Крајишници (Марковдан) I2-CTS10228>S17250*

[Небојша]

Кад смо већ кренули да отварамо теме о крајишким родовима, осврнуо бих се на још једну групу породица које су, према Карановићу, староседелачке на простору Крајине, односно Змијања.

У питању су слављеници Св. Марка, код којих се углавном јавља хаплогрупа I2-CTS10228, по чему спадају у ред генетски компактнијих родова. То су породице Шипка, Кеча, Ђукић, Љубичић, Славуј, Станишић, Аничић, Језбић, Бојић, Даљевић, Бузбун, Максић и Ешин.

Од тестираних из ове групе, као потврђене I2a-CTS10228 имамо Шипке, Ђукиће и Даљевиће, код којих се јавља истина још једна хаплогрупа (I1-Z63).

Њихова матица је такође негде у области Змијања, тачније негде на потезу Гламоч - Змијање, с обзиром да су са једне стране повезани са чувеном кнежевском породицом Кнежевић са Змијања, а са друге са Ђерманима/Ђермановићима из Гламочког поља.

С тим у вези је занимљив резултат породице Ждрња (БиХ) са 23andMe (I2a-Dinaric). Ждрње из околине Купреса су пореклом од Шешума који славе управо Марковдан.

Лука би могао да нам каже где се код нас јављају слични хаплотипови, иако то код I2a није увек лако одредити.

[Jelic]

код којих се јавља истина још једна хаплогрупа (I1-Z63).

Биће да се ипак ради о случају призећивања.

Иначе, овај род се свакако селио и у Шумберак (Товјани који генетски припадају овом роду и славе Марковдан).

На основу СНП теста Ђукића из Лике, може се претпоставити да је овај род S17250* тј. негативан на све гране испод.

У сваком случају, за целу причу би био занимљив резултат Кнежевића са Змијања.

Нишкановић о њима каже:

"Кнежевића има осам домаћинстава и славе Марковдан. Поријеклом су од кнеза Ратка. Питањем поријекла ове породице посебно се бавио Карановић и даље поријекло ове породице веже за Херцеговину."

http://www.poreklo.rs/2016/11/13/poreklo-prezimena-zmijanjskih-sela-gornje-i-donje-ratkovo-i-strazice/

[Небојша]

У оквиру Земаљског музеја у БиХ из 1931., изашао је текст Милана Карановића: "Наследна кнежевска породица у Змијању"
http://www.infobiro.ba/article/909697

Ово је свакако интересантно за све припаднике крајишког рода "Марковдан I2-CTS10228", зато што се верује да су управо они у вези са чувеним Кнежевићима.

Једна старина од рода Кнежевића (Благоје, 80 година, умро 1927.) испричао је својевремено да Кнежевићи имају предање о пореклу из Херцеговине ("од Коњица"). Дошла су четири брата, Ратко, Љепоје, Љубоје и Дели - Радојица. Већ су у 16. веку морали бити на Змијању, с обзиром да постоји легенда како је кнез Ратко водио Змијањце у освајање Бихаћа.

Занимљиве су ове старе породице, предања и легенде са Змијања, али је велика је штета што овај крај није етнолошки детаљније обрађен.

[Jelic]

У оквиру Земаљског музеја у БиХ из 1931., изашао је текст Милана Карановића: "Наследна кнежевска породица у Змијању"
http://www.infobiro.ba/article/909697

Ово је свакако интересантно за све припаднике крајишког рода "Марковдан I2-CTS10228", зато што се верује да су управо они у вези са чувеним Кнежевићима.

Једна старина од рода Кнежевића (Благоје, 80 година, умро 1927.) испричао је својевремено да Кнежевићи имају предање о пореклу из Херцеговине ("од Коњица"). Дошла су четири брата, Ратко, Љепоје, Љубоје и Дели - Радојица. Већ су у 16. веку морали бити на Змијању, с обзиром да постоји легенда како је кнез Ратко водио Змијањце у освајање Бихаћа.

Занимљиве су ове старе породице, предања и легенде са Змијања, али је велика је штета што овај крај није етнолошки детаљније обрађен.

У суштини интересантно, али ми је нејасно донекле у читавој причи везаној за ове родове који славе Марковдан да ли су род Шипка-Кежа-Ђукић и род Ивеза - Љубоја (Љубојевић) по предању истог порекла?

На основу овог навода (конкретније овог болдованог имена једног од четворице браће) делује да је тако, а и тестирани Љубоја из Гламоча јесте иста хаплогрупа као и породице које припадају Шипка-Кежа-Ђукић роду, додуше мало другачијег хаплотипа.

[Amicus]

Једна старина од рода Кнежевића (Благоје, 80 година, умро 1927.) испричао је својевремено да Кнежевићи имају предање о пореклу из Херцеговине ("од Коњица"). Дошла су четири брата, Ратко, Љепоје, Љубоје и Дели - Радојица. Већ су у 16. веку морали бити на Змијању, с обзиром да постоји легенда како је кнез Ратко водио Змијањце у освајање Бихаћа.

А онај Тома Тоуњанин, 1540. био у бишћанској посади.

Иначе, од трију барањских Марковштака које знам, једни су такође Ђукићи (пореклом исто из Шумберка).

Трећи су Андрејевићи, које знам само из приче, такође Шумберчани.

[filipi]

Sta Vi mislite i o ovom rodu i onim na projektu koji nisu uradili SNP.Da li imamo samo Y4882 i Z17855 grane ili ce se pojaviti jos neke za "sjever" ?

[Небојша]

У суштини интересантно, али ми је нејасно донекле у читавој причи везаној за ове родове који славе Марковдан да ли су род Шипка-Кежа-Ђукић и род Ивеза - Љубоја (Љубојевић) по предању истог порекла?

По мени, сасвим сигурно. Иста, ретка слава, веома сличан хаплотип и помен овог Љубоје у предању Кнежевића (што није тако јак доказ, будући да је име могло бити често у том крају).

[Jelic]

По мени, сасвим сигурно. Иста, ретка слава, веома сличан хаплотип и помен овог Љубоје у предању Кнежевића (што није тако јак доказ, будући да је име могло бити често у том крају).

И исто географско место порекла мање више.

Рекло би се да је овај род још један који се исељавао у Далмацију (на основу резултата Ђукића из Курјака код Удбине који су ту досељеници из северне Далмације) са простора врбаског под дијалекта (тачније са крајњег запада зоне врбаског под дијалекта).

[Иван Вукићевић]

Тема је премештена у секцију "Родови и њихове хаплогрупе".

[Небојша]

Нађох у старим Рађеновићевим записима, у Чађавици Другој (Нови Град), презиме Ерцеговац, слава Марковдан. Досељени су у Поуње са Баније, а даљим пореклом, како презиме каже, из Херцеговине.

Ово можда може бити занимљиво за крајишку групу Марковштака I2-S17250*, иако се презиме не помиње међу њима у литератури, а ни њихова I2-S17250* не постоји у Херцеговини. Свакако ће бити интересантно видети ДНК резултат, само је упитно да ли је ова грана Ерцеговаца опстала до данас.

[Небојша]

Краћи текст о Крајишницима који славе Марковдан:

https://www.poreklo.rs/2020/11/28/slavljenici-markovdana-u-krajini/

[Nebo]

Краћи текст о крајишницима који славе Марковдан:

Добар.

Знам неке припаднике ових родова из чланка.

[Небојша]

Добар.

Знам неке припаднике ових родова из чланка.

Хвала. Јесу ли високи, плави и коврџави?

Изоставио сам из овог текста Мркшиће са Кордуна који славе Марковдан а припадају I2-S17250. Тестирани су преко 23andMe, па не можемо бити сигурни да су део овог генетичког рода (нема маркера). Свакако су Крајишници са Марковданом.

Треба поменути да Крајишници са славом Марковдан имају днк сроднике и ван Крајине, али је несумњива нека даља веза са тим крајевима. То су Товјани (Марковдан) I2-S17250* из Барање, а вероватно и Глувачевићи (Марковдан) I2-S17250 из Шамца (извор: 23andMe).

[Nebo]

Хвала. Јесу ли високи, плави и коврџави?

Па, плавушасти јесу. Високи мање-више, пре бих рекао "од средње руке".

[АлМил]

Мени је деда из Ораховљана код Мркоњић града, презиме Милун, Милуновић, слава Марковдан. Да можда нису и Милуни део овог рода?

[drajver]

Активираћу тему о овом роду, да се мало детаљније прође кроз породице које му припадају.

