Никшићи I2-PH908>FT14506>Y179535>Y52621>FT190799

[M_Glavonjic]

Четврти део:

АНАЛИЗА ТРИ ПЕСМЕ

У песми „Освета Станоја Николића“ коју је записао Драгољуб Шћекић, пише се како су Васојевићи, предвођени Оташем Николићем, Русланом Николићем и Комненом Колевићем напали кулу Иваниша и убили Војводу Иваниша Срезојевића, његових „9 синова“, Турке и Бега Љубовића. Узимајући све већ изложено у обзир, сматрамо да то предање није тачно из више разлога. Образложење следи у наставку анализе.

Нема за сада историјског извора а нема ни предања у Ровцима колико је Иваниш имао синова, тако да је врло могуће да је преувеличано да их има 9, да би се у песми истакло јунаштво Васојевића.

Бег Љубовић, родом из Невесиња, је био главни Турски „негативац“ у свим песмама из тог доба и нема са ким се није закачио, а и нема српског племена, а да га неки њихов знаменити јунак није убио, од Баја Пивљанина, Оташа Николића па на даље.  Треба имати у виду, да се често у српским народним песмама, да би се сакрили или пренагласили неки догађаји, да би се истакло јунаштво неког племена, помињани сукоби са Турцима, као што је и у овим песмама описан сукоб са Бегом Љубовићем и његовим војницима, што није увек било случај.

Нетачно је да је  Бег Љубовић могао бити актер ових догађаја а самим тим и убијен од стране Васојевића, јер је био побратим каснијег ровачког Војводе Вуксана Булатовића који је живео крајем XVII века и почетком XVIII века, односно владао је Ровцима у периоду после Војводе Иваниша. Писац Стеван Поповић у својој књизи Ровца и Ровчани пише: “Супротно овом тврђењу постоји и једно друго на које се често указује: да је Вуксан Булатовић био заточен у Скадру и побјегао за вријеме морејског рата, 1691. г. Повод за овако тврђење дали су извјештаји далматинских провидура (F. Ongania, Il Montenegro) о чему је већ било ријечи. Овај млетачки извјештај од 23. јула 1691. г. наводи на помисао да се ту ради о тројици племенских првака о којима говоре поменуте народне пјесме и традиција.”

По предању које ми је пренео Предраг Т. Шћепановић, чак је жена Вуксана Булатовића са децом нашла уточиште код бега Љубовића послије смрти њенога мужа у нападу Ћуприлић везира на Ровца 1714. године. Дакле, Бег Љубовић дефинитивно није живео у периоду старешинства Војводе Иваниша Срезојевића, па самим тим  није могао бити актер догађаја које песма „Освета Станоја Николића“ описује.

Пошто знамо да се освета Васојевића десила у цркви у Међуријечју, где Турци свакако нису ишли да се моле, ово је још један несумњив доказ да Васојевићко предање о страдању Турака није тачно.

Такође, један од доказа да је тврдња контрадикторна, може се пронаћи у књизи Васојевићи историјска истраживања од Марка П. Цемовића, где пише следеће: „Маријан Болица даје нам поуздане податке да је 1614. године постојала чврста организација брђанских племена у одупирању Турској владавини. Он каже да је онда било одметнутих брђана из 11 разних крајева које он назива селима. Међу одметнутим племенима помињу и племе Ровца и Војводу Иваниша Срезојевића, њихов војвода. Из ових података види се оно што се провлачи кроз даљу историју Црне Горе и Брда све до Шћепана Малог – две оделите историје, брдска и црногорска. Одметнути брћани, каже Болица, пре неколико година (пре 1614) нису хтели да приме ниједног турског чиновника, ни војводе ни војне старешине и војску.“ По предању за време владавине Војводе Иваниша Турска нога није крочила у Ровца. Сва брђанска племена, не само да нису дозвољавала Турцима да уђу у села, већ су једни другима прискакали у помоћ.
 
Писац Стеван Поповић у књизи Ровца и Ровчани између осталог пише: „У кандијском рату који је трајао 25 година (1645-1669), Млетачка Република, као сусјед Црне Горе, гледала је да искористи црногорска, херцеговачка и брдска племена против Турака, познајући тешке прилике у овим племенима и њихову мржњу према турском поробљивачу. Зато их она позива у рат са великим обећањима.

