Мирослав Б Младеновић:- ДИЈАЛЕКТ југа Србије

[Мирослав Младеновић]

ПЕЧАЛОВИНА

„Печал“-„Печалба“, туга, тешка мука,
Печаловник-зарада малечка, да се преживи,
Што лети испечали, тој зими почука.
Такој се живело од д'нске до јутре.
Печаловник незнаје к'д је д'н,
За њега несу имали празници.
Тој ти је бил роб над робови.
Пролети се одлазило у зарадиу-печаловину,
Да се у далечину заради нека пара,
Да се породица прерани, да все остане жив.
Печаловник-печалбар, сезонски радник.
Печаловина-зарада у печалбу печалбара:
Дунђера, зидара, пинтера, циглара.
Каква је била печаловина, такј се живело,
Ако је зарада била, онда је арно.
Ако се малко заради, онда лоша зима,
Нема стока кво да једе- па немаштина,
А печаловник само попљуцкује,
Па и за лулу дувана- анема куд.
Све по кућу је невесело, голем стра',
Какој ће се зима прекара до пролет.
Нема поголем стра' од сиротиње.
Ако је печаловник добро запечалио,
посигуран је и ко муж у кућу.
Више га поштују у кућу:
Жена, деца , родитељи .
Деца су сва радосна и срећна,
што ће им башта нешто купи.
А жена се радује међу друшке,
Па се 'вали на мужа по вашари.
Искача се на вашар у весело друство,
Да се мало провесели, поигра у коло,
А привата се побратимство на свадбе.
Па се такој живи пун живот,
Какој доликује печалбару у планину,
К'д је печаловина-зарада била добра.
А ако је била слаба печаловина,
Онда је по кућу увек лом-свађа,
А често пута и растур, па се пијанчи,
А некада се то претвара у тепање.
Остало је много лепих обичаја,
„брдских“ и „равничарских“ циглара,
Почетком 20. века села Преданча и Прилепца.
К'д се одсече калупом прва цигла,
Она се простре на плац, па се закити,
Онда на њу циглари врљу паре.
Паре прво врља газда циглане.
Ако то не учини газда-онда мајстор тезетар.
За ту пару печалбари купују ракију,
Онда се за срећан почетак почасте.
Тезетар је спона између фабриканта и циглара,
Али и између циглара и њихових породица.
Када се тезетар враћао-укућани циглара:
Праћали су печалбарима аманет-поздрав.
То обично : јабука, крушака, погача ....
При завршетку рада-око Крстовдан(27.септ.),
Између циглара и предузимача циглара,
Вршио се обрачун зараде-печаловине,
Печаловина се славила на крају на „гувну“,
Тако дан, два на платоу-где се „секла“ цигла,
Вршио се посебан цигларски обред.
На тезги или обали-направи се:
Стуб блата, висок од 1-2 метара,
Потом се бере пољско цвеће,
Плете дугачак венац-па се обмота стуб,
А на врху стуба се ставља леп венац.
А све то је значило круну печаловине,
Да би се около стуба играло, певало,
А све то зачинило напитком-ракијом.
Кад дође Крстовдан (27.септ.)-предузимач(мајстор):
Као берићетну печаловину слави са цигларима.
Мајстор купује овна, па га пече и спрема ручак.
Исплаћује се зарада-печаловина , онда иде кући.
Полугодишња зарада исплаћивала се за Петровдан,
А крајња печаловина исплаћивала се на Крстовдан.
Када се долазило својим кућама из печлабе:
Увече на совру-стола, бројала се печаловина,
Где се радовало, пило и певало у породицама.
Радовала се деца поред својих очева,
што ће им се купити пиротски опанци.
А и на вашарима се трошила печаловина.
Куповале потребштине за кућу-да се презими.
Нису изостајала и весеља уз музику и пиће,
Негде у неком, венику-шатору уз музику,
Да се мало провесели, окрепи душа.


Из објављене збирке песама на дијалекту:: ПЕЧАЛОВИНА(2011. Власотинце, “Млади Графичар”) , аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац, Власотинце (страна 31)
Постављено: 27. јул 2013.г Власотинце, јужна Србија
Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац
Напомена: На крају збирке има РЕЧНИК ЛОКАЛИЗМА И АРХАИЗМА

[Мирослав Младеновић]

ПРВО БАЊАЊЕ У ВЛАСИНУ

Појдомо из свођску луку да си се обањамо у Власину, к'д си се пуштимо из чколу. Ми златићевци, јакољевци, преданчари, дејанци, јаворци.
Раздвојимо се по групе куј знаје а куј незнаје да плива.
Ми појдомо према Камењари, ал ем несмо знали да пливамо, ем смо били без гаће.

Срамота бре да се скидамо у пртене дугачке гаће, ел туј су биле и неке женске ће ни гледу па ће теру саир по села и по чколу од нас.
Ће буде голема смејурија.

тко из Јаворје посналажљив па ни одведе сас Синишу из Горњи Дејан и сас неки борондолци и доњодејанци па се скинумо голи у један врбак у луку и убаво се побрчкамо и обањамо.

Тој ни је било прво бањање у голему воду, ел смо се само брчкали по вирови.
Оодимо ко замајани, свуд по Власину.

Т'кој смо се после праили важни куде овчарице кад смо се бањали у Голему реку и Грацку, да смо у голему воду Власину се бањали.
Тој је било наше прво бањање у големе воде, а после си је ишло пол'ко да си се научимо да пливамо и бањамо се у Власину, а и у Мораву.

К'д си појдомо у големе чколе, ондак си се бањамо и у још поголеме воде: језера и мора.
Тој прво бањање ће ни остане у сећање на ђачке дане.
* * *
Из рукописа ПЕЧАЛНИК(Власотинце, 2012.г)-Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац
Мирослав Б. Младеновић-Мирац УЧА

[Мирослав Младеновић]

ГОЛЕМА „ПРИЧА“

Стрина Круна, рано на собајле, дојде у Врљак.
Онакој млад, у снази коса ми „свири“-коси ли коси...
Од мерак да се ослушне звук косе, јутарње појење пилитија и мирис свакојаких трава.

Тој је бре планина, у њој се живот живи онакој радосно и мило. Увек к'д косим у Врљак, збере се родбина, да погледа у међе; а стринка Круна тој работи од милост, јел с'м јој бил на „коњче“ к'д се чича попкојни Славко оженил сас стринка Круну.

Такој сваку годину стринка Круна сама останула, чича Славка јевтика прерано отера у гроб.
Сама самује и очувала два синчића, два голуба.

Ал' они искочише из гнездо, негде одлелетели далеко, па ми се стринка сваку годину жали куј' ће њојне ливаде да покоси.

У планину је била срамота да се ливада не покоси ил' њива не пооре.
Такој рано на собајле стринка Круна поче сас жалопојке.
Мире море какво да работим.
Тој ти је голема „прича“. Куде ћу да се денем , ови лапови у Врљак све напустише.

Стоку си пушту да еве и моје укобељано, какој ле ће си га мој Бубе покоси.
Море Мире ту, ту голема „прича“.
Ти си убаво тераш откоси,а мајсторију си изучил.

Виђува ли моји по Власотинце, од онај петак ич нес'м чула кво работе.
Идо на поделник славу куде моји у Рамну Гору, убаво си посремили, гоџа гости си имаше.

Куде њима и од попа уво на астал има, све изнели, ал ме срце боли што ујке питују за моју децу а она несу дошла на славу.
Бубе у Босну, а Драги у печаловину, такој си Мире сама самујем, ти знајеш како те је покојни ча' Славко волел, па удари неки откос и у овој моју ливаду, да ми непрегори трава и да зберем си малко сено за овој моју козу скоју си муку мучим сама ко сиња кукавица у планину.

Нећу да казујем лошо, нека ме Бог убије, твој башта бата Благоје ми увек помага и ја си га поштујем ко рођеног брата,а овија моји девери баксузи.

Море Бог озгор све гледа, ће си сваком даде какој си је куј заслужил.
Еве Мире стринка ти малко набрала топку овеј дивје јагоде, па се малко посласти к'д се умориш од овуј тешку косидбу.

Млого се навреви, ћу те дангубим, па си еве отидо, ати гле тој парче и моје у Врљак покоси. Ајд у здравје.
* * *
Из рукописа ПЕЧАЛНИК(Власотинце, 2012.г)-Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац

[Мирослав Младеновић]

ПИСУВАЊЕ ПО ВЛАСОТИНАЧКИ 

Дн’ске сви орате
 И писују  по власотиначки,
Ал’   неје јасно кој власотиначки.
Д’л варошки, и’л сељачки,
Сас коју страну,
Дал’ онија низ Власину,
Што ги викамо Моравци,
Ил’ онија у саму варош,
Ил’ онија окол’ Власотинце,
Ил’ онија по брда,
Ил’ онија из другу  власинску област.
Затој с’г и самој Власотинце,
Има мешовиту орату,
Од свуд  ората-оратешка,
На дијалект “ишеја” орате
У Варош, Шишавци, Средорци
И још нека околна села.
А онај села по планину орате
На ишал, иш’л, дош’л..
И сва ората-оратешка,
По центар у варош,
Зборе си стари власотиначки,
А насељеници по Росуљу,
Орате и писују по планински.
 
Из збирке песама на дијалекту:-ПЛАНИНСКА ОРАТА, 2008.г. Власотинце; Аутор:Мирослав Б Младеновић Мирац
Постављено: 27.јул 2013.г Власотинце југ Србије

[Мирослав Младеновић]

ДЕЈАНСКИ ГОВОРНИ МЕДАЉОН

-Абре овај Станоје и Богосов решиили се цврсто да доведу воду из Букову Главу.
-Иде смејање по Дејан, ал бре неподаву се, ће буде работа.

-Овија из Совчину млого стежу, незнам кво им је. Нешто се тртомуте за струју. Тешко се збиру паре.

-Стојан Десимркин и Властимир Јорданов из Проданчу ће свиру на Тројцу у Дејан. Незнам бре дал ће си се видимо на славу, онакој какој се договримо у петак.

-Овеј пак ђорђинске жене, млого бре пију, ће ни бре савладу по пијење нас преданчари. Ал и ми си ги имамо повише од њине жене, ће ги победе у пијалаци по свадбе.

-Еј бре Милице ће ли идеш на копање, оној бре меко ко бапка, млого арно, еве пројдо сас краве и пипну земљу.


-Пуштајте овце и краве децо , ево дојдо од копање, на Големи и Мали Ђорчеврид већ пасе стока. Што ви не баба пробудила порано.
-Па нека ги бабина деца нек си малко поспу,де,де стока ће се напасе голем је д'н.

-Еј теткино дуле, јела овам да ти тетка нешто подаде. Еве нес'м се млкого прекршила, еве ти једно шарено тојаче бонбонче, да ти буде мерак да пасеш овце цел д'н уз појање и да си свиркаш у дудуче.
-Тетко мори неси требала да се отрошиш, ја си појем и чувам си наше овце да ги напасем добро да ни подаду повише млеко, да си се дома кноћи добро млеко накусамо.

-Еј почекајте ме, носим си сандале у руке, а сас гумене попке ће си идемо све до Чобанац.
-А кво ће да работимо ако ни виде лопушњанке, рамноделке и равногорке.
-Ма ништа. И оне такој исто работе. Исто ко и ми се убаво премене у народну ношњу и носе си сандале у руке до с'м сабор-вашар. Неке иду и босе до с'м Чобанац.

-Ће ли бре идемо на пијење, Јован од Преслап довел снајку Славицу из Равну Гору.
-Ће идемо, ево чу какој пуца Трајко ловџија сас пушку, а Власта рамоникаш ће ни весели. Понеси и неки динар за целивување за снајку, ел се на празно нециливува у руку од снајку.

-Овија па златићевци на седми јули се изначуку и Власта армоникаш ги опепели. Ал брате големи весељаци, без њи неможе да се коло заведе.
-А беше ли тепање сас јаворци и јакољевци око коло. Беше, Станислав и Станомир им човке разбише, ал затој к'д дојду на сабор у Преданчу на други мај сви ги поштују.

-Млого ми мерак к'д чујем да тупан зачука на Чуку на сабор у Дејан. Срце ми заигра. Немам си паре да платим коло, ал си се изиграм на кеца и у коло. Чим чујем армунику и тупан одма батаљујем сву работу, па право на сабор.

-Е какој си свиру овија лопушњањи, нема ги равни све до Власотинце. Побеђују сви свирачи к'д се зберемо да се венчу у општину или у цркву у Крушевицу. Само к'д Сотир дуне у трубу, јечи планина.

-Еј викај Милета и Кицу да понесу крпењачу, па нек појду низ долину па повикн у Мирка, па ће н си се сас Борка и Мирослова играмо лопту против златићевци на „Крст“ у Златићево.
-Море њин татко Јован гу сакрил, па гу траже да је најду, па ће малко да се задоцне, ће ги почекамо на Прекоп.

-Да ли ће идемо на Дејан или на Залтићево из школу од Свође?
-Куде има повиш друство, туј ће идемо, да се играмо сас лопту од кравље длаке и да јуримо веверице и млатимо крушке-да мож отиднемо дома до мрак.

-Јосиме има ли пошта од мојег печаловника.
-Ма Јованке , де печлаовник још ни баницу не појел, што си му омесила за пут. Нека се малко ужига, заради неку пару па т'г се надај да ти прати писмо и паре. Изгледа млого си загорела:ха..ха...

-Појдомо из свођску луку да си се обањамо у Власину, к'д си се пуштимо из школу. Ми златићевци, јакољевци,проданчари, дејанци, јаворци. Раздвојимо се по групе куј знаје а куј незнаје да плива. Ми појдомо према Камењари, ал ем несмо знали да пливамо, ем смо били без гаће.

-Срамота бре да се скидамо у пртене дугачке гаће, ел туј су биле и неке женске ће ни гледу па ће теру саир по села и по школу од нас. Ће буде голема смејурија. Витко из Јаворје посналажљив па ни одведе сас Синишу из Горњи Дејан и сас неки борондолци и доњодејанци па се скинумо голи у један врбак у луку и убаво се побрчкамо и обањамо. Тој ни је било прво бањање у голему воду, ел смо се бањали по вирови.
* * *

Из рукописа ПЕЧАЛНИК (Власотинце, 2012.г)-Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац
Постављено: 27.јул 2013.г. Власотинце југ Србије

[Мирослав Младеновић]

СВОЂАНСКА РАЗГЛЕДНИЦА ЖИВОТА

Какво време беше у оној старо време к'д бео помлад.
У Свође шес кафане-крчме, свуд трешти музика, певаљке певу.
Бил је тој боемски живот 60-70. година 20. века у Свође.
К'д је пијачни д'н све се збере у Свође.
Милина да се гледу убаве девојке, младе снајке и бркати мужеви печалбари.

К'д је вашар у Свође тој си је посебна прича.
Туј се пије, весели, од мерак, за тугу и весеље, туј је бил наш живот у кафане.
Туј се погађало за у печалбу:циглари, зидари, пинтери. Тој је бил наш живот за цел крај.
Нек'д Бора Пејчић и Перица наставници освану у кафану; па т'г право иду у школу.
Тој беше боемштина.

С'г све опустело, све оронуло, нема живот, све се куће распале.
У малу Власина и Албанија били млоги занати:опанчари, крчмари(кафеџија), кројач, терзија, абаџија, ћурчија. Бил познат Рака капетан у Албанију, а и поред реку Љуберађу на улаз у Власину била воденица, а и у Тропшинци ги биле неколко воденице.

У стара времена још се причу и има још зграда старих мејана и кафана у време турско време у Тропшинци, уз реку Лужницу, где се ајдуковало, турци пресритали и пљачкали од Кржалије.

У центар село беу кафане и продавнице, пекара, посластичаре, кломферски занатлија; а у густ центар села туј беше и месна канцеларија, продавнице и осмогодишња школа, у којој беше дом омладине.

Туј се одржавале приредбе, селски сусрети села, такмичења певача у старе песме и стара народна кола.
Надигравалао се, натпевавало, а уз реке власину и Љуберађу водила се љубав по врбаци у време вашари и ноћних игранки.

На улазу у село беше и Диса мајстор за израду машина за сечење цигла, кројач, баланта(амбуланта лекарска), станови за учитељи, задружна зграда, стара библиотека и остаци римског кастела на брду на састав реке Љуберађе и Власине.

Туј смо се збирали ко деца, а и доодило се са све стране да се меље жито, да се извиђају, пошале и нек'д се и туј водила љубав, па и склапали пазари.

