Из чланка Lindsay L. Brook
THE PROBLEMATIC ASCENT OF
EIRENE KANTAKOUZENE BRANKOVIC
Lindsay L. Brook
"Ја сам свјестан тога, у покушају да разговарамо о династичким савезима крајем 14. и почетком 15. века на Балкану, покреће многе проблеме, а не обезбјеђује чврсто
решење ни за једно. Период је упадљив и због недостатка примарних извора - иако неки остају да се објаве, и буду контрадикција у онима које постоје.
Ово можда одражава политичку конфузију тог периода, када велики број ситних династија се међусобно боре да успоставе насљеднике државе некада моћне српске
и византијске империје док су под сталном претњом уништење од дисциплинованих војски Османлија. Модерни писци (разумљиво) се сукобљавају у својим
тумачење доступних савремених докумената и хронике, и у кредибилитету који дају историчари 16. и из 17. века који су заснивали своје наративе
на документима који су сада изгубљени, или једноставно на традицији и легенди."
У овом чланку главна тачка је да на основу текста Масарелија претпостави да је Јелена, ћерка Јована Дуке удата за Теодора Кантакузена, и да са њим има осмеро дјеце.
Једна ћерка из овог брака је позната у нашем народу као проклета Јерина, жена србског деспота Ђурђа Бранковића.
Ову претпоставку ћу да повежем са једним догађајем који се десио 1412 године.
Па да почнем са цитатом из књиге Петра Шобајића, Бјелопавлићи И Пјешивци страна 26:
"Неки додају да је Бјели Павле имао сем Гаша још два брата; Мираша и Бошка; сви они су из Дукађина пребегли најприје у Боку у Паштровиће, оданде се Гаш вратио, Бијели Павле отишао у Бјелопавлиће, а од Мираша и Бошка, који су онамо остали и сада има потомака у Боки."
Сљедећи цитат је од Масарелија:
(1) Massarello, op. cit., fol. 352 tg. gli dà cinque figli, ossia Elena, moglie di Teodoro Cantacuzeno, Costantino, Michele, Asanina, e Demetrio. — La Geneologia cit., p. 31, parla solo di Elena e dice che « Teodoro di Giorgio II Cathaguzeno hebbe Helena de Giovanni Paleologo Urione Signor di Farsalia ».
Први цитат показује да је Бјелопавлићима било добро познато да су два брата отишла у Паштровиће. Други говори да се Јелена удала за Теодора Кантакузена, а Lindsay L. Brook говори да се њихова ћерка удала за Ђурђа Бранковића.
Та удаја се десила 1414 године, и Јерина је вјероватно трећа жена Бранковића. Јелена је дакле рођена сестра Михајла, Константина и Димитрија. Бракови у та доба су били уговарани, те како је Јерина било 12 година 1412, требало је сачекати да дијете сазрије.
Ђурађ Бранковић 1412 године долази у Будву, и Бубићима из Будве даје племство. Као што сам показао на примјеру Дукађинаца Стефанових, и Димитрија из Бјелопавлића, унуци Симеона Немањића се утапају у средине у које долазе, без истицања порјекла, што служи као животна заштита, а и увјерње локалним господарима да неће угтожавати њихове положаје, нити поврједити гостопримство за уточиште које су им ови обезбједили.
Из славне породице будванских Бубића, може се видјети да су достојни насљедници своје лозе.
За њих Владо Дулетић
http://montenegrina.net/fokus/vlado-d-duletic-budvanska-plemicka-porodica-bubic/ пише:
"Треба рећи да први писани помен Бубића потиче из 1412. године. Наиме, те године је српски деспот Ђурађ Бранковић у цркви Св. Марије од Каштела, у старој Будви, издао повељу „којом се је зачело племство махинске породице Бубића“ (Младен Црногорчевић: Цркве и манастири у опћини Будванској, Задар, 1901, стр. 5). Двадесет девет година касније, у оквиру дате повеље граду Будви (1441), деспот Ђурађ им је потврдио племићке привилегије."
"Они су – свакако – једна од најугледнијих будванских племићких породица, пошто су у историји овог древног града оставили веома дубоки и неизбрисиви траг. Штавише, Бубићи су имали и грб своје породице, који је веома карактеристичан, уклесан у камену и богато украшен. Он се данданас налази, добро очуван, на једном објекту у старој Будви, у улици Стефана М. Љубише.
Осим тога, Бубићи су, кроз вјекове, вршили бројне одговорне функције и дужности, како у самој Будви и њеној околини, тако и у Задру, административном сједишту Млетачке Далмације и Млетачке Албаније (подручје од Херцег-Новог до Албаније). У структурама цивилне власти били су начелници града Будве, учитељи, судије, гувернадури Маина, Побора и Брајића, посебни млетачки опуномоћеници и др. Надаље, у млетачкој војсци, као истакнути официри (заставници, поручници, капетани и пуковници) и генерали, заповједали су бројним војним јединицама на разним нивоима, које су дјеловале на источној обали Јадрана, као и шире у Средоземљу (до афричких обала и Леванта). У црквеној хијерархији били су мисионари, каноници, генерални викари, администратори Будванске бискупије и скадарски бискупи."
Један интересантан детаљ који иде у прилог да су Бубићи потомци Симеона Немањића је и сљедеће:
" Најзад, 1592. године Крсто Бубић је из османског заробљеништва избавио неке припаднике познатог албанског рода Дукађини, као и неименоване припаднике своје племићке породице."
И ово показује да су Бубићи знали и били свјесни за породичну везу са Дукађинцима. Моја претпоставка је да су у Будви били Константин и Михајло, а да је Димитрије заобиђен због инцидента из 1411 године...
У наставку ћу се вратити на Стефана и његово потомство, који су исто Бубићи. Изгледа да су сви били свјесни ситуације па су били мирни ко Бубе
По Скадарском земљишнику из 1416 године види се да су били живи и здрави, на старим Немањићким посједима.