Аутор Тема: Мирослав Б Младеновић:- ДИЈАЛЕКТ југа Србије  (Прочитано 38028 пута)

Мирослав Младеновић

  • Гост
Одг: Мирослав Б Младеновић:- ДИЈАЛЕКТ југа Србије
« Одговор #60 послато: Новембар 13, 2013, 08:39:07 пре подне »
-наставак-

НАДИМЦИ ЛЕСКОВЧАНА
 
Људима је мало што имају властита имена (крштена), наслеђена или породична (презимена), већ надевају, не баш свакоме и нека додатна, а то су надимци. Лесковац је познат по непознавању језичких правила (падежа), али је у свету познат по укусним ћевапчићима, по паприци а и по надимцима.[38]
Како појединци добијају те надимке? У настанку разна су порекла њиховог постојања; поједини су у вези са пореклом особе на коју се односе, поједини истичу извесне личне особине, говорне или телесне, добре, лоше или, пак, увредљиве, изазивачке. Надимци се дају и придевају, ту и тамо, повезујући их са неком и нечијом узречицом. Веома су разнолики, каткад и чудни – у сваком случају надимци одржавају схватање извесних слојева друштва, или насталих догађаја, или неких потреба. Има породица чији се надимак преноси с колена на колено, а има и оних који припадају само појединцима. Има неких надимака где не постоји или нема ничег службеног, него су пуни неке присности, вољености. У надевању надимака има чак и необичности: наиме, постоје женски надимци а односе се на мушкарца (свакако да су такви разумљиви или оправдани тек ако им се зна узрок, порекло и околности у којима су настали); има и увредљивих, понешто скаредних али, чудно, њихови носиоци не мисле баш тако...
Да су они у нашим српским крајевима пријемчиви, па и значајни, нашао сам извесна туђа објашњења, нажалост неприхватљива, површна, мада им лично не одричем њихову значајност: када је војни старешина вршио прозивку уочио је да му се један војник није одазвао на прочитано име и презиме, па се досетио да је војник о коме је реч ,,откуда Лесковац’’. Поново је погледао списак и видео да је дотичном војнику уписан и надимак и тек тада се овај огласио. Испада да одрастао човек не зна властито име и презиме већ је потребно рећи његов надимак па да... и тако даље, и тако даље. Ту скоро, ономадне, један који је такође скупљао надимке, али не у Лесковцу, већ у свом граду, описује случај: тражио неки човек некога по имену и презимену обраћајући се групи деце која су се играла на улици. Нико није знао да одговори, али се овај веома сналажљиви човек досетио да и овде има људи са надимцима, и тек што је уз име и презиме траженог додао надимак, један дечак је узвикнуо: ,,Па то ми татко!’’
%
Ево само неколико објашњења (немогуће их је све објаснити, мада су извесни сами по себи разумљиви) о настанку тек неколико надимака:
Радиомилевка – здушно и искрено је преносио када треба и када не треба све што би чуо преко радија – чим тај види неког познаника почне да га салеће: ,,У толико и толико сунце излази, а у толико и толико пак залази, те дан толико траје, а ноћ толико.’’
Дзрдзољак – у лесковачком наречеју означава особу врло ниског раста, суву, неразвијену, па је тој особини она прозвана на речен начин.
Врањанац – близу Врања је била граница када су Турци били потискивани из целе Србије, после скоро пет векова ропства. Али су Турци, пљачкашки и осветнички настројени, упадали у погранична српска села крадући све што су моги и убијајући, па је прадеда сакупљача лесковачких надимака прешао у Врање са два брата који су ту и умрли. Прадеда се убрзо доселио у Лесковац са женом, пет синова и једном ћерком. И ко би могао одмах све да им попамти имена, већ су их Лесковчани у почетку означавали: Па ови, из Врања, Врањанци!’’ Тако им оста тај надимак.
Бгд – предавач у школи имао је обичај да Београд скраћено изговара како се не би у целини писало, а ђаци – као ђаци – прозваше га Бгд.
%
Ево примера лесковачких надимака, онако како их је забележио проф. Миодраг Ђорђевић:
А: Абаџијски, Авионче, Абдул, Абрам, Абраш, Агицва, Ајданац, Американац, Андикољ, Арабат, Анџијски, Арап, Арапче, Аргилови, Арнаут, Арначуче, Арсенко, Арсеновски, Асага, Аџија, Аџиплакови, Аџитанци.
Б: Баба, Бабан, Бабаџика, Баја, Бајоз, Багателка, Бадерка, Бакам, Бандаш, Бане, Банџур, Бата, Батко, Бацко, Бачоваџијски, Баџа, Беба, Бебинци, Бегине, Бејаз, Бела Вера, Бело јагње, Бела мачка, Белич, Бичлика, Бибац, Бига, Бигља, Бибче, Биџак, Благошија, Блек, Близнак, Бобичинац, Богојевачки, Божјачки, Бојаџијски, Бојковци, Бокини, Боранија, Босанац, Брзак, Брка, Брођа, Брока, Бузда, Бузин, Буре, Бућка, Буцко.
В: Ваљачкине, Вангелови, Вардарови, Васа прва класа, Вашарски, Вики, Вла(х), Врањанац, Врањанче, Врањски, Велики Џо, Велков, Везенко, Врапче, Владика, Врдупче, Вртивага, Врћуп, Врућка, Врца, Врцкољ.
Г: Гајдарче, Гајдариче, Гаћине, Гаџа, Герзине, Геџа, Гига, Гилка, Гипи, Гицка, Главоња, Главосек, Главотоп, Главуш, Глођосија, Гложански, Говедарац, Гоне, Голотрпче, Грамада, Гранда, Грданички, Грне, Грнчарски, Грк, Грозничка, Грче, Хугутче, Гургус, Гурман, Гусар, Гуска, Гуштер.
Д: Дај-дам, Даскало, Дваеспарац, Двоцевка, Демек, Дивље пиле, Дрвен поп, Дрвени адвокат, Дрвењак, Дрда, Дренка, Дунђерка, Динија, Душе, Дурини.
Ђ: Ђаволика, Ђемандинка, Ђикини, Ђорковски (сви примери из књиге).
Е: Електрика, Елита, Ера, Ерсеновски.
Ж: Жер, Жикине, Жичка, Житар, Жишка, Жмигавац, Жути, Жућа, Жц.
З: Зајачки, Зајац, Зајка, Звер, Закасотина, Звонцар, Ѕверка, Зеба, Зец, Зис, Зојкине, Зољка, Зонкин, Зубан, Зубин, Зврк.
И: Игине, Инајет, Инђилиз, Ипче, Ицине.
Ј: Јабуче, Јагурџија, Јапанац, Јашмалка, Јеврејче, Јорга, Јорча, Јоргаћ, Јужин.
К: Кајмакан, Кајса, Капетан, Карадак, Каракашеви, Каракеја, Каспар, Качамак, Кека, Кентра, Киза, Кијамет, Кикирез, Килча, Кинез, Кица, Кликер, Коде, Код Тоше на ћоше, Козак, Конзул, Копе, Коце, Кочан, Кравче, Крвопија, Крџалија, Кривошија, Крња, Кромпир, Крњоз, Кузи, Кукурек, , Кумашин, Кумбара, Курсула, Кучкарка.
Л: Л(а)жов, Лајкучка, Лала, Лалунка, Лађа, Лемби, Лебанац, Липса, Лиска, Лешњак, Лола, Лопов, Лубура, Лудајка.
Љ: Љоља, Љољчини, Љошкови.
М: Маврин, Магаирчка, Мазан, Мајкул, Макси, Малиган, Мали Џон, Мандрци, Мантини, Манчин, Мањин, Маше више, Матрапаз, Мафта, Маче, Мачин, Медар, мечка, Мечкоступ, Микуља, Минге, Мојсинче, Мондиш, Морис, Муњин, Мурко, Мутавџијски, Мф.
Н: Нагазаљка, Назланкине, Најанџијски, Наполеонче, Нађа, Нафта, Никац, Нишкин, Ноња, Нф.
О: Ороигра, Оџачаров.
П: Пакља, Палојац, Паљка, Папир, Паризлија, Пачавра, Пепељуга, Пепек, Перуника, Петле, Пеца, Печено главче, Пинтер, Плуг, Пљака, Покрет, Политика, Поп, Прасе, Прда, Премда, Прима Сима све што има, Прцко, Пуклица, Пшка.
Р: Радиомилевка, Радиче, Ракетла, Раца, Решетар, Рипан, Рогушкин, Роска, Роталија, Ротко, Рубан, Рупица, Рус.
С: Саија, Сале, Савко, Светац, Свитка, Сврака, Северови, Сека даша, Селе, Сеља, Сербез, Сирће, Скачка, Слезинка, Смејурија, Старо гвожђе, Суља, Сучкар.
Т: Табак, Тапарланка, Тежак живот, Тужно брашно Тулча, Тута, Тутурче.
Ћ: Ћарушка, Ђата, Ђелеш, Ћораво куче, Ћоса, Ћосат, Ћуран, Ћућулија.
У: Угусуз, Урф.
Ф: Фабер, Фајда, Фајдичине, Фантазија, Фарбар, Фирка, Фифица, Флека, Фока, Форма, Франташ.
Х: Хараламови, Хисар, Хорват.
Ц: Цаја, Цака, Цвећка, Цекине, Цепено либаде, Цивун, Цилко, Цкцк, Црни.
Ч: Чавка, Чавче, Чауш, Чвор, Чекерка, Чекрк, Чокалија, Чорба.
Џ: Џамакеј, Џгара, Џојка, Џумба, Џуџа.
Ш: Шаторче, Шаче, Шебек, Шемшир, Шиша, Шмокљан, Шоња, Шоп, Шнајдер, Шука, Шукрија, Шуманка, Шуца, Шушмула,
Дз: Дзвер, Дзвиска, Дзвонцар, Дзврчкин, Дзиван, Дзинге, Дзрдза, Дзрдзољак (сви примери из књиге).[39]
 -наставиће се-