У Свође повише у Албанију и у неке друге махале, а и у махалу Власина су оратили на лужнички говор:оче(хоће), нече(неће),Че(Ће), Чу(Ћу), Ока(зове)нече(неће)-исто ко у Горњи Орах, Лукачево, Добровиш; јел су се теј куће заселиле из лужнички крај, па такој су биле задржале своју орату.

Овде су владали Турци и Бугари, па су остале млого њиње речи да се зборе по село све до 60. година 20. века
У село се заселили од Косово, из Црну Гору,Македонију, од власински крај(црнотравски крај), Шумадију и Лужнички крај; па има разна ората(говор) : „бугарашки“ , шумадински, црногроски, , македнонски, турцизма-све се помешало у орату до 60-70. година 20. века .

К'д сам бил по вашари, на игранке, у школу у Свође и по кафане-крчме; зору зориили сас друштво и онда се у планину вртали ујутру.
Онако млитави од боемштине, ишли да косимо планинске ливаде или се вртали у черге да ни мајке и невиде к'д се легне.

Туј су доодили из Преданчу, Горњи Доњи Дејан, Јаковљево; Горњи Орах, Лукачево, Борин Дол, Џакмоново, Боњинце, Алекисине, Врело, Пржоње, Добровиш. Тегошницу, Доње Гаре, Тегошницу, Завидинце, Присјан.

Тој је бил наш живот у кафане и по вашари.
Т'г се туговало, веселило под шатори, разбијале флаше уз армоникаши, свирачи трубачи, а нек'д и уз гајде се веселило и играло до зоре.
Т'г су мирисале девојке и живело за недоживени снови за бел леб и печене кобасице на жар - ћумур. Тој беше време живота боемштине и сневања о животу.

* * *

Из рукописа ПЕЧАЛНИК (Власотинце, 2012.г)-Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац
Постављено: 28.јул 2013.г. Власотинце југ Србије

[Мирослав Младеновић]

ВЛАСИНСКА И ЛУЖНИЧКА ОРАТА

Овде млого се ратовало,
Ч'с Турци,ч'с Бугари, ч'с Немци,
Такој се силом села припајала,
Освајачима и господарима.
Такој села и вароши из Бугарску,
Преоодили из руку у руку.
Млого је Срба из Трна и Брезника,
Од читав знепољски крај,
Преселило се у лужничко,
А неки у власинко-власотиначко.
Нека села :Ракита, Звонце,
Врело, Кална Преслап, Ора..
Четири пута преодили,
У бугарско и српско.
Такој се у планини Буковик,
Измешал говор сас све стране.
Остал и бугарски и турски,
А има и старословенски ,
А ч'к има и торлачко-шопски.
Овде се селили од разна страданија:
Шумадинци, македонци, косовари,
Црногорци, херцеговци, власи.
Каракаши, бугари,белоруси.
Та ората остала измешана:
у селима Горњег Повласиња,
Од села: Крушевица, Рамни Дел
Преко Свође, Ора, Калну,
Врело,Ракита до Камбеловце.
А на другу стр'ну ората:
Од Свође, Боњинце до Присјан,
читаво Заплање, до Паланку,
Па све до села Брестов Дол,
Богдановац, Штрбовац, Дол,
Грнчар, Линово, Мезграја.
Свуд има планинска ората.
Измешана на сву стр'ну:
Власинска, бугарска, дејанска,
црнотравска,свођанска , Лужничка.
К'д од Крушевицу малко се м'кнеш,
Преко Дејан до Свође,
Уз реку Лужницу и десну стр'ну,
Уз реку Тегошницу и Власину,
Чује са само измешана:
Власинска и лужничка ората.
Еве неке исте речи у орату:
“К'д с'м мог'л, нес'м умејал;
с'д умејем, ал' не могу.
Њиве као мачка и поганац.
Орати к'о стар човек.
Смеје се к'о луд на брашно.
Тропа к'о празна воденица.
Удзр'л се к'о дете у гасарче.
Ћорав оодил, по свет просил.
Цавти цвећка у градину.
Кво трезан мисли, тој пијан казује.“
Уз Лужницу, Власину и Тгошницу
У мале:Власина, Албанија
Села:Ора, Лукачево, Врело
Преслап, Кална, Црвена Јабука...,
ората:Лужничка и Власинска:
„Млого знаш-млого че и да патиш,
Прекривено млеко не лочу мачће.
Променил се Илија-он си патија.
Оче, нече че мора гу гледа.
Три девојће под јед'н амрел.
Педесе' окну му башта.
Која девојћа једе руб,
Че си је воли свекрва.
Пцето једно, само ме 'едеш.
Зевња те изела дабогда.
Карале се две девојће.
С'њује си момчето.
Гуте прејел млого.
Сенћа му над главу.
Сећира му под главата.
У руће му две јабуће.
Сенћа га уватила.
Жената тера Кушљу.
Детево је наше.
Убаво му женче.
Слуђина сећира сече.
Големијат је стареј.
Опанцити на мојега мужата.
И да 'очеш, т'квог нема.
Поје се, по нећи пут,
И к'д је нећи умрл.
Несу млого неки песнопојци.
Штрапћа је од кучето.
Протедза се к'ко јалова лисица.
Запел к'ко могаре на мос'.
Зинул к'о сцепани оп'нци.
Чува ко дзмија нође.
Умислела се к'о младата невеста.
Искривил шију к'о гајдерџија,
Живи к'о пцето у пуздер.
Мечката игра при чичини,
ама че прејде и пред стринини.
У к'во оро се уванеш,
у т'кво че играш.
Која кобила се уване,
Та че врше.
Кој' је к'ко дробил,
Тека и че куса.
У мутно се риба вача“.
Ете тој беше тај ората,
Онај коју чу по чколу,
К'д бејо у село Свође,
Сас другари из ова села.
Врело, Ора, Свође,
А и к'о селски Уча
Негде 70. година 20 века
У село Тегошница,
Вашарио, саборовао, момковао:
По Власниском, црнотравском,
заплањаком и лужничком крају.
Памтио, бележио у свести,
А и на папиру то све стављао.
Са каланчанима и лужничанима,
Провео радни век просветара,
У селима горњег Повласиња.
Бележио народне умнотворевине,
На дијалекту: лужничко-власинског.
А и у самом Власотинцу,
Живео са комшијама из краја,
Сви ми заједно -остављамо орату:
Роднога краја- Повласиња,
Заплањско-лужничког краја.
Као траг нашега језика.
Нека се памти и преноси,
Да се не заборави језик,
Онај с којим смо оратили:
Као овчари, говедари и печалбари,
А кога је све мање изворног,
Нестанком села почетка 21. века.

13 јул 2010. године Власотинце

Из објављене збирке песама на дијалекту:- АБЕР СА ПЛАНИНЕ(2012.г.Власотинце, “Млади Графичар”), страна:60
Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије
Постављено: 28.јул 2013.г. Власотинце југ Србије

[Александар Невски]

Хвала Мирославе! Одлични примѣри, да пойединци овдѣ (што мисле да су изнад осталих само зато што су из Београда) могу научити чему койе врѣме служи. А то се од говоръ Йужне Србийе итекако може научити. Живѣо!

[Đorđo]

Aleksandar Belić - Dijalekti Istočne i Južne Srbije

http://www.2shared.com/document/ZTb_LEWO/124823829-Aleksandar-Beli-Dija.html

[Мирослав Младеновић]

 Печалбарска писма из власотиначког краја

Портал Порекло објављује ПЕЧАЛБАРСКА ПИСМА ИЗ ВЛАСОТИНАЧКОГА КРАЈА-ПОВЛАСИЊЕ, која је прикупио и обрадио локални етнолог и писац песама и прича на дијалекту југа Србије Мирослав Б. Младеновић Мирац

ПЕЧАЛБАРСКА ПИСМА:

 

1.

Живо здраво буразере, овамо ти је жега, нигде лада нема.

К’д сл’нце опекне у главу удара, цел д’н ли пече, ли пече…

Сас калуп праимо цигле.

Работим ко чирак, куј простира цигле на плац.

Мајстор само си по мене вика: „ пожури дете, ‘ајде дете , ко да си килаво“.

Нек’д по целу недељу не ‘едем, тешка ги њина вода за пијење, е’ да ми је она наша ‘ладна од наш кладенац да малко пинем, па да му легнем у пладне под буку да гу отспим, док овце пландују, а да с’њам само клопотар како тропа.

Ајд у здравје.

* * *

2.

Мајко куде ме посла у туђ свет.

Колко тежак цигларски калуп, толко још гори крвопија мајстор.

Тепа сас прут кад немогу да стигнем да на време прострем цигле.

Спимо ко стоке у колибе од сламу на земљу-испод сламу турамо наше пандиље.

Покривамо се сас кожуци-које нам дају овчари, када се залади и падне киша.

‘Рана никаква.

Само проја ‘леб и некад нам дају пасуљ-куде сас кашику можеш зрна да тражиш.

Газде Бугари-неки баксузи људи-ко мајстор. Цел д’н се ради.

Устанемо к’д свањује, а легамо онда к’д се по мрак све цигле здену и напраји место за сечење цигле за други д’н.

Не знам ни к’д свањује, ни к’д мрак пада, ни к’д спим-јер с’м св’ки д’н ко на онај свет-у бунило.

Немогу да издржим терет. Аман помагај мајко, куде да се денем одовде.

Снага нејака, а терет за стареји.

Снага ми је болна-све ми је сломљено.

Не знам куде се наодим, руке подбунуле-рапаве од жуљеви, очи само на мене, толко сам се исушил да ме не можеш ни препознаш.

Питујем си се дал ћу да си овај терет да издржим.

Пуста нек остане печаловина, куј гу измисли-да се мучимо.

Да си дома дојдем и да никуд не идем од овце и наше село.

* * *

3.

Бре Рајко дооди дом, ‘оче ли да дојдеш ел’ нечеш. Стално ми оку по комшилук да си добра жена муж би ти дошал на Трновку. Деца се само мају ич ме не слушу, работим колко могу. Рајко ја ти се надам да дојдеш, овој неје неки живот, ти тамо ја овамо и све ни пројде живот у работу на две стране. Ич не слушам комшије, ти знаш да те Трновицу. Че ти се израдујемо и ја деца. Еве тe поштујем. Малко сам загорела. Прaћам абер по мајстора, а писмото чу ставим у куфер затворен да ги нико не читује. Миросика

* * *

4.

Здраво Бајо. Ево бијемо ли бијемо уз мешалицу. Прајимо малтер та боли. Мајстор задовољан, а и газда ни добро рани. Неје тешка работа ко у циглари

ко што си га ти најебувал. Овдек може да се малко и забушава-вата кривина, нема да те јури машина за цигле или цреп. Чул с’м од мајстора да си још дома због косидбу, а сигурно ћеш да будеш и за вашар. Мене мајстор не пушта, мора да се заврши малтерисање зграде. Па затој Бајо нешто убоди и за мене. Појури ги по букову шуму докле буднеш мог’л на Чобанац. Ватај ги и целивке им давај место мене. Т’ј д’н на Светилију ћу се добро изнатрескам овдек пред селску продавницу. Туј се сабирамо сви зидари и циглари из наш крај.

Малко ми је потешко што морам нек’д у руке да носим на спратови кове сас малтер, ал’ к’д се дзида наносим им све што им треба:малтер, цигле, дачице, подупирачи-па си се ондак сњи зајебавам. Има и зајебанти. Неки се зајебаву и сас газдарицу.

К’д се заврши работа сас малтерисање , идемо да работимо на једну кућу кров. Туј ће падне и дар. Помалко и вискам. Турам цигле и малтер, а забацујем малтерком и малтер. Нека се и приучим нешто од зидарине. Знам и да шалујем да работим сас арматуру: гвожђе-армирам, пуним стубови. Мајстори ме почесто зајебавају:“Учо, немој бре ће ни преузмеш занат, к’д завршиш школу, неће има куј да учи децу у школу“.Ја им прозборим: “бре мајстори, злу нетребало-занат си је занат“. Барем ће ми треба к’д нек’д купим плац у град и праим си кућу.

Бајо ајд’ ми у здравје-уколико те пут нанесе у наш правац да и ти дојдеш

Негде у близину су дзидари или циглари. Сврни овам к’д се врташ од вашар Светилију да се извидимо. Ће се испричамо кво си све доживел и какој је било на сабор. Ако несврнеш, ондак к’д почне школска година ће се изоратимо на танане. Ајд Збогом Бајо до јесен. Твој другар-Баја школарац.

* * *

5.

Мој муже, чула с’м од мајстори а и од комшије да млого пијеш. Да се ноћу мајеш по женске и певаљке гледаш целу ноћ. Мислиш ли ти сас мене кућу да кућиш, децу да изранимо и да ги очувамо. Какој те неје срам од овај чељад што ко голишава пилитија у гњездо-само пружају главицу и траже да се ране и чувају. Марен те утепал, гром те утепал, ако ми такој работиш и даље. Све ћу да кажем на твоји дома, ил се мењај и престај да цевчиш и да се мајеш по кафане и јуриш певаљке. Ће те буде срам к’д сви печаловници дојду дома и к’д се за Крстовдан купује, а ти ће попљуцкујеш целу зиму за дуван. Мислиш ли ти кво ће да једу деца, скво ће ги обучемо да иду у чколу. Мислиш ли ти да сам ти ја жена, женке те убиле. Ће те пита зима куде ти је било лето. Муже, у памет се узни док још неје касно. Повучи се, слушај мајстора и немој више да трошиш паре. Нек стоју код мајстора па ги узни на крај, к’д се заврши работа. Буди нам у здравје и малко се сети да дома имаш жену и децу.

* * *

6.

Море дооди дом недошал га

Сви дојдоше тебе нема

Куде ћу јадна сама

Све се на мене свалило

Ујутру кад се дигнем

Не знам куде пре да се окренем

Да ли да идем на копање

Да ли да жњем да ли да косим и денем сено

Да ли да пуштам стоку на пашу

Овце блају говеда рику

Свиње скучу кокошке креку

Деца плачу дође ми

Да ватим свет да ме нигде нема.

Дооди дом одма непошал га дабогда

Немам скога да пооратим

Скуга да се договорим

Како да ми д’н пројде

А ноћ ми је дугачка

Никако ме невата с’н

Све моје друшке

Иду сдругари под руку на вашари

А ја сам ко кукавица

Незнам у памет сиобртам

Можда си и другу нашал

Нећу да будем само мученица

И ја сам човечје створење

Да ме виде по вашари и по село

Да и ја имам мужа

Ко све жене по село

Твоја мученица

Дојди одмак ник’д недошал

Твоја печалба ме живу изеде

Да млада венем и трулејем

Ко женка и босиљак у градину

Коју никој нема да откине

Ни кој да гу помирише.

* * *

7.

Муже, еве чу да си добро, праћам ти абер по мајстора. Сливе беремо деца ги млате, а и ја ги носим на грбину. Жњемо, деца збиру рукољке, а свекар ги врзује у снопје и денемо крстине. Дојди за вршу. Лозје сам окопала, царевицу нагрнула све сама. Свекар чува стоку, нећу да се пожалим, све је покосил и зденул сено.Ти работи, ал’ гледај да дојдеш, деца се млого растужила, стално питују к’д ће си дојде татко да га видимо. Ете толко од нас. По мајстора те поздравимо, паре смо добили.

* * *
Печалбарска писма из власотиначког краја › Порекло
www.poreklo.rs/2012/.../pečalbarska-pisma-iz-vlasotinačkog-kraja/ - Кеширано
17 сеп 2012 ... Портал Порекло објављује ПЕЧАЛБАРСКА ПИСМА ИЗ ... песама и прича на дијалекту југа Србије Мирослав Б. Младеновић Мирац.
http://www.poreklo.rs/2012/09/17/pečalbarska-pisma-iz-vlasotinačkog-kraja/

-наставиће се-

[Мирослав Младеновић]

-наставак-
8.

Здраво жено Д…. Еве с’г доби малко време. С’г писујем писмо. Млого је врућина к’д малтеришемо собе од котел. Напоље се бању, земља гори, а ми се знојимо и ладан зној ни избива, докле висимо на скеле на повише спратови.Деца нек уче школу, да се немуче ко њин татко у бел свет, да ги не тепу по дупе кесер, висак и малтерка. Неје л’ко да те цел д’н убија врућина, а ноћу се ни спи, ни живи-па се цел ноћ превртамо по кревет. Зором се дигнемо, к’д свањује, а ради се до црни мрак. Ете тол’ко ви писујем, немогу више, умор ме савладал па ми не иде ништа у главу да писујем. Рука ми тешка од малтерку и од жуљеви, па једва чекам да гу малко одморим. Она дзиван слуша ли те. Будите ми здрави и живи. Чувајте си се и слушајте мајку децо. Све вас поздрављује ваш татко М……

* * *

9.