Род је засада више профилисан захваљујући не тако честој слави Марковдану. Хаплотип на 23 маркера је углавном модалан. Род није дубински тестиран, али јесте SNP. Позитивни су на S17250, а негативни на PH908, Y4882, BY128. Немам информацију да ли су негативно тестирани на још неки SNP. Тако да засад остају на нивоу I2-S17250*

Од рода крајишких марковштака SNP тест су урадили Ђукићи, поријеклом из Курјака/Удбина. ово мјесто је уједно и матица свих крајишких Ђукића који славе Марковдан. Ђукићи су у Курјаку били прилично бројни и приликом пописа 1712. године. Тада је на подручју Средње Горе (којој је у том периоду припадао Курјак) пописано чак шест домаћинстава Ђукића ( Тодор, Саван, Ђуко, Филип, Мијат и Марко), и на подручју сусједног села Плоче једно домаћинство Ђукића (Миливој). Није познато одакле су се Ђукићи доселили у Курјак. Павичић наводи да су дио книнско-буковичке струје, али не даје никаквог доказа за ту тврдњу. Ђукића марковштака нема у Далмацији. Ђукићи се не јављају ни у списковима на старом крајишком земљишту, па не би требали бити досељеници из сјверозападне струје. С обзиром на бројност у Курјаку, не би требало искључити ни могућност да су Ђукићи ту боравили и раније за вријеме док су Турци владали Ликом. Можда би то могло објаснити зашто и упркос великој бројности нису на подручју Средње Горе и Курјака, вршили неку од функција кнеза или војних заповједника села. Аустријанци су углавном фаворизивали родове са старог крајишког земљишта или бар оне који су код њих боравили у збјеговима краткотрајно.

Како год, из матице у Курјаку, Ђукићи су се исељавали према лапачком крају, свакако након што је исти 1790-тих потпао под Аустријанце. У првој половини 19. вијека се исељавају на подручје Поуња (код једног Ђукића се наводи бијег од регрутације као разлог доласка). Након 1879. године се из Курјака исељавају у Бјелајско поље.

На подручју Баније се јављају тек у 19. вијеку, у селу Горње Јаме (Глина) и ние искључено да су дио поуњских Ђукића. Ђукићи којима не знам славу били су присутни и на подручју костајничких села:Боројевићи, Блињски Кут, Горња Меминска, Бабина Ријека. Тако да и ту постоји могућност да се ради о слављеницима св. Марка.
 
Било их је у 19. вијеку у парохијама Клокочевик и Вараждин у Славонији, али тамо су по свему судећи досељавали из Лике током 18. и 19. вијека. Видим да је Amicus горе на теми поменуо да је Ђукића марковштака било и у Шумберку (Барања). Не знам да ли би се могло радити такође о личким усељеницима.

Најмање су јасни Ђукићи у селу Нуглашици/Босанско Грахово, за које је Петрић оставио податак да славе Марковдан и да су досељени из Кијева у Врлици. У мјесту Цетина у Врличкој крајини заиста су присутни Ђукићи , али они славе Јовањдан. Осим тога, Петрић у истом раду за Ђукиће из Црног Луга наводи да су прешли из Нуглашице и да славе Јовањдан. Ово би било у складу са наведним поријеклом од врличких Ђукића. Да је ипак било неких Ђукића који су славили Марковдан на подручју ливањског поља говори и шематизам  1882. године, у ком се наводе Ђукићи марковштаци у парохији Врбица. Ово подручје је ван миграторних рута личких Ђукића марковштака, па би Ђукиће у Нуглашици требало додатно провјерити.

На крају, преглед насеља у којима су били присутни Ђукићи (Марковдан) (насеља по пису из 1991):

Лика
Ђукић, Марковдан, Горња Плоча/Грачац
Ђукић, Марковдан, Доњи Лапац/Доњи Лапац
Ђукић, Марковдан, Ораовац/ Доњи Лапац
Ђукић, Марковдан, Днопоље/Доњи Лапац
Ђукић, Марковдан, Курјак/Титова Кореница

Банија
Ђукић, Марковдан, Горње Јаме/Глина
Ђукић, Марковдан, Доње Јаме/Глина

Босанска крајина
Ђукић, Марковдан, Глиница/Велика Кладуша
Ђукић, Марковдан, Рујница/Цазин
Ђукић, Марковдан, Врело/Цазин
Ђукић, Марковдан, Дољани/Бихаћ
Ђукић, Марковдан/Горња Суваја/Босанска Крупа
Ђукић, Марковдан, Горњи Бушевић/Босанска Крупа
Ђукић, Марковдан, Медено Поље/Босански Петровац
Ђукић, Марковдан, Рисовац/Босански Петровац
Ђукић, Марковдан, Вођеница/Босански Петровац
Ђукић, Марковдан, Босанско Грахово/Босанско Грахово
Ђукић, Марковдан, Нуглашица/Босанско Грахово???
Ђукић, Марковдан, Пољавнице/Босански Нови

[drajver]

Даљевићи који славе Марковдан тестирани су као припадници овог рода. Тестиран је Даљевић из Грдановаца/Сански Мост и његов хаплотип се уклапа у модлани хаплотип овог рода. Претходно је био тестиран и Даљевић, Марковдан из Дринића/Бос. Петровац, али он припада хаплогрупи I-Y16434, роду Мацура. У његовом случају се вјероватно ради о прибраћивању.

Даљевићи нису толико разгранати, али би се реклo да су као презиме прилично стари.

Почетком 20. вијека у Крајини су живјели у сљедећим насељима:

Босанска крајина
Даљевић, Марковдан, Перна/Босанска Крупа
Даљевић, Марковдан, Дринић/Босански Петровац I-Y16434
Даљевић, Марковдан, Ластве/Босански Петровац
Даљевић. Марковдан, Смољана/Босански Петровац
Даљевић, Марковдан, Врановина/Босански Петровац
Даљевић, Јовањдан, Ћела/Приједор
Даљевић, Љескаре/Приједор
Даљевић, Јовањдан/ Пејићи/Приједор
Даљевић, Марковдан, Грдановци/Сански Мост I-S17250
Даљевић, Јовањдан, Корјеново/Кључ

Лика
Даљевић, Марковдан, Тишковац Лички/Доњи Лапац

Када се сравне предања, чини се да је најстарија матица презимена на Тромеђи у мјесту Тишковцу. Међутим у самом Тишковцу изгледа да је Даљевића веома мало остало још почетком 20. вијека. Да је презиме у Тишковцу било присутно још у 18. вијеку, говоре исељени Даљевићи у Шајкашкој, у Чуругу. Тамо се они помињу поред осталих породица у тзв. шијачком сокаку: „Већа група Шијака из Далмације се у Чуругу населила 1781. године. Улица у којој су живели је била прозвана Шијачки сокак. Познате су нам породице Боровица, Даљевић, Половина, Шопоња, Покрајац, Пуача, Крњета, Масловара и друге.“ У прилог томе да се ради о тишковачким Даљевићима иде и то што се помиње још једна старија тишковачка породица, Боровница. У предањима се Тишковац често прибраја Далмацији, с обзиром да је на самој далматинско-личко-босанској тромеђи.

Даљевићи су се из Тишковца у Бјелајско поље раселили веома рано, можда још приликом сеобе у Шајкашку крајем 18. вијека. У поуњску Перну су се доселили након окупације 1879. године, директно из Тишковца. У Саничкој жупи је Даљевића било као досељеника из Лике, али су рано изумрли или одселили. Даљевићи у околини Санског Моста су вјероватно поријеклом од бјелајских Даљевића, јер је то уобичајен смјер сеобе. У околини Приједора Даљевићи славе Јовањдан, па би их требало провјерити да ли припадају генетичком роду марковштака.

Треба поменути да је Даљевића било и у Барањи, у околини Белог Манастира (Болман и Петловац), али не знам кад су се тамо населили.

[drajver]

Група родова Травар-Кукобат-Колоња славе Марковдан и на основу STR резултата Травара из Рора/Гламоч, припадају овом роду. Матица ове групе породица је на тромеђи Унца, Гламоча и Грахова у селима Роре и Стекеровци. По предањима најстарије презиме рода је било Лежајић и поријеклом су из Котара у Далмацији. Одатле су, још у 18. вијеку прешли на подручје Унца, а касније се расељавали по гламочком и купрешком пољу. У Далмацији, у Котарима (Карин, Биљане) заиста је присутна породица Лежаја, међутим, они славе Никољдан. са друге стране SNP је тестиран један Лежаја из Карина и припада хаплогрупи I2-S17250, тако да би ова веза можда могла и бити реална. Ипак неопходно је да бар неко од Лежаја и Травара уради дубински тест и да Лежаје ураде STR тест како би се ова веза и потврдила.