Мирослав Младеновић

  • Гост
Одг: Мирослав Б Младеновић:- ДИЈАЛЕКТ југа Србије
« Одговор #61 послато: Новембар 13, 2013, 08:39:42 пре подне »
-наставак-

ПРИМЕРИ ГОВОРА ЈУГА СРБИЈЕ
(,,Зорка Мантина’’ Ненада Кражића)
 
ЗОРКА: (пред огледалом у девојачкој соби и чешља се): Ја сам Зорка Мантина на Диче јорганџију ћерка. Еве, спремам се за гледање. Од пладне ће дођујев момци да ме гледав. Ни јед’н за једнога неје, него, ете, татко запеја да се одавам... а ја, које да работим, ја ћу ги прегледам па, ако ги бегендисујем, ћу пристанем на ’едно шетање мак’р. Неће ме изедев! Овуј годину искрши си ноге од големо шетање по лесковачку чаршију, а оно све кој од куга. Све неки шугави зајци... Јоште ти жуто око уста, а ће се женив. Беше такој јед’н Ване ,,Зунзар’’, убав и наочит мом’ак. Него, које ми вредеше кад нуме ни две унакрст да прозбори. Идомо такој поред Ветерницу, беше т’мнина. Ја ћутим и чекам да он нешто прозбори, а он ће ми рекне:
-А зашто, мори, па ти ћутиш?
Ја на њега:
-Што па ти не збориш?
И такој се пола сат погађамо кој ће први прозбори, па му на крај реко:
-Фала ти, Ване, на орату! – Он, ћелаш, вика:
-Јес, јес! – па ућута, ко немча.
Ја се т’г обрну и реко:
-Ване, поштом немамо које да оратимо и не си каил да си идемо дом, ће се видимо други пут. А он се обрну па се издра:
-Куде ћеш, мори, т’мн сам смислија које да зборимо, а ће бегаш.
Мора се нађујемо још енпутке. Ја се зарадува и пита’ га које ће зборимо, а он, синдрак нијед’н, вика:
-Кол’ко ће татко мираз да дава сас тебе? Ће падне ли и оној лојзе у Рударе? Кад тој чу, ја му се угледа у очи и реко:
-Мрш, будало ћифтинска! – и отидо си...[40]
%
Пера тишљер из Подворце имаше голем мерак на мене. Кад ме видеше у авлију, викнеше ме да зборим сас њега, па по два сата стојећим поред плот утепа се фалејећи. Прво се сам, исфали, па после ће мене – како сам вредна, убава, учтива, ептем домаћинска ћерка, а на такве он голем мерак има. И такој све. Мож’ бит се и удала за њега него имаше млого голему фамилију. С’м чарапе да ги плетем брзо би остала без прсти, а камо ли ништа друго. Чуваја Бог!
%
Коце меенџија ми се свидеше, ал’ пијеше млого, к’о смок, за два месеца идење с’ њега с’лте два пут је бија трезан. С’м се смејеше к’о замајена Таска.
Гоне ,,Таралија’’, бакалин, имаше поголем језик. По целу чаршију причаше како сам га молила да ме узне. Кад тој чу, ми беше тешко, отрча у његову бакалницу, и туј га пред свет изрезели. Реко му, онакој од врата, све што ми паде на памет. Он се уб’кну па не умеја две да прозбори.
-Кога сам ја тој молила да ме узме ? А Збори што ћутиш к’о клен? Овам лајеш по сокаци! Тулчо ни је’дан, тулави!
-Куде сам, мори, Зорке, зборија. Куде, куд куга?
-Знаш то добро к’д и куде, него немој тој још јед’нпут да чујем иначе те има исцепим к’о шифон! – викну ја и обрну се да пођем дом, к’д се он поче претвара!
-Па прошћевај, госпоћице Зоркице, ја сам се млого огрешија. Нисам нислија да ће све тој на големо да искочи. Нисам ништа лоше мислија.
-То значи да си истински зборија! – реко ја.
-Ете, зборија сам! Млого да ми извињаваш, нећу више – вика Коце ко нека стринка. И т’д ми се згади. Да б’ беше мушко, па да се малко отимаше, ал’ он (имитира га) ,,млого да ми извињаваш и неће више...’’ Одма си отидо и не теја’ да абим речи више с’с туј шушумигу за бађава. Ееее, најбољи међу сви беше Копе, шустер. Копе ,,Џивџан’’. Богат, убав, глас, к’о на славуја, ал голем стипсар. И он беше причаја по Лесковац: к’о поклонија ми ципеле и к’о ће будне свадба, на сигурно. Врну му ги одма! Не му реко право, но му каза да ме убивају. Он одма теше да ми дава друге, ал’ ја не теја. Реко му за инат, како тате Дине ми купија нове ч’к у Београд, к’д је онија дни ишеја по памук.[41]
 
