају сада други политички живот и формирање друге политичке нације.
А тиме и попис, који знамо како је спровођен, барем они први, док смо ми, као и данас, ћутали.
Али ми је драго када се тај слој комуниста око Блаже, негативно изненадио када им је "наређена" "идеја" да се руши црква на Ловћену.
Јесу они и до тада били у сукобу са СПЦ, али ово нико, сем Дапчевића и појединаца, није желео да дира.
А онда је Блажо почео да одуговлачи, односно одбија да се то руши, Лубарда почео да буде против такве НРЦГ.
Пошто им је тада најзад синуло шта то значи, слој око Блаже је смењен и доведен онај на челу са Вељком Милатовићем.
Блажо је до краја живота живео у оправданом страху да ли ће неко да га хапси (погледајте документарац са његовом женом Хрватицом),
а Милатовић је почео на државном нивоу да спроводи оно што до тада било није. Почео је на оним конгресима да износи свашта,
те да историја треба да се мења и да је била под великим утицајем СПЦ, да све чешће избацује и оно мало ћирилице што је било.
А како му је од почетка био добар пријатељ Хрват Јаков Блажевић, почео да успоставља сарадњу са хрватским институцијама.
И на крају, он је и спровео ону идеју о рушењу цркве на Ловћену и то баш око 1974. године, године кад је доведен чувени устав.
И то је била цела поента тог периода до тада - припремити Црну Гору за то, али и Србе ван ње, да би тада таква одлука била оправдана.
Јер, сви који су у то време постајали пунолетни, шта су знали - знали су да су рођени у Црној Гори, а не Србији, и да су се њихови пописивали као Црногорци,
док се "Срби пописују јер су тамо у Србији", а у историји су учили пар параграфа о краљевини Црној Гори.
Направљена табула раза коју сада треба попунити нечим другим.
А онда крајем 70тих и током 80тих, Милатовићев потрчко Саво Брковић објављује оно "дело" које су сви тадашњи историчари дочекали
са подсмехом, а онда је доведен историчар по струци, Шпиро Кулишић, о етногенези Црногораца, да то исправи. Али што се грдно роди, време не исправи, па и он прође как опрође, са тим препричавањем Секуле Дрљевића.
А онда из оне споменуте сарадње са Загребом (додуше Мијат Шуковић је то урадио и пре), дике Загребачког универзитета, Војислав Никчевић (лингвистички део)
и Радослав Ротковић (историјски део), ступају на сцену.
Остало све знате и сами.
Ето то је оно што мислим да се овде пропушта. Срж проблема НР Црне Горе као такве, и утицаја Хрватске који је очигледан.
Ту нам је нанета огромна штета из које је све ово данас дошло. А ако неко мисли да не треба да се боримо за наш народ тамо и културу,
онда потпуно губи из вида једну значајну ствар - као што је требало "оправдати" постојање НРЦГ тиме да су то неки други Срби, тако би и ово требало оправдати тиме да је Србија окупаторска држава, да је СПЦ посрбљавала околне православце, а да је термин Србин заправо неки "наднационални" религијски термин. И то се одмах пренесе и на Космет.
А та омча лажи која би нам била бачена, би нас угушила.
