КРУНА ОД ПАПЕ ПО ПРАВОСЛАВНОМ ОБРЕДУ
У традицији је остало схватање да је краља Стефана, поред папе, крунисао и његов брат архиепископ Сава, по свом доласку у Србију. Неспорно је папино крунисање Стефана, овенчавањем круном по православном обреду, што потврђују биографи Доментијан и Теодосије, отуда и епитет Првовенчани. У сваком случају, Савиним доласком у Србију почиње организовање српске самосталне цркве. Поред две постојеће епархије, рашке и призренске која се помиње још у повељи цара Василија II из 1019. године, основане су нове епископије: зетска, хумска, хвостанска, топличка, будимљанска, дабарска и моравичка. Центар нове архиепископије постаје манастир Жича, задужбина краља Стефана. Нови православни архиепископ, утицајем брата краља, не тражи укидање католичке барске архиепископије.
Стефан Првовенчани био је други син великог жупана Стефана Немање, родо-начелника династије Немањића, и Ане. Био је млађи брат Вукана Немањића, који је постао кнез и управник Зете, а старији је брат Растка Немањића, оснивача аутономне Српске архиепископије.
Престо је наследио на државном сабору код Петрове цркве у Расу 25.3.1196. године по жељи свога оца, који се тада замонашио узевши име Симеон (f 13.2.1200), али престо је наслеђен мимо права примогенитуре. Након смрти оца Симеона, велики жупан Стефан морао је бранити оружјем своја владарска права од старијег брата – Вукана који је био кнез и самозвани краљ у Зети. Кнез Вукан је мислио да има више права на престо и титулу великог жупана, а њега је подржавао и угарски краљ Емерик. Тако је почео грађански рат између двојице браће који траје од 1202. до 1204. или 1205. Привремено поражени од удружених снага брат Вукан и краљ Угарске, Стефан се склонио вероватно у Бугарску 1202. или 1203. године. Након прве пропасти Византијског царства које су разорили крсташи Четвртог похода (у априлу 1204), Стефан је мењао савезе вешто. Тако се вратио на престо и одржавао независност своје земље. Ту независност је одлучио да призна и римски папа надајући се да ће слањем краљевске круне ојачати свој углед у Србији.
Према преовлађујућем мишљењу историчара Стефан крунисан је за краља Србије 1217. године, али се одржало мањинско мишљење да је било и једно крунисање око 1220. Легат римског папе Хонорија III вероватно је донео краљевски венац (круну) у тадашњу Рашку, али је нејасно и ко је извршио крунисање. Стефан био је први крунисани (овенчани) краљ у породици Немањића, због чега је касније био памћен као „првовенчани краљ", а одатле је изведен данас општеприхваћени надимак Првовенчани, то јест, првокрунисани међу Немањићима.Игуман манастира Студенице Сава вероватно је предложио владару и брату Стефану Првовенчаном да су околности повољне да се Србија покуша и црквено осамосталити. У договору са братом Сава је отишао у Никеју 1219. године и из ње донео сагласност за самосталност српске цркве и стварање аутокефалне српске архиепископије. Стефан Првовенчани је пред крај живота боловао и архиепископ Сава је замонашио болесног брата пред смрт, вероватно 1227. године, и зато њега Српска православ- на црква данас слави као Светог Симона.
Претпоставља се да је рођен непосредно после очевог преузимања великожупанског престола у Рашкој, то јест око 1166. године. Први поуздани записи о Стефану везани су за измирење Србије и Византије после битке на Морави 1190.
После српског пораза у сукобу на Морави 1190. Византија није имала снаге да победу искористи за наметање своје врховне власти Србији. Напротив, великом жупану Стефану Немањи цар Исак II Анђео признао је ослобађање од вазалних обавеза и препустио велики део територија које је освојио од Византије у претходној деценији. Да би се створио савез између дотадашњих непријатеља уговорен је брак између српског престолонаследника Стефана и Евдокије, синовице византијског цара Исака II Анђела.
Неколико година касније када је у априлу 1195. године Евдокијин отац Алексије III Анђео (1195-1203) постао цар, остарели Стефан Немања је одлучио да је време да формално преда владарски престо царевом зету, а свом средњем сину. То се вероватно догодило 25. марта 1196. године на државном сабору код Петрове цркве у Расу. Опис тог догађаја оставио је Свети Сава у Студеничком типику. Сава пише да је његов отац, Стефан Немања, пред сакупљенима на сабору за свог наследника одредио „благородног и љубљеног сина, Стефана, зета благовенчаног кир Алексија, цара грчког". Тако је вољом великог жупана Стефана Немање престо припао његовом средњем сину Стефану, а старијем сину
Вукану је остало да управља као кнез Зетом (Дукљом).
Вукан је себе прогласио за краља Дукље (ту титулу су носили стари дукљански владари најкасније од 1077), Далмације, Требиња, Топлице и Хвосна (Метохије). Колико је познато Стефан је од око 1200. тражио од тадашњег папе Иноћентија III краљевски венац (то јест, круну) како би он постао краљ, а Србија краљевина. Томе се противио Вукан Немањић који је у Зети носио стару круну дукљанских краљева и желео је да он буде једини српски краљ. Овај сукоб око вишег владарског звања био је један од првих показатеља да међу браћом нема слоге и поверења који су били неопходни за јаку државу.