Здраво живо Маро

Еве реко да ти писујем

Ми смо добро и ‘оћу да чујем за вашо здравје

Еве да ти се јавим да смо здраво

Такој желимо чути и за ваше добро здравје

Маро еве да ти се јавим да с’м добро прошал у пут

С’г смо почели да работимо сас машину и сечемо циглу

Немогу да једем гра

Незнам какој ћу се борим сас лошу рану и тешку работу

Маро пиши ми какој си прошла на Чобанац сас Миросова

Купили му нешто на вашар да се дете радује, ако му га нема башта дом

Чул с’м да је одличан у чколу

Вику млого паметно дете

Какој је нашо ћерче Стојана

Писуј ми колко си оврла жито, колко крстине сте нашли

К’к’ви су компири у Белут’к

Ће ли можеш сас децу да омлатиш сливе

Турај све што обереш ошав у каце па ћу ујесен да печемо ракију

Дивје крушке ћемо да беремо к’д дојдем из печалбу

Ел од њи к’д се склачу је најубава ракија за грејање зими

Какој су говеда свиње и овце

Маро више нема шта да ти писујем

Поздрави сви укућани

Благоја

* * *

10.

Здраво живо моји укућани.

Еве неће никако да ни пушти предузимач да си дојдемо за косидбу и вашар. Ти узни па се договори сас сестру, па нек ти напише ‘китан телеграм-депешу, да си млого болесна и да си на самрти. Такој ћу да дојдем, а колко видим и ти се млого прегрејала и загорела. К’д дојдем ћу се испуцам ко бикче у жито. Ајд’ у здравје и спреми се добро, земља има да пуца, коске ће да пуцају. Депешу чекам ко ’лебац. Такој ћу да преварим предузимача и ћу си одма’ дојдем. Поздрав на моји укућани. Твој муж.

* * *

11.

Здраво живо мајко,

Т’м’н што си покоси наше планинске ливаде, некако с’м мислил да се ужига за работу, за цигларску работу. Ал тој неје било исто. Свака работа има си своју зврчку. Голем д’н с’лнце опекло, никако да зајде. Цигларски калуп двојни млого тежак. Д’н голем. Никако да пројде д’н. Срамота ме к’д вику мајстори по мене. Нек’д неумем добро да прострем цигле у плац. Кобајаги с’м неки школарац. Добро работим сас башту , ал ни подеву к’д идемо на једење. Гледам с да што пре изучим цигларски занат какој би што више цигле одсекла наша асталска група и била боља од друге асталске групе. А и паре ће повише да зарадимо.

Да с’м почел да работим у печалбу цигларску ручну циглу од април, кд је д’н мали, ондаќ би се брзо ужигал и било би ми полако за работу. Овакој ужигујем се к’д је д’н највећи, у јул месец, и к’д су велике врућине, к’д зној кипти од мене.

Толко се уморим да увече си одма заспим без вечеру, па ме татко, кад се мало наспим, пробуди да једем.

Овам се незнаје ко је коме род и ко је коме побратим и кум. Сви се псују и зајебавају.

Од теј цигларске зајебанције ми тешко пада и срамота ме од башту, па такој несмем да идем сас њега заједно на обед.

Такој ‘ед’н од нас се одмара у спаваону и чека да пројду мрсни вицеви-зајебанције, а други обедује. Куде спијемо туј ти је пуна соба сас кревети.

Има доста неписмени циглари па им недељом писујем писма.

Такој ме чувају и купе ми сок кад пију ракију пред продавницу у село, куде се окупљамо к’д искочимо у село.

Почесто си купујемо пиће и пијемо си у собе на циглану…

Пуно те поздрављамо сас татка и поздрављамо све комшије. Поздрави и некој девојче које питује за мене. Твој син школарац.

* * *

12.

Здраво живо маjко,

К’д ми први пут донесоше велигденски колач за прво појдовање у печалбу, нес’м ни знал какој је тај печалба била мучна работа.

Ондак к’д се сместимо у дрвени кревети, к’д смо појели оној што смо понели и к’д с’м почел да работим, одма с’м осетил кво је тешка мука и пуста печалба.

Тој била тешка работа која једе снагу и носи људски живот. Неје л’ко да се работи од излазак до залазак сл’нца, ал’ с’м решил да издржим све печалбарске муке, какој би зарадел паре и наставил школу.

Млого је тој била тешка је тој работа за мене. Увече од умор ни да вечерам. Руке су ми све у жуљеви па ги држим на груди, л’кше ми је такој да се успим.

‘Рана је млого лоша. Ујутро само млеко и ’леба па једва чекам к’д ће куварица да причука на железо-да не вика за обед.

Цел д’н све једно исто једемо, пусти гра. Бре ће ни никне у мешину.

Понек’д идемо ноћу па краднемо петлижани покрај реку Јасеницу у Наталинци у Шумадију. Малко да будне боља ‘рана. Ел’ само сас гра се немож издржи тешка работа.

Мајко, добро с’м те послушал. Све паре ушивам ги у кошуљу и у кратке гаће. Срамота ме је к’д недељом излазим у село, идем на утакмицу и у продавницу, онакој у пиротски опанци гумењаци сас поцепане панталоне.

На циглану су ми обећали (она припада под задругу а директор је Јанковић-наш црнотравац), да ће ми даду стипендију за пољопривредну школу. Ега такој и буде, да и у нашу кућу дојде ‘емпут нека срећа..

Поздрави ми сеје, а поздрављам и тебе и све који питују за мене.

* * *

13.

Дуле, ајд дојдо ево рано на собајле, док неси пуштил говеда, а мож и овце, да си те замолим кад појдемо да ги чувамо, понеси плајвез и неку артију од свеску да ми напишеш писмо оном мојем.

Море ти си турила и рано цвећку на једну стр’ну, неће ли да му писујеш да си дојде за косидбу..ха..ха..

Мори Маро марен те убил, а ти се ете све сећаш, па коме не мило а и младе смо си да си се извидимо и да си пооработимо по поље и да си сено саберемо, ха..ха…

Ајд, ајд мори, знам која те мука, спопала, немој туј свашта пред дете да пљескаш, оно је санито, рано се дигло, ишло да посипује градину. Ћу му спремим у торбицу проју и сирење, и плајваз и свеску за писување.

Добро, добро ја ћу да поитам да се најдемо тамо на Ђорчев Рид, а ћу Дуле, такој си ја тепам од милости на свакој дете, понесем и куфер, па ће си га атресираш, ће га однесем јутре у пошту да га пушти онај селски пандур, што ће да дојде да ни донесе позив за порез.
* * *
Печалбарска писма из власотиначког краја › Порекло
www.poreklo.rs/2012/.../pečalbarska-pisma-iz-vlasotinačkog-kraja/ - Кеширано
17 сеп 2012 ... Портал Порекло објављује ПЕЧАЛБАРСКА ПИСМА ИЗ ... песама и прича на дијалекту југа Србије Мирослав Б. Младеновић Мирац.
http://www.poreklo.rs/2012/09/17/pečalbarska-pisma-iz-vlasotinačkog-kraja/

-наставиће се-

[Мирослав Младеновић]

-наставак-
14.

Живо здраво укућани. Еве с’г малко да оденемо. Недеља дојде.

Обријамо сас машиницу а неки сас бријач по старински.

На циглану државну бијемо ли бијемо ручну циглу.

Тешка работа, а рана слаба. Нема продаја цигле. Наш директор иде сас циглу у ташну и иде од варош до варош по Крватску да тражи муштерије. Да нешто прода да ни исплате печаловину тамо к’д си појдемо дома ујесен.

Паре немогу да ти пратим. Зајмуј се какој знајеш и умејеш. Некако ћемо да преживимо до јесен.

Леба ће има од р’ж- Чим ожњеш одма врши и терај сас краве у воденицу у Голему Реку куде ваљачи и воденичари из Ивје.

Едите сирење, кусајте сирутку а и пос’н гра. Тој и ми тамо едемо, само гра.

Еве ви овај слика да деца виде башту. На слику пијемо пиво „на цртку“- које ни задруга циглана дава на вересију сваку недељу да ни малко даду вољу за работу.

Овој писмо нес’м ја писал. Ја с’м само оратил а Јоса из Чуку га написал. Поздрав сви укућани.

* * *

15.

Еве с’г доби депешу

Видел с’м кво писујеш

Синко ти писујеш за посо

За тебе овдек нема работа

Овам се не мај

Не троши паре

Иди си дом

Помогни на мајку

Овамо нема паре

Толко од мене за писување

Сви ви поздрављам

* * *

16.

Здраво Побро. Еве на дописну карту ти кратко писујем да работимо. Некако се снађо. Иде све какој си ваља. Јеби га Побро, некакој слабо женске трзају на циглари. Нек’д искочимо пред продавницу, попијемо пиво ил ракију, ал нас слабо фермају. Не умејемо сас њи, оне су нагосподичаве, а ми смо ти по простаци. Побро, добро сам изучил мајсторију. Имам предузимача крвопију. Ич си незна за доста. Појел би што би посрал. Циција брате-а тера ни да работимо ко робови. Ајд’ ће си се видимо на вашар Трновку. Боцни нешто од женску стр’ну и за мене Побро.

* * *

17.

Здраво Кице побро:

Еве побро сас другари добро си се провдосмо на вашар седми јул у Златићево под „крст“ испод дрво МИРО. Знаш каква ђје туј ладеовина а напреаили јакољевци и веник од зелен ппарат, па се пије пиву из папрат,а бонбонѕије:тиса из Бољаре, Васиљко и Руска и Богдан кафеѕија и бонбонџија продаву шарене бонбоне и орашлике, а и срцетија која купујемо и давамо на девојчићи мкоја ни се свиђу. Туј су клакерѕије из крушевицу Цака и Дика, а и турчин из свође сас сладолед. Има што нема на вашар. Има и варене крушке, које се с’г купују и у наш крај. Оро се води на златићевски 2крст“, к’д је нек’д бил сабор на верски празник Еремија, а с’г је туј се сг збира и старо и помладо из сва ОКОЛНА СЕЛА:Свође, Борин Дол, Крушевица, Дејан, Рамни Дел, Козило, Јаворје, Предана, Златићево, Јаковљево. Коло свирају наши рамоникаши Власта и Толе из Рајићево сас тупан-гоч Никола из Рамни Дел, а има и рамоникаши из Свође и цигани трубачи из Било. К’д се малко попило ондак је било и тепање између залтићевци и преданчари око коло, аи сас јакољевци. Такој си је на свако собор било одвајкад у наш крај. Тепу се која девпојка куде кога се увати да игра. Онај твоја побро неје те изиграла. Пратил сам гу. Само си се ватала до друшке а никако до коловођу или неког другог момка. Изгледа ти је верна. Ми се изиграмо у оро, Исликувамо се сас другари. Беоше и свођанке девојке, онеј што млого имају мерак на тебе. Ја ги л’жем да нема ниједну женску и да си слободан. Ће дојдеш на вашар за Чобанац или за Трновицу у Свође 8.августа. Које друго да ти писујем. И с’м знајеш чим падне мрак, онда пијани певу под венбик и игру а ми помлади ватаму магло по браништа на ватање сас девојке, А и усред бел д’н све измрсимо златићевска и рајићевска жита од миловања на девојке из друга села. Целивке на све стране. К’д ни пројде мерак онда си се збрамо по месечину и уз појање из Златићево за ч’с кроз путељке и букова браништа уз Ђуркин дол искочимо на рамниште. Малко помогомо и чича Власти да сам не носи рамонику на грбину, ‘ел цел д’н и до поноћ је свирал на вашар,а долечина је пет километра у ед“н правац. Сви се мењамо докле гу изнесомо у Преданчу.

Некако к’д беосмо ђаци пол’ко си одисмо. Ете побро Кице такој си беше на седми јул. Еве совуј моју смену се сликамо и праћам ти овој слику и писмо да малко разгалиш сушу и од’неш од тешку работу у печалбу . ја све покоси и и вртам се у печалбу али на други крај у циглари у Хрватску ати си у Војводину, па се неће видимно до јесен к’д се пооди у школу. Ајд у здравје. Твој верни побра.

* * *

18.

Здраво живо укућани. Почел с’м да работим на циглану. Предузимача никад га нема, само си се негде луња.

Работимо млого. Цел д’н ‘раним машину сас мотику. Она пустолија мнашина само гута земљу. Зној цел д’н ми кипти.

Несме да се престане, од јутро до мрак. Једва чекам к’д ће падане киша. Малко да од’немо. Мало си се одморим к’д су плацеви пуни. Т’г праимо си место за сечење цигле.

Научил с’м малко и мајсторију око рингов да турам угаљ и печем цигле у рингов.

Малко се и одморим к’д лепим сас блато и зидам врата на рингов. Истерујем пепел из рингов. Нек’д истерујем и угаљ уз дрвени басамци на спрат циглану куде се ложи ватра.

Одотле печач мајстор контролише и управља сас ватру.Работимо и на истовар угља из вагони од воз, к’д је лошо време. Т’г не работимо, а и спимо по цел д’н.

Спимо у гвоздени кревети, на два спрата, а покривамо се сас коњску ћебад заостала из други светског рат од талијани, ел је циглана била талијанска 1943.године, к’д је била окупација. Спимо по собе у под сутурен циглане.

Запало ми да спим поред дзид. К’д се упали ватра да се цигла пече ноћу ич немгоу да спим.

Доручкујемо чај, понек’д млеко сас паштету, а за обед увек гра , гагричави. Гладна душа мора да једе што ву дава мајстор газда.

Друго нема, ако се оће да се заради мало више нека пара у печалбу. У пладне имамо сат одмор, па спимо после ручак.

К’д дојде недеља, обањамо се на рингов у лонац сас врућу воду. Обријамо па увече идемо у село у кафану, попије се по неко пиво или сок, послушамо музику на џубокс, па опет назад.. Нек’д ни савлада туга, тешка мука од печалбу, па се запије и дочека зора.

Неки се угледу у конобарице, нек’д отидне и цела печаловина на убаве конобарице, а нек’д пијани се докарују сас трактор на рингов у ситни сати.

Такој си од умор се немогу успим, па си претурам по памет, куде тој згреши и жртвова си породицу да принудно поново отиднем у печалбу ел’ су ме истерали из просвету због големе речи, које су некога опекле и замутиле им памет да ме гоне ко звер.

Такој си нек’д уз сузе умокрим јастук и тек пред зору ме увати с’н, ел стално мислим на децу, жену и остарелу матер и башту сами у планину. Ел од туј зараду треба да се сви преране и негладују. Тешка мука печалбарска.

* * *

19.

Здраво моји. Неиде ни добро. Сас комшије и Гулавезу Цане трубача из Рамни Дел тражимо работу. Такој туримо мајмунку на грбину, у села око Алексинац. Идомо по пијац и сас калуп под мишку смо и викали „еве циглари, еве циглари..“. Само теру снас зајебанције. На тезге смо спали. Сас групу тражимо да погодимо ручну циглу и по села око Лапово. Тамо неки гадни људи. Ни ‘леб нису тели нам даду. Док с’м имал сирење и јајца и ‘леба од дома у „мајмунку“,било је добро. После гладовамо. Мајстори си иду од кућу до кућу и пију по коју ракију-шљивовицу. Она ги држи, а ја од глад с’м јел зелене шљиве џенерике. ‘Еед’н сељак се смилува те ни даде да преспимо у шталу сас коњи. Неколко ноћи с’м сас мајстори спал на жележничку станицу и по врбаци и поред пругу. Море беше ни стра’. Доби абер и отидо код татка да радим у Соко Бању. Тамо с’м спал поред реку Моравицу у колибу од сламу покријена а простирка на земљу само слама. Тој се село вика Блендија. Туј праимо ручну циглу, а газдарица нам дава само проју и гра за обедовање. Нема нигде зрнце од гра у тањир. Малко с’м се обрукал сас татка. Нес’м знал да је требало да се л’же какој дом имамо трактор. Да несмо гола сиротиња. Т’г газда боље рани циглари. Испраи грешку. Спанђа се сас газдаричину ћерку. Л’жем је млого. Ја с’м школарац, у пољопривредну школу.. Ћерка учи фризерски занат. Беосмо смо заједно и на вашар у Соко Бању. С’г ни боље ране. Неспимо под веник напраен од сламу поред речице. Прво ни турише за спијење у племњу сас сено. К’д је киша сместе ни у нови кревети у нову кућу. Није л’ка цигларска работа, плавез је млого полак. Ујутро се дигне пре с’лнце, а легне и работи до црн мрак. Спимо по колибе. Нит се куј умива, нит има вода. Незнаје се ни к’д је д’н ни к’д је ноћ. Од умор незнам ни куј је д’н у недељу., Сас татка у „тројку“ сечем цигле а на недељу се мењамо. Ч’с калџија, ч’с јединак. Сечем и сам сас калуп и простирам. Ч’с количар и терам напраено блато преко д’ске на цигларски астал. Неколко пута с’м се сурвал сас колице од обалу и од астал куде се праје цигле . Нес’м млого вешт, па к’д терам усправно колице преко д’ску за цигларски астал ондак губим равнотежу и паднем, па ми се млого смеју. Од голем умор ономад татко к’д је ишал дома, беше кишовито. Два д’на и две ноћи с’м спал у сено у племњу. Несу могли да ме пробуде. Толко с’м бил уморан. Ете такој мајко твој син школарац прооди у ћиримиџије-печалбу. Ће ми малко л’кне к’д се од јесен појде у школу. Благо си га сестрицама, оне си иду свуда по сабори и вашари, док бату греје цел д’н сл’нце уз цигларски астал и да знају куде њин брат спије ко куче у пуздер. Да виде колко с’м потамнел од тешку работу.