Још у почетку рата, 1645. г., Црногорци су потукли скадарског санџак–бега на Морачи који је био дошао да купи данак. Брдска и херцеговачка племена спремна су на устанак. Зато у Котор долазе представници Никшића који изјављују генералном провидуру за Далмацију, Фосколу, да су спремни за устанак и да ће им се придружити сва околна племена: Дробњаци, Бањани, Плана и Колашин са околним племенима Морачом и Ровцима. Оваква изјава Никшића генералном провидуру је добро дошла да сва ова племена увуку у борбу. Исто тако обраћају се млетачком Сенату и Црногорци, 1648. г., са захтјевом да се Црна Гора прикључи Млетачкој Републици, с тим да би она уживала исте повластице као под Турцима, "да би у честитој сјенци уживала мир и спокојство, и поред тога што је под турском влашћу ова земља уживала слободу каква другима није дата". Млечани, да би и њих подстакли на борбу, шаљу један одред од 800 људи као посаду на Цетиње, 1649. г. Али послије пораза на Морачи исте године, овај се одред повлачи и борбе у Црној Гори престају, док брдска и херцеговачка племена настављају борбу све до краја рата.“

Из горе приложеног се види да је и Војвода Иваниш Срезојевић, попут осталих Брђанских Војвода ипак био посвећен борби против Турака.

[M_Glavonjic]

Пети део:

Дакле, Бег Љубовић и Турци тада нису страдали у Ровцима, а ко је онда страдао? Нису могли да страдају ни  Војвода Иваниш, нити сви његови синови у цркви у Међуријечју, јер су они уз Иваниша вероватно били директни егзекутори следеће освете и злочина, који је спроведен годину дана касније над дванаесторо деце Васојевића на Кумовском гробљу.
 
С обзиром да је одређени број људи страдао у цркви (њих дванаесторо), а знамо да у њој није био Војвода Иваниш, нити су ту били сви представници његове велике породице, закључујемо да је у цркви вероватно страдао део породице Војводе Иваниша Срезојевића. То објашњава мотив за све будуће потезе Војводе Иваниша, па тако освета на Кумовском гробљу над Васојевићком децом, постаје његова лична освета.

Дакле, без обзира на измишљање појединих догађаја у песмама, од којих смо део њих навели у претходном излагању, била би велика грешка несагледавање ових песама у целини и њихово потпуно одбацивање. Ове песме треба сагледавати у ширем историјском контексту и покушати у њима открити, шта су вероватно били стварни догађаји, а шта је придодато у виду песничке слободе.

Очигледно је измишљен и догађај да су Васојевићи напали кулу Иваниша, већ је нападнута црква у Међуријечју, где је уз Срезојевиће, чак страдао и свештеник Аксентије Марковић. Одавде се назире, шта су били главни разлози зашто се у песмама Васојевића не спомиње окрутан злочин Срезојевића на Кумовском гробљу, јер се тиме побија опевана тврдња да је Војвода Иваниш страдао у освети Васојевића у Међуријечју, годину дана пре догађаја на Кумовском гробљу. Очигледно да Војвода Иваниш није могао два пута да умре, па зато су Васојевићи у песмама „заташкали злочин“ који се десио над дванаесторо деце Васојевића на Кумовском гробљу.

Осим тога, за Васојевиће је неоспорни злочин Срезојевића био понижавајући, можда их је било и срамота што нису успели да га спрече, а можда је помињање тог догађаја упућивало да се ипак десио ништа мање бруталан злочин на крштењу бебе Павлице Срезојевића у цркви у Међуријечју, који су Васојевићи починили, где су страдали не само мушкарци Срезојевићи, већ и жене, деца и свештеник Аксентије Марковић. То у народним песмама не може да се оправда, јер то није јуначки и хришћански и не би представило Васојевиће у добром светлу. Отуд је у песми и опеван измишљен напад на „кулу Иваниша“, а не на цркву у Међуријечју.

У песмама је приметна још једна занимљивост, а то је да је Војвода Иваниш имао чак деветорицу синова. Уколико је овај податак тачан, имајући у виду његове године у то време (око 80 година), он је тада имао и пуно одраслих унука, па неки од њих су свакако морали имати своју децу. У том случају, хипотеза о протеривању само његове уже породице из Међуријечја је значила протеривање минимум 80-100 људи, а знамо на основу распрострањености А32852 подгране изван Роваца, да су протерани још неки саплеменици Срезојевићи, који су учествовали у чину освете на Кумовском гробљу и неки који су се највероватније солидарисали са Војводом Иванишем.