Травари су презиме добили по томе што су у име бегова били задужени да прикупљају траварину од Далматинаца када су исти стада изгонили на Шатор. Били су присутни у сљедећим насељима у оквиру Крајине, али и ван њеног обухвата:

На подручју Босанске Крајине у ужем смислу:
Травар, Марковдан, Хотковци/Гламоч
Травар, Марковдан, Роре/Гламоч
Травар, Марковдан, Стекеровци/Гламоч

На подручју Босанске крајине(врбаска зона):
Травар, Марковдан, Чађавица/Кључ
Травар, Марковдан, Руденице/Кључ
Травар, Марковдан, Рекавице   /Бања Лука
Травар, Марковдан, Кијевци/Босанска Градишка
Травар, Марковдан, Хасићи/Гламоч (досељени у 20. вијеку)
Травар, Марковдан, Радаслије/Гламоч (досељени у 20. вијеку)
Травар, Марковдан, Кобатовци/Лакташи
Травар, Магаљдол/Мркоњић Град
Травар, Борци/Јајце
Травар, Марковдан, Растичево/Купрес

Колоње на подручју Купреса, поријеклом су од Травара из Стекероваца. Одатле су на купрешко поље дошли у првој половини 19. вијека. Поред презимена Травар, помињу и старије презиме Милковић. Присутни у сљедећим насељима:
Колоња, Марковдан, Ново Село/ Купрес
Колоња, Марковдан, Доњи Малован/ Купрес

Кукобати су присутни само на подручју матичне територије у насељима:
Кукобат, Марковдан, Роре, Гламоч
Кукобат, Марковдан, Хасићи/Гламоч (досељени у 20. вијеку)

[drajver]

Ешани или Ешени су невелик род на подручју Крајине, који слави Марковдан. Тестирани су и припадају овом генетичком роду I-S17250 (тестиран Ешен из Великог Дубовика). Присутни су (или боље рећи били су) у само два насеља  са по једном кућом: Бротња/Доњи Лапац и Велики Дубовик/Босанска Крупа. У Дубовик су доселили из Бротња послије 1879. године. Занимљиво је да на подручју Врточа/Босански Петровац постоји топоним Ешанове пољане, што указује да су Ешани били некада присутни и на подручју овог насеља.

Не знам која би могла бити етимологија овог презимена, дјелује мало необично.

[drajver]

Већ је помињан на теми рад Милана Карановића из 1931. године, под насловом Наследна кнежевска породица у Змијању.

Под овом породицом,а судећи по досадашњим резултатима, готово да нема сумње треба подразумјевати управо овај род. Занимљиво је колико се предања која су забиљежили Кочић и Карановић на Змијању полапају са историјском хронологијом, али и са генетичким резултатима.

Најстарији познати оснивач кнежевског рода на Змијању је кнез Ратко. И предање, а рекао бих и историјски подаци из пописа, указују да је кнез Ратко по свему судећи живио током 16. вијека, вјероватно у првим годинама турског освајања подручја Змијања. Змијањска насеља (Горње и Доње Ратково) која су по њему добила име (бар тако предање каже), налазе се пописана под тим именом у турском попису нахије Змијање 1604. године. Предање такође наводи да је његов син као насљедни кнез учествовао са Турцима у освајању Бихаћа 1592. године. Помињу се и остали насљедни кнезови из ове линије Грујица-Вукобрад-Марко-Васиљ-Васо-Раде-Благоје. Занимљиво да се у попису 1604. години не наводи ниједно од ових имена као кнежевско у средишту кнежине у Бањици, већ се тамо као кнез наводи Лазар, син Вуков. Истовремено у Раткову на првом мјесту је пописан Курд, син Махмудов, једини муслиман у селу и један од неколицине у нахији Змијање. Овај податак из пописа можда би се могао довести у везу са приповијешћу о томе да је неки слуга муслиман чувао овце код кнеза Ратка, а да је касније постао паша и да су Раткови потомци његовом заслугом добили земље и власт на Змијању. Није искључено да се радило само о исламизованом припаднику овог рода, који је помогао својим сродницима да се боље утврде као кнежевски род на Змијању. Можда је овај род тек почетком 17. вијека стекао кнежевску власт на Змијању, јер је и у предању познато да су се у жупски дио Бањицу, Марковштаци спустили тек накнадно са "Ратковаче" (а то би могло бити Ратково из пописа 1604. године).

Ради се дакле о класичној српској породици кнежинске самоуправе, које су у првим деценијама турске управе имале много шира овлашћења, него што ћет о бити случај након Бечког рата. Та колебања у вријеме Бечког рата, нашла су одраз и у предањима, јер се за кнеза Вукобрада наводи да је улазио у договоре са Стојаном Јанковићем и да су му Турци због тога одузели "суданију" на Змијању иако су му оставили кнештво.

Главна слава овог змијањског кнежевског рода је Марковдан. Касније су Кнежевићи, потомци кнежеви преузели прослављање летњег Никољдана. Овом празнику (љетњем Никољдану) је посвећена и црква у Бањици коју су подигли. И подизање манастира Гомионице, предање везује уз припаднике овог рода. У Раткову су од овог рода: Кнежевићи од кнеза Ратка, а од Ратковог брата Влајисава-Влаје: Медари, Бајићи, Драгојловићи, Чавкићи. Од Влаје су и Шипке у Павићима, по свему судећи огранак Бајића.

Што се тиче даљег поријекла овог рода, засад нема неких јасних генетичких веза који би овај род повезали са источнијим српским крајевима. Међутим њихов хаплотип је прилично модалан, па није искључено да су повезани са неким родовима на истоку који још нису SNP профилисани. Ипак, нема оних који би били и хаплотипски блиски, а да славе св. Марка.

Предања која је забиљежио Карановић о поријеклу рода "од Коњица" и "Купреса" "Херцеговине" у складу су са српским миграцијама из правца Горње Неретве на крајишко подручје, током 15-16. вијека.

Треба поменути још да предања помињу да су од овог рода и Љубоје, али и бегови Филиповићи у Гламочком пољу. Крајишке Љубоје заиста јесу I2-S17250 и славе Марковдан, али им је хаплотип прилично другачији од припадника овог рода. Ипак не треба искључити неку старију везу. Док се дубински не провјери, мислим да их не треба искључивати из припадности овом роду.

[Андрић]

Већ је помињан на теми рад Милана Карановића из 1931. године, под насловом Наследна кнежевска породица у Змијању.

Под овом породицом,а судећи по досадашњим резултатима, готово да нема сумње треба подразумјевати управо овај род. Занимљиво је колико се предања која су забиљежили Кочић и Карановић на Змијању полапају са историјском хронологијом, али и са генетичким резултатима.

Најстарији познати оснивач кнежевског рода на Змијању је кнез Ратко. И предање, а рекао бих и историјски подаци из пописа, указују да је кнез Ратко по свему судећи живио током 16. вијека, вјероватно у првим годинама турског освајања подручја Змијања. Змијањска насеља (Горње и Доње Ратково) која су по њему добила име (бар тако предање каже), налазе се пописана под тим именом у турском попису нахије Змијање 1604. године. Предање такође наводи да је његов син као насљедни кнез учествовао са Турцима у освајању Бихаћа 1592. године. Помињу се и остали насљедни кнезови из ове линије Грујица-Вукобрад-Марко-Васиљ-Васо-Раде-Благоје. Занимљиво да се у попису 1604. години не наводи ниједно од ових имена као кнежевско у средишту кнежине у Бањици, већ се тамо као кнез наводи Лазар, син Вуков. Истовремено у Раткову на првом мјесту је пописан Курд, син Махмудов, једини муслиман у селу и један од неколицине у нахији Змијање. Овај податак из пописа можда би се могао довести у везу са приповијешћу о томе да је неки слуга муслиман чувао овце код кнеза Ратка, а да је касније постао паша и да су Раткови потомци његовом заслугом добили земље и власт на Змијању. Није искључено да се радило само о исламизованом припаднику овог рода, који је помогао својим сродницима да се боље утврде као кнежевски род на Змијању. Можда је овај род тек почетком 17. вијека стекао кнежевску власт на Змијању, јер је и у предању познато да су се у жупски дио Бањицу, Марковштаци спустили тек накнадно са "Ратковаче" (а то би могло бити Ратково из пописа 1604. године).

Ради се дакле о класичној српској породици кнежинске самоуправе, које су у првим деценијама турске управе имале много шира овлашћења, него што ћет о бити случај након Бечког рата. Та колебања у вријеме Бечког рата, нашла су одраз и у предањима, јер се за кнеза Вукобрада наводи да је улазио у договоре са Стојаном Јанковићем и да су му Турци због тога одузели "суданију" на Змијању иако су му оставили кнештво.

Главна слава овог змијањског кнежевског рода је Марковдан. Касније су Кнежевићи, потомци кнежеви преузели прослављање летњег Никољдана. Овом празнику (љетњем Никољдану) је посвећена и црква у Бањици коју су подигли. И подизање манастира Гомионице, предање везује уз припаднике овог рода. У Раткову су од овог рода: Кнежевићи од кнеза Ратка, а од Ратковог брата Влајисава-Влаје: Медари, Бајићи, Драгојловићи, Чавкићи. Од Влаје су и Шипке у Павићима, по свему судећи огранак Бајића.

Што се тиче даљег поријекла овог рода, засад нема неких јасних генетичких веза који би овај род повезали са источнијим српским крајевима. Међутим њихов хаплотип је прилично модалан, па није искључено да су повезани са неким родовима на истоку који још нису SNP профилисани. Ипак, нема оних који би били и хаплотипски блиски, а да славе св. Марка.

Предања која је забиљежио Карановић о поријеклу рода "од Коњица" и "Купреса" "Херцеговине" у складу су са српским миграцијама из правца Горње Неретве на крајишко подручје, током 15-16. вијека.

Треба поменути још да предања помињу да су од овог рода и Љубоје, али и бегови Филиповићи у Гламочком пољу. Крајишке Љубоје заиста јесу I2-S17250 и славе Марковдан, али им је хаплотип прилично другачији од припадника овог рода. Ипак не треба искључити неку старију везу. Док се дубински не провјери, мислим да их не треба искључивати из припадности овом роду.