Поздрави комшије и сви по село куј питују за мене. Син школарац. Ајд у здравје.

* * *
Печалбарска писма из власотиначког краја › Порекло
www.poreklo.rs/2012/.../pečalbarska-pisma-iz-vlasotinačkog-kraja/ - Кеширано
17 сеп 2012 ... Портал Порекло објављује ПЕЧАЛБАРСКА ПИСМА ИЗ ... песама и прича на дијалекту југа Србије Мирослав Б. Младеновић Мирац.
http://www.poreklo.rs/2012/09/17/pečalbarska-pisma-iz-vlasotinačkog-kraja/
-наставиће се-

[Мирослав Младеновић]

-наставак-

20.
Ће ни испрате наше жене у печалбу. Еве с’г за који д’н ће да дојдемо. Добили смо писмо да су кубицирали земљу за израду цигле. Ми печаловници смо ти ко пилитија у шуму. Чим дојде време, у шали зборимо да нам је на клин „мајмунка“-торбица, узмрдала. Само се снебивамо по кућу, час у шталу, час по браниште, час у њиву. Такој чим се појави први зелени кукурег, нешто ни узмрда у мешину. Увати ни брате неки недосед. Такој ти је сваку годину, чим пукне пролет и пилитија запоју у шуму, ми онда одлетимо. Ми смо ко неке птице селице. Чим наиђе јесен и најави се зима, ми се вртамо у родни крај. Ми смо ти брате печалбари ко пиле. Кад пукне пролет онда негде далеко одлети, а кад стегне зима онда поново долети у свој крај.

* * *

21.

Еј пуста да остане таја печалба, те ме младу одвоји од драгог. Ујутру кад пилитија у шуму поју, мене се нешто преврта. Цел д’н, сас совце ил нек’д сас краве појем тужне песме. Голема туга у мене надвладала. Голем д’н -к’д се жње, нема куј ни воду да ми донесе. Деца малецка. К’д дојдем уморна и каптосала од тешке работе по поље, помузем овце и краве, намирим децу и сама легнем у кревет. С’н ме невата. Претурам по главу, милујем јест’к, онај што сам га изаткала, навезла и донела ко дар. Сл’зе ми саме капу. Такој млада и убава копнејем, без миловање, без целивање. Турим такој твоју кошуљу па гу обучем, превртам се, мучим се. Твоја кошуља ми мирише на тебе, ал неје тој то-тој си је опет само празна кошуља. Такој си некако заспим и надам се да ће да дојдеш поскоро дома.

* * *

22.

Благојо праћај паре одма

Немогу више

Да узимам робу на вересију у Дејан

Искарали смо сас децу џак брашно

Купила сам пиротски гумени оп’нци на децу

Купимо гас и шићер

Срам ме више да проодим

Кроз Дејан од људи

Немам си никакву слободију без паре

Што си нему ни срам

Поштење према своме домаћину

Водим чес’ да те необрукам

Какој знаеш одма си праћај паре

* * *

23.

Радо. Писуј ми кво работите. Покосилили сте у Црноницу. Да ли се разбукарила свиња. Да ли се отелила крава и какво је теле. Онија прасићи што купимо у Рамни Дел да ли су јешна. Ор’л да ли је однел неку кокошку. Куј чува у село наше овце. Да ли су шљиве родиле и ће ли буде добра или лоша летовина.Каква ни је градина, посипујете ли гу стално. Окопасте ли царевицу. Ћу гледам ако могу да дојдем за жетву . какој је онај наш вр’б’ц Писуј ми какво је тамо време.

* * *

24.

Ђорђијо. Отк’д си отишал у печалбу а још ми неси пратил ниједно писмо. Да ли ти нес’м добра ко домаћица ил си нашал неку другу женску. Знам да ти је тешко тамо, ал превари се па напиши ми неколко речи да се и ја повалим по село сас мојега мужа. Зар нема кво да ми писујеш. У школу си научил да писујеш слова. Такој ми копнеје у мешину к’д поштар дојде у село па се жене зберу око њега да им подели писма. Такој си се преко писмо свака жена поразговара са својега човека. Само сам ја остала ко сиња кукавица. Жална копнејем и већ сам се пренадала. Ђорђијо неће само паре.

* * *

25.

Симо. По село се збори да си нашал другу жену тамо у бели свет. Незнам да ли је тој такој или народ изводи бесне глисте. Ако је тој такој онда дома немој да доодиш. Док сам ја жива и здрава неће ниједна жена да прекорачи у моју авлију. Нека те је срам од децу, родитељи и село и од онај заједнички леб и сол што смо јели и постељину делили. У овај дом сам уложила и снагу и здравље. Нека ти је арам. Пред мене ни пред децу немој да се појављујеш ни жив ни мртав ако си ме срварно преварио сас другу женску.

* * *

26.

Благојо

Прати ми паре

Да напрајим златан зуб

Нека душмани и комшије пукну од муке

Има к’д се смејем

Да ми га стално виде

Ће га ставим за Чобанац

Па ћемо да идемо на вашар

И купимо сито и решето

И јулари за краве

Деца ме слушу добро

Онај наш дзиван

само по собу вика:тата,тата….

Овамо је убаво време

Мара

* * *

27.

Здраво тате,

Еве беосмо сас друшке на вашар Чобанац-Светилију 2 август . Убаво се пременисмо. Сас Стојану из Пи и Милицу из Међак, од Преслап идосмо на пијац у петак у варош Власотинце па си покупувамо убаве садндалке за вашар. Тој смо купиле од паре што ни пратисте из печалбу. Мајка је останула дом да чува стоку, ел не тела да иде без тебе на вашар. Еве сликамо се куде онеј буке куде сликува фотограф Мирковић. Стуримо мараме да буднемо убаве ко онеј београђанке које су из Црну Траву а живе код таткови буџовани по Београд. Ми смо ти сељанчице и овчарице, које су еве још у основну школу у Златићево, па си се праимо важне пред лопушњанке, златићевке, равноделке и равногорке што имамо нове убаве сандале ел неке наше друшке још иду сас пиротске попке по вашари. Матер ни даде паре да си купимо варене крушке и да малко донесемо дома и на баба Ружу. Од дом смо си понеле сас сви наши преданчари баницу, сирење,погачу а неки и по неку испечену кокошку и сви си обедовамо испод нашу буку, куде се збира нашо село на Чобанац. Знајеш да свака бука је означена за свакој село од наш и црнотравски крај, Тој си је наш овчарски адет, такој ни зборе постареји у село. Изиграмо се сас свирачи сас рамоникашии што свиру сас тупан наши из Преданчу и шопци рамоникаши из Лопушњу. Трубачи лопушњани и јастрепчани свиру само на онија што су се буџовани из Црну траву, а иселили с епо Београд и иму паре ко плева. Само они иму паре да плате свирачи трубачи да воде коло, а и да се веселе под веник. Они једу кобасице, пију пиво а ми сељаци смо посиротињке па си само померишемо и гледкамо сас стране. Добро се измајамо на вашар. Купи пиштаљку за брата, да к’д иде совце да свири по Црноницу. Ја си купи огледалце сас срце. Појећи си дојдомо у мрак од вашар. Поздрав од твоја ћере Мице.

* * *

28.

Живо здраво. Желимо да чујемо и за ваше здравје.

Еве сас краве појдо у утрину. Целу недељу ти писујем писмо. Немогу да га срочим ел знаш да деца још су мала и к’д појду у школу она ће ми помогну за писување. Једино к’д киша пада т’г стигнем да га писујем. Ти знаш да се нес’м описменила и да се помалко служим сас плајвез за писување онолко колко смо научили у партизани. К’д га напишем оној па нема куј да га прати у пошту. У Свође неидемо кад је работа а у варош је далеко и никој се лети немаје на пијац. Једино идемо к’д су вашари. Знаш да куде нас у планину поштари недооде и једино писма праћамо по ђаци ал су они на распуст с’г па ако неки иде да купује брашно ће му дадем писмо да га прати у пошту. К’д има добра паша за краве, оне мирују и мирно могу да писујем писмо, ал к’д је врућина и к’д нема за пасење нек’д га писујем и по цел месец. Ете што ти брго неодговарам на твоје писмо тој је затој и од велику работу ел знаш да сам дома сама сас децу која су још малечка и сав терет је све паднул на мене.

29.

Здраво татко. Еве да ти пишем. У школу све је какој треба. Одлично учим. Играм лопту, а математика ми иде добро. Еве сликамо сас наставника математике, куј игра добро за нашо село фузбал. Праћам ти слику. Ако се може ти ми најди место на циглану да збирам прашину у ринглов. Такој ћу летос да работим и одменим те да купимо књиге и свеске за догодине. Чим дојдем из школу пуштам стоку и потпомагам си на мајку, Поздрвља те и наш наставник. Вика к’д имаш време дојди да одиграш неку утакмицу за клуб.

* * *

30.

Бате еве сас снајку обртамо сено

Снајка научила сас косу да коси ливаде

Мајка дене стог

Снајка све знаје око стог

Какој се дене

Куде се врља сас вилу сено кд се дене стог

Млого брго жње

Смајку неможемо да гу стигнемо у њиву

Млого га окиши

Ако буде ладна јесен да си сас татка дојдете за Пејчинд’н

Ће идемо сви на вашар у Власотинце Позрављамо тебе и татка

Ајд у здравје

Добро запечалите

Нека има паре за моју удадбу

Твоја сестра Душка

* * *

31.

Здраво живо, Еве решавам се да ви писујем писмо ал ми тешко иде. Плајвез ми је потежак од лопате сас малтер к’д работим сас зидари и од цигларски калуп и колице к’д работим сас циглари. К’д теба да мало поспимо у пладне, оној руке ми од жуљеви подбунуле па немогу плајвез ни да фатим у руке а камо ли да срицам слова за писување. Такој нек’д по целу недељу га писујем па си се нек’д увече се успим сас плајвез и артију за писување. Нек’д ми стане мозак од слнце које ме пече цел д’н па незнам ни кво да писујем јел ми мозак стане. Колко ми је нек’д мука од работу нек’д ми је потешко да ви напишем писмо. Такој једино к’д је киша и к’д се неработи т’г могу да ви пишем и пратим писмо и одговорим на писмо. Неје ми л’ко и нек’д ме туга спопадне па такој с’в свој јад напишем на артију па му мало л’кне на душу што с’м одвојен далеко у туђину од породицу. Нека ви овој писмо затекне у добро здравје. Чекам одговор.

* * *

32.

Драгослове,

Јево ти шаљем писмо по мајстора из Власотинце. Била сам на пијац, купи малко поприку и патлиџани. Деца су остала дома. Шаруља се отелила женсако теле. Таман да га чувамо за домазл’к. Пасуљ сам обрала. Набиротина има ал начукотина нема ништа. Поздравља те твоја жена и деца.

* * *

33.

Еви ти писујем да сам дн’ске била у Свођско бучје по сучке у браниште. Сучке има колко год оћеш и дебеле ко лакат. Али сам понела и секиру па ми гу шумар узел. Па рече к’д ти дојдеш за Горешњак т’г ће ми даде секиру. Па са’м се насекирала и цел д’н ‘леб нес’м јела. Поздравља те твоја жена Вукосава сас децу.

* * *

34.

Драгутине. Еве беосмо на вашар. Нему ни мужеви да ни нешто купе. Ми си се збрасмо друшке из село па си покупувамо потребштине за кућу. Нека купи вретена, нека загрепци, нека решето, тестију за воду. На децу куписмо по које шарено тојаче да ги залажемо да пасу стоку и да ни слушу дом. Еве праћам ти слику да се малко сетите у печалбу и за наше миловање и целивовање ел смо младе. Нам си треба човек. Нек’д к’д ми дојади онда си оратимо по село такој на крстопутину све помладе жене на печалбари. Свака си вика неће само паре. Море пусте остале и паре и печалвина, к’д ни пројде младиња и најубаве године за живот да самујемо. Ајд у здравје.

* * *

35.

Црни муже дооди одмак дома док неје касно. С’г је у село највећа косидба. Бара загорела.Трава у бару је голема и стигла за косидбу. Дооди дома одма да гу покосиш. Ако ти недоодиш да најдем другога да је покоси . Пуно поздрава.

* * *

36.

Еве с’г смо отишли сас групу да беремо жуту царевицу у Банат. Тамо се бере по редови сас шило. Од газду смо добили у групу неколко вагона да дотерамо царевицу да имамо да презимимо за леба. Леле колко су њиве дугачке и крај се невиди па се истровисмо. Спимо на салаш са стоком. Дојди из печалбу и чекај ме у Лесковац кад стигну вагони сас теретни воз. Т’г ће да сас камиони да претерамо царевицу до Дејан, а неки до Бољаре и Крушевицу. Туј ће се дели царевица поијединачно на канате. Ће гу превозимо сас краве на шинска кола са два точка. Мора ће да се спи под миро дрво да гу непокраду. Ће да донесемо и жећерну репу да видиш шта је блага кад се испече.

* * *

37.

Здраво Мариће

Ми смо добро и здраво

С’г не работимо

Јер сваки д’н пада ћиша

Начисто га оћишило

Од себе се ранимо газда недава

Спимо сас краве у шталу

Много убаве краве

Кво работите

Имате ли за рану

И иду ли деца у чколу

Пораснул ли је онај мој син Драгосав

Пази на њега и на Јанка и на Божу

Још малко

Па чу дојдем

За нашу славу Богородицу

До т’д

Отварајте очи

Док ја незапечалим паре

Па че да има за све.

(Село Михајловац код Смедерева)

1946. г.

-ПЕЧАЛБАРСКО ПИСМО циглар: Славко Јовановић, својој жени Марији из махале Лукачево, село Горњи Орах; забележили учитељи: Жарко Живковић (1949.г.) и Драгоја Јовановић (1948.г), Лукачево

* * *

38.

Здраво брате. Буразеру слушај мајку и немој да гу секираш. Рано да се дизаш и да помузеш краве. Пустај, кад ти дојде ред у село, овце. Немој се свађаш сас овчари, вртај овце кад ти нареде, какој би примали и наше овце у буљук. Пази немој да праиш штету на људи-да ги загубиш па да оберу нечији гра, ии отиду по печурке. Пази ги да не иду у букову шуму, т’г неможеш да ги сабереш.

 

Буразеру благо си га вам, ти ћеш сас овчари, говедари и свињари да си напраите вир у Грацку и да се бањате, к’д стока пландује у пладне. Благо си га теби, ти ће си ’едеш букову мазгу, ће си слушаш пилитија какој поју, а ја се овамо сас татка мучим по пусту равницу да одсечемо што повише цигле, какој би зарадели повише паре.

К’д си ујесен дојдемо да си купимо пиротски опанци, да си купимо бел ’леб сомун к’д идемо на пијац у Власотинце и да си се се почастимо куд турчина посластичара сас благи суклијаш.

Башта ми вика да ће си купимо малко ’шеницу па ће и ми да си омесимо убав ’леб, па ће се праимо важни у село какој не једемо жуту проју и црн р’жен ’леб.

Нек сви виде у село к’д у воденицу отерамо ’шеницу да мељемо.

Буразеру, писуј ми какој су наше свиње, јел су се опрасиле, ал да ли се мачка омачила.