-наставиће се-

Мирослав Младеновић

  • Гост
Одг: Мирослав Б Младеновић:- ДИЈАЛЕКТ југа Србије
« Одговор #62 послато: Новембар 13, 2013, 08:40:24 пре подне »
-наставак-

ГОВОР МОГ РОДНОГ СЕЛА ДАДИНЦА
 
Комшика Живана ће иде јутре у Власотинце, испрати по њум абер на Персу да дође појутре. Пера си па срам нема, ете пладне, а он спије. Жали ми се да је чекаја автобус сат време, па је прилегја од умор. Еј, он ништа не работи, од ништа не мисли, усилија се па не дава реч да му се каже, азгин човек.[42]
Голема је аздисотина, све има у кућу, па тражи друго да купуе, овој му неваљашно. Побеснеја у овој сиротињско време. Муке су моје с тија аламани што смо седију, за работу се не ваћају. За њега је пладне јутро. Ко да нема акл у главу.
Убаво ми је комшика збори да га млого алим, ал ћу видим с моје алење какав ће да будне кд нема више да му се дава. Које ћу, видиш ли какав је алосија, с зуби ће ме носи, да се никој не дира с њега. Ал’ ће има и за њега лек. Ће му доће аљава жена: носетина оволика, очи рогљасте, да гу не погледаш.
-Јес, јес, али па... Оженија се с онуј аљаву, не за убавило, но за имање. И баба ву една аљавка, ни се опрала, ни се измила, не мога куде њу да ручам.
-Онј комшиче, убаво девојче ги је изучило школу, оно је из учену фамилију, татко му је бија апотекар. Од њум тражи лек. Нема ги у апотеку твоји лекови, а моји па млого скупи, такој сам џабе ишла у Власотинце.
-Добро, не га је кучиште млого уапало, апнуло га мало, ал дете се поплашило.
-Тој је од онуј. Жена арна, и да те пречека, и убав реч да ти каже и на прав пут да те испрати, а онај њојан мужетина голем баксуз армуникаш.
-Затој ли се докарала на триес кила, од његову арноћу овакој пропала.
-Комшике, узми овој лекови ако ти требају, ја ги тија лекови не арчим!
-Ма, немој, немам за куга да ги пијем, да се мучим, за куга па да се мучим, деца ми се по цел’ свет растикали.
-Комшике, арно ли је, не ли је. Моја ујна слави Светиилију, да идемо, там, у Грдиште, и на сабор ће идемо. Да видимо младиња.
-Која младиња. Овај младиња се полошили. Сг не викају мајку на жену си бабо, ко однапред, но вика гу по госпоцки ташто.
-Комшике, онј комшика рече бгим да дође па гу нема.
-Мож отишла на сабор, или се попишманила да дође и куде тебе.
-Бађав толка школа на онија комшијску децу, кд ћутећим прођу поред човеци, па се не јаве.
-Бађава, бађава. Које све неје бађава. Бађава садимо бостан, све изгореја. Онј комшика цел дн седи у лад, а ја горим на слунце па ћу ву бађава дадем поприку и петлижани.
-Абре, жена мераклика и бађавџика, нема другу работу, седи пред капију и гледа кој куде иде и с куга иде.
-Она бгим иде у Власотинце сирење да продава, али мисли на другу работу.
-Такој си је, такој, комшике.
-Миле, напуни тој бокалче с ладну воду, жедна комшика.
-Море мани се, онј комшика ономаде беше куде доктура.
-Не се секирај, комшике, неје јој ништа.
-Море, ћерка му је млого бандоглавеста, и на њоно мора да буде. На бандоглавоњу не се доказује, ти га учиш једно, он работи друго.
-Тако је, море онај мој неменкућа ће устане. Баничку да гу направим, тој млого воли. После може идемо да се бањамо у нашу реку. За комшику, комшике, лсно, она има време свки дн да се бањка.
-Не мож се, комшике, она барабари с тебе, ја с њум несам барабар, ми смо се друкше у све.
-Јемпут ће каже на моја мужа: ,,Човек се батисује ако млого пије, а не једе лебац, оболив му живци!’’
-Млого она знаје да збори. Бцне и мене, па како да неје ништа било. Ал јој јенпут викну: ,,Туј нема кућа куде сви једев башка!’’
-Немој да пушташ у кућу туј жентурачу. Неси видела које работи с очи накуде твојега мужа, ти кд отиде да ву свариш каву, отрула се од њум.
-Јенпут чу које је викала на мужа си: ,,Толко ме мучиш, кд умреш има белу мараму да забулим!’’
-Поганија жена, казујем ти!
-Комшике, за домаћина се не секирам. Има си и за мене доста. Белотреп коња једн. Нема ги дом, отишеја у Гаће дрва да береју с Јована.
-Побеснели, комшике. Ће добију ћутек. Сви побеснели за онуј Јованову кучку, кучики по њум по цел ноћ. Бесуља, од мужа на мужа.
-Комшике, овј лек је бигор, не мог га пијем.
-Домаћину вика, док се не разболе: ,,Не ме, бре, човеку више дирај! Биркаш ме по работу ко да см у двајез године! Неје ми више блгц!’’
-Јенпут ми викаја: ,,Божјакиња си дошла у имућну кућу, ал нумеш да поштујеш!
-Комшике, и мој викаја: ,,Ако си болна иди куде доктура, ја доктур несам!’’ Такој ти је кд здрав болнога не верује.
-Комшике, вика неки на капију, искочи ти, не мог овакој да искачам!
-Ти ли си, комшике, каква си ми ти па тој, неси бујерка, какав је твој богтлк па да наодиш ману на пријатељи!
-Неје тој, моја се свиња букари, мора гу терам на букарење.
-Добро, комшике, варкај се ти од букарење. Свиње су опасне кд се терају да се букаре!
-Несе се секирај. Онј мој викаја: ,,Овој вепре треба га шкопимо па да га ранимо до зиму. Оној друго вепре неће га шкопимо, ће га чувамо да букари.’’
-Не опива се, комшике. Беше ли трезан или онакој весел.
-Комшике, сећаш ли се како се он исвеселија на Јованову свадбу, комшике, веселџија човек, поја, игра, весели се ко сина да је женија.
-Ко онј мој баџабвџија. Ко да ги една мајка родила.
-Онј комшика прича: ,,Он гу свки ноћ тепа, а она нададе вијарник.’’ Истина ли је, комшике!
-Јес, јес. И она ми казује: ,,Комшике, неки викот там на сокак чу, па да искочим да видим дал се свађају.’’
-Комшике, њу вракнула промаја, одма ги уши заболели. Чујем ја њојно врекање чк из друг обор. Да јој вржем једну шљаканицу, има да се пуши цел дн.
-Немој комшике, она се врзала за мужа па га непушта нигде сам да иде. Врзала ву език, смо она збори, он несме реч да изусти. Еј, врзана врећа. Казује: ,,Ја копам други ред мумуруз, он се још бечи на први ред!’’
-Чујем гу ја на обор које она све бељезга од снају: не дава да једе, тера мужа да ги бие, не га пере, бута га од праг да га утепа. Ама, врије ми у груди. Тепала би гу ко малечко дете.
-Комшике, лоша је, врљила је она и мајку и татка, више не ву требају.
-Ти си, море, с њума, врсница, сам ти беше мало малецка, па те татко не пушта у школу с твоји врсници.
-Ти мори, врцло, затој ли ме подеваш и врцкаш што си опасала нову вутарку. Куде је домаћица.
-Енегу, нешто се дрнди на домаћина.
-Он вика, чујеј ли, мори разведотине: ,,Овј кућа неје врчкарник, не доводи ми више теј твоје косодупке.’’
-Ти си разведотина. Уваљала си се, огојила, направила си врчву.
-Комшике, за тебе је с твој памет габрова мотка, ти друкше неће слушаш.
-Не бери гајле, све ће се будне, комшике!
-Комшике, млого те гале. Затој си се усампасила!
-Ти си, комшике, ко мој гаћест голуб, кљујеш све редом.
-Ако сам, комшике, нешто лоше помислила, да ми ови глеци испадну што кроз свет терају да идем.
-Сс твоје глођосување од бес, не од муку, разболела си се, сд ли муж да те вуче по доктури!
-Не ми те око ваћа, комшике. Толко си убава, ора из руку да ти не узнем.
-Комшике, у твоју кућу сви глувани и поштрокљани. Дибоко им корито за бањање.
-Које се големиш, ко да си од не знам коју фамилију!
-Па које су па твоје другачке?
-Одала си се за једног голетара, нигде ништа нема, кућа распадотина.
-Ја см се закућила с таткову миразовину и сс моју работу.
-Јес, комшије зборе!
-Комшике, чујеш ли комшију које вика!
-Не!
-Пал ти реко да си глува!
-Које вика!
-Оне немају другу работу, сваки дн дооде, не могу сваки дн да их гостим.
-Ће си идемо!
-Ће си идемо!
-Него да те питујем за оној девојче, комшиче, неје ли лошо или другога да питујем, они ги можда боље познају.
-Убаво, високо, тнчко. Сваки дн га виђујем, млого работи.
-Убаво збориш, не ли ме полагујеш?
-Неје ми мерак што поткусила вистанче, да сам јој татко утепаја би је кад би је такој затекнула.
-Ма, комшике, ће докарамо у ред, сам да дође куде нас.
-Комшике, не се надај на голему миразовину. Имају само волови за теглење, за орање, једну краву за млеко, иде на едну страну, не може се упари у јрм.
-Немој, комшике, да ме ворташ. Важно је да неје врдалама.
-Јучер смела обор, па ђубре исфрљила, па собе наместила, све тој уработила, докле сам ја гледала њума. И куче врзала да не изеде никога. И език врзала.
-Да неје, комшике, мутава!
-Неје, јучер појала. Ожњела онуј голему њиву. И апетит има, ако је сувачка.
-Врсница с моје дете, неје ни вртогуза, ал се врцка. Овј мој усвитлеја с очи кд она прође.
-Јес, јес, тој јој је голема мана. Научила да се врцка кд оди, дупе чс на једну, чс на другу страну.
-Газдлк, комшике, они несу стекли на работу, него кко се причало, нешли су неки ћуп сс злато.
-Деда јој је бија газдаш.
-И деда по мајку, не ли?
-Татко јој стално жмије на пијац.
-Ма, комшике, он је глетоња, али се големи као што га нигде нема.
-Добро, комшике, ал је убава, па неје бш ни голка, загаћили су се одвно.
-Гостирамо, у дом да си идемо.
-Комшике, фала ти на орту.