Мислим да си овдје заборавио напоменути и слављенике Марковдана из села Ораховљани код Мркоњић Града недалеко од Раткова, иако им наравно није утврђена генетска пропадност овом роду. Ову причу о заједничком поријеклу Марковштака са простора ширег Змијања и о гламочким беговима Филиповићима мислим да је управо испричао један старац из тог села (Миле Мандић) и да је то забиљежио Карановић у поменутом раду. Презимена у Ораховљанима који су такође највјероватније од овог рода су слиједећи: Мишани, Милуни, Мићићи, Ђурићи, Мандићи и Пераћи. Занимљиво да су ова презимена само сконцентрисана у Ораховљанима и ближој околини и да их нема нигдје другдје са овом славом у Крајини.

[drajver]

Као што је наведено у претходном посту, Шипке су једна од породица која потиче од брата кнеза Ратка са Змијања, Влаје. Да је презиме Шипка прилично старо говори и податак да је присутно, како у Змијању тако и Унцу, Бјелају и Поуњу, при чему се западнокрајишки огранак Шипки морао прилично давно одвојити од змијањског. На Змијању знају само да су Шипке из рода Влајиног, док у Унцу и Поуњу знају и за њихово старије презиме Бајић. С обзиром да су Бајићи такође потомци Влајини, може се прилично основано закључити да су Шипке огранак змијањских Бајића. Док на Змијању начин постанка презимена Шипка повезују са физичким карактеристикама претка, "кога су због висине звали Шипка" дотле у Унцу и Бјелају настанак презимена повезују са сарадњом претка са Турцима, па кажу: "Свет рекао: Бајићи уз Турке к'о шипка уз бубањ. Тако прозвани Шипке."

У сваком случају, Шипке се у Унцу јављају доста рано у насељу Велико Очијево. По предању тамо су доселили још у 18. вијеку из Врлике у Далмацији. У Далмацији нема Шипки, а једини Бајићи који славе Марковдан присутни су у Бискупији код Книна. Не знам да ли би Шипке са обзиром на предање могли бити од ових Бајића. Подручје Бискупије јесте насељавано са подручја Босанске крајине током Бечког рата, крајем 17. вијека. Видјели смо из предања да је кнежински род са Змијања имао контакта са Стојаном Јанковићем. Није искључено да су тад неки марковштаци доселили са Змијања у Далмацију, а међу њима су могли бити припадници породице Бајић са надимком Шипка. У 18 вијеку су се неки Бајићи-Шипке могли настанити у Унцу, при чему су задржали надимачко презиме Шипка, док су њихови рођаци у Бискупији задржали основно презиме Бајић. Ово је једна од могућих верзија како су Шипке могле доћи у Унац и требало би је провјерити генетичким тестовима, у првом реду тестирањем далматинских Бајића.

Из Великог Очијева, Шипке су се током 19. вијека расељавале по селима Бјелајског поља и Бравског, али и преко Грмеча по Поуњу све до Сане и Козаре.

Истовремено су Шипке које су остале на подручју Змијања, биле присутне у Раткову, Павићима, али и у околним селима бањалучке околине. Не знам да ли су Шипке са подручја Лијевча од уначких или змијањских Шипки, али их је и тамо било у неколико насеља.

Треба рећи да су Шипке из Добрње на Мањачи, које су славили Ђурђевдан, заправо прибраћени Дулићи.

У Поткозарју је било Шипки, које су славиле и Марковдан, и Ђурђевдан и Аранђеловдан и Јовањдан, па је тешко разабрати да ли су неки од њих уопште повезани са змијањско-уначким Шипкама. 

На подручју Босанске крајине Шипке су биле присутне у сљедећим насељима (насеља по попису из 1991):

Шипка, Марковдан, Босанска Крупа/Босанска Крупа
Шипка, Марковдан   Дренова Главица   Босанска Крупа
Шипка, Марковдан   Пученик   Босанска Крупа
Шипка, Марковдан   Бјелајски Ваганац (Јазбине)   Босански Петровац
Шипка, Марковдан   Кленовац   Босански Петровац
Шипка, Марковдан   Суваја   Босански Петровац
Шипка, Марковдан   Мало Очијево   Дрвар
Шипка, Марковдан   Велико Очијево   Дрвар
Шипка, Ђурђевдан   Бјелајци   Босанска Дубица
Шипка, Марковдан Аранђеловдан Јовањдан   Читлук   Босанска Дубица
Шипка, Ђурђевдан   Горњоселци   Босанска Дубица
Шипка, Марковдан Аранђеловдан Јовањдан   Стригова   Босанска Дубица
Шипка, Ђурђевдан   Влашковци   Босанска Дубица
Шипка, Горња Јутрогошта   Приједор
Шипка, Марини   Приједор

У врбаској зони Босанске крајине:

Шипка, Марковдан, Горње Ратково/Кључ
Шипка, Козаруша, Приједор
Шипка, Ђурђевдан, Добрња, Бања Лука
Шипка, Марковдан, Драгочај/ Бања Лука
Шипка, Марковдан, Мотике/Бања Лука
Шипка, Марковдан, Павићи/Бања Лука
Шипка, Марковдан, Драгељи/Босанска Градишка
Шипка, Марковдан, Јакуповци/Лакташи
Шипка, Марковдан, Кобатовци/Лакташи

[drajver]

Мислим да си овдје заборавио напоменути и слављенике Марковдана из села Ораховљани код Мркоњић Града недалеко од Раткова, иако им наравно није утврђена генетска пропадност овом роду. Ову причу о заједничком поријеклу Марковштака са простора ширег Змијања и о гламочким беговима Филиповићима мислим да је управо испричао један старац из тог села (Миле Мандић) и да је то забиљежио Карановић у поменутом раду. Презимена у Ораховљанима који су такође највјероватније од овог рода су слиједећи: Мишани, Милуни, Мићићи, Ђурићи, Мандићи и Пераћи. Занимљиво да су ова презимена само сконцентрисана у Ораховљанима и ближој околини и да их нема нигдје другдје са овом славом у Крајини.

Хвала на напомени. Знам за ове породице. Али обрађујем једне по једне. Доћи ће ред и на ову групу породица.

[Андрић]

Можда би матицу овог рода Љубоја требало тражити у селу Ораховљани. Тестиране Љубоје су из села Копљевићи, али је то на другом крају Мркоњића. По шематизму из 1882 год. их је са славом Марковдан било око Ливна и Гламоча. Студије о поријеклу становништва из тог краја говоре да су Љубоје у Гламочу углавном махом из ливањског поља досељени, а да су ти у Ливну старином негдје од Кључа, а то се поклапа са причом старца Миле Мандића из Ораховљана да се Љубоје настанио тамо, јер су Ораховљани све до другог свијетског рата припадали Кључу.

[drajver]

Од познатијих Шипки могу се поменути:

Ранко Шипка (Велико Очијево, код Дрвара, 1. октобар 1917 — околина Травника, 7. новембар 1944), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Милан Шипка (Драгељи код Градишке, 7. октобар 1931. — Сарајево, 8. јул 2011) био је истакнути српски лингвиста и доктор књижевних наука.

Данко Шипка (Бања Лука, 9. јул 1962) српски је лингвиста, професор славистике и примењене лингвистике на Државном универзитету Аризоне. Његов отац је лингвиста Милан Шипка.

[Андрић]

Мислим да си овдје заборавио напоменути и слављенике Марковдана из села Ораховљани код Мркоњић Града недалеко од Раткова, иако им наравно није утврђена генетска пропадност овом роду. Ову причу о заједничком поријеклу Марковштака са простора ширег Змијања и о гламочким беговима Филиповићима мислим да је управо испричао један старац из тог села (Миле Мандић) и да је то забиљежио Карановић у поменутом раду. Презимена у Ораховљанима који су такође највјероватније од овог рода су слиједећи: Мишани, Милуни, Мићићи, Ђурићи, Мандићи и Пераћи. Занимљиво да су ова презимена само сконцентрисана у Ораховљанима и ближој околини и да их нема нигдје другдје са овом славом у Крајини.

Додао бих још овдје слиједеће: Од рода Пераћа је настало презиме Мићић, а презимена Мандић и Мишан су у ближем сродству.

[Бранкова]

За Шипке/Бајиће из Унца је интересантан један податак. На мапи из 1774./75.г., испод Очијева, са друге стране реке Унац, обележен је већи део земље назива Бајина Коса, као и Бајин Врх. Чини се као да је Бајо био тај који је доселио у Унац, обзиром да су топоними обележени именом/надимком, а не презименом Бајић.

https://maps.arcanum.com/en/map/europe-18century-firstsurvey/?layers=here-aerial%2C163%2C165&bbox=1796524.8837475854%2C5537309.822549917%2C1811038.3644932334%2C5542603.086758666

[drajver]

О роду Товјанин из Барање, који славе Марковдан и такође припадају овом роду, текст је својевремено написао Бранко Тодоровић на порталу Порекло
https://www.poreklo.rs/2015/04/01/poreklo-prezimena-tovjanin-2/

Нећу копирати читав текст, већ неке кључне моменте везане за поријекло Товјанина

"Товјани су православни Срби из Барање. Сви данашњи Товјани воде порекло из Шумберка, некада српског села из околине Мохача у Мађарској. Није познато када су се тамо доселили и тачно одакле, али се претпоставља да је то било у другој половини XVII века, када су тај простор населили жумберачки ускоци.