Друга хипотеза коју заступа Предраг Т. Шћепановић да су Васојевићи и њихови помагачи из околних племена, након злочина Срезојевића на Кумовском гробљу, побили све одрасле чланове породице Војводе Иваниша Срезојевића као и остале Срезојевиће који су учествовали у злочину, а да су њихова деца поштеђена, и да су их Шћепановићи у Међуријечју усвојили. Ова хипотеза може бити тачна, под условом да се нико од Срезојевића, који су претходно учестововали у злочину, није на време склонио из Роваца, док је асимилација појединих Срезојевића међу Шћепановиће и/или усвајање деце већ доказана са ДНК анализама.

Приметна је у песмама још једна контрадикторност, да је Војвода Иваниш Срезојевић, који је по предању важио за великог јунака, али који је уједно био и суров и немилосрдан (реф: књига Морача, Ровца, Колашин од Ранка Раосављевић), предао не само свог зета Турцима, већ и своју ћерку и унуке. Војвода Иваниш, који се брутално свети на месту које ће се касније назвати Кумовско гробље, за побијене чланове своје породице, је човек коме је породица на првом месту. Толико је заштитнички настројен према својој породици, да када страдају чланови његове породице, он не може да контролише бол, тугу, бес и потребу за осветом због њиховог страдања и чин крштења дванаесторо деце Васојевића претвара у страшну крвну освету. Због породичне трагедије, крши моралне кодексе који су темељ хришћанства, јер страдају невина деца Васојевића. При томе то чини нехајући за последице тога чина, не само по њега већ и за његово цело братство. Дакле, такав човек не предаје чланове своје породице никоме, па ни Турцима, па ни ћерку Стану ни унуке Васојевиће.

Предраг Т. Шћепановић нам је поменуо дело хроничара Радомира Ђоровића и предања братства Дабетића исељених у Никшићкој Жупи у село Мораково, по коме Станојева деца нису убијена већ су се иселила у Никшићку жупу у другој половини XVII века, што такође говори да предање Васојевића о страдању деце Станоја Николића Дабетића није тачно.

Додатно, Предраг Т. Шћепановић нам је указао да је Комнен Кољевић по предању и родослову братства Миомановића, деда од Вука Брајотића, који је живео у првој половини XVII века, што значи да Комнен Кољевић није ни живео у периоду владавине Војоводе Иваниша, нити је учествовао у злочину у цркви у Међуријечју, тако да он није ни могао да убије Војвoду Иваниша, како је опеван у песмама Васојевића.

[M_Glavonjic]

Шести део:

У песми „Шта освета чини“, коју је записао Вук Стефановић Караџић, се много више ствари разоткрива.

Као што сам већ навео, Васојевићи долазе пред дворе Иваниша где се веселе Турци и двори их, са све дететом у рукама снаја Војводе Иваниша, Комненија рођена сестра покојног Васојевићког војводе Станоја Николића Дабетића и његовог брата који иде да се свети, Оташа Николића Дабетића. Ово је прва контрадикторност, јер се знало шта су Турци радили српским женама, поготово млађим женама и нико није био луд да их излаже њима. Једноставно, мајка са бебом у наручју нема шта да тражи међу гостима Турцима. Уз анализу дату у претходном делу текста, очигледно је да Турака овде нема, али исто тако закључујемо на основу овог податка, да је и очигледно да се у тренутку извршења освете Васојевића, дешавао неки свечани породични чин, где нису присуствовали само мушкарци, већ су присуствовале и жене и деца, а то је по већ изнетој хипотези чин крштења бебе у цркви у Међуријечју.

Када виде брата Оташа, Комненија креће да га загрли, а он потеже мач и убија рођену сестру и том приликом њој испада из руку дете (по свему судећи не старије од годину дана), Малени Павлица је у песми представљен као мало дете које бежи од рођеног ујака Оташа, који није успео да га стигне, ухвати и убије. Све остале укључујући и Иваниша и његове синове и Турке су Васојевићи побили. Овде треба уочити још један детаљ, помињањем да у освети Васојевића страда жена, а да се дете спашава, обара се Ровачко предање да страдају само војници Срезојевићи у цркви у Међуријечју, јер страдају и жене и деца.

