Крајишки Мириловићи I2-Y3120>Z17855>PH3414>Y58629

[drajver]

Вујновић, Јовањдан, Витуњ/Огулин

[drajver]

Вујновић, Јовањдан, Витуњ/Огулин – припада роду Мириловића, грани I2-Y3120>Z17855>PH3414>Y58629*

Крсна слава Вујновића, Јовањдан, је слава рода Мириловића, а време њиховог првог помињања у Горском Котару, које пада у 16. век, уклапа се у период исељавања влаха Мириловића у Далматинску Загору (први помени 1525. године у трогирском залеђу), одакле су се Вујновићи могли даље селити ка Лици и Горском Котару.
Аутор Видак Вујновић у својој књизи „Вој(и)новићи и Вуј(и)новићи - од средњег века до данас“ из 1985. године о Вујиновићима у Горском Котару бележи следеће:

Вујновићи су, по предању, пореклом из Херцеговине, а у Горски Котар су се доселили 1578. Међутим, њихово присуство у овом региону регистровано је нешто раније: по попису граничара од 7. јула 1556. у Черномељу се, поред 85 Срба, помиње Жумберчанин "Иван Вујновић, тачније Војновић Иван". Гомирје је било ускочко место и у њему их је, како изгледа, било највише: на пописном списку из 1657. налазе се имена Марко и Вукосав Вујновићи, Срби из Гомирја, који су служили као граничари у Модрушу. Приликом разграничења купљеног имања (Гомирја) између манастира и породица, спомињу се 1768. породице Вујновић, или Војновић Лазо и Јован. Судећи по тим најстаријим подацима, казивањима Бранка Вујновића из Трнове Пољане и неким надимцима породица, може се претпоставити да су се многи Вујновићи из Гомирја раселили, раније или касније, у Делнице, Витуњ, Мркопански Тук, Вујновиће и др., а неки се вратили у Лику - Дивосело.
Потомци тих првих досељеника сусрећу се данас по целој бившој Југославији, а највише их је непосредно после II св. рата било y Горском Котару. По попису становништва из 1948. y њему је y око 30 насеља са 100 дом. било преко 400 душа, највише: y Витуњу 142, Вујновићима 53, Туку Војном 44, Трновој Пољани 25, Љубошини 22, Сењском 23, Туку 18, Гомирју 14 итд.
Војновићи се јављају и као Вујновићи. По попису граничара из 1644, поред њих око 200, спомиње се Јурај и Раосав (Радослав) Војновићи из Гомирја који су служили y Модрушу; као потписници једне атестације из 1728. спомињу се, поред осталих, Филип, Јерман и старац Никола Војновићи. Како доцније, па и после II св. рата, у Гомирју, Врбовском, Срп. Моравицама и многим другим насељима Гор. Котара нису регистровани Војновићи него Вујновићи, то се намеће и претпоставка да су наведени Војновићи били Вујновићи. То се потврђује и чињеницом да су после рата у cелу Царевићи (код Делница) регистроване само две куће Војновића.
Војиновића је непосредно после II св. рата било четири куће у Карловцу, а Вујновића једна кућа у Папуче (Огулин).

Тестирани Вујновић је радио анализу код YFull којом је утврђено да припада грани I2-Y58629, карактеристичној за херцеговачке Мириловиће (Капори, Михићи). Како се тренутно чини, Вујновић није поделио ни једну од постојећих подграна рода Мириловића на YFull стаблу. Могуће је да ће YFull додатно унапредити стабло, али ако стање остане као што је тренутно, Вујновићи вероватно нису огранак неког од родова храшњанских Мириловића, већ ће пре бити да се ради о исељеницима из Билећких Рудина.

Потпуно подударање на скромних 12 маркера Вујновић има са Мирилом из Жегара код Обровца (Далмација), а на већем броју маркера издваја се резултат Глумца из Лике (подударање на 62 од 67 маркера). Чињеница да највећа блискост постоји управо са западним огранцима рода Мириловића указује да се вероватно ради о припадницима исте миграционе струје из 16. века.

[drajver]

Вујновићи из Дивосела код Госпића славе Свете Враче и нису повезани са Вујновићима из Горског Котара.

Као што рекох у свом претходном посту који је везан за резултат Вујновића из Витуња, Вујновићи су највероватније ближе повезани са Мамулама. Занимљиво је да има индиција да и Пешути Јовањштаци са подручја Плашког припадају генетичком роду Мириловића, а сам Плашки није далеко од Огулина и Врбовског односно од Вујновића и Мамула.

[Зрно]

Vitunj stari grad, nekoć gospoština, Frankopanska. Pri diobi imanja Frankopanskih g. 1449. zapao je Vitunj Stjepana Frankopana kojemu ga potvrdi kralj Matija g. 1481. Jedno vrieme
stajala je krajiška straža u Vitunju, ali g. 1575. kaže službena izprava, da je grad sasvim zapušten, pa pošto je medjutim u blizini oko g. 1500. podignut Ogulin, ostao je Vitunj pust za sva vremena. G. 1639. naseli oko Vitunja tadašnji kapetan Ogulinski, knez Gašpar Frankopan Tržački, s dozvolom svoga otca Vuka, generala u Karlovcu, Vlahe iz Petrovapolja; zbog čega se dvaputa g. 1640. i 1668. pobuniše Oguljnci, te se jedna čest novih naseljenika morala odseliti u Varaždinsku krajina, naročito u Garešnicu.

Можда су Вујновићи од Мириловића из Мирловић Поља (Петрово поље), рођаци Поплашена.

[drajver]

Vitunj stari grad, nekoć gospoština, Frankopanska. Pri diobi imanja Frankopanskih g. 1449. zapao je Vitunj Stjepana Frankopana kojemu ga potvrdi kralj Matija g. 1481. Jedno vrieme
stajala je krajiška straža u Vitunju, ali g. 1575. kaže službena izprava, da je grad sasvim zapušten, pa pošto je medjutim u blizini oko g. 1500. podignut Ogulin, ostao je Vitunj pust za sva vremena. G. 1639. naseli oko Vitunja tadašnji kapetan Ogulinski, knez Gašpar Frankopan Tržački, s dozvolom svoga otca Vuka, generala u Karlovcu, Vlahe iz Petrovapolja; zbog čega se dvaputa g. 1640. i 1668. pobuniše Oguljnci, te se jedna čest novih naseljenika morala odseliti u Varaždinsku krajina, naročito u Garešnicu.

Можда су Вујновићи од Мириловића из Мирловић Поља (Петрово поље), рођаци Поплашена.

Не знам одакле је преузет цитат, али Срби су у Витуњ доселили из Петровог села (данашње Личко петрово Село недалеко од Коренице). А и ти досељеници нису ту остали већ су се помјерили у друга села услијед притиска Огулинаца Хрвата. Касније су та села попуњавали Срби из гомирске заједнице, а управо гомирској заједници припадају Вујновићи, Мамуле и други Мириловићи у том крају. Ти мириловићки родови су се доселили у Гомирје 1600. године, такође из оближњих личко-крбавских крајева.

Далеко је Далмација за сеобу у овај крај. Ако је било сеобе она је могла бити само етапна, са турске на турску територију, па тек онда на аустријску. Сеоба је због турских пресретања била ризична чак и за оне Србе који су живјели близу границе.

[Зрно]

То је из оне старе књиге Хрватски урбари (1894). И мени не звучи баш логично.