-наставиће се-

Мирослав Младеновић

  • Гост
Одг: Мирослав Б Младеновић:- ДИЈАЛЕКТ југа Србије
« Одговор #63 послато: Новембар 13, 2013, 08:41:19 пре подне »
-наставак
ЛИТЕРАРУРА:

________________________________________
[1] Др Недељко Богдановић, Лесковачки говор у језичкој науци, Лесковчанин, бр. 2, 15. мај 1997. Напомена: Део овог прилога, али и неколико других, угледног професора др Богдановића, одличног зналца лесковачког говора, послужиће за ближе разумевање говора Лесковца и околине.
[2] Olaf Broch, Die Dialekte des sudlichten der Balkankommission Linguistische, Abteilung III, Wien 1903.
[3] Александар Белић, Дијалекти источне и јужне Србије, Српски дијалектолошки зборник, књ. I, СК Београд 1905.
[4] Павле Ивић, Дијалектолошка проучавања говора призренско-тимочке зоне; Зборник радова са научног скупа ,,Говори призренско-тимочке области и суседних дијалеката’’ (Нишка Бања, јун 1992), Филозофски факултет у Нишу, Ниш 1994. Прештампано у: Призренско-тимочки говори (серија издања из пројекта Лексиколошка проучавања југоисточне Србије), Ниш 1996, стр. 6-8.
[5] Др Недељко Богдановић, Лесковачки говор у језичкој науци: Надајући се да о појединим одликама лесковчаког говора и у другој прилици више проговорим, овде остајем на констатацији да се после наведених значајних радова Брока и Белића научни интерес за јужноморавске, као и друге источносрбијанске говоре не смањује и број научних и стручних прилога о њима већ премашује цифру од 500 јединица. Лесковац и лесковачко подручје, међутим, у тој библиографији имају часне изузетке, али не и довољне и задовољавајуће резултате науке у области језика. Видети опширније Лесковчанин, бр. 2, мај 1997, стр. 8.
[6] Видети опширније о Ј. Михајловићу у I тому ове студије.
[7] Видети опширније о проф. Брани Митровићу у I тому ове студије.
[8] Видети опширније I том Историје лесковачке књижевности
[9] О Каписазовићу видети опширније I том Историје лесковачке књижевности
[10] У 42. књизи едиције Српски дијалектолошки зборник, најстарије и најпознатије публикације народних говора код Јужних Словена (издање отпочиње 1905. године Белићевим Дијалектима источне и јужне Србије), који издаје Институт за српски језик САНУ, под руководством академика Павла Ивића, објављена је монографија ,,Говор Црне Траве и Власине’’ недавно преминулог др Вилотија Вукадиновића, доцента Филозофског факултета у Нишу. Монографија доноси опис граматичког система два типа говора (једног са одликама тимочко-лужничког, а други са одликама сврљишко-заплањског типа) којима говоре житељи најисточнијих предела дуж државне границе према Бугарској, и у непосредном суседству са бугарским језиком. Црна Трава и Власина спадају у пасивне крајеве који су се у толикој мери раселили да ће (не дао Бог) ускоро можда остати њихов најважнији споменик и поменик да су постојали и да су имали свој говор који информише и о ономе шта су знали, у шта су веровали и како су именовали садржаје своје свести и праксе. (Видети оцену Недељка Богдановића, Лесковчанин, бр. 6, 1998, стр. 8.).
[11] Др Недељко Богдановић, Лесковачки говор међу српским дијалектима, Лесковчанин, бр. 3, август 1997, стр. 9. Видети: А. Белић, Дијалекти источне и јужне Србије, Српски дијалектолошки зборник, Београд 1905.
[12] Ј. Михајловић, Лесковачки говор, Народни музеј Лесковац, Лесковац 1977, стр. 6.
[13] Др Н. Богдановић, Лесковчаки говор међу српским дијалектима, Лесковчанин, августа 1997, стр. 9.
[14] У Помаку, бр. 3, јануар-март 1998. године, стр. 1. појавио се занимљив прилог Томислава Н. Цветковића О лесковачком говору, с поводом: ,,Појава књиге Рада Јовића ,,Ћораво злато’’ – стихови старовремски, 1988. године (цртеж и манускрипт Слободан Костић - Коста), наишла је на благонаклон пријем читалаца, а и код критике. У издању Удружења писаца општине Лесковац објављена је, у нешто проширеном облику, и под другим насловом: ,,Наша чаршија’’- стихови старовремски, друго издање, ,,Ћораво злато’’ (1997). Пре појаве Јовићевог Ћоравог злата, Ненад Кражић је објавио две монодраме (Зорка Мантина и Копе Шустер) и драмолет (Нек иде и јуже), 1981. године, под заједничким насловом ,,Будење’’. Значајно је поменути да је рецензент Будења био професор Јован Јоца С. Михајловић, врстан зналац лесковачког говора и аутор књиге ,,Лесковачки говор’’ (1977). Др Момчило Златановић, други рецензент Будења истиче: Ненад Кражић до присности познаје дијалекатске осбине лесковчаког говора. Поред тога зналац је и многих локалних пословичних поредби и изрека. Њих је изванредно уткао у монологе и дијалоге и тако потпуније дочарао староградску лесковачку средину.’’ Гордана Томић-Радојевић објавила је 1989. године збирку песама Исцв’тена стрњика’’. Ђорђе Ј. Јанић, књижевни критичар у рецензији бележи: ,,Збирка песама Гордане Томић Радојевић састављена је од изразито лирских песама писаних у дијалекту, што им даје посебан шарм, чији је уметнички ниво врло висок. Она представља драгоцен допринос развоју дијалекатске поезије код Срба и освежење у савременој поезији.’’ Бриљантна кеига записа Саве Димитријевића ,,Свеће у снегу’’, људи и сокаци старог Лесковца (1990), ,,Камењ на памет’’ (1994), ,,Баче поголеме од сокаци’’ (1994) – такође су писане у дијалекту. У дијалекту ,,на лесковачком’’ пре (Друго светског) рата писали су: Наталија Драгомировић (,,Лесковчани у Паризу’’), Сретен Динић (,,Наша работа’’), Добровоје Каписазовић (Лесковачке чараламе и заврзламе’’, Драгоњуб М. Трајковић (,,Ладовинке и фотељке’’), Брана Митровић (,,Искрице из Дубочице’’).
[15] Др Недељко Богдановић, Лесковачки говор као лингвистичка реалност, Лесковчанин, бр. 5, децембар 1997, март 1998, стр. 9. Напомена: На самом почетку овог чланка, др Недељко Богдановић даје напомену: Овај прилог није настао на основу самосталног теренског истраживања, већ на основу грађе коју налазимо у издањима: А. Белић:Дијалекти источне и јужне Србије, Београд 1905; Ј. Михајловић: Речник лесковачког говора, Лесковац (2. изд. Београд 1992); као и на основу чланака Б. Митровића: Пред лесковачким говором (Лзб. 19/1979), Путевима етимологије лесковчаког говора (Лзб. 21/1981); Ј. Јовановић: О лесковцачком говору (Лзб 18/1988).