Са сигурношћу можемо рећи да се Товјани у Шумберку (мађ. Somberek) први пут спомињу у Попису феудалних обвезника из 1712. године када је у њему забележен Nikola Tolnanin. [1] Први следећи помен овог презимена срећемо тек 1777. године, када је у црквеним матицама Српске православне парохије шумберачке поменут Теодоръ  Товняничъ. [2]

Као што видимо већ прва два помена овог презимена разликују се од његовог облика у коме га данас срећемо. То не чуди ако узмемо у обзир чињеницу да је у црквеним матицама само за период од 1844. до 1885. године ово презиме забележено на чак једанаест различитих начина. Тако га најчешће срећемо као: Толнаничъ, Толнянинъ и Толняничъ; а затим још следе и ови облици:  Толнани,  Толнанић,  Толнанићъ,  Толвнянинъ,  Толняичъ,  Толнанинъ,  Толњанин и  Толњанић.
На основу ових примера, при чему морамо имати на уму да су то примери само за период од четрдесетак година, видимо да је корен презимена заправо топоним Толна, што указује на топонимистичко порекло презимена, односно да се ради о презимену насталом од назива за особу из Толне. Реч је иначе о граду смештеном северно од Шумберка у суседној Толнанској жупанији.
....
Међутим, о пореклу презимена Товјанин постоји још једна теорија, која настанак овог презимена смешта на подручје Кордуна. Ту теорију заступа Хрвоје Салопек у свом делу Ogulinsko-modruški rodovi: podrijetlo, razvoj, rasprostranjenost, seobe i prezimena stanovništva ogulinskog kraja, а заснива је на сачуваном Попису војника Бихаћке тврђаве из 1540. године, у коме се спомиње извесни Toma Tovnjanin. На основу тога, Салопек сматра да је презиме Товјанин заправо настало од назива за особу из Тоуња, што би у оригиналу било Тоуњанин. [7]

Тоуњ је место смештено у Модрушко-огулинској долини и данас припада Краловачкој жупанији. О присуству Срба на том подручју сведоче нам историјски подаци који потврђују да су се на подручје Мордуша Срби почели досељавати још 1493. године. [8] Тамо ће наредних 150 служити чувати Модруш од Турака. Томе додатно у прилог говоре и подаци о масовним сеобама становништва у другој половини XVII века са овог подручна у нетом ослобођену Барању од Турака.

После пораза код Беча 1683. године и код Будима 1686. године, Турци напуштају сву западну Угарску, укључујући и Барању. Коначан крај османске владавине у Барањи означиће је победа хришћанских снага код Харшања 12. септембра 1687. године.

Након одласка Турака из Барања овај простор је увелико остао празан. Прве сеобе после прогона Турака кренуће већ 1686. године, и то управо са простора Кордуна, односно тадашњег Карловачког генералата, а истовремено доћи ће и до сеоба становништва из Вараждинског генералата, такође у правцу Барање. [9] Овај податак нам је нарочито од значаја, јер потврђује везу између Жумберка у Хрватској и Шумберка у Мађарској.

При томе треба имати на уму да је данашњи назив Шумберак каснијег датума, те да је кроз писане изворе све до средине XIX века ово место носило назив Жумберак, а што нам потврђују и црквене матичне књиге српских православних парохија у Барањи, где се уместо назива Шумберак редовно користи изворни облик Жумберак.

У прилог овој теорији говоре и резултати тестирања спроведених на пољу генетичке генеалогије. На основу тих резултата приметна је нарочита сродност Товјана са тестираним породицама са простора некадашњег Карловачког генералата, као и са породицама чије се порекло везује за простор Жумберка.

О повести овог рода у Шумберку не зна се много више од онога што је сачувано у историјским изворима. Зна се да су ту били присутни све време док су Срби представљали значајну заједницу у Шумберку, да су се бавили земљорадњом и сточарством, и да су коначно напустили Шумберак током двадесетих година XX века.
...

Они који нису хтели да напусте своја већ вековна огњишта, били су протерани силом, и тако су у периоду од 1921. до 1930. године и последњи Товјани напустили Шумберак и населили се на просторе југословенског дела Барање и у Бачкој. У Југославију ће се из Шумберка преселити укупно девет домаћинстава, тј. осам домаћинстава Товљанића и једно Товљана, са све укупно двадесет двоје чланова. Осим из Шумберка, по једно домаћинство Товјана преселиће се још из Бремена (Товљанић, у Дарду) и Ланчуга (Товљанац, у Болман), али реч је углавном о првим генерацијама Товјана у тим местима.

То међутим нису биле и прве сеобе Товјана из Шумберка. Прва позната сеоба из Шумберка десила се још  тридесетих година XIX века, када се неколико породица Твојанин преселило у Кнежеве Винограде, варош смештену баш у јужном делу Барање. До те сеобе је дошло тако што се један од Товјана оженио у Кнежеве Винограде, а за њим је дошло још пар породица његових рођака, који су ту себи купили имања.
...
Кнежеви Виногради биће и једна од првих адреса Товјана који ће под притиском Мађарске двадесетих година XX века бити приморани да се иселе у Краљевину Југославију. Неки од њих ће остати у Кнежевим Виноградима, а остали ће се нешто касније трајно преселити у Дарду, Каранац, те у Плавну (Бачка). [15]

Током XX века из Кнежевих Винограда Товјани ће се населити још и у Белом Манастиру, Новом Саду, Подгорици и Јагодњаку. У Новом Саду данас има потомака и Товјана из Кнежевих Винограда, и Товљанића који су се доселили у Бачку у време оптације, те су тако задржана оба облика овог презимена."

[drajver]

Што се Далмације тиче, Марковдан на том подручју представља једну од рјеђих слава. При томе засад немамо ниједног генетички потврђеног припадника овог рода у Далмацији са славом Марковдан. У Далмацији су присутни марковштаци који припадају другим хаплогрупама, попут Суботића из Ервеника, који су E-Z19851, Грубића из Ервеника који су R1a-Y47222 и Брекића из Ервеника који су R1a-FT371439. У Ервенику још и Миличићи славе Марковдан, али они вјероватно генетички припадају неком од тестираних родова марковштака из Ервеника.

На подручју Равних Котара, поред Суботића који су присутни у још неколико насеља, Марковдан славе и Читлаци из Церања Горњих и Матићи из Земуника Доњег. Њихове резултате немамо.

Потенцијално би у контексту приче о роду I2-S17250 марковштака најинтерсантнија могла бити група породица из Марковца јужно од Книна, која слави св. Марка, а то су: Угринићи, Тице (вјероватно прибраћени у Марковцу, оригинално Никољдан), Бјеговићи. Огранак Угринића су и Рондаши у Унцу. Немамо хаплогрупу ове групе родова. Са њима би могли бити повезани и Бајићи марковштаци из Бискупије, које смо већ помињали у вези поријекла Шипки.

Не треба заборавити ни предање Травара о поријеклу од далматинских Лежајића. Лежаје из Горњег Карина припадају хаплогрупи I2-S17250, али су само SNP тестирани. При томе не славе Марковдан већ Никољдан.

[Зрно]

Имају још Павловићи из Кадине Главице код Дрниша који славе Марковдан (једини на подручју Дрниша).

[drajver]

Гвојићи који славе Марковдан, припадају овом роду. Презиме има неколико варијанти изговора и транскрипције Гојић, Гвојић, Гвоић. Да ствар буде компликованија, на подручју Крајине јавља се више разнородних Гвојића и Гојића, а облик презимена често не прати и родовску подјелу. Оно што је извјесно на основу досадашњих генетичких резултата јесте да Гвојићи/Гојићи који славе Никољдан и насељавају већи број западнобанијских насеља припадају хаплогрупи J2b-M205, док Гвојићи/Гојићи који славе Марковдан и насељавају Лику и Кордун припадају хаплогрупи I2-S17250. Остали су још у смислу славе и хаплогрупе непознати Гвојићи из банијских насеља Лушчани, Живаја и Јошаница. Не знам да ли би они могли бити повезани са Гојићима из новског Поуња, који славе Ђурђевдан, а који су у пописима као пребјези са тог подручја пописани још крајем 18. вијека. Треба поменути и Гвојиће из Балинца који славе Лазареву суботу.