Татко питује дал сте отерали краву Сивуљу да се преводи, а каже да с’г треба и Рујка да се отели. Благо теби, ти ћеш да си се радујеш, а мене ми копни к’д ћу да дојдем дом..

Нек’д по целу недељу не једем, Само ми копни у мешину. Тешко воду подносим.

Куде ли је онај наша ладна вода од кладанец из Бучје, па да му прилегнем у пладне под буку да гу отспим, док овце пландују. Само ми је жеља да им чујем клопотар како тропа, а тој си с’њам сваку ноћ к’д спијем..

* * *

39.

Здраво живо Бато. Беосмо на вашар на други август на светилију куд Чобанац.

Млого убаво се проведосмо.

Изиграсмо се сас друшке из нашо и друга села. Наши рамоникаши надсвирише лопушњани.

Беше поголемо коло.

Малко беше и тепање због коло. Овија златићевци беоше малко више попили под веник и заденуше кавгу сас рамногорци и лопушњани а на другу стрну су били наши:дејанци, златићевци, преданчари, јаворци. Милиција ги раздвоји.

Вашар траји три д’на.

Први д’н за нас а други и трећи д’н за црнотравци куј су дошли ч’к из Београд. Несу забраили свој родни крај. Причу на чарапке се скину и игру белу раду, бугарку, и црнотравска ора а свиру трубачи лопушњани и јастрепчани.

Тој причаше неки наши момци куј су спали по Бистрицу у мејану и под буке на Чобанац сва три д’на вашаровали.

Неки спали и испод шатори цигана и онија што продаву клакери и испод веници куде су биле кафане.

Еве Бате што ми паре прати убаво с’м се пременила.

Еве ти праћам овуј слику што се сликамо сас Јованову Милицу из Међак а море забраи од Преслап..

Мајка ти праћа абер да слушаш башту у печалбу а ми ће гледамо да сво поље уработимо како ваља. Незнајем ал можда ће најесен да се удавам. Вику време ми је за удадбу. Ти си постар па немогу да те преженим. Прво се ти ожени. Поздавља те твоја сестра Стојана

* * *

40.

Здраво сине,

Еве реко да ти писујем писмо. Тој више неје ко у моје време к’д се писмо чекало ко печен ’леб.

Д’нске свак има мобилни телефон-а еве и твој матер га ставила на кук, а нек’д га чувам и у чарапу да га неистровим к’д вртам овце. Св’ки ч’с чекам к’д че мобилни да ми зврцка, да ми се сине јавиш на мобилни из војску. Мајка ко свака мајка.

Брине ме д’л си научил на војнички живот. Али кво казује твој татко, куј је негде у печалбу-војска си је војска, туј нема лабаво. Устањује се ноћу, д’њу се малко одмара и спи и на време лега.

Нема да се скита и лењствује и дооди из кафићи и кафане ујутру и да се д’њу спи ка’д сви работе у село. Знам да ти неје л’ко, ал си слушај сатреји старешине од тебе тија десетари и капетани. Нема више куј ноћу да те покрива синко, узни учи се да си се покриваш да неозебнеш ноћу к’д је млого ладно. Буди си добар и слушај си сатеришине.

Е мој сине, и мени неје л’ко да у планину сама ко кукавица збирам сено, косим, жњем и чувам стуку. Некако овај мобилни телифон ми је аран, другар ми и сас њега си оратим. Нек’д ме татко зивне из печалбу а св’ки д’н чекам и ти да ме зивнеш из војксу. Викни ме синко нек зврцне једанпут и на твоју мајку, да ми се комшије више несмеју да те твој син заврљил па ти се ич нејавља из војску.

Твој татко к’д је бил у војску у Загреб, причал ми какој су у строј сви чекли за писмо-к’д се чита ла почта, тој су им били нарадоснији д’нови. Какој су трнели и тресли се д’л ће да добију писмо од дома.

Било је радосно кад се из строј узималио и читало писмо, аод девојке-а твоја мајка ги је татку писала у војку ко девојка, татко ги љубил и турал под јастук да од милине сњи спи.

К’д сам од татка из воску ти примала писмо, турим гу у пазук, сас њу цел д’н жњем, копам, целивујем и сас њу с’м си спала. Татко к’д је добивал моју слику, сас њу је иш’л на стражу, писал си је убаве песме, радувал се ко мало дете, Ете његову војничку и моју девојачку слику смо урамили и стоји ни у собу за спијење.Е нек’д је била дика за војника, а с’г сине еве неки и неиду у војску него се мају по амбуланте, вику у „цивилку“ слуђе и нему војничку униформу, онуј убаво какву је носил твој татко. каква ми је тој војска, мисле ли тија да се жене и пород да си иму.

Сине ако ти ми зврцни на мобилни, ал ми туга млого за писмо, ел си га могу носим цел д’н совце, к’д си се одмарам на обед, к’д жњем, к’д обртам сено, к’д си пред вечеру-могу да си га прочитам и помилујем ко тебе к’д си бил дете пред спиње.

Прати ми синко и једну слику војничку да си се повалим у село да и ја имам сина војника, да си гу гледам к’д си се одмарам к’д овце пландују под буку и показујем на овчари, а и туга ће ме мине кад гу цунем и викнем изедем га мајкин син убав исто ко татко. Немој да забрајиш сине писуј ни писмо,а и татко негде сас малтерку и мистрију у бел свет у печалбу стално копнеје и чекка писмо од војника.

Св’ки д’н чекамо на твоје писмо. викни на мобилни телифон да си га послал да се надамо. Ајд у здравје и слушај старешине. Твоја мајка и твој татко.

* * *

41.

Здраво наши. Еве сви иму мобилне телефоне, па си се разговару сас жене и сас децу из печалбу. Чујемо да поштар слабо дониси пошту, па ће можда да ви напишемо овој последње писмо ел ће и ми да купимо мобилни телефон.

Сви ни зајебавају што писујемо писма. Некакој к’д писујемо писма оно ни л’кне на душу туга за дом и породицу и од тешку работу у печалбу.

Добро се слагамо и работимо ко мајстори. Мож’ ће дојдемо за вашар.

Деца и жене нека ви слушу па ће од јесен да се поделимо ел у заједницу више неможе дуго у овој време да се живи.

Свако ће си има своје гњездо.

Матер и башта нек прејду под старост куде кога уће. Деца и снајке нек слушају матер и башту и нек се слагу сас децу и помагу да све буде урадено како ваља.

Ако неможете да вршете сас краве на гумно узнете вршалицу, а нек ви помогну ујка и ујна око жетве српом, брање рукољке, дењење у крстине и претеривање сас четверке кола сас краве.

К’д вршалица дојде у село онда ги викните а и комшије повикните сас фамилију и све тој овршите.

Млого је скупа вожња и да не губимо дневнице да недоодимо за жетву и вршу.

Далек је пут из Хрватску куде смо у печалбу.

Ајде у здравје. Све ви поздрављамо. Браћа.

Печалбарска писма из власотиначког краја › Порекло
www.poreklo.rs/2012/.../pečalbarska-pisma-iz-vlasotinačkog-kraja/ - Кеширано
17 сеп 2012 ... Портал Порекло објављује ПЕЧАЛБАРСКА ПИСМА ИЗ ... песама и прича на дијалекту југа Србије Мирослав Б. Младеновић Мирац.
http://www.poreklo.rs/2012/09/17/pečalbarska-pisma-iz-vlasotinačkog-kraja/

Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије
Постављено: 17.септембар 2013.године Власотинце, република Србија

[Мирослав Младеновић]

     
                     РЕЧНИК ЛОКАЛИЗМА И АРХАИЗМА- Власотинце

 (Употреба речи на дијалекту југа Србије у песмама  објављених збирки и необјављених  написаних текстова у рукописима:
 -   Из објављене збирке песама на дијалекту::  ПЕЧАЛОВИНА(2011. Власотинце, “Млади Графичар”) , аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац, локални етнолог И историчар И писац песама И прича на дијалекту југа Србије, Власотинце  (страна 31);

- Из објављене збирке песама на дијалекту::  АБЕР СА ПЛАНИНЕ (2011. Власотинце, “Млади Графичар”) , аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац, локални етнолог И историчар И писац песама И прича на дијалекту југа Србије, Власотинце  (страна 111);
 
 - Из рукописа : ДЕЦА У  ИГРАМА  И ПЕСМАМА ПОВЛАСИЊА(народна књижевност-Етнологија/), 2012.г. Власотинце- Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије;

- Из рукописа ПЕЧАЛНИК (Власотинце, 2012.г)-Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије;

-  Из рукописа:- ПСОВКЕ И РУЖНЕ РЕЧИ ИЗ ВЛАСОТИНАЧКОГ   КРАЈА У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ- ПОВЛАСИЊЕ(2012.г.Власотинце)-Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије)
 
 Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије
 18.септембар  2013.године Власотинце,  република Србија
                                     
                         * * *


     
                         ВЛАСОТИНАЧКИ   РЕЧНИК ЛОКАЛИЗАМА И АРХАИЗАМА
A
Абер-поздрав, вест.
Ајд’-хајде
Ајат-заграђена настрешица испред куће, отворени простор испред куће за летњи одмор. незаграђена тераса.
Ален-Црвен.
Ама нама-узречица у песми
Аран-добар.
Астал-Сто за ручавање.
 
 
Б
Баница-пита гужвара мешена ручно оклагијом.
„Банда“-дружина музиканата, трубачи, плех музика.
Батлија-срећник., срећа.
Бардак-Глинена посуда  у облику бокала  из које се пије вин о или кондир за грејану ракију
Башта(татко)-отац.
Бегај-бежи.
Белокрилка-птица певачица са белим крилима.
Беклике-турски порез у времену ропства под турцима
Берићет-добар род у поље, богатсво.
Бил-био
„Биљобер“-верски празник Свети Јован седмог јула када се беру лековите биљке.
Бичкија-ручна тестера, мајсторски пинтерски и столарски алат
Блају-блеју овце.
Благо-слатко.
Блажила(блажи се)- „мрсна“ храна од свиња, „омрси се“, употреба свињског меса и масти.
Бремена-трудна жена.
Бурјан-Коровска биљка.
Буре-дрвена посуда у којој се смешта ракија.
 
 
В
Ваљавица-мала радионица за „ваљање“ клашњи(вуненог сукна)-од кога су се правила одећа у планини, која је нрадила на „погону“ млаза воде.
Ватање-пипање, миловање девојака.
Вергија-турски порез
Вериге-гвозден ланац окачен над огњиштем димњака.
Веник-шатор, често направљен од букових грана и покривен зеленим папратом у коме се весели и пије на вашарима у хладовини.
Викне-зове.
Вител- дрвена направа за забаву  младих („окретање“-претеча рингишпила).
Воденица-млин са воденичним каменом је млео жито покретањем воденичног тока помоћу млаза воде на потоцима.
Волел-волео.
Врта-враћа.
Вртипоп-планниска биљка Бела Рада.
Вртам-враћам.
Вудунка-врста јесење крушке, водунац, водена крушка, стиже у касну јесен.
 
 
Г
Гасарче-лимена направа овалног облика, светиљка на петролеј(гас).
Глупава-несналажљива, особа са мањим просеком интелигенције.
Горштак-планински човек, снажног изгледа, чврст и опорит на све муке и невоље у планини, отпоран, црвен ко јабука и здраворазуман.
„Готови“-спрема јело.
Госјанин-гост.
Градина-башта са старинским  цвећем и поврћем.
Грањка-Грана.
Грбина-леђа.
Гра-пасуљ.
„Гувно“-место где се простиру цигле направљене  ручниом калупом.
Гуте-кромпир(Црна Трава).
 
 
 
Д
Далечина-туђина, „бели свет“.
Двоколица-запрежна воловска  кола са два дрвена точка.
Дејани-мучи се.
Денуше-нестадоше.
Дејани-мучи се. Дербенџија-стражар, чувар кланца, пролаза. Дербенџије- специјална врста чувара (полувојна позадина стража) путева и кланацима од хришћанског становништва које је у времену под турцима обезбеђивало путеве и кланце пролаза турских каравана са товаром од хајдучије, који су чували страже и ударали бубњеве ако су се појављивали хајдуци.
Дивљакуша- Дивља крушка, необуздана девојка
Д’нске-Данас.
Д’л-узречица:дал, јели.
Д’нске-данас.
Д’нови-дани.
Д’њу-дању.
Добивал-добијао
Дојдемо-дођемо.
Дојди-дођи.
Дом-кућа, завичај.
Дојдооше-дошли(торлачко-шопски).
Доооди-долази
Друшке-другарице.
Друство-друштво.
Другар-друг.
Дунђер-грађевински мајстор.
Дудук-чобанска свирала, фрула.
Душманин-рђав човек, осветник, лош, крвник
Душмански-крвнички, осветнички,
 
Ђ
Ђубре-човек без карактера, лош човек, стајско ђубриво за њиве,
Ђуђумче-мала глинена посуда у којој се ставља  зимница или свињска маст или сир са паприком, као и свежа јаја и држи се у хладном подруму куће.
 
Е
Еве га-Ево га.
Еве-ево.
Ене ги-ено их.
 
 Ж
Женка- турско цвеће, жут цвет, украсна биљка.
„Жутан“-печалбар, Од тешку работу жути ко „женка у градину“, испоснео,  поцрнео од сунца и тешкога рада.
„Жућко“-жут кондир из кога се пије грејана ракија.
Жњем-жањем.
 
З
Забрајиш-заборавиш.
Зављил-зављио, одбацио, оставио.
Завалија-јадан, јадничко, сажељавање.
Зајебант-шалџија, шерет..
Зајебанција-шала, весели смех, некада и подвала у послу.
Збирам-сакупљам,  берем.
Здравје-здравље.
Здравац-планинска мирисна биљка, млади здравац испеван у песмама девојака за време Ђурђевдана.
Зврцне-зазвони.
Зевњана-земљана.
Зевња- зева, негде  стално поглеђује, непристојност.
„Зеленко“-зелен кондир из кога се пије хладна
Зивне-зовне, позове.
Знае-зна.
 
И
Ивер(треска)- кора  од трупа букве или храста.
Изђика-одржи се у животу дете.
Излезни-изађи, искочи.
Изедем-поједем, умиљата узречица мајке према детету, Умиљатост преме деци.
Иљадарка-новчаница од хиљаду динара.
Исна-истина.
Истрови-изгуби.
Ич-уопште.
Иш’л-ишао.
             *
Власотиначки речник › Порекло
www.poreklo.rs/2012/09/02/vlasotinački-rečnik/ - Кеширано
2 сеп 2012 ... б'з - зова, од које су се правиле цевке за мотање пређе за ткање на разбоју ...... на пијаци из планине у Власотинце(а и за подмиривање стоке) ... упесмама и причама (Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац).
http://www.poreklo.rs/2012/09/02/vlasotinački-rečnik/
 -наставиће се-

[Мирослав Младеновић]

 -наставак-

Ј
 јеч’м-јечам.
„Јечмари“-циглари који су увек долазили кућама када се вршила ручна жетва јечма.
Јеђте-једите.
Једанпут-једном.
Јест’к-јастук.
 
К
Калемар-мајстор који на дивљу подлогу младице калемљује воћку, нож с којим се врши калемовање воћака.
Калуп-цигларски четворугло правоугаони алат за  ручну израду цигли од иловаче земље.
Каца-дрвена посуда у којој се сакупљају шљиве за печење ракије казаном на село.
Какавац-врста  калемљене крушке, жут,  гњил и сладак, стиже  крајем августа.
Какој-како.
Казан-бакарна посуда за печење ракије.
Казувал-казао, говорио.
Каракаш-„црномањест“
Кво-шта.
К’д-кад.
Китка-Цвет.
Китени-окићен цвећем.
Кладенац-извор воде у планини ограђен каменом.
К’о-као.
Кот’л-Котао, посуда од бакра.
Кондир-глинена посуда за ракију (хладну и врућу).
Кондирџија-онај који служи ракију гостима  из кондира, који носи китен кондир на свадбу.
Компир-кромпир
Комине-преврела смеша набраних шљива у каци спремне за печење ракије на казну.
Комендијаш-забављач, шалџија, човек веселе нарави.
Комити- су припадници малих војних формација, који су се комитским или четничким начином војевања борили противу турског освајача
„Кривина“-избегавање радних обаеза у грађевинарству, забушавње на послу, забушант.
Крвопија-опасан човек.
Копнеје-вене, секира се.
Кравајче-мала погачица  омесена од браша која се пече у пепелу огњишта.
Кравај-весеље у кући.
Крстопутина-место где се укрштају сеоски путеви на коме се праве мађије.
Крушкар-место под дивљим крушкама, продавац крушака на пијаци или коњима у планини.
Крушковача-ракија од дивљих крушака.
Курјак-вук.
Куј-који.
Куфер-коферт за писмо, кофер за одећу и обућу за пут.
 