[16] Видети: Д. Богдановић, Лесковаки говор..., Лесковчанин, децембар 1997, стр. 9.
[17] Др Недељко Богдановић, Лесковачки говор и лингвистичка реалност, Лесковчанин, септембар 1998. год.
[18] Овде, вероватно др Недељко Богдановић мисли на шире подручје Лесковца, односно и на делове око Мораве, па и део власотиначког и других крајева Јабланичког округа. Ти облици се сусрећу, на пример, и у селу Дадинцу (општина Власотинце) о чему ће бити говора у посебном прилогу ове студије.
[19] Брана Митровић, Речник лесковачког говора, Народни музеј Лесковац, књ. 32, Лесковац 1984. Напомена: Уредник овог издања био је Хранислав Ракић, рецензенти Милија Станић и Драгољуб Трајковић. Аутор је записао: ,,Дело посвећујем свом несрећно преминулом сину Радмилу.’’ Преносимо у целини уводни текст проф. Митровића под назнаком ,,Поводом овог речника’’.
[20] Др Недељко Богдановић, Лексика лесковачког говора, Лесковчанин, бр. 7, децембар 1998, стр. 7.
[21] Напомена Н. Богановића: Лично нам није позната историја Речника, чак ни животни пут његовог творца, али је вероватно да се он израдом речника био ,,заразио’’ већ док је објављивао претходне радове: Пред лесковачким говором (Лесковачки зборник 19/1979), Лесковачки говор (Лзб 21/1981), Путевима етимологије лесковачког говора (Лзб 24/1984). О професору Брани Митровићу видети опширније у I тому Историје лесковачке књижевности
[22] Б. Митровић, Речник лесковачког говора, стр. 9.
[23] Напомена Д. Коцића: Ради прецизности, видети поглавље о професору Б. Митровићу, I том Историје лесковачке књижевности
[24] Бојан Попов је високо оценио дело Бране Митровића (видети Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, 30/2, Нови Сад 1987), учинивши тако приговоре који су долазили из завичајне средине маргиналним, иако многе напомене и даље стоје, али сада као разумљиве слабости које се у оваквим пословима могу јавити и у много осмишљени јим издањима и у срединама које традицију у оваквим пословима.
[25] Крајем XX. века изашли су: Речник тимочког говора Јакше Динића (с двема допунама),Речник народног говора у Црној Реци Миодрага Марковића (с једном допуном), Речник пиротског говора Новице Живковића, Лужнички речник Драгослава Манића и Речник говора јужне Србије Момчила Златановића. И поред исте дијалекатске базе и релативно блиског начина живота, као и природних и историјских околности, ови речници показују висок степен самосталности, и свако од њих доноси методолошке помаке.
У организацији Народног музеја у Лесковцу и Учитељског факултета у Врању, септембра 1998. године, представљен је ,,Речник говора јужне Србије’’ проф. др Момчила Златановића, добитника Вукове награде. О речнику су словили: проф. др Недељко Богдановић, проф. др Тихомор Петровић и аутор, чију језгровиту беседу објављујемо: ,,Мој главни циљ и најомиљенији посао је истраживање народног песништва у јужној Србији и на Косову. Из ове области сам објавио највише радова (око триста). Моје најзначајније књиге су ,,Народно песништво јужне Србије’’ (1982) и ,,Народне песме и басне јужне Србије’’ (издање Српске академије наука, 1994. године). Радећи десетлећима овај посао, нисам могао и да се не интересујем и за језик, односно за лексику. Речник сам припремао више година, али са прекидима. Још као студент ВПШ у Нишу написао сам рад о говору моје баке. Иначе, радове из лексике објављујем од 1979. године. Једну расправу ми је објавила САНУ (1979). Најзначајнији ми је рад ,,Варваризми, провинцијализми и друге мање познате речи у књижевном делу Боре Станковића’’ (1995). Прибирање и објашњавање речи је велика мука и велико задовољство. Права је радост када чујете звучну завичајну реч, која вам нешто другачије дочарава животну стварност. Да поменем један занимљив случај. Наиме, 1880. године, из Загреба је у Београд допутовао познаит лингивиста Ђуро Даничић. Путовао је са одабраним друштвом у Ниш, Пирот и Грделичку клисуру да ослушне народни говор. У Грделичкој клисури чуо је реч комај, која га је својом гласовном структуром просто одушевила. ,,Само за ову ријеч вриједело је оволико путовање!’’ – рекао је пратиоцима.
Речи сам записивао на терену, слушајући жив, гибак, сочан и ћудљив народни говор. Бележио сам речи и на састанцима, нарочито у селима, у локалним аутобусима, у свакодневним контактима с људима. Свака реч је одмах добијала посебно парче хартије. Прелиставао сам многе наше и стране речнике. Најтеже је одредити речима право значење, или финесу у значењу. Само један пример. Постоји турска реч тафра, арапског порекла. Код нас је променила значење. Од ње имамо глагол тафрити се. Како га објаснити? Кад кажемо за неку девојку да се тафри, не значи да се само дотерује, него и да пред светом истиче своју гиздавост и отменост. Тафрено девојче – није само лепо обучено девојче него и гиздаво и отмено, а то настоји и да покаже.
Речи су из Врањског Поморавља, Пчиње, Пољанице, Иногошта, Прешевске Моравице и Прешевске Црне горе, Грделичке клисуре, Власине и Црне Траве. А то су предели за које сам присно везан. О Пчињи сам објавио књигу, а о Пољаници ће изаћи из штампе монографија, и то ових дана. (То се недавно и догодило. Напомена Д.К.). На овом пространом подручју постоје разлике у говору: у фонетици, морфологији, па и лексици. Све је блиско, али није исто. Сложена је миграциона композиција у насељима на југу Србије. У једном селу живе родови досељени из разних крајева. Све се то, мислим, види и у овом Речнику. Рачници су својеврсна енциклопедија. Узмите Вуков Ријечник. Не садржи он само лексичко благо српског народа. Зар нам он не помаже да боље упознамо Србију, њену историју, њен дух? У њему је битије нашег народа. У мом Речнику ћете наћи изреке, пословице, стихове, етнографске и ботаничке речи, сточарску терминологију итд. Моје намере је прозрео песник Светислав Стевановић, родом из Пољанице. Ево шта ми пише: ,,За мене је то много више од речника у обичајном смислу. Низ богатих асоцијација и живих успомена, шифраник чаробног света детињства, дух и атмосфера у којој сам одрастао.’’ Навео је у писму дивну сентенцу: ,,Језик олакшава оријентацију у стварности.’’ Дијалекатски речници помажу да боље упознамо поједине наше крајеве. У реч највише стане. Све што је људско – има слабости, па и овај Речник. Надам се да ће други Речник, на којем радим, бити бољи. Ако искуство није варљиво.’’ (О Речника говора јужне Србије проф. др Момчила Златановића видети прилог у Помаку бр. 9, октобар - децембар 1998, стр. 11.)