Ипак на овој теми, најбитнији су Гвојићи који славе Марковдан. Најранији њихов помен је у попису Лике из 1712. године, када је у селу Подлапачи међу тамошњим Србима пописан и Благоје Гојић. Нема сумње да су сви Гвоићи/Гојићи из Сврачкова Села потомци овог Благоја. У истом попису Гвојиће налазимо и нешто даље, у Могорићу, тамо је пописана кућна задруга Станисава Гвојића са браћом Савом и Јованом. Ови Гвојићи се касније не помињу у Могорићу. Током 19. вијека, Гвојићи су у Лици присутни у Сврачкову селу (Подлапача), а 1819. године је у Врховинама пописана и кућа Гаје Гвојића (касније се Гвојићи не помињу у Врховинама). Што се Лике тиче, Гвојићи су се у континуитету одржали у Сврачкову селу /Удбина/Кореница. С обзиром да је на простору Подлапаче постојало јако муслиманско тврђавно насеље и да се Гвојићи не помињу ни у Далмацији ни на старом крајишком земљишту, велика је шанса да су на подручју Подлапаче и Сврачкова Села живјели и за вријеме турске власти. Овоме у прилог иду и подаци о Гвојићима Марковштацима на простору Кордуна.

Кордунски Гвојићи марковштаци присутни су у два насеља на подручју слуњске општине: Кордунском Љесковцу и Брезовцу. Судећи по мустер листама пребјега, Гвојићи су у истим мјестима или оближњим мјестима живјели и за вријеме Турака. Кад су Турци изгубили тај простор уз границу 1791. године, Гвојићи су остали на својим огњиштима или су се незнатно помјерили уз саму границу.

Присутност Гвојића/Гојића марковштака на подручју Крајине (насеља по попису из 1991):

Кордун
Гвојић   Марковдан   Кордунски Љесковац   Слуњ
Гојић   Марковдан   Брочанац (Брезовац)   Слуњ

Лика
Гојић   Марковдан   Сврачково село    Титова Кореница

Тестирани су (STR) Гвојићи/Гојићи из Сврачкова села и Кордунског Љесковца и разликују се на једном маркеру од 23.

Објашњење настанка презимена, иако облик дјелује мало необично је да се ради о хипокористику личног имена Гвозден>Гвојо. Очигледно је облик већ у старту био необичан за изговор, па се сажимало у Гојо>Гојић.

[Exiled]

Гвојићи који славе Марковдан, припадају овом роду. Презиме има неколико варијанти изговора и транскрипције Гојић, Гвојић, Гвоић. Да ствар буде компликованија, на подручју Крајине јавља се више разнородних Гвојића и Гојића, а облик презимена често не прати и родовску подјелу. Оно што је извјесно на основу досадашњих генетичких резултата јесте да Гвојићи/Гојићи који славе Никољдан и насељавају већи број западнобанијских насеља припадају хаплогрупи J2b-M205, док Гвојићи/Гојићи који славе Марковдан и насељавају Лику и Кордун припадају хаплогрупи I2-S17250. Остали су још у смислу славе и хаплогрупе непознати Гвојићи из банијских насеља Лушчани, Живаја и Јошаница. Не знам да ли би они могли бити повезани са Гојићима из новског Поуња, који славе Ђурђевдан, а који су у пописима као пребјези са тог подручја пописани још крајем 18. вијека. Треба поменути и Гвојиће из Балинца који славе Лазареву суботу.

Ипак на овој теми, најбитнији су Гвојићи који славе Марковдан. Најранији њихов помен је у попису Лике из 1712. године, када је у селу Подлапачи међу тамошњим Србима пописан и Благоје Гојић. Нема сумње да су сви Гвоићи/Гојићи из Сврачкова Села потомци овог Благоја. У истом попису Гвојиће налазимо и нешто даље, у Могорићу, тамо је пописана кућна задруга Станисава Гвојића са браћом Савом и Јованом. Ови Гвојићи се касније не помињу у Могорићу. Током 19. вијека, Гвојићи су у Лици присутни у Сврачкову селу (Подлапача), а 1819. године је у Врховинама пописана и кућа Гаје Гвојића (касније се Гвојићи не помињу у Врховинама). Што се Лике тиче, Гвојићи су се у континуитету одржали у Сврачкову селу /Удбина/Кореница. С обзиром да је на простору Подлапаче постојало јако муслиманско тврђавно насеље и да се Гвојићи не помињу ни у Далмацији ни на старом крајишком земљишту, велика је шанса да су на подручју Подлапаче и Сврачкова Села живјели и за вријеме турске власти. Овоме у прилог иду и подаци о Гвојићима Марковштацима на простору Кордуна.

Кордунски Гвојићи марковштаци присутни су у два насеља на подручју слуњске општине: Кордунском Љесковцу и Брезовцу. Судећи по мустер листама пребјега, Гвојићи су у истим мјестима или оближњим мјестима живјели и за вријеме Турака. Кад су Турци изгубили тај простор уз границу 1791. године, Гвојићи су остали на својим огњиштима или су се незнатно помјерили уз саму границу.

Присутност Гвојића/Гојића марковштака на подручју Крајине (насеља по попису из 1991):

Кордун
Гвојић   Марковдан   Кордунски Љесковац   Слуњ
Гојић   Марковдан   Брочанац (Брезовац)   Слуњ

Лика
Гојић   Марковдан   Сврачково село    Титова Кореница

Тестирани су (STR) Гвојићи/Гојићи из Сврачкова села и Кордунског Љесковца и разликују се на једном маркеру од 23.

Објашњење настанка презимена, иако облик дјелује мало необично је да се ради о хипокористику личног имена Гвозден>Гвојо. Очигледно је облик већ у старту био необичан за изговор, па се сажимало у Гојо>Гојић.

Видим да ти је из неког разлога стало да овај род рашчивијаш али никако да га сведеш на низводније гране па гледе тога се унапред пријављујем да донирам,у складу са могућностима, нека средства не би ли се мало боље профилисали. П.С. Имам неку Тицу са којом делим шест сегмената на АС а окле веза сами Бог зна.

[drajver]

Видим да ти је из неког разлога стало да овај род рашчивијаш али никако да га сведеш на низводније гране па гледе тога се унапред пријављујем да донирам,у складу са могућностима, нека средства не би ли се мало боље профилисали. П.С. Имам неку Тицу са којом делим шест сегмената на АС а окле веза сами Бог зна.

Само покушавам мало детаљније проћи све крајишке родове. Овај је тренутно на реду, па ти се чини да се њим нешто посебно више бавим. У праву си да би било добро кад би се овај род мало боље профилисао. Постоји могућност да припада грани I2-S17250>A26390/FT270447. То је још једина подграна испод I2-S17250, присутна на нашим просторима, а на коју нису SNP тестирани.

Међутим, нема ниједног тестираног припадника овог рода, активног овдје на форуму или бар у Друштву, тако да и твоја понуда у вези донирања не знам коме би се понудила. Што се Тица тиче, ако си мислио на Тице марковштаке у Далмацији, они су прибраћени и вјероватно не припадају овом роду.

[Exiled]

Само покушавам мало детаљније проћи све крајишке родове. Овај је тренутно на реду, па ти се чини да се њим нешто посебно више бавим. У праву си да би било добро кад би се овај род мало боље профилисао. Постоји могућност да припада грани I2-S17250>A26390/FT270447. То је још једина подграна испод I2-S17250, присутна на нашим просторима, а на коју нису SNP тестирани.

Међутим, нема ниједног тестираног припадника овог рода, активног овдје на форуму или бар у Друштву, тако да и твоја понуда у вези донирања не знам коме би се понудила. Што се Тица тиче, ако си мислио на Тице марковштаке у Далмацији, они су прибраћени и вјероватно не припадају овом роду.

Што се тиче Тица не знам уопште ни ко су ни шта су ни шта славе, покушо сам да контактирам особу која ми је меч али без одговора. Шест сегмената није мало, чак ми је сврставају у ширу фамилију али залуд. Личи ми нешто да веза иде преко 151633 али само нагађам. Што се тиче подршке ако нађеш заинтересоване погурат ћемо.

[drajver]

Мицићи су невелик род са подручја Баније, који слави Марковдан и припада овом генетичком роду (STR тестирани). Присутни су само на подручју једног насеља на Банији, Мајског Тртника. Почетком 19. вијека пописани су у том насељу, али и у насељу Добретин. У једном списку српских поглавара глинске крајине, помиње се кнез и капетан Ivicza Michich. Не знам да ли би се овдје могло радити о Мицићима из Тртника (Гавриловић ово чита као Ивица Мишић). Имају неко предање да су на Банију досељени из Босне, између Уне и Козаре.

[Exiled]

Мицићи су невелик род са подручја Баније, који слави Марковдан и припада овом генетичком роду (STR тестирани). Присутни су само на подручју једног насеља на Банији, Мајског Тртника. Почетком 19. вијека пописани су у том насељу, али и у насељу Добретин. У једном списку српских поглавара глинске крајине, помиње се кнез и капетан Ivicza Michich. Не знам да ли би се овдје могло радити о Мицићима из Тртника (Гавриловић ово чита као Ивица Мишић). Имају неко предање да су на Банију досељени из Босне, између Уне и Козаре.

Шарах мало по табели, збиља би их ваљало проверити на нешто низводно, не бих се изненадио и да су север лажњаци.

[Петар М. Демић]

Мицићи су невелик род са подручја Баније, који слави Марковдан и припада овом генетичком роду (STR тестирани). Присутни су само на подручју једног насеља на Банији, Мајског Тртника. Почетком 19. вијека пописани су у том насељу, али и у насељу Добретин. У једном списку српских поглавара глинске крајине, помиње се кнез и капетан Ivicza Michich. Не знам да ли би се овдје могло радити о Мицићима из Тртника (Гавриловић ово чита као Ивица Мишић). Имају неко предање да су на Банију досељени из Босне, између Уне и Козаре.