 
Л
Ласица-лицица.
Лапов-лопов.
Лабаво-попуштање.
Лега-лежи.
Ленствовање-нерад.
Л’ко-лако.
‘Ладно-хладно.
‘Лад-хлад.
Лепотиња-лепота.
 
 
Љ
Љушке-Љуљашке.
 
М
Маје се-не ради, лењствовање, нерад. Малтерка-зидарски алат.
Мајмунка-печалбарска торба у којој се носи алат и покривка. Мајачина-нерад, шенлучење, ленствовање, шетња, забава.
Малечко-мало.
Марен-неки верски празник, женска клетва.
„Масенга“-„опасан“ хајдук
Мистрија-зидарски алат.
Мори-узречива у говору.
Матер-мајка.
Малко-мало.
Маџарка-стара сортс модрих шљива од којих се прави пекмез и добра ракија српска шљивовица.
Мекишари-слаи на работу, немају физичке предиспозиције за тежак рад, мекушци, нису издржљиви у раду и животу.
Мине-пролази, прошао.
Младожењски-особа која носи китен кондир, зове за свадбено весеље и води рачуна о весељу кумова и старојка, најчешће је то зет момка, кога заките пешкиром и кога носи до краја свадбе.
Младиња-Млади, омладина, девојке, момци и деца.
Млого-много.
„Момкиња“(„слушкиња“)-слуга овчарски и говедарски код газде у планини, девојчице од седам година биле „слушкиње“.
Мученица-сама жена са децом без печалбара у кући која све сама обавља тежачке послове у планини, жена печалбара која се много мучи од тежине рада, самоће живота и сиромаштва.
Мушмула-кошчато воће сазрева крајем јесени.
 
 
Н
Наводаџисање-„наводаџија“ је  особа као „посредник“ приликом удаје или женидбе на село.
„Накоњче“-обичај да младо дете „уштине“ млада снајка, да заплаче-дарује га и то означава обред порода.
Најебувал-тешко пролазио у послу, тежак рад, неугодности код мајстора.
Наковањ-алат за ковање ручне косе за косидбу трава.
Натрескам-напијем.
Научил-научио
Нег’-него.
Нек’д-некад.
Неке-није.
Несам-нисам.
Носил-носио.
 
 
Њ
Њи-њима, Ово, Њим, с њим.
Њума-њу, ње.
 
 
О
Обед-ручак.
Обртам-окрећем.
Ов’м-овам.
Од’нем-одморим.
Одма’-одмах.
Онуј-ону.
Острило-брус за оштрење ручне косе од камена.
Отидне-отиде.
Оче-хоће
Ошав-воће.
 
П
Паница-чинија, тањир од глине направљен ручно код грнчара.
Пазук-недра.
Пандиљи-старо рубље.
Пекмез-посластица кувана од шљива за децу.
Перуника-украсна планинска биљка, плаве боје, има обредни значај.
Печалба-сезонски посао циглара, зидара, пинтера-тежачки посао, мука.
„Печал“(„печалба“)-туга, мука.
Печаловник-печалбар, сезонски радник.
Печаловина-зарада у печалби, надница сезонског радника у туђину. Потребштине-купљена роба на пијаци или дућанима за потребе домаћинства  на село у планини.
Пенџер-прозор.
Писал-писао.
Писувал-писао, пише писмо.
Писуј-пиши.
Питујем-питам .
Пиле-Птица.
Пинтер-качар,мајстор за израду буради, бачви и каца од дрвета  за ракију и вино.
Пилитија-младе птице у гнезду.
Пландовање-овце лети  у поднесе од врућине  одмарају у хладу.
Пладне-подне.
Побацује-присилни прекид трудноће, када се присилом избаци зачетак детата трудне жене
Подвешка-канап на женској плетено вуненој чарапи.
Повалим-похвалим.
Поголем-већи.
Погача-посебна врста хлеба која се меси и пече на жару испод сача(вршњика) у црепуљи(глинена посуда) -а данас у шпорету.
Поје-пева.
„Покривка“ („Премена“)-покривачи за спавање и одећа и обућа за пресвлачење недељом у печалбу
Политичи-бави се политиком.
Полагачке-полако.
Помељари-кириџије који су дотерали запрежном стоком или коњима жито да се меље у воденици.
Помињујем-помињем, штедим, замена за  нешто.
Понек’д-понекад.
Поприка-паприка.
Постал-постао.
Постал-постао.
Поточаре-воденице које су радиле на потоцима
Почука-потроши, попије.
Прооде-пролазе.
Проја-хлеб од жутог или белог кукуруза који је самлет у воденици.
Пројдооше-Прођоше
Промине-прође.
Почука-потроши, попије.
Почука-потроши, попије.
Прати-пошаљи,
Превара-прељуба.
Прекара-умире старац, осећај да је близу крај живота.
Препеченица-Препечена љута ракија на казану.
Причал-причао.
Проја-хлеб од жутог или белог кукуруза који је самлет у воденици.
Прооде-пролазе.
Пројдооше-Прођоше
Промине-прође.
Пченица-пшеница.
Пустелија-Место без живота, без птица и људи.
Путишта-сеоски путеви пуни блата и непроходни.
                 *
 Власотиначки речник › Порекло
www.poreklo.rs/2012/09/02/vlasotinački-rečnik/ - Кеширано
2 сеп 2012 ... б'з - зова, од које су се правиле цевке за мотање пређе за ткање на разбоју ...... на пијаци из планине у Власотинце(а и за подмиривање стоке) ... упесмама и причама (Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац).
http://www.poreklo.rs/2012/09/02/vlasotinački-rečnik/
-наставиће се-

[Мирослав Младеновић]

-наставак-
Р
Работи-ради.
Работа-рад, сезонски рад, печалба.
Радовал-радовао се.
Речељ-дечја посластица од шљива, грожђа, тикви печенки.
С
Сабор(собор)-игранка, место забаве младих уз игру и песму народних кола уз музику трубача, гајдаша, хармоникаша.
Сабајле(ујутру)- рано у зору, рано у јутро
Сас-са.
Свак’-свако.
Свадбарина-турски порез на удадбу девојке
С’г-сад.
Св’ки-сваки.
Селско-сеоско.
Синко-сине.
Сирнице-верски празник у пролеће, љушкање на љуљашки везаних за дрво
Скитња-лењствовање, беспосличар
Слабашно-слабо, неразвијен за физички рад, још неодрасла особа.
Слива- дивља шљива , дрисна, ситне шљиве.
Сл’нце-сунце
Смејурија-смешна ситуација, смеје се, шали се, весело је.
Смлачина-мешавина трава од које се праве „помије“ за  исхрану свиња.
С’њам-сањам.
Сњега-са њим.
Сњега-са њим.
С’њам-сањам.
С’н-сан
Совра-трпеза, дрвени ниски сто за ручавање са столицама „троношкама“.
Соплитале-саплитале, неспретан ход од преобимне употребе алкохола.
Спијење-спавање.
Спи-спава.
Стр’на-страна.
Стона(тестија)-Глинена посуда из које се пије вода.
Суђенице-Виле „пророчнице“-пророче живот детету кад се роди какав ће да буде, виле: судије живота.
Суче-Сукање(врткање) пређе на цевку, која се ставља у совељку(алат за ткање) и омнда се ткаје на разбој.
 
 
Т
Таг-тада.
Татко-отац.
Т’г-тад.
Тезетар-мајстор циглар.
Тезга(„Астал)-спремљен подигнути сто са направљеним блатом  за  ручно прављење цигле.
Тенџера(леђенка)-земљана посуда овалног облика са отвором и поклопцем са малом рупом у којој се кува јело поред огњишта или на шпорету.
Тепа-бије, туче.
Тепсијарка-тепсија.
Тија-те, ови.
Тике-тако.
Тканица-женски појас ручно ткан на разбоју.
Тој-то.
Туј-ту.
Турал-стављао.
Тугаљиве-Тужне, жалосне.
Туршија-зимница која се спрема чисто на природан начин у глиненим лонцима или качићима од дрвета-од воћа, паприка, парадајса, купуса. Трап-рупа ископана у којој се преко зиме чува кромпир све до пролеће у свежем стању.
 
 
 Ћ
Ћеримиџија-печалбар, мајстор за израду ћеремида од глине за покривање кућа у стара времена.
Ћиримиџија-печалбар, најамни радник: циглар , црепар и ћеримиџија.
Ђуђумче-мала глинена посуда у којој се ставља  зимница или свињска маст или сир са паприком, као и свежа јаја и држи се у хладном подруму куће.
 
У
Убав-леп-
Убаве-лепе.
Устанује-устаје.
Ушур-најам, услуга  од самлетог жита у воденици у брашну.
 
 Ф-
 
 Х-
 
  Ц
Царевица-кукуруз.
Цел-цео.
Целивал-целивао, љубио.
„Цивилка“-служење војске ван касране  без војничих обавеза: у мабуланте, пошти.
Цвећке-цветови.
„Црепуљан“-велики хлеб испечен у црепуљи под сачом (вршњиком). Целивке-пољубци.
Црнчи-мучи се, превише ради.
Цунем-пољубим.
 
 Ч
Чанта-торба.
Чантра- торба.
Черга-ћилим, ткани покривач на ручном разбоју.
Чељад-деца у породици.
Четници(Комите)- од речи „чета, четовање“ су били припадници добровољачке српске герилске формације која је настала током 19. века и која је организовано помагана од стране власти у Србији у циљу слабљења турске моћи на балкану.
Ч’с-час, тренутак.
 
Џ
 Џилит (Клиса)- планинска пастирска игра, дечја игра говедара, овчара и свињара.
 
Ш
Шешки-псећи
Шес-шест.
Шише-стаклена флаша за ракију спљоснатог облика.
Школарац-млад момак који иде на „више“ школе, јер се у планини није ишло у школу, саомоучно само да се чита и пише.
Шљивовица-ракија од шљива.
Шљивар-воћњак са шљивама.
Штурка се-нешто се снебива, тражин се нешто.
Штукнем-да нестанем да ме нигде нема.
Штријач(штровељевач)-мајстор(ветеринар) који „обрезује“ вепра да неможе да се пари са свињама
* * *
   Из објављене збирке песама на дијалекту::  ПЕЧАЛОВИНА(2011. Власотинце, “Млади Графичар”) , аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац, локални етнолог И историчар И писац песама И прича на дијалекту југа Србије, Власотинце  (страна 31)
Постављено: 27. јул 2013.г Власотинце, јужна Србија
Аутор: Мирослав   Б. Младеновић Мирац
Напомена: На крају збирке je  РЕЧНИК ЛОКАЛИЗМА И АРХАИЗМА
              *
Власотиначки речник › Порекло
www.poreklo.rs/2012/09/02/vlasotinački-rečnik/ - Кеширано
2 сеп 2012 ... б'з - зова, од које су се правиле цевке за мотање пређе за ткање на разбоју ...... на пијаци из планине у Власотинце(а и за подмиривање стоке) ... упесмама и причама (Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац).
http://www.poreklo.rs/2012/09/02/vlasotinački-rečnik/
 -наставиће се-

[Мирослав Младеновић]

.наставак-
* * *
 
 
РЕЧНИК  АРХАИЗМА И ЛОКАЛИЗМА
 
 
A
Алавутка(„шупељка“)-народни музички инструмент од глине,
Аероплан-Авион,
Антерија-Кратка мушка ми женска  хаљина испуњена памуком, са штеповима.
Абаџија-кројач антерија и долама
Амбар-Дрвени „четртасти“ сандук за чување жита на село,
Аргати- Надничари у поље
Аршин-мера за дузжину код ручног ткања,
Ајдучки- Хајдучки, јуначки
Ален-Црвен
Абер(турц.)-порука, вест глас
 
 
Б
Башта-отац
Беште-бежите
Бијач-извршитељ физичке казне
Б’з-Зова
„Баба“-Дужина штапа у игри  дечје игре „џилита“
„баскије“-летве од  младица буковине,
Бата-Старији брат,
„Боројалице“:-разбрајалице у дечјим играма „жмуркама“
Бега- бежи
Бојелек-„Дугачка анетрија“
Белград- Београд
Бел-бео
Брдине-Брда, побрђа, нераввне удодолине
Бача-башта
Бећар-момак
Баница-пита гужвара
Брана-дрљача, пољопривредна справа од прућа за равњање после орања дрвеним ралом или плугом
Буљук-стадо оваца
Барјактарче-момче које носи барјак на свадби
Блуза-кратка женска хаљина
Бањала-купала се
Брале-узрећица за  умиљатост брату
Барјак- бело или црвено платно као застава, кога су носили хајдуци или се носио на свадби
Бољка-нека болест
Баталјону-батаљон, формацатска чета у партизанима
 
В
Ване-ухвати
Вакли-шарени, црни
Вител-витао, направа за љушкање
„Воденице“-Дечја направа од кукурузовине за воденице потоичаре
Верга-веверица
Вутарка-Сукња од ткане вуне девојчица
Војно-ле(девојче)-драга, драги, (у припеву)
Војно-драги ,муж
Војче-девојче
Вракњичка-вракњица, вратанца, капијица
Ватамао(ваћамо)-хватамо
Ване-Ухвати се
Врзале-увезале  снопље жита
Врни-врати
Вржете-вежете
Врћај-враћај
Врљам-бацам
Врткају-упредају
 
Г
Горун-врста храста
Гајде-стари музички народни инструмент
Горешњак-верски дан вашара 26. јула у Власотинцу
„Гигање“,-Поскакаивање на једну ногу
Гиге(Гигаље)-штуле, ходаљке
Гасарче-лимена купаста светиљка помоћу петролеја
Гомна-Говна, измет животиње или човека
Гороцвет-врста цвета
Голема-Велика
Годиница-година
Градина-башта
Грађанче-момче које живи у граду, варошанче,
Грађанка-варошанка
Граба-хвата, узима
Гуја-змија
Големо-велико
Гњила-Мека презрела   крушка
Горјанине-ветар који у пролеће развија гору
Гуња-горњи део мушке одеће од грубе вунене тканине
 
Д
Дамба-дечја игра
Дутка(Дудерка)-суве стабљике конопље, које су служиле као светиљке , која се добија из потопљеног конопљиног стабла у барама воде
Дудуче-фрула, народни инструмент пастира
Дубац-дечја колица
„Длакара“-лопта за игру од кравље или коњске длаке
Дволе-бројалица
Дома-кућа
Девојче-млада девојчица, девојка
Долине-удодолине потока
Дооде-долазе
Дућан-продавница мешовите робе
Додијало-досадило
Дојдем-дођем
Дванаес-бројалица
Доланче-девојачки јелек
Девеју-збирају, сакупљају
Дунђери-мајстори грађевинари, зидари
Дада-старија сестра
Дибока-дубока
Долама-мушка ношња у виду дугачке пелерине
Дода-сека, дада
Доодим-долазим
д’н-дан
              *
Власотиначки речник › Порекло
www.poreklo.rs/2012/09/02/vlasotinački-rečnik/ - Кеширано
2 сеп 2012 ... б'з - зова, од које су се правиле цевке за мотање пређе за ткање на разбоју ...... на пијаци из планине у Власотинце(а и за подмиривање стоке) ... упесмама и причама (Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац).
http://www.poreklo.rs/2012/09/02/vlasotinački-rečnik/
 -наставиће се-

[Мирослав Младеновић]

-наставак-
Ђ
ђаволче-момче, момак
 
Е
Ерген(турц.)-момак)
Ел’-дођи
е’дн-један
 
 
Ж
Жутајка-врста птице
„Жегало“-дечја игра
„Жмурке“-дечја игра
Ж’миш-жмуриш
Жњите-жетва жита српом
Женка-врста цвећа, кадифица, турско цвеће
Жалба-жал за нечим, неправда, неправо
Живовали-слагали  се , дружење
Жалеје-туга за  нечим
Жандар-полицајац
 
 
З
Заблајала-блејање овце
Замет-тор за овце
Збирале-сакупљале
Збор-говор, реч
Збориле-говориле
Зумбул-врста цвета(плави и розе зумбул)
Заинат-инаћење
з’лва-заова
згледамо-видимо, угледамо
здравац-врста цвећа
згодило се-десило се
 
И
Изник’л-изникао
Изеде-поједе
Искачајте-изађите
‘Иљадо-хиљаду
Исврљила-избацила
искам-тражим, желим
искарује-истерује
 
