Мала занимљивост- свијетла боја косе уопште не представља адаптацију на околину са мање сунчеве свјетлости, као што се често мисли, јер је коса састављена од мртвих ћелија и самим тим нема никакву улогу у апсорбовању сунчеве свјетлости и производње витамина Д. Ова чињеница је антрополозима позната већ деценијама. Многи Абориџини и старосједиоци Меланезије имају плаву косу, упркос животу у тропским/субтропским предјелима.
Риђа коса настаје када се помешају неке расе које су изворно светлокосе (Нордиди) са расама које су црнокосе (Медитеранци, Динарци). То се нпр. десило у западној Европи и зато је тамо највећи проценат риђих људи.
Претпостављам да се сличан процес дoгодио и код Словена (близина Црног Мора, Карпати, итд...).
То ми има логике, црвенокосих има највише баш тамо гдје Р1б достиже највише проценте.
Риђа коса (или било која одлика риђости- изразито свијетла или румена кожа, пјеге, итд.) нити је повезана са Р1б хаплогрупом, нити настаје мијешањем свјетлокосих и тамнокосих типова, јер је у питању једна потпуно другачија врста пигмента.
Риђост је одлика старосједилаца Европе, тј. кромањонског типа. То су антрополози (попут Куна) давно примијетили, а недавно је добијена и генетска потврда. Најстарији налаз риђе косе је онај код ловца-сакупљача из Гојета у Белгији:
https://genetiker.wordpress.com/2016/05/05/phenotype-snps-from-ice-age-europe/ . Процјењује се да је живио прије 25.000 година. Такође су многи од њих (узорци из Мотале нпр.) имали гене за дјелимичну риђост.
Беспотребно је рећи да је и дан данас риђост најприсутнија у крајевима Европе гдје палеолитски типови преовладавају. Тако Ирска има највиши проценат риђости због веома високе заступљености кромањонског типа, а не због Р1б хаплогрупе. Што се наших простора тиче, ЦГ по Куновим подацима има највиши степен риђости (укључујући пјегавост и сличне особине) ван сјеверозападне Европе.
Ово наравно не значи да су палеолитски Европљани сви били риђокоси (јер риђост се не односи само на косу), већ су већином били тамнокоси, са црвенкастим примјесама у коси и честом пјегавошћу коже.
By means of this study it is possible to reconstruct with some probability the living appearance of the Upper Palaeolithic men. [.......] the hair was brown and wavy, frequently rufous, of medium abundance on beard and body; the eyes light-mixed blue. The skin was typically inclined to freckling, and very fair.(C.S. Coon, The Races of Europe, chapter X, section 2)