Доживех да два чистокрвна Херцеговца немају исто мишљење по овом питању, што сам мислио да је немогуће :).
Питање је дакле за наше познаваоце језика:
Како се у множини по падежима мењају наша презимена која се завршавају на -о? На пример Бетегало, Бубало, Леро, Спаравало, Шкеро, Шкрбо, Ного, Ђого...
Шта је рецимо множина од Бубало? Да ли Бубала? Или Бубали? Бубале? У номинативу ми све звучи једнако лоше или добро, али бих ипак најпре рекао Бубали, јер ми у дативу звучи једино логично Бубалима. А опет, за презимена Ђого и Ного ми је некако уху ближи номинатив множине Ђоге и Ноге а не Ћоги и Ноги.
Постоји ли ту неко правило и ако постоји да ли је деклинација увек иста, или зависи од случаја до случаја?
У јужној Херцеговини уопште мало је презимена са завршетком ићи, него су обичне речи са различним завршецима. Ова се презимена обично придају када на коме што необично запазе. Одмах се за то нађе реч, а ако је при том и смешна онда се боље задржи. Многима се од тих презимена не може знати значење. Таква су презимена: Шери, Кољиврати, Геруни, Џоџи, Правице, Пижуле, Орози, Скварице, Тараили, Ковачи, Врчци, Бубали, Укропине, Шкери, Галеби, Мискини, Секерези, Спаравали, Вреће, Мерћеци, Јадовице, Колаци, Тарана, Прњати, Путице, Вучури, Кукавице, Шигуд, Бркани, Тараш, Чуквас, Кривоглави, Бубрешци, Керепине, Куђелице, Дробјенци, Бурине, Шилободи, Сврдлани, Магазини, Шупљоглави, Сердени, Мандегање, Кораћи, Дунђери, Кокољ, Ћукили, Кудров, Шиљкут, Наерице, Пујо, Глоговац, Руњавци, Лабара, Бунчули, Ждула, Костождери, Брњаши, Тице, Прдавице, Гвадријан, Тушупи, Мирдиње, Шарабе, Кисини, Милише, Кураице, Пажини, Клими, Крчуми, Вици, Пиштигњати, Кисјелица, Почуч, Бураш, Лери. Оваквих је надимака било и раније, чему су за потврду кућетине појединих породица с таквим презименима. Породице с оваквим презименима остају и дуже у народној успомени. И међу презименима на ићи има их таквих да им се не може знати значење.