Имајући у виду да дете нема своје име, већ носи име Павлица по свом оцу Павлу, очигледно је да је дете мало и да је тек требало да добије име на обреду крштења, али крштење је крвавим пиром прекинуто и дете није ни крштено, па самим тим није ни добило име. Ово је још један доказ да се злочин који чине Васојевићи дешава у цркви током обреда крштења, а измишљено име „Павлица“ су Васојевићи у песми детету наденули из разлога што су знали да је у питању Павла Срезојевића син. Додатно у песми стоји да је дете поштедео рођени ујак Оташ Николић, када му је дете рекло „Не трч’ за мном, мој мили ујаче! Ја с’ нијесам био ни родио, кад је бабо заметнуо кавгу.“ Ова чињеница обара Васојевићко предање исказано у Васојевићким песмама, да су Турци и лично Војвода Иваниш криви за смрт Васојевићког Војводе Станоја Николића Дабетића. Али је очигледно да је убиство починио највероватније Павле Срезојевић, унук Војводе Иваниша и отац малог “Павлице”. Овим се открива повод за освету и злочин Васојевића у цркви у Међуријечју, а то је убиство Војводе Станоја Николића Дабетића, који је очито у борби са Срезојевићима око пашњака претходно страдао на Штавњу.

Када се злочин на Штавњу десио, из песме сазнајемо да се “Павлица” није ни родио, тако да закључујемо да је у тренутку када се свете Васојевићи у цркви у Међуријечју и када страда његова породица и свештеник Аксентије Марковић, дете било мало, било је беба. Оно није побегло, нити је говорило, а у песми је било потребно да дете и побегне и  проговори, да би се песнички указало да су је њен ујак и остали Васојевићи поштедели и да би се у песми открио мотив зашто су се Васојевићи светили („јер је бабо заметнуо кавгу“). Ово је песничка слобода и начин експресије у циљу заокруживања овог дела као целине.

Дакле, Павле, Комненија, Павлов деда, баба, стричеви и њихова породица су крстили дете, малог “Павлицу”, кад су у цркву упали Васојевићи, предвођени братом од Комненије, вероватно новим Војводом Васојевића Оташем Николићем и Васојевићким старешинама Русланом Николићем и Комненом Кољевићем и све, осим бебе, су поубијали у цркви.

Очигледно је да је хипотеза коју смо успоставили у фебруару, након ове анализе још вероватнија и да је  “Павлица”, највероватније Млађен Срезојевић, међутим, са њом се отвара још једна хипотеза, да је Војвода Иваниш био Млађенов прадеда. Уколико је ово тачно, мој предак који је усвојио Млађена пре заједничког исељења из Роваца, био би Иванишев син или унук по бочној линији (подсећам на резултате WGS тестова по којима је  заједнички предак Млађеновића и Главоњића из Бистрице рођен у другој половини XVI века, а то је управо у периоду рођења Иваниша Срезојевића, као и наше предање, да је Млађен пронађен као беба негде на стратишту и да га је предак Главоњића усвојио).

Дакле у склопу изнетих хипотеза, Војвода Иваниш Срезојевић и остали Срезојевићи, укључујући и друге његове синове и унуке,  дошли су чим су чули за злочин у цркву и затекли масакр породице. На стратишту су нашли живу бебу „Павлицу“, коју је усвојила најближа бебина породица, његов прадеда Војвода Иваниш Срезојевић и породица његовог другог сина, мог претка, рођеног брата „Павличиног“ деде. Нешто касније, преци Главоњића усвојеном детету „Павлици“ на новом крштењу су дали име Млађен (дете је на претходном крштењу пре самог масакра можда добило и друго, непознато име).

[M_Glavonjic]

Седми део:

ДОПУНА ДОГАЂАЈА НАКОН ЗЛОЧИНА НА КУМОВСКОМ ГРОБЉУ

Место где је требало да буде одржан обред крштења се зове Кумовско гробље, а не Кумовско поље како смо у фебруару написали. Предраг Т. Шћепановић нам је открио овај податак и детаље о овом подручју, које се налази на Штавњу на граници Роваца са Васојевићима. То је био катун, а сад су ту на месту где је било гробље огромне букве израсле. Место је названо Кумовско гробље због страдалника, дванаесторо деце Васојевића.

Даљом анализом још једног ровачког предања, на које нам је указао Предраг Т. Шћепановић, када су након злочина у Кумовском гробљу, дошли Васојевићи и друга племена у Ровца, појавиле су се старешине Булатовића, Влаховића и Шћепановића. Њима су Васојевићи поставили ултиматум, да ће исто проћи као и Срезојевићи у цркви у Међуријечју, ако их буду штитили. Тражили су да се сви преостали Срезојевићи протерају из Роваца, што су Булатовићи, Влаховићи и Шћепановићи и учинили и практично су били принуђени да издају Срезојевиће.