Мицићи су присутни у Тртнику од XVIII вијека. Према војној документацији насталој током друге половине XVIII вијека, овај род имао је најмање 1 породичну задругу у селу, док су његови припадници пописивани под презименима Мицо (Miczo) и Мицић (Miczich). Мицићи су једини род у Тртнику који прославља Марковдан.

По мом мишљењу, Мицићи из Тртника ближе су повезани са Митићима из Добретина и Селишта, пошто оба огранка прослављају Марковдан и током друге половине XVIII вијека њихови припадници пописивани су баш као Мицићи (Miczich). У Добретину Марковдан прослављају још и Ерцеговци, док у Селишту ову крсну славу прославља и род Једнака. Такође, сумњам да је Марковдан била крсна слава угашеног рода Буњаца из Селишта.

[drajver]

Још једна породица која је тестирањем потврђена овом роду, а коју сам заборавио да поменем. Ради се о Ждрњама, славе Марковдан, а тестиране су Ждрње из Доњих Бaраћа (STR тест) и Ждрње из Горње Подгорје (који су радили само SNP и позитивни су на I2-M423).

Присутни су (или су били) у сљедећим насељима:

Ждрња, Марковдан, Доњи Бараћи/Мркоњић Град
Ждрња, Марковдан, Горња Пецка/Мркоњић Град
Ждрња, Марковдан, Горња Подгорја/Мркоњић Град
Ждрња, Марковдан, Подоругла/Мркоњић Град
Ждрња, Марковдан, Трново/Мркоњић Град
Ждрња, Марковдан, Путиш/Бусовача

У околине Бусоваче их је било још крајем 19. вијека, вјероватно као исљеника из Крајине. Свакако су повезани са главним змијањским родом марковштака.

[drajver]

На подручју горњокарловачке епархије сљедеће породице, а које још нису тестиране, су славиле искључиво св. Марка. Међу њима свакако може бити и породица које припадају овом роду:

Буздум, Марковдан, Доња Суваја/Доњи Лапац

Буњац, Марковдан, Краљевчани/Петриња

Ерцеговац, Марковдан, Горњи Добретин/Двор
Ерцеговац, Марковдан, Доњи Добретин/Двор

Золић, Марковдан, Словинци/Сисак

Једнак, Марковдан, Горње Селиште/Глина

Кнежевић, Марковдан, Шаканлије/Двор

Лалић, Марковдан, Велики Градац/Глина

Митић, Марковдан, Г. и Д. Добретин/Двор
Митић, Марковдан, Г. и Д. Селиште/Глина

Мркшић, Марковдан, Козарац/Вргинмост

Орешчанин, Марковдан, Крстиња/Војнић
Орешчанин, Марковдан,Перна (Горња и Доња)/Вргинмост
Орешчанин, Марковдан, Блатуша/Вргинмост
Орешчанин, Марковдан, Горња Чемерница/Вргинмост
Орешчанин, Марковдан, Доња Чемерница/Вргинмост
Орешчанин, Марковдан, Пецка/Вргинмост
Орешчанин, Марковдан, Глина/Глина
Орешчанин, Марковдан, Мајске Пољане/Глина
Орешчанин, Марковдан, Марловац/Дуга Реса
Орешчанин, Марковдан, Својић   /Дуга Реса
Орешчанин, Марковдан, Матешко село/Дуга Реса
Орешчанин, Марковдан, Горњи Сјеничак/Карловац

Петрињац, Марковдан, Горња Меминска/Костајница
Петрињац, Марковдан, Средња Меминска/Костајница
Петрињац, Марковдан, Тимарци/Сисак

Симић, Марковдан, Краљевчани/Петриња

Славујевић, Марковдан, Решетар/Титова Кореница

Чанаџија, Марковдан, Пјешчаница/Вргинмост
Чанаџија, Марковдан, Доњи Сјеничак/Карловац

Хвала Петру Демићу за информације које ми је послао везано за банијске родове.

[drajver]

На подручју Горње Крајине (Лика, Кордун, Банија и Горски Котар), св. Марка су славиле и сљедећа презимена, али с обзиром да су на истом простору у различитим насељима славили и друге славе, не могу тачно утврдити у ком насељу је које од ових презимена славило баш Марковдан. Ради се о сљедећим презименима:

Аћимовић, Вујковић, Грубић, Грубор, Жижа, Јездић, Кеча, Кљајић

Од наведених презимена, Грубићи који славе Марковдан не би требали припадати овом роду, јер су у Далмацији тестирани да припадају R1a хаплогрупи.

Јездићи који славе Марковдан  из Бос. Крајине SNP су тестирани (без маркера) и позитивни су на I2-S17250, па вјероватно припадају овом роду.

На пројекту постоји један стари резултат Кљајића из Коренице који би се по маркерима могао уклопити у овај род, али се не зна слава, тако да остаје питање о могућој припадности роду.

Са овим, мислим да сам покрио скоро све марковштаке на подручју горњокарловачке епархије.

[Небојша]

И Кече из Лике су тестиране на 23andMe, хаплогрупа такође I2-S17250.

[drajver]

И Кече из Лике су тестиране на 23andMe, хаплогрупа такође I2-S17250.

Одлично, значи и они су вјероватно припадници овог рода.

[Андрић]

Још једна породица која је тестирањем потврђена овом роду, а коју сам заборавио да поменем. Ради се о Ждрњама, славе Марковдан, а тестиране су Ждрње из Доњих Бaраћа (STR тест) и Ждрње из Горње Подгорје (који су радили само SNP и позитивни су на I2-M423).

Присутни су (или су били) у сљедећим насељима:

Ждрња, Марковдан, Доњи Бараћи/Мркоњић Град
Ждрња, Марковдан, Горња Пецка/Мркоњић Град
Ждрња, Марковдан, Горња Подгорја/Мркоњић Град
Ждрња, Марковдан, Подоругла/Мркоњић Град
Ждрња, Марковдан, Трново/Мркоњић Град
Ждрња, Марковдан, Путиш/Бусовача

У околине Бусоваче их је било још крајем 19. вијека, вјероватно као исљеника из Крајине. Свакако су повезани са главним змијањским родом марковштака.

Занимљиво да Боривоје Милојевић у свом раду о Гламочу и Купресу за дио Шешума из села Рилић крај Купреса са славом Марковдан наводи да су досељеници из Гламоча и да су се прије презивали Ждрња. Када спомињеш Ждрње из села Подгорије и Пецке обзиром да сав тај крај испод Млиништа према пријевоју Штрбина близу Подрашнице тзв. бараћки крај или ти Подгоре садржи много родова гламочког поријекла, не искључујем могућност да је Жрдња било некада и у Гламочу и да је тај податак тачан, али можда се тај навод односи на село Подгорију, јер она се налазила близу Гламоча практично одма до (чак посједује и гламочку ношњу). Чуо сам неке приче да су те Жрдње са Змијања негдје поријеклом. Друга верзија каже да су од Лике. Углавном презиме се ширило из бараћког краја тј. тачније из села Доња Пецка (заселак Ждрњина страна) одакле су у Подгорију и досељени. Према црквеном шематизму из 1882 год. их је било још и у Герзову, а нешто касније се јављају и у Доњим Бараћима. Овај помен у Подоруглима треба узети са резервом, јер је то предграђе Мркоњића, гдје су малтене сви скорији пресељеници послије другог свијетског рата, а и у ово у Трнову је упитно, јер нико их тамо не помиње (мора да су такође неки скорији пресељеници из околине).

[drajver]

Занимљиво да Боривоје Милојевић у свом раду о Гламочу и Купресу за дио Шешума из села Рилић крај Купреса са славом Марковдан наводи да су досељеници из Гламоча и да су се прије презивали Ждрња. Када спомињеш Ждрње из села Подгорије и Пецке обзиром да сав тај крај испод Млиништа према пријевоју Штрбина близу Подрашнице тзв. бараћки крај или ти Подгоре садржи много родова гламочког поријекла, не искључујем могућност да је Жрдња било некада и у Гламочу и да је тај податак тачан, али можда се тај навод односи на село Подгорију, јер она се налазила близу Гламоча практично одма до (чак посједује и гламочку ношњу). Чуо сам неке приче да су те Жрдње са Змијања негдје поријеклом. Друга верзија каже да су од Лике. Углавном презиме се ширило из бараћког краја тј. тачније из села Доња Пецка (заселак Ждрњина страна) одакле су у Подгорију и досељени. Према црквеном шематизму из 1882 год. их је било још и у Герзову, а нешто касније се јављају и у Доњим Бараћима. Овај помен у Подоруглима треба узети са резервом, јер је то предграђе Мркоњића, гдје су малтене сви скорији пресељеници послије другог свијетског рата, а и у ово у Трнову је упитно, јер нико их тамо не помиње (мора да су такође неки скорији пресељеници из околине).