[26] Јован С. Михајловић, Лесковачки говор, Библитека народног музеја, књига 24, Лесковац 1977, стр. 5. Напомена: У Уводу, аутор пише: За овај рад, замишљен као прилог науци о језику, определио сам се после читања Говора Јањева од професора др Миливоја Павловића, а са широким ослонцем на рад професора др Александра Белића и уз дијалекатска расправљања од стране професора др Михаила Стевановића, др Павла Ивића и др Бранка Милетића. Професору Миливоју Павловићу дугујем посебну захвалност што ми је рад прегледао и изразио своје мишљење да би га требало објавити. Захвалан сам и на помоћи коју су ми указали доцент др Јован Кашић и мр Мате Пижурица. Књигу је аутор посветио сенима драгог и поштованог професора др Миливоја Павловића. Уредник књиге био је Хранислав Ракић, а рецензенти су др Драгољуб Петровић, др Момчило Златановић и Томислав Н. Цветковић, књижевник
[27] Александар Белић, Дијалекти источне и јужне Србије, Београд 1905, Увод, стр. LXIII
[28] Старе српске биографије, стр. 33.
[29] Етничке карактеристике лесковачког краја у време ослобађања од Турака 1877/78, с. 25.
[30] Дијалекти источне и јужне Србије, Увод, стр, XCVI, пасус 2.
[31] Напомена Д. Коцића: Ј. Михајловић је укупно издвојио: под А – 22 речи; Б – 56, В – 27; Г – 36; Д – 53; Ђ – 1; Е – 14; Ж – 13; З – 37; Ђ – 16; Ц (из техничких разлога не може правило да се обележи знаком: пример, цвери, па приближно га обележавамо Ц) – 16; И – 29; Ј – 17; К – 68; Л – 19; Љ – 6, М – 42; Н – 57; Њ – 4; О – 66; П – 94; Р – 27; С – 85; Т – 51; Ћ – 37; Ф – 10; Х – нема ниједан пример; Ц – 7; Ч – 15; Џ – 2; Ш – 17 и јат – 1 (рмбам – радим без одмора, ,,ропски’’).
[32] Примери лесковачког говора из књиге Јована С. Михајловића, стр. 73-74. Аутору је прче Ненасито око и Ко је по јак забележио од Славка Д. Михајловиђа, Здоговор је говорио Душан Ивковић Дуле, Лебанчанин, а Сиротињу Драгомир Милосављевић. Напомена: Овде није обележен акценат. Иначе, сва три поддијалекта призренско-тимочке дијалекатске зоне, па и лесковачки говор, имају само један акценат. То је један тип акцента, експираторан по карактеру, без обавезних квантитативних или тонских обележја, чији изговор може варирати трајањем и тоном само у зависности од реченичне интонације. Код свих речи, без обзира на број слогова и граматичку врсту, акценат се налази на последњем слогу. Међутим, закључак да у лесковчаком говору акценат стоји увек на последњем слогу не би био ни потпун ни тачан, јер нагласак налазимо и на осталим слоговима двосложних, тросложних и вишесложних речи, (видети опширније стр. 28).
[33] Јован Јоца Михајловић је био не само изванредан познавалац лесковачког говора, него је био и одличан приповедач, песник, есејиста и педагог. Његов живот и рад смо потанко представили у I тому студије ,,Лесковачки писци и њихово доба’’ (Историја лесковачке књижевности). Може се сматрати да је Михајловић по много чему занимљива личност међу ствараоцима не само у Лесковцу, него и на читавом југа Србије. Због тога је међу пријатељима уживао велики углед, а стручњљци су посебно ценили његов истраживачки рад. Иначе, за писање ,,Лесковачког говора’’ Михајловић је користио богату литературу, као што су радови проф. Александра Белића, Павла Ивића, Бранка Милетића. Миливој Павловића, али и књигу завичајних стрваралаца Хранислава Ракића и др. ,,Лесковац и околина’’, Лесковац 1961.
[34] Радмила Жугић, Речник говора јабланичког краја, Српски дијалектолошки зборник, LII, стр. XI. Напомена: На почетку ове књиге, Радмила Жугић је записала: ,,,Да ви неје просто ни на овај ни на онај свет, ако гу не школујете све докле оће да иде у школу. – Овај аманет деде Јосима испунише моји родитељи Велимир и Ружа, стриц Мирко и стрина Лепка, тетке Јованка и Боска. Речник говора јабланичког краја је бескрајна захвалност свима њима.
[35] Александар Белић, Дијалекти источне и јужне Србије, СДЗб I, Београд 1905.
[36] Радомир Илић, Јабланица, Ветерница и Пуста река, СГД, књ. 46, стр. 5,Београд 1978. године
[37] Видети опирније Р. Жугић, Речник говора јабланичког краја, стр. XL
[38] М. Ђорђевић, Лесковачки надимци, Белешка о аутору, Удружење писаца, Лесковац 2005, стр. 61. Напомена: Миодраг Николе Ђорђевић рођен је у Лесковцу 1930. године. Основну школу и гимназију завршио је у свом родном граду, а Филозофски факултет у Београду, Група италијански и француски језик. Радио је као професор француског језика и књижевности у основној школи у Бошњацу и основној школи у Предејану. Најдуже је био професор француског језика и књижевности у Првој текстилној школи у Лесковцу. Био је овлашћени судски тумач за италијански језик.Ђорђевић је аутор уџбеника за француски језик и књижевност за текстилну струку. Добитник је значајних друштвених признања.
М. Ђорђевић, Лесковачки надимци, Удружење писаца 2005. године (предговор).
[39] У рецензији проф. др Момчила Златановића и проф. др Тихомира Петровића је, између осталог, записано: Професор Миодраг Ђорђевић, из старе градске породице, брижљиво је истраживао ову појаву у граду на Ветерници, прикупио мношто интересантних надимака и припремио краћу збирку за објављивање. Ова збирка је интересантна за даље истраживања – социолошка, етнографска, психолошка и друга. Разуме се, посебно може бити предмет лингвистичких испитивања.
[40] О самој драми, која је део ,,монодраме и драмолета ,,Будење’’, видети I део Историје лесковачке књижевности (одељак о Н. Кражићу).
[41] Ово је сам почетак монодраме Ненада Кражића Зорка Мантина, која је штампана децембра 1981. године. Стручни консултанити су били проф. др Момчило Златановић и Јован Јоца Михајловић, књижевник, а лектори Груја Петковић, професор и Благоје Ивановић, професор, док је илустрације у књизи урадио сам аутор.
[42] Д. Коцић, Говор села Дадинца, прича. Напомена: Село Дадинце, општина Власотинце, удаљено је од града пет километара. Има нешто више од стотину домова; углавном старачка домаћинства. Говор готово истоветан као и у осталим местима јужноморавског говорног подручја.