По предању које ми је пренео Предраг Т. Шћепановић, протерано је између 100 и 200 Срезојевића из Роваца.

Могуће је да је протеран један део породице Војводе Иваниша Срезојевића  и део Срезојевића, који нису директни Иванишеви потомци, који су учествовали у освети на Кумовском гробљу. Део се  можда и добровољно иселио, солидаришући се Срезојевићима који су протерани.

Уколико Војвода Иваниш Срезојевић и одрасли чланови његове породице нису избегли погром од стране Васојевића и осталих племена, део деце побијених Срезојевића су усвојили а самим тим и спасили Шћепановићи, а део Срезојевића који је преживео се иселио (неки добровољно, а неки присилно).

Разлог останка дела Срезојевића у Ровцима је био из чисто практичних разлога. Према хипотези коју заступа Владимир Бојановић, део Срезојевића није желео да се исели, сматрали су да нису криви за злочине, хтели су да остану на својим огњиштима, а да не буду животно угрожени због освете Васојевића. Са друге стране остала Ровачка племена због егзистенцијалних питања, била би угрожена уколико би се сви Срезојевићи иселили.

Писац Стеван Поповић у књизи „Ровца и Ровчани у историји и традицији“ помиње да је  Которанин Марјан Болица у свом опису Санџаката скадарског из 1614. године навео да је на почетку владавине, под својом командом Војвода Иваниш Срезојевић у Ровцима имао 120 наоружаних људи. Помиње се и да сачувана традиција говори о снази Срезојевића, који су пред црквом у Госпођину Пољу, где су се одржавали племенски зборови, сами вешали 70 мачева (то би значило скоро две трећине Ровачке популације). Срезојевићи су вероватно и преузели Ровца, тако што су природним прираштајем и могућом чињеницом да су им се више рађала мушка деца постали доминантни у Ровцима.

Поређења ради према писању Млечана (извор Маријан Болица) у то време Васојевићи које предводе Никола Оташев и Лало Бојов броје 280 војника/90 кућа, Бјелопавлићи 800 војника/306 кућа, Пипери 700 војника/270 кућа војника, Братоножићи 260 војника/86 кућа, Кучи 1.500 војника/490 кућа, Клименти 650 војника/178 кућа, итд…).

У време када се десио злочин на Кумовском гробљу око 1660. године, број војника у Ровцима је свакако порастао и рачунајући старине,  жене и децу популација је можда била око 1200 људи, од чега су Срезојевићи и тада чинили две трећине популације. Заједно са Љешанима – Војинићима и староседоцима Мацурама популација је можда била око 2.000 људи.

Али за тих скоро пола века владавине Војводе Иваниша Срезојевића  нарасла су и остала племена.

Одлазак свих Срезојевића, значио би да се популација Ровачких племена смањила за две петине, а то би било погубно за њихову даљу егзистенцију. Уместо да протерају 800 људи од укупно 2.000 људи који су живели у Ровачком крају, протерано је вероватно „само“ двестотињак Срезојевића, међу њима и преостала породица Војводе Иваниша Срезојевића (уколико Војвода Иваниш и одрасли чланови његове породице нису побијени), протерани су и они Срезојевићи који су поред Иванишове породице учествовали у злочину на Кумовском гробљу и Срезојевићи који су се добровољно иселили. По овој хипотези, Срезојевићи који су остали у Међуријечју су морали из безбедносних разлога да промене своје презиме у Шћепановић. Овим потезом Ровачка популација је опала за десетак посто уместо за две петине, захваљујући чему су успели да преживе и обезбеде егистенцију и у наредним деценијама.

[M_Glavonjic]

Осми део:

СРЕЗОЈЕВИЋИ - ШЋЕПАНОВИЋИ

Захваљујемо се господину Ивану Вукићевићу на изнетим хипотезама (реф: Могућност 1 и Могућност 2): https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=736.msg196632#msg196632 . Ове хипотезе дају једно ново и другачије виђење могућег развоја Гојаковог стабла, с тога подржавамо да се оснаже додатним доказима, коришћењем нових извора и литературе, уз наравно поткрепљивање додатним дубинским WGS и SNP тестовима, за шта пружамо пуну подршку.