Ј
Јед’н-један
Једнуш-једанпут, једном приликом
Једноле-бројалица
Јечменка-девојка мкоја жање јечам, врста крушке
Јерген-момак
 
К
Каракаца-митолошка буба, опасна,
Като-час(архаично)-сваког часа
“Клопка“(„Склопка“)-дечја хватаљка за птице
Куче-пас
„Клечка“-саплитање
Кноћи-пред вече, вечерас
Крстат-шаре облика „крста“
Клиса(Џилит)-дечја игра
Клис(Клиска)-дечја игра
„Котарка“-дечја корпица направљена од прућа
Куде-где
Краљице-обредне песме и игре које изводи група девојака
Китка-цвет(закити се)
Кладанац(кладенац)-извор воде направљен од камења
Кладенче-мали извор
Коледари-група дечака која пева коледарске песме у време Божића
Кротко-мирно
којеми га-шта га
крошња-корпа
кучка-погрдна реч за жену, женка пса,
кудеља-преслица за предење вуне на вретену
караћеме-грдиће ме
куда-камо, где
кумитцке-кумитцке, хајдучке чете
килтлерове-хитлерове
Копање(окопавање)-прашење кукуруза, кромпира и винограда
комат-комад, парче хлеба
коџа-много
 
Л
„Лушка“-Љушка, љуљашка, љуљати
Лелејка-дечја љуљшка изаткана на разбоју
„Крпењача“_лопта од крпа
Лазарице-плави цвет, девојке које певају лазаричке песме, обредне песме
„Лазар“-вођа  лазарица
„Латинке“-жене староседеоца пре дпалска јужних словена у овим крајевима, римљанке
Леле-узвик и нарицање за тугу, неки бол или жал за нечим
Лани-прошле године
Ливатка-мала ливада са зеленом травом
латинче(Драгољуб)-врста цвећа
лежаја-лежао
лозје-виноград
‘леб-хлеб
Лепотија-лепота
Лелеје-љуљати
Лађане-врста ветра који хлади
 
Љ
Љиљак-јоргован
Љушка-Љуљашка
 
М
Младиња(младити)-млади, момци и девојке
„Магарац“-игра картама
Мале-мајко
Мома-девојка
Момче-момак
Музнице-овце које се јагње, које имају леко и музу се током лета
Млого-много
Младенци-верски пролећни празник за двоје младих који су  ступили у брачну заједницу
Малено-омало, недорасло, тепање девојци
Мори-узречица у говору
Маузерка-врста пушке
Материна-мајкина
Маћија-маћеха
Мајчица-мајка
Мерише-мирисати
 
Н
На-ево, узми
„Нишаљка“-Љуљашка
Ножице-маказе
Невеста-млада удата жена(девојка)
Наминуше-навратише
Н(М)исице-врста цвећа, дивљи зумбул плаве боје
Наџиње-нажиње
 
Најволила-најволела
Никој-нико
Накара-натера
Напудерисала-намирисала се
Ниша-љуљати се
Навађујем- наводим
Наминем-навратим, свратим,
Нуни-спавај
              *
Власотиначки речник › Порекло
www.poreklo.rs/2012/09/02/vlasotinački-rečnik/ - Кеширано
2 сеп 2012 ... б'з - зова, од које су се правиле цевке за мотање пређе за ткање на разбоју ...... на пијаци из планине у Власотинце(а и за подмиривање стоке) ... упесмама и причама (Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац).
http://www.poreklo.rs/2012/09/02/vlasotinački-rečnik/
 -наставиће се-

[Мирослав Младеновић]

-наставак-
Њ
Њојзи-к њој
Њојне,-њене
 
О
Обаљње-рвање
„Оглавак“-женска ношња
Оро-народно коло
“Ораси“-дечја игра
Огледују-оглеђују се
Одеју-долазе. иду путем, одлазе
Оздол-одоздо
Обед-ручак
Озгор-одозго
Остри-оштри косу оштрилом
Огењ(огањ)-ватра на ољњишту
Одменица-стасала ћерка за рад у поље, мајкина одмена
Орате-говоре
Ората-говор
Обиколи-окружи
Одадба-удадба
 
П
„Пулке“-дугмади, дечја игра
Пандур-полицајац
Праћка-дечја  чобанска направа за игру
„Пуцаљке“-дечја игра
„Примика“-дечја справа за хватање птица. „омча“,
Петоле-бројалица
Плачипичка-дете које плаче без разлога
Проорати-проговори
Поубаво-лепше
Помад-бела крема за негу лица девојака
Пољубија-пољубио
Повива-повијја
Премена-преобука
Повревише-разговараше
Помете-почисте
Постот-део ожетог жита ручним српом
Праиме-правимо, урадити, радимо
„Преличотина“(Мечкар)-преушена особа
Потпираљка-подметнуто дрво као полуга у испомоћ подизања неког терета
Порта-велика капија
Помељара-девојка која ради у воденици и узима ушур
Подлагано-нешто обећано а неучињено, неверна љубав,
Пелин-биљка која има горак укус
Пазуке-девојачка недра
Пресно-тазе, нескувано млеко
Павловица-млада невеста Павлова
Посмивале-подсмевале
Писамце-писмо
Продума-проговори
 
Р
Растока-место где се река рачва на рукавце, издигнути део реке где се вода разлива
Рипни-скочи
Рукољке-руковати ожетог жита ручним српом
Раставиче-раставић
Резетла-врста цвећа
Растужија-растужио се
Разођујем се-скитам, ходам без циља
Роднина-рођак
 
С
Свињка-дечја игра хокеја
„Стрела“-дечја игра луком и стрелом
Стожер-усправан колац око кога се врше жито на гумно коњима или воловима
„Светиилија“-вашар 2.августа на Чобанцу
с’г-сад
Синко-сине
Самоук-особа која се сама научила да пише и чита без школовања
Столичка-дрвена столица троношка
Сушеничка-сушеница, месо сушено
Снашка-млада невеста(жена)
с’лнце-сунце
снопље-сноп жита увезаног после ручне жетве српом
Собира-сакупљају се, скупља нешто
Сојка-врста птица
Спије-спава
Сура-тамне боје
Соплети-саплети
Слунце-сунце
Сугаре-касно ојаљњено јагње или последње рођено дете у фамилији
Скапаја-скапао, ухватила га трулеж, лења особа
Старино-узвик у песми за стару особу или планине  у јуначким песмама
Свикам-дозовем
С’плетнем- саплетем
Славеј-славуј
 
Т
„Тирке“- чобанска игра
Тојага-штап овчара и говедара
„таблићи“-игра картама
„Трновка“-вашар у августу на верски парзник у село Свође
Транакоп-будак, врста ратарског  алата
Терзија-ручни кројач одела
Туј-ту
Татко-отац
Теленце-теле
Торбичка-торбица изаткана од вуне
Тулбен-бела марама, фино платно
Турила-ставила
Тавра- дика, дичи се, улепшава се
Т’нка-танка
Трандафил-врста руже
Тури-стави
Толко-толико
Тија-такви
Тканица- опасач ткан на разбоју од вуне са шарама
Тике-тако
 
Ћ, ћев-ћеф
 
У
Уапа-уједе
Укачи се-попне се,
Ујануло-попело на коња
Узомо-узосмо
Убава-лепа
Узнемо- узели смо
 
Ф
Фута-вутара, вута, женска сукња „шопца“,
 
Х, харач-турски порез
 
Ц
„Царушке“-дечја игра
Цура-девојка
Цавтим-цветам
 
Ч
Човке,-гумени опанци од точкова камиона
Четвореле(  Четвере, Чивиле,  Чардак, Чабар,  Чичино),-бројалице Чорбаџија-газда, богаташ
Черге-покривка изаткана од вуне или конопља иоли од козине
Чунгур-врста примитивног музичког инструмента, дрвени тупан, бубањ
Чума-куга
 
Џ
„Џилит“-Чобанска игра, клис, штап са квргом
„ Џиде“-дечја игра на леду
Џану-узречица у народним песмама
 
Ш
Шивке-плетенице косе
Шумка-гранчица са листом
Шевељи-заносити се, ходати несигурно
Школарица(„Школица“)-дечја школска игра
„Шутка“,-шутира
Шићер-шећер
Шајка-врста капе, ексер
Шербет-врста напитка од воде и шећера
Шимшир-зимзелено дрво                         
 
Из рукописа : ДЕЦА У  ИГРАМА  И ПЕСМАМА ПОВЛАСИЊА(народна књижевност-Етнологија/), 2012.г. Власотинце- Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије
              *
Власотиначки речник › Порекло
www.poreklo.rs/2012/09/02/vlasotinački-rečnik/ - Кеширано
2 сеп 2012 ... б'з - зова, од које су се правиле цевке за мотање пређе за ткање на разбоју ...... на пијаци из планине у Власотинце(а и за подмиривање стоке) ... упесмама и причама (Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац).
http://www.poreklo.rs/2012/09/02/vlasotinački-rečnik/
 -наставиће се-

[Мирослав Младеновић]

-наставак-
          * * *
 
 
 
 
РЕЧНИК АРХАИЗМА И ЛОКАЛИЗМА
 
 
A
Абна- кварна
aбре- узречица
aвлија-двориште ‘ајд- хајде, узречица
‘ајде-хајде, идемо
‘аје- не разуме
‘ајмо (ајде)-, хајде, идемо
ак’л- памет
акча-турска новчана јединица
ал’-узречица
ала-чудовиште
алал- реч похвале
алајбегова слама- свачије и ничије
аламани-мангупи
ален- црвен
алиш-квариш, љутиш (Бога алиш)
аљине-одећа, парамање
ама- узречица
аманет-порука
апаш- немирно дете, разбојник
арлија- срећа
арно-добро
‘армоникаши-хармоникаши
 
Б
Баба- стара жена, ташта
бабица-медецинска сестра
бађавџије-нерадници
баксуз- лош човек
благо- слатко
бајање:- гатање, врачање, изговарање чаробне формуле у лечењу  неке болести.
бата- старији брат
баталџија- нерадник
бањање-купање
„банда“-дружина
бапка-мекоћа,
батали – остави
башта-отац
беж’ – бежи
беклике.- Турски порез  „десетак“ под турским ропством у 16-19. веку.
белмуж- јужњачки спецјалитет од младог сира (или од масла-маслац)   и од белог кукурузног воденичног брашна у времену Премлаза када се јагањци одлучују (25. мај-19 дана после Ђурђевдана ) и или на Ђурђевштину, један дан пре   Ђурђевдана (6. мај)
‘бем-псовка
бесује-лудује, неверство жене, парење женке пса
беу-били су
беше- бејах, присутан, био је
б’зди- мирише, лош мирис
бија-био
билмез- нерадник
бисадзи –дводелна врећа са преклапачем
бир – узречица
бирал-бирао
благоњке- узречица
блаии-блаје
боемштина- кафански живот
болан – болестан
болни- болесни
Бољаре-село („Бољар“: сељак  великопоседник)
бољка-болест
бонбонџија-бонбонџија
брацо-умиљатост  према брату
браца-ближа родбина по мушкој линији
бре!-узречица
брго-брзо
брђанин-планински горштак,
брига- секирација, нека невоља човека
брљча- шашав, будаласт,
брчкали-купати се, газили воду, прскали се водом
буа-бува
будала- лоша особа
будне- буде
буде- биће
„бука“ –  дрво буква, округла шупља цев која нодводи воду на воденични точак који покреће рад воденица које мењу брашно од пшенице, ражи, овса  и кукуруза
буника-отровна биљка
буњиште-сметлиште
буре-дрвена посуда за чување ракије
 
В
‘Вала му- хвала му
варош-стари назив за варошицу-град, центар града
вашар – верски дан окупљања народа на весеље и продају
ве’ – узречица
вејка-врх храста, врх осушене гране  дрврта
Велигден – ускрс (верски празник)
велије- комад (грудва) сира која се сече на комаде при ручном добијању сира
Вепар- нерез
вересија – зајам
вергија-турски порез
ветарлига- узречица
Ветрушка – птица
видрошњак-доњо воденично коло  на воденици
видел- видео
видело – светлост лампе на петролеј или гасарчета, светлост по дану, дневна светлсот живота
видеја- видео
виђува-виђају се
викала-говорила, звала неког,
вилџан- шоља од глине (грнчара)
виме-део краве са сисама у којима се музе млеко од краве
вир- удубљење пуно водом
вол – во, домаћа животиња
волеја-волео
волел-волео
волење-љубав
„воћка“-женски полни орган , воће, млада садница
вр’ – врх  брда, врх неког дрвета
врана- птица
врачарица-жена која се бави враџбинама
враџбине:- магија, чаролија
вретено- дрвена нарава за предење вуне
врећа – џак направљен од козине
врзала- везала
врзан- везан
врца-црн канап, канап
врљи-баци
врне- пада киша, враћа зајам
врнеш-вратиш
врни се- врати се
врнул- вратио
вртам-враћам
врта се- враћа се
врту-враћају
врчи – пропушта, пада киша
вршњик- сач
вуја-вук
вуци – вучи, курјак, дивља животиња, вук
в’шке-вашке
              *
Власотиначки речник › Порекло
www.poreklo.rs/2012/09/02/vlasotinački-rečnik/ - Кеширано
2 сеп 2012 ... б'з - зова, од које су се правиле цевке за мотање пређе за ткање на разбоју ...... на пијаци из планине у Власотинце(а и за подмиривање стоке) ... упесмама и причама (Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац).
http://www.poreklo.rs/2012/09/02/vlasotinački-rečnik/
 -наставиће се-

[Мирослав Младеновић]

-наставак-
Л
„Лагал“- лагао, лаж,  не узвраћена љубав, удварање
лагарија-шаљивост, духовита „лаж“, лажов, превара
‘ладно – хладно
„лаје“ –  велика причалица, склоност оговарању
лањски – предходна година
‘леб- хлеб
‘лебац – хлеб
легало – кућа, штала. стаја, тор
лежарина- лежи се а ништа не ради, надница плаћена печалбару када је кишни дан
лелеје се – лелуја се, слабог здравља
лелејка-дечја  изаткана рукотворевина  од вуне на разбоју у којој се носи дете на леђима или љушка у љуљашку
„л’же“- „лаже“, не узвраћа љубав
„л’жу ае“-„лажу се“ (воле се)
лизгуз –реч пошалице када се неко искија
лија- лисица
липсал-липсао, угинуо
липши – умри
лисје-Лишће
л’ка – лака
л’ко – лако
лозје – лозје, виноград
локмаш – који граби туђе, похлепан човек
ломоти-непотребно говори, лупетње, свашта говори, стално нешто прича
л’цка –лацка, неко те спомиње
лочка-мала барица воде направљена стопалом говечета
 
Љ
„Љуто“- вредно, налати на посао, свађалица
љушка-Љуљашка
 
М
 Маћија-маћеха
 Мејана -механа, кафана, крчма
 Мучил-мучио
 Мотовилка-дрвена наптрава за мотање пређе за ткање на разбоју
Мислил-мислио
 Младунци-млади брачни пар
 Младенци-верски празник посвећен младом брачном пару  после направљене свадбе
Милцацајац-милиционер
 Метер-зидарски метар
 Молија-молиои
  Малко-мало
 Млого-много
 Мераклија- превелика љубав према нечему: женама, вину и ракији
 Мајете-луњање, скитња по село
 Мру-умиру
 Мерак-воља, нешто се превише воли
 Млоги-многи
 Мукачки-посмуклост
 Манџа-јело
Маузер- немача реч (пусшка „маузерка“)
  Мотка-тојага,  дрвени штап  за батине
Могаре-магаре
Малер – нека несрећа
Модар – плав
Млого – много
Му – узречица
Матер – мајка
Мукачки -подмуклост
Море – узречица
Мазница – дволична особа
Малкице – мало
Мазан – подмукла особа
Мандало – неважна особа
Млати – удара
Манџа- јело
Мојега – узречица мушкарца
Мазгов -нерадник
Маџар плот-  плот зидан каменом или прућем плетен
Масница – модрица од удара
Могарица- велики кашаљ
Муфљуз – лоша особа
Муда- мошнице
Мишоловка- справа за хватање мишева
Мрте- узречица
Мајал- скитао се
Мајачина – скитња
Магаре –домаћа животиња
Мајање- скитња
 
Н
 Немог’л-није могао
 Нарани-нахрани
 Недош’л-није доша, женска клетва
 Наз’д- назад
 Некакој-некако
 Неработи-неуради
 Непројдоше-непрођоше
 Нек’д-некад
 Непројдоше-непрођоше
 Навреви-наговори, наприча, исприча
 Никој-нико
  Неје-није
 Ножице.-овчарске маказе
 Ник’д-никад
 Најебаја-најебао, надрљао, неприлеке у животу,
 Нагазија-нагазио,
 Несам-нисам
 Најмалечко-најмање
 Наполиц-напола, половина дневнице или добити у обради земље
Наиде-наиђе
 Нес’м-нисам
 Н’ћ’с-ноћас
 Неналитај-незалитај се, нежури
 Неаје-нереагује, незаинетерсован (чује ал неаје), прави се глув
 Натрескал се-напио се, птерао у алкохолу, заљубио се
 Нашеја-нашао
Неје – није
Натрескал се- заљубио се
Напраје- направе
Нараним – нахраним
Наџгари- набоде
Наденем – ставим
Несвртала – није свраћала
Најголема – највећа
Најголем – највећи
Напија се – напио се
Најдем – нађем
Ницају – ничу
Најак – најачи
Немало –нема се
Најели – нахранили
Неимал- никада не имао
Неврнул се- не вратио се
Невидел – не видео
Неподигал се- не подигао се, постао  непокретан
Немка – занемео, губљење говора
Нагрнуја – нагрнуо( рад мотиком у окопавању кукуруза или кромпира у поље)
 
 
Њ
 Њојзин-њен
њокавица- нос
њума – њу, ње
              *
Власотиначки речник › Порекло
www.poreklo.rs/2012/09/02/vlasotinački-rečnik/ - Кеширано
2 сеп 2012 ... б'з - зова, од које су се правиле цевке за мотање пређе за ткање на разбоју ...... на пијаци из планине у Власотинце(а и за подмиривање стоке) ... упесмама и причама (Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац).
http://www.poreklo.rs/2012/09/02/vlasotinački-rečnik/
 -наставиће се-

[Мирослав Младеновић]

-наставак-
О
Обличишта- нечасне радње, срамотно, неморално  (подај му тој па му гле’ обличишта)  срамотно, неморално
Обешено (накачено) – стављено на клин зида, урађено (нема месено па обешено)
обукеја-обукао
овија-ови
овој – ово
оволки – оволики
овуј-ову, ово, показатељ узимања
ог’њ(огењ, огањ)-ватра
одила – ходала
одлати – скита се, вдалама
одвугла – влажна
одма’- одмах
од’мна-одавна, недавно
однел.-однео
оженил се -оженио се
озгор-одозго
ој- узречица
ооди- дођи, иди, путује
оодимо-путујемо, идемо
оојј- молим, одговор на одзив
опако- опасно, страшно
Оп’нци-опанци:свињски , правени од коже (шумадински), гумени  пиротски од гуме
опоује-певање молитве од свештеника, кадење уз молитву,
ората (оратешка)-разговор, говор
орати-говори
оратил-говорио
оратила – говорила
„Орашлике“-бонбоне направљене од ораха код  мајстора бонбонџије
орезил-усрао се, унередио се, прљав човек,
ор’л – птица грабљивица  орао
оро – народно коло
осиљке-бодљикаве иглице класја од жита,
остаја-остао
острило-оштрило, брус за оштрење коса
отидне-отишао
отидо-одлазим
отишеја-отишао
отиш’л-отишао
„откидао“-узимао
Отоше ( одоше)-  отидоше, отишли су
отпале – одпале
отуд – показно место кретања
отцекла – одсекла
оћала-хтела
оћаравел – оћоравео, остао без вида
‘оћу-хоћу
‘оче (‘оће)- хоће
очукал-очукао, ударио, поломио, штета,
оџак-димњак
 
 
 
П
Падал-падао
палаверка-жена која оговара, преноси вести
палитика- политика
панађур-вашар
пандиљ-део одеће, постиљак (пелена)
пандур-жандар,  полицајац, сеоски кмет, општински чиновник који наплаћује порез у село
 паприче – мала љута паприка
пара-новац, доходак, плата
параман-део одеће
парамање-одећа
пари- новац,
патка- мушки полни орган, перната птица, домаћа живина
пачвара- прљаава  крпа, прљав човек, човек с којим сви „бришу“патос
пекљавина – особа која се свуда меша
пенило- пена од сапуна
пепељив – пепељаст, мало луцкаст
петал-петао
пет’л – петао
печал (пекал)-туга, бол, зарада, материјална добит
печалба- надница, тежачење, аргатлук, работа
печаловник (печалбар)- човек који иде у печалбу, ради да би нешто зарадио, надничари, аргатин (зидар, циглар, пинтер..)
печаловина-зарада у печалбу
печено- готова ствар, свршено, дато
пијанка-весеље
пијавица- животињка која живи у воду
пилајка – младо пиле, лепа млада девојка
писувал-писао, пише оловком
питују-питају, распитују се, наводаџисање девојке
пладне-подне
побегал-побегао
повалене – похвалене
поврте се-снебива се, нешто тражи, окретање
поврта-приговара старијој особи
подаде-даје му, услуга подебел-дебљи
подвешка – канап женске плетене чарапе од вуне доколеница
подмуклица – прљава особа
подолеко- подалеко,  још даље, подаље
поганац – миш
поголема-повећа
погребоја – стално кашиком  гребе шерпе, збирање остатка,  задње рођено дете
поитај-пожури
појдомо-пођомо
полипсали – помрли, угинули
полипшу-угину
лол’чке-полако
полог-кокошје гнездо  на коме се сносе јаја
полочајке- плочајке, плочице од камена
пол’чке-полако
помор – смрт
понекоје-понеко
пооре- Иоре њива дрвеним ралом, плугом или тракторм
поп-свештеник
попадија – супруга (жена) свештеника (попа)
попадиче-попвова(свештеникова ћерка
пописували-пописали
попке-женски гумени опанци
попује – дели савете
пореџија-  оштински чиновник који наплаћује порез
потрепоја – стално трепће очима, човек са одређеном маном
попадиче-попвова(свештеникова ћерка
порекла – одустала од  „дате речи“ за удају
порева – повраћа
поприке-паприке
посналажљив-више сналажљив, довитљивост, сналажљивост
пострадосмо – нека невоља
потикала се – изгубила се, губљење орјентира живота
почука – потроши, поломи, изломи, што заради све потроши
пошал – пошао
предузимач (предузетник)-  приватни послодавац, груповођа
прозевушка-жена која се прозева од нерада, нерадник, лења жена
пројде-прође
праили-правили
прдне- испушта  гасове
привати-прихвати, „прими“ се посађено дрво
призетко – призећен, момак заснива породицу у  породици  девојке
пријавил-пријавио
прикане-пријатељу
„прича“-догађај, начињена штета на село
преапаја се  – ујео се
преврнула – окренула
прекарал-претерао
Прекара се-умре,  прошло време за парење животиња,  презрело воће
премена- девојачко рубље
премењује-пресвлачи
премла-велики страх од нечега
прегњеталце-стомак
препреза –  мења „страну“ у јарам при орању  плугом њиве  воловима
прооди-пролази
прорадују се –провеселе асе на неко весеље, радост у кући
претурила се- уплашила се
пупче-пупак детета, пупчана врпца
             *
Власотиначки речник › Порекло
www.poreklo.rs/2012/09/02/vlasotinački-rečnik/ - Кеширано
2 сеп 2012 ... б'з - зова, од које су се правиле цевке за мотање пређе за ткање на разбоју ...... на пијаци из планине у Власотинце(а и за подмиривање стоке) ... упесмама и причама (Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац).
http://www.poreklo.rs/2012/09/02/vlasotinački-rečnik/
 -наставиће се-

[Мирослав Младеновић]

 -наставак-
 Р
Работа-посао, рад, зарада
р’жен- ражен хлеб
разбој- дрвена справа за ткање текстила
разболеја-разболео
разболел- разболео
разнел-разнео
радела-радила
ракија- алкохолно пиће
‘рана-храна
ранил-’ранио, хранио, рана од пушчаног метка
ранке – узречица у клетви („Ранке“-нека тешка болест)
распрштал- распрштао, разнео
раштркале се – разишле се на све стране
рек’л-рекао, казао
рекне- каже, казала
рекнуја-рекао, казао
рекнула-рекла
речеми  – каже ми, казао ми
р’ж- биљка  раж
рија- њушком свиња  њушка у ливаду
рипа – скаче
рипче –вагина код девојчице, умиљатост према женском детету
рис- дивља мачка
ровине-увала од рудокопа
роди- рађање, берићет у поље, невоља
родија се -родио се, откачио се неког бељаја, рађање
 
 С
Сабајле(собаље)-рану ујутру, пре изласка сунца
сабор(собор)-игранка, окупљање људи уз музику на верски празник
савељка-дрвена направа за разбој за ткање на село
саг-сад
сарани – сахрани, уништи
сас-са
свекрва – мајка  момка
свитке – свитац, „свитци“(мутно са „звездицама“  у очима од удараца)
св’ки-сваки
св’ку-сваку
сво-целокупно, све
сврака – птица
с’г-сад
седењкање-седењка, зимско ноћно  окупљање девојака и момака по кућама
сеиз-коњушар
сеир (Саир)-шега,шала., подсмех
секирација – брига, нервоза, напетост
селска-сеоска
синидар- сеница птица певачивца
синко-сине
Сиротиња – сиромаштво, сиромах
Синџир- гвоздени ланац којим се везује пас
сирење-сир
Сиротија – сиромашрно стање
„ситно“-мали број дана до одслужења војске
ситулација-ситуација
скомина – киселост
скршлила – сломила, поломила
скрше-сломе, поломе
славеј – славуј
слама –стабљике после вршидбе на гумну од ражи и овца и јечма
сл’зе-сузе
сливе-шљиве
сломил – сломио
слуговање-слуга, надничар код газде (сточар)
с’м-сам
смејурија-смех
сми – нешто лоше
смишљаја-смишљао
снајка-невеста, млада удата девојка
сњума- с њом
собује- изује
совељка – дрвена направа на којој се мота пређа са којом се ткаје на  дрвеном разбоју
сојка- птица певачица
сол-со
сокак-сеоски пут у насеље, тесна улица, крстопутина у село, место окупљања,
сомун- бели  хлеб
сотона – ђаво
софра-трпеза, дрвени мали  округло ниски сто
спијете-спавате
спи –спава, нерадник
спим-спавам
„срединка“-средњи део, унтрашњи део хлеба без корице
старејога-старијег
„старкан“-стари војник
старојко-стари сват (побратим)
старудије-старо, неупотребљиво
старчуга – старац, стара мушка особа
стегнул – стегнуо
стигнаја – стигао
Стока – домаћа животиња, лоша особа, поквареност
стра’-страх
стринка-стрина, жена стрица
стр’на-страна
суне се-окрене се
сурци –измет псета, прљаве особе
 
Т
Таг-тад
„тврд“ – тешка особа
„тврдица“- штедљива особа, саможивеник
такој – тако
тамњан – творевина од воска (меда пчеле)
танте – узречица
татабица- врста штетног инсекта, штетан човек
татко- отац
т’г-тад
т’д-тад
теј-  те (теј овце-те овце)
тепа – удара, батина
„тепање“-батине, туча, умиљатост према детету
„тепаш“-удараш, уљигивање, додворавање
терање-изоран плугом један део њиве на село, излазак стоке, приморавање
тија- тај,  они. такви
т’ј-тај
тканица-мушки изаткан појас од вуне
т’кој-тако
т’нко-танко
тој-то
тојага-дрвени штап овчара и говедара
тојаче-тојага, мали штап
тотије- то је
топка-букет љубичица
трабуња – много прича
транакоп- будак, мотика
„трећак“-  млади во од три године
трешти – много се чује, гласност
„трлица“- причалица, дрвена направа за грубо одвајање стабљике коноља  и влакана
тријанка- врста шљиве, шљива са три  стабла из једног корена ( три четалке- три крака; пошалица  за мушки полни орган са мошницама или  за женски )
троношка-мала столица са три ногара
тропа-гласно говори
трпен- трпљен, који ћути, издржљив
тртомуте-нешто неко мути, превртљивац
трупчики-мали трупци (обла дрва)
тугичке- узречица сажаљења
туј-ту
тулбен-бела марама
туњав- неокретљив
тура – ставља
турај-стављај
туп- не изоштрен, приглуп
тупан – бубањ, гоч, музички инструмент
 
  Ћ
Ће- узречица, потврдно (ће буде)
ћера-тера
ћеримиџија (ћиримиџија)-печалбар, надничар, аргатин
ђидија – јунак
ђугум-глинена посуда
ћорав – не види
ћотек- тепање, батина
ћорча – приглуп, не види
ћурка – приглупа женска особа
ћушне-гурне га
ћушнем-гурнем
              *
Власотиначки речник › Порекло
www.poreklo.rs/2012/09/02/vlasotinački-rečnik/ - Кеширано
2 сеп 2012 ... б'з - зова, од које су се правиле цевке за мотање пређе за ткање на разбоју ...... на пијаци из планине у Власотинце(а и за подмиривање стоке) ... упесмама и причама (Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац).
http://www.poreklo.rs/2012/09/02/vlasotinački-rečnik/
 -наставиће се-

[Мирослав Младеновић]

-наставак-
У
Убава-лепа
убави – лепи
убаво-лепо
убавило-лепота
убери се- узми се (узми се у памет)
убија-убијо, повредио се
увати се- ухвати се
увати га-ухвати га
уватио- ухватио
удал-удао ћерку
„ударен“- приглуп
ударил-ударио
удзрту-заглеђују
удри- удари, батина
узеја-узео
узрел-узрео, доба старости
ујани-ујахао
ујка- ујак
умочаја-умочао, умокрио се, упишао се
умочал-упишао се, умокрио се
умреја-умро
упецаја се- упецао се
уработи-уради
урекнула га- урочила га
утепаја-утепао, убио, батина
утепал-убио, батина, ударио, тукао,
утепала-ударила
учукан-приглуп, уштровен вепар, уштогољен (ован или во)
учкур- канап
уш’л-ушао
 
  Ф
фала- хвала
фали-хвали, недостаје нешто
„Фењер“- сточарска лампа на гас(петролеј) „фазан“, светиљка
 
Х
 Холштапер-безобразник, прљав човек
 
Ц
Царевица-кукуруз
ц’вти-цавти, цвета
цврсто-чврсто
цврцц (Милојка!)!-бити (као бити или као био Милојка!)
цел-цео
целивка-пољубац
целивување-љубљење
„цепи“- добро ради, секиром раздваја цепанице
цвили- плаче, јауче
црепуља-овална глинена посуда у којој се пече хлеб испод сача на огњишту
цркја-цркао, умро
цркни- умри
цркнул-цркао, умро
цуни-пољуби
 
 
Ч
Ча’-стриц
чакшире- панталоне
чамовина-даске дрвета од чама(бора)
чантра-чутура, торба
чебрњак-обло дрво на који се носио велики котао са водом са извора
‘чела-пчела
чемерика-врста отровне биљке
ченгела- кривудава кука  на којој се  стављају ставри ( Помагало од гвожђа у облику слова латинице  U  са кукама на крају )
черечи се-кривљење женских ногу, срам, стид
черге- покривка, ткани ћилим на разбоју
чешља- крађа, уређење косе чешљом
читал-читао
ч’к-чак
чкола-школа
ч’с-час
чување-добар однос према  ближњему
чума-куга
чумка-чума, куга
ч’чкољ- чачкољ,  дете   које се стално задиркује
 
 
Џ
Џабелеске-џабе, бесплатно, испод цене
џаболебоња- нерадник
џака-тражи
поџакала-оговарала, разговарала
џамбас-укротитењ дивљих коња
џивџану- врабац, умиљато тепање малом детету
џиброња- прљава особа, џибра(прљави остатак  после печења ракије на казану)
џинче-љуто паприче(паприка)
џигерица- део тела
џезвија- штета, одштета,
 
 
 
Ш
„шала“- кокетирање
шаљивџија-шерет, човек који воли шале
шарен:- који вара жену у браку
шарене- ћилим са шарама, неверне  жене
штала- стаја за  крупну стоку
шатровачки-говорни језик сточара и печалбара
шева- птица певачица, кривуда  лево  и десно
шиљ’к-шиљак
швалер-љубавник
шврљка-прељуба, лажов, неповерљива особа
шљива- воће
шљивар-воћњак
штала- стаја за  крупну стоку
шиша-узречица, скидање косе код берберина
шише-пљосато стаклена посуда за ракију
шпанцир-мајање, скитња
шондаш-завитлаваш
штрапка- стопа  животиње
штркљаш-када се неко осили, говече се „штркља“(када су  летње врућине  говече подигне реп када га уједе „зоља“  и  неком