-наставиће се

Мирослав Младеновић

  • Гост
Одг: Мирослав Б Младеновић:- ДИЈАЛЕКТ југа Србије
« Одговор #64 послато: Новембар 13, 2013, 08:42:11 пре подне »
-наставак-


Pogodaka:   496
   
   
   
   
< Prethodna
    Sledeća >

Dodaj komentar
JComments
Povezane vesti
•   Leskovački pisci i njihovo doba (2): Leskovac i oslobođeni predeli Srbije 1877-1878. godine
•   Leskovački pisci i njihovo doba (62): Stvaralaštvo leskovačkih Roma
•   Leskovački pisci i njihovo doba (3): Leskovac u putopisnim spisima
•   Leskovački pisci i njihovo doba (1): Leskovac u pisanim dokumentima
•   Leskovački pisci i njihovo doba (4): Leskovac od 1878. do 1944. godine
Izdvajamo
 
Tehnička škola: Direktorica Biljana Pejčić podnela ostavku
VLASOTINCE - Direktorica Tehničke škole u Vlasotincu Biljana Pejčić podnela... Opširnije...
 
Dom zdravlja Leskovac: Račun u blokadi za 42 miliona dinara!
LESKOVAC - Račun Doma zdravlja u Leskovcu u blokadi je za 42.374.305,76... Opširnije...
 
Narodna biblioteka: Vojska Srbije poklonila 13.000 knjiga
LESKOVAC - Treći centar za obuku vojske Srbije Narodnu biblioteku „Radoje... Opširnije...
 
Vlasotinčanka Milica Branković u posadi “Er Srbija”
ВЛАСОТИНЦЕ - Међу насмејаним лицима...Opširnije...
 
Pratite posetu sajtu Medija centar Leskovac
LESKOVAC - Na jugu Srbije ima više sajtova, koji su sve zanimljiviji. Sve... Opširnije...
MOZAIK
Dr Dobrivoje Bošković: Tri nove knjige: Žena, Greh i Anatomija sujete i zablude
 
Opširnije...
Leskovački pisci i njihovo doba: Kratka istorija Leskovca
Svetolik Stanković, pisac: Poslednje putovanje Josifa Miljina
Mile Ristović: Pesnik i matematičar u SAD
Miodrag Milutinović: Dragoljub Stanković Čivi – portret profesora
Kursna lista
MCLESKOVAC.COM NA FACEBOOKU
JABLANIČKI OKRUG
   Leskovac: Zvanični sajt grada!
05.11.13 Vesti >> Region
 

Pogodaka:   39030
   
   
   
   
Opširnije...
   Leskovački pisci i njihovo doba: Književna kritika
23.10.13 Vesti >> Region
 

Pogodaka:   12763
   
   
   
   
Opširnije...
Poseta (od 25-09-12)
       
 
Danas   1042
 
Juče   7579
 
Ove nedelje   20290
 
Prošle nedelje   39606
 
Ovog meseca   73004
 
Prošlog meseca   145666
 
UKUPNO   2135067
Visitors Counter
Trenutno na sajtu
Gostiju na mreži: 43

 
Preporučujemo
 
           
 
 Pretraži:
   

 
Srbija
 
mcleskovac.com


Tehnička škola: Direktorica Biljana Pejčić podnela ostavku
 
Dom zdravlja Leskovac: Račun u blokadi za 42 miliona dinara!
 


Narodna biblioteka: Vojska Srbije poklonila 13.000 knjiga
 
Vlasotinčanka Milica Branković u posadi “Er Srbija”
 


Pratite posetu sajtu Medija centar Leskovac
 

RAZNO
LJUDI I DOGADJAJI
Filmski festival u Solinu: Nebojša Ilić Ilke osvojio nagradu - ponedeljak, 11. novembar 2013. 12:17
Leskovac: Ugrožena nastava u školama zbog hladnih učionica! - nedelja, 10. novembar 2013. 13:14
Nova stranka: Ne izlazimo na izbore za savete mesnih zajednica! - subota, 09. novembar 2013. 12:06
Leskovački pisci i njihovo doba: Sava Dimitrijević - subota, 09. novembar 2013. 08:29
Zoran Živković: Strahovlada u srpskim medijima! - petak, 08. novembar 2013. 13:40
Dr Ivica Savić: Priča o Milanovu... - petak, 08. novembar 2013. 11:30
SPC: Danas je Mitrovdan - petak, 08. novembar 2013. 07:34
LKC: Treća tribina “Hrišćanstvo u 21. veku” - četvrtak, 07. novembar 2013. 10:39
Centar za razvoj Jablaničkog okruga: „Život sa šifrom C 20“ - sreda, 06. novembar 2013. 10:28
Dom kulture: Humanitarna priredba za Andrijanu Pešić - sreda, 06. novembar 2013. 09:52
Dom kulture Grdelica: Raspisan literarno-likovni konkurs - sreda, 06. novembar 2013. 09:09
Visoka strukovna škola za tekstil: Poziv Iz Oksforda - sreda, 06. novembar 2013. 08:40
Zoran Stojanović: „Život jedne učiteljice“, novi roman - sreda, 06. novembar 2013. 06:53
MOZAIK DRUGI PIŠU
АКО МЕНЕ ПИТАШ ... ?!19/08/2013

Децо, Ако мене питаш...?! је једини сајт са југа Србије намењен управо вама. На сајту можете пронаћи игрицуЦРВЕНКАПА, стрип МЕЗИМЧЕ, али и неколико квизова под нази [ ... ]

Opširnije...


*
Leskovački pisci i njihovo doba (64): Leskovački govor - Leskovac
www.mcleskovac.com/index.php?option...id... - Кеширано
6 јун 2013 ... ЛЕСКОВАЦ – Лесковачки писци и њихово доба (I - II), студија на више ......Ш: шатка пловка, шашко им. шашавко, шљака - ница шамар;.
http://www.mcleskovac.com/index.php?option=com_content&view=article&id=3890:leskovaki-pisci-i-njihovo-doba-63-leskovaki-govor&catid=45:ljudivreme-dogaaji-
*
Leskovački pisci i njihovo doba (64): Leskovački govor - Leskovac
www.mcleskovac.com/index.php?...id...govor... - Кеширано
Leskovački pisci i njihovo doba (64): Leskovački govor. četvrtak, 06. jun 2013. 08: 20 | AUTOR: Danilo Kocić, novinar |. ЛЕСКОВАЦ – Лесковачки писци и ...
http://www.mcleskovac.com/index.php?option=com_content&view=article&id=3890:leskovaki-pisci-i-njihovo-doba-63-leskovaki-govor&


* * *
Поставио (13.новембар 2013.г. Власотинце, република Србија): Мирослав Б Младеновић локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије
« Последња измена: Новембар 13, 2013, 09:48:13 пре подне Мирослав Младеновић »

Ван мреже Алексеј

  • Шегрт
  • ***
  • Поруке: 63
  • Г2а Л497
    • Волим Сурдулицу
Одг: Мирослав Б Младеновић:- ДИЈАЛЕКТ југа Србије
« Одговор #65 послато: Фебруар 06, 2014, 10:59:35 пре подне »
Свака част за комплетан текст. Дивим се Вашем раду. Не само зато што сам и ја са југа Србије, вец и због тога што сакупљање материјала овакве врсте значи чување од заборава културних вредности које су вековима, рекао бих несвесно стваране. Мало ко схвата разноликост људи из југо-источног дела Србије и карактеристике њихових наречја. На жалост, у нашој држави их препознају само као јужњаке, не узимајуци при том у обзир да је то широк појам. Разлика је велика измедју Врањанца из Златокопа и оног из Пољанице, Ханчанина из Мањака и оног из Грамадја, Сурдуличанина из Алакинца и оног са Власине или Топлог Дола, Лесковчанина из Винарца и оног из Кумарева... Ако кренемо према Бабушници, Пироту, Нишу видели би смо још вецу разноликост. То се не односи само на језик и културу, него и на порекло, што је и тема овог форума. На жалост, ја се нисам бавио прикупљањем оваквог материјала, мада имам доста података из живота мојих предака. У сваком случају све похвале господину Мирославу.
https://волим-сурдулицу.срб

Аксић

  • Гост
Одг: Мирослав Б Младеновић:- ДИЈАЛЕКТ југа Србије
« Одговор #66 послато: Фебруар 06, 2014, 02:09:30 поподне »
Свака част за комплетан текст. Дивим се Вашем раду. Не само зато што сам и ја са југа Србије, вец и због тога што сакупљање материјала овакве врсте значи чување од заборава културних вредности које су вековима, рекао бих несвесно стваране. Мало ко схвата разноликост људи из југо-источног дела Србије и карактеристике њихових наречја. На жалост, у нашој држави их препознају само као јужњаке, не узимајуци при том у обзир да је то широк појам. Разлика је велика измедју Врањанца из Златокопа и оног из Пољанице, Ханчанина из Мањака и оног из Грамадја, Сурдуличанина из Алакинца и оног са Власине или Топлог Дола, Лесковчанина из Винарца и оног из Кумарева... Ако кренемо према Бабушници, Пироту, Нишу видели би смо још вецу разноликост. То се не односи само на језик и културу, него и на порекло, што је и тема овог форума. На жалост, ја се нисам бавио прикупљањем оваквог материјала, мада имам доста података из живота мојих предака. У сваком случају све похвале господину Мирославу.

Odakle si sa juga?

Ван мреже Алексеј

  • Шегрт
  • ***
  • Поруке: 63
  • Г2а Л497
    • Волим Сурдулицу
Одг: Мирослав Б Младеновић:- ДИЈАЛЕКТ југа Србије
« Одговор #67 послато: Фебруар 06, 2014, 05:56:49 поподне »
Из Сурдулице.
https://волим-сурдулицу.срб