Ми са друге стране заступамо другачију методологију и интерпретацију Гојаковог стабла. Оне су засноване искључиво на апсолутно свим Ровачким предањима, односно на општепознату генеалогију, да је Гојак имао четири сина: Булата, Срезоја, Шћепана и Влаха, затим на историјском извору првог реда из 1477. године, где се помињу потомци Стрзоја (Срезоја), Степана (Шћепана) и Влаха (укључујући и кнеза Вуксана који је по предању био Булатов син), генетичким истраживањима и анализама трагичних догађаја из XVII в. који су узроковали појаву Срезојевића међу Шћепановићима. Иначе, предања су са поменутим дефтером из 1477. године, својевремено доживела, такорећи, својеврсну историјску верификацију и велико поштовање бројних историчара и истраживача (тачније, у другој половини XX века, када је дефтер постао познат научној јавности), а које и данас траје. Ипак, можемо рећи да смо тек недавно, са WGS дубинским тестираним припадницима братства Влаховић и са добијеном пуном генетичком профилизацијом, дошли до највалиднијег доказа истинитости предања и генеалогије Ровчана, као и истинитости оне усмене традиције о истородности Ровчана Гојаковића са Гезимировим потомством у Жупи.

Да је Y251448 SNP маркер па нашим тумачењима несумњиво ровачких Шћепановића, потомака Гојаковог сина Степана, говори нам и најранија генеалогија њених тестираних припадника Шћепановића - Мандића. Њихови преносиоци породичне генеалогије су вековима казивали својим потомцима, да воде порекло од Шћепановог сина Станише, а име Станиша се у дефтеру помиње, управо као један од Степанових синова. Познато је, такође на основу њиховог родослова, да је родоначелница овог подгранка Шћепановића живела половином XVII века. Дакле, Манда је била савременица трагичних догађаја, па је појава носилаца А32852 управо међу Мандићима и то у генеалогији другог Мандиног сина, у директној вези са описаним догађајима. Иначе, Манда је једина забележена женска особа у родословима Ровчана, што довољно доказује њену значајну улогу а истовремено и указује на могућности једног од два одиграна сценарија: или је Манда Шћепановић усвојила дете неког погинулог Срезојевића, или се као удовица преудала за  једног Шћепановића, који је усвојио пасторка, Мандиног сина, изворног Срезојевића.

Позитиван резултат Милетића на Y251448 и откривена припадност Шћепановићима не треба никог да чуди, јер постоји неколико логичних објашњења за измишљено предање о староседеоцима Роваца. Једно може бити мешање са неким изворним Ровчанином Никшићем по женској линији, друго неравноправна и неправедна имовинска подела те “крвљење” са браћом и љутња, што је био могући узрок њиховог исељења у Мочила из Међуријечја, и треће којем је наклоњен Предраг П. Шћепановић, са каснијом реализацијом једног од наведена два или  оба објашњења, да је родоначелник Милетића био особа из дефтера 1477. године, пописани Милета син Радоја, јер управо се један од Степанових (Шћепанових) синова звао Радоје.

Што се тиче генеологије поменутих Жупљана, у светлима открића старости Y189944 морају се истаћи и 3 SNP маркера који се налазе низводно а који дефинишу Y250780, а то су Y251117, Y251345 и Y483870(H). Y251117 и  Y251345 су доброг квалитета и налазе се и у понуди YSEQ лабораторије, док је Y483870 такође филогенетски важан, тако да је ово превелики број SNP маркера да би се данас могло говорити о Гојаковом и Гезимировом оцу (Никши) и Радовану и Милутину као о рођеној браћи, или браћи од стричева или сл. (најпре ће бити да је заједнички предак био њихов курђел или аскурђел).

[M_Glavonjic]

Девети део:

ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋЕ ОТКРИЋЕ SNP МАРКЕРА ВОЈВОДЕ ИВАНИША СРЕЗОЈЕВИЋА?

Дакле, видели смо да је профилизација Ровчана прошла успешно. Захваљујући бројним WGS и SNP тестирањима, откривени су SNP маркери настали код Гојакових синова, као и код једног од двојице Булатових синова Батрића, док би ce ca евентуалним будућим акцијама вероватно открили и они одређујући за Богићевиће, затим и они унутар генеалогија WGS тестираних огранака Булатовића Минића и Марићевића, огранцима Влаховића и изворних Шћепановића итд.