Прочитао сам то за Шешуме-Ждрње из Рилића, али заборавих да поменем. И ја мислим да се мисли на Гламоч у ширем смислу, који обухавата та села на међи гламочко-мркоњићкој.

Ждрња у Лици нема, логичније ми је да су везани поријеклом директно за змијањске родове, мада не треба искључити ни марковштаке из Рора и Стекероваца (Траваре и др.) који су им такође близу. 

Значи, за Ждрње је најстарија матица село Пецка? Ипак их је највише било у Подгорји.

[Андрић]

Прочитао сам то за Шешуме-Ждрње из Рилића, али заборавих да поменем. И ја мислим да се мисли на Гламоч у ширем смислу, који обухавата та села на међи гламочко-мркоњићкој.

Ждрња у Лици нема, логичније ми је да су везани поријеклом директно за змијањске родове, мада не треба искључити ни марковштаке из Рора и Стекероваца (Траваре и др.) који су им такође близу. 

Значи, за Ждрње је најстарија матица село Пецка? Ипак их је највише било у Подгорји.

Да, Жрдњама је матично село Пецка, а јесте их у Подгорији било највише од свих насеља. За народ Пецке прота Милан Илић у својој књизи "Опраштање са животом" наводи да је досељен у 18.вијеку из Далмације. Мислим да се ниједна опција не може искључити, можда су у Лици носили друго презиме, али прије што кажеш ће бити да су везани са неким родовима који су им географски ближи те да им је поријекло одатле...

[Андрић]

Занимљиво да Боривоје Милојевић у свом раду о Гламочу и Купресу за дио Шешума из села Рилић крај Купреса са славом Марковдан наводи да су досељеници из Гламоча и да су се прије презивали Ждрња. Када спомињеш Ждрње из села Подгорије и Пецке обзиром да сав тај крај испод Млиништа према пријевоју Штрбина близу Подрашнице тзв. бараћки крај или ти Подгоре садржи много родова гламочког поријекла, не искључујем могућност да је Жрдња било некада и у Гламочу и да је тај податак тачан, али можда се тај навод односи на село Подгорију, јер она се налазила близу Гламоча практично одма до (чак посједује и гламочку ношњу). Чуо сам неке приче да су те Жрдње са Змијања негдје поријеклом. Друга верзија каже да су од Лике. Углавном презиме се ширило из бараћког краја тј. тачније из села Доња Пецка (заселак Ждрњина страна) одакле су у Подгорију и досељени. Према црквеном шематизму из 1882 год. их је било још и у Герзову, а нешто касније се јављају и у Доњим Бараћима. Овај помен у Подоруглима треба узети са резервом, јер је то предграђе Мркоњића, гдје су малтене сви скорији пресељеници послије другог свијетског рата, а и у ово у Трнову је упитно, јер нико их тамо не помиње (мора да су такође неки скорији пресељеници из околине).

А овдје има један лапсус, све Ждрње су потекле из Горње Пецке, а не из Доње...

[Петар М. Демић]

На подручју горњокарловачке епархије сљедеће породице, а које још нису тестиране, су славиле искључиво св. Марка. Међу њима свакако може бити и породица које припадају овом роду:

Буздум, Марковдан, Доња Суваја/Доњи Лапац

Буњац, Марковдан, Краљевчани/Петриња

Ерцеговац, Марковдан, Горњи Добретин/Двор
Ерцеговац, Марковдан, Доњи Добретин/Двор

Золић, Марковдан, Словинци/Сисак

Једнак, Марковдан, Горње Селиште/Глина

Кнежевић, Марковдан, Шаканлије/Двор

Лалић, Марковдан, Велики Градац/Глина

Митић, Марковдан, Г. и Д. Добретин/Двор
Митић, Марковдан, Г. и Д. Селиште/Глина

Мркшић, Марковдан, Козарац/Вргинмост

Орешчанин, Марковдан, Крстиња/Војнић
Орешчанин, Марковдан,Перна (Горња и Доња)/Вргинмост
Орешчанин, Марковдан, Блатуша/Вргинмост
Орешчанин, Марковдан, Горња Чемерница/Вргинмост
Орешчанин, Марковдан, Доња Чемерница/Вргинмост
Орешчанин, Марковдан, Пецка/Вргинмост
Орешчанин, Марковдан, Глина/Глина
Орешчанин, Марковдан, Мајске Пољане/Глина
Орешчанин, Марковдан, Марловац/Дуга Реса
Орешчанин, Марковдан, Својић   /Дуга Реса
Орешчанин, Марковдан, Матешко село/Дуга Реса
Орешчанин, Марковдан, Горњи Сјеничак/Карловац

Петрињац, Марковдан, Горња Меминска/Костајница
Петрињац, Марковдан, Средња Меминска/Костајница
Петрињац, Марковдан, Тимарци/Сисак

Симић, Марковдан, Краљевчани/Петриња

Славујевић, Марковдан, Решетар/Титова Кореница

Чанаџија, Марковдан, Пјешчаница/Вргинмост
Чанаџија, Марковдан, Доњи Сјеничак/Карловац

Хвала Петру Демићу за информације које ми је послао везано за банијске родове.

Постоји више несродних огранака банијских Буњаца, Лалића, Мркшића и Симића, тј. не прослављају сви Марковдан.

[drajver]

Кече које славе Марковдан SNP тестом су потврђени као S17250+ и прилично је извјесно да припадају овом роду.

Најстарија матица Кеча кроз документе може се лоцирати на подручју села Суваје код Срба. У том селу су били присутни током Лаудоновог рата 1790-тих, вјероватно и раније током 18. вијека. Према доњем Поуњу су се помјерали највише крајем 19. вијека. У Лици је Кеча било и у више насеља на подручју сјеверно од Коренице, али ми није познато да ли су такође славили Марковдан (пошто Шематизам за Кече на подручју горњокарловачке епархије наводи двије славе: Марковдан и Мратиндан). У другим дијеловима Крајине Кече нису биле присутне.
Занимљиво је да Карановић за Кече у Лохову/Бихаћ наводи да су досељени из Курјака (Удбина). Кеча није било у Курјаку, али јесте Ђукића марковштака, па се поставља питање да ли је ово Карановићева грешка или је остало неко сјећање код Кеча о боравку у Курјаку и можда вези са Ђукићима.

Треба поменути да је међу католицима у бихаћкој околини такође присутно презиме Кеча, а у католичким матицама Кече се могу пратити још од 18. вијека.

Кече су на простору Лике биле присутне у сљедећим насељима (насеља по попису 1991):

Кеча, Марковдан, Доњи Срб/Доњи Лапац
Кеча, Марковдан, Горња Суваја/Доњи Лапац
Кеча, Марковдан, Доња Суваја/Доњи Лапац
Кеча, Понор Коренички/Титова Кореница
Кеча, Калебовац/Титова Кореница
Кеча, Врело Кореничко/Титова Кореница
Кеча, Хомољац/Титова Кореница
Кеча, Решетар/Титова Кореница

на простору Босанске крајине (насеља по попису 1991):
Кеча, Марковдан, Ћоралићи/Цазин
Кеча, Марковдан, Бихаћ/Бихаћ
Кеча, Марковдан, Кулен Вакуф/Бихаћ
Кеча, Марковдан, Лохово/Бихаћ
Кеча, Марковдан, Велики Стјењани/Бихаћ
Кеча, Марковдан, Хашани/Босанска Крупа
Кеча, Марковдан, Поткалиње/Босанска Крупа
Кеча, Марковдан/Средњи Дубовик/Босанска Крупа
Кеча, Марковдан, Велики Дубовик/Босанска Крупа
Кеча, Марковдан, Мартин Брод/Дрвар
Кеча, Марковдан, Кршље/Босански Нови
Кеча, Марковдан, Бачвани/Босанска Дубица
Кеча, Марковдан, Доња Слабиња/Босанска Дубица

[drajver]

У Лици је Кеча било и у више насеља на подручју сјеверно од Коренице, али ми није познато да ли су такође славили Марковдан (пошто Шематизам за Кече на подручју горњокарловачке епархије наводи двије славе: Марковдан и Мратиндан).

Што се тиче кореничких Кеча, они су на простору горе побројаних кореничких насеља присутни још од почетка 18. вијека. У попису Лике 1712. године помиње се домаћинство Вука Кече из којег су вјероватно сви они потекли.

Volgt die 20'“ Petina wo der Vuk Keka
vnter dem Haus 50

Остаје отвореним питање да ли су кореничке Кече славиле Мратиндан и можда уопште нису припадале роду марковштака. Уколико неко има податак о слави кореничких Кеча, нека јави.

[drajver]

Невелики кордунски род Jездића који славе Марковдан, судећи по SNP резултатима, вјероватно такође припада овом роду. Позитивно су тестирани на S17250.

Матично мјесто Јездића је Броћанац код Слуња. У том мјесту су живјели и током 19. вијека. Послије 1879. године неки од њих су се населили у Јоховици/Велика Кладуша. На Кордуну, поред Броћанца, у попису из 1948. забиљежени су још и у Новој Кршљи код Слуња и селу Горњани код Тржића, Слуњ. Ове Горњане нисам успио лоцирати.

На другим мјестима у Крајини их није било.