На другој страни, иако су Срезојевићи по забележеној традицији Ровчана некада били најбројније ровачко братство, што можда доказују и досадашње генетске анализе (укључујући донекле и бројна оборена предања о пореклу од Булатовића, тестираних породица изван Роваца), наше генеалогије и огранци су због трагичних догађаја из половине XVII века остале потпуно непознате, због чега смо у незавидном положају по питању даље профилизације у односу на остале Ровчане. Осим откривеног Срезојевог А32852 и могућих повезница између Илинчића и Јовановића, и Предрагове линије и тестираних Драшковића, које би се вероватно откриле са њиховим будућим акцијама (иако ни оне нису старије од XVII века), све остало је у домену претпоставки. Права је штета што не постоји бар неки писани траг у виду дефтера са краја XVI или почетком XVII века, онда би и генелогија Срезојевића била вероватно нешто јаснија. Ипак, то нам не представља проблем да покушамо интерпретирати у будућности SNP маркере нашег стабла, тим пре што имамо једну потврђену историјску личност, а то је Иваниш Срезојевић, па се можемо позабавити о његовој могућој А32852 подграни којој је припадао, наравно, на основу свега до сада изнетог и тренутне профилизације стабла.

Имајући у виду, да је Иваниш Срезојевић 1613. врло вероватно тада имао око 30 година (оквирно рођен око 1580. године), у години када се десио злочин у цркви у Међуријечју, имао је између 75-80 година. С обзиром на то да су резултати WGS тестова Млађеновића и Главоњића из Бистрице открили нашу даљу везу од оне коју смо очекивали, у виду заједничког SNP маркера А37326 чија је старост одређена у претходној анализи (друга половина XVI века), видели смо да постоји велика вероватноћа да је управо Војвода Иваниш Срезојевић био наш заједнички предак. Није важно што у Ровцима не постоји предање о Млађену, потпуно је разумљиво непостојање, пошто се Млађен као мали иселио из Роваца. Хипотезу "Павлица" Срезојевић=Млађен Срезојевић додатно јача и непостојање било каквог предања о даљој судбини "Павлице" Срезојевића у Ровцима, што је дакле разумљиво, уколико се ради о једној истој особи. Такође, хипотезу Иваниш=А37326 јачају и негативни резултати двојице откривених А32852+ Шћепановића (Пуришића и Мандића), на А37326, уколико је претпоставка о страдању и/или потпуном исељењу преосталих Иванишевих потомака из Роваца тачна. У сваком случају, чињеница је једна и неоспорива: Млађеновићеви и Главоњићеви преци били су близак род унутар ровачког братства Срезојевић, у време наведених догађаја и заједничког исељења из Роваца.

Да ме неко не би погрешно разумео, није ми намера доказивање сопственог порекла од Иваниша Срезојевића или од било ког другог Војводе, само износим ову хипотезу као једну од (реалних) могућности. А које су остале могућности?

2) А37326 је настао код Иванишевог рођеног брата, па je страдање "Павличине" (Млађенове) породице у цркви у Међуријечју за Иваниша било такође болно и трагично искуство, и уједно неопростив чин;

3) Иваниш је један од директних предака Вукосављевића из Јежевице у А32852*, због њиховог старијег "презимена" Војводић (оборено је предање о пореклу Вукосављевића од требјешког братства Војводић, WGS резултатом аутентичног требјешанина Ђоковића - Војводића из села Југовићи код Никшића);

4) Иваниш је један од директних предака Предрага Т. Шћепановића у његовој А32852*, због кратког кнежевања Радојице Шћепановића крајем XVII века, које може бити наследног карактера, у том случају, Радојица бива усвојен од стране изворних Шћепановића (ово се донекле коси са оном хипотезом о потпуном страдању Иванишеве породице у Ровцима);

5) Иваниш је један од предака исељених Вукомановића из Срезојеваца и/или Радовића из Љуше у грани А32852>CTS12249;

6) Иваниш је један од предака Илинчића А32852* (и Јовановића) из Међуријечја (најмање вероватна, по предању су пореклом од Ненезе Срезојевића).

[M_Glavonjic]

Десети део:

ОДРЕЂИВАЊЕ ГОДИНЕ КАДА СУ СЕ ДЕСИЛИ ЗЛОЧИНИ НА ШТАВЊУ, ЦРКВИ У МЕЂУРИЈЕЧЈУ И КУМОВСКОМ ГРОБЉУ

У Ровцима постоји још једно предање, које нам верујемо може користити у одређивању јасног временског периода када су се десили злочини, да је Светог Стефана Пиперског протерао Војвода Иваниш Срезојевић из Трмања у Пипере и да се догађај десио 1660. године.

Предраг Т. Шћепановић је написао: „из Роваца потиче још једно предање, које је записао Драгиша П. Влаховић (1927). Оно је веома значајно за нас јер нам даје потврду да је Иваниш Радоњин Срезојевић доживио шездесете године XVII вијека.“ Влаховић је у свом делу написао да је Свети Стефан Пиперски дошао у сукоб са Војводом Иванишем Срезојевићем, око ливада које је користио и да је због тога протеран из Трмања. Предраг Т. Шћепановић даље наводи: „Тако каже ровачка легенда коју је записао Драгиша Ницовић-Влаховић. Она није без основа. Њену потврду налазимо у два записа из којих се изводи закључак да је Иваниш Радоњин Срезојевић био жив на Малу Госпојину (8.септембар, по старом календару) 1660.године.“

Предраг Т. Шћепановић даље наводи: „У „Алманаху“ Зетске бановине (од 1.маја 1931) пише да се Свети Стеван Пиперски упокојио мирно у Господу 20.маја 1697.године. „Његове мошти и сада почивају и чудесима многим прослављају Христа Бога и Божјег угодника Стевана“. По преселењу из Трмања, Стеван Бубуловић (касније прозван Свети Стефан Пиперски) је живио у селу Црнци у Пиперима читавих 37 година, што значи да га је бан Иваниш проћерао из Роваца 1660.године. О томе је писао професор богословије са Цетиња, Влајко Миров Влаховић, у „Гласу Црногорца“.“

Узимајући у обзир предање да је Свети Стефан Пиперски боравио у Трмању 7 година, закључујемо да је он ту боравио у периоду 1653. – 1660. година. Ако пођемо од предања Ровчана, да је Војвода Иваниш протерао Светог Стефана Пиперског из Трмања 1660. године, то значи да је то вероватно била последња година његове владавине. На основу Житија Светих које је писао Свети Јустин Поповић (где се такође помиње 1660. година као година када је Свети Стефан Пиперски напустио Трмање), може се закључити да су се сви ови догађаји и сва ова страдања дешавала у време боравка Светог Стефана Пиперског у Трмању, у Ровцима.

Узимајући ово у обзир, ако се вежемо за период боравка Светог Стефана Пиперског у Трмању у периоду од 1653. до 1660. године, постоји велика вeроватноћа да су се злочин на Штавњу, злочин над Срезојевићима у цркви у Међуријечју и злочин над Васојевићком децом десио у периоду после 1653. године, а пре 1660. године (оквирно од 1657. до 1660. године).

ИЗМЕШТАЊЕ ЦРКВЕ У МЕЂУРИЈЕЧЈУ

Црква свете Госпође у Међуријечју, у којој се десио првобитни злочин над породицом Млађена Срезојевића је неколико година након злочина који се збио над Срезојевићима у њој, као и злочина који се збио на Кумовском гробљу, премештена из села Међуријечје (Предраг Т. Шћепановић је рекао да се налази у делу села која се зове Госпођино поље) у село Мртво дубоко о чему постоји запис у књизи „Ровца етнолошка монографија“ од Мирка Барјактаровића. Било је више разлога за измештање цркве.

Црква је након изградње утврђења на Тари код Колашина (вероватно период између 1647. и 1651. године) постала изложенија Турцима, јер је била поред пута уз поток који се ту улива у реку Морачу. Самим тим су Ровчани сматрали да је богомоља на том месту изложенија Турцима и да је треба изместити.

Са друге стране не мање битан разлог, због кога је црква пренета је вероватно било и то што је народ сматрао да је црква оскрнављена, због злочина који су починили Васојевићи. Богомоља је по предању, које нам је пренео Предраг Т. Шћепановић пребачена иза греда, рука руци, камен по камен, 5km даље у село Мртво Дубоко, где и данас постоји. Одмах поред пута је изорана Велика Камена плоча, громада, за коју се сматра да је гроб неког битног Срезојевића (можда гроб Срезоја или Војводе Иваниша). Могуће је да је црква пренета и зато што је оштећена од ватре током освете Васојевића, али не постоји никакав запис да је црква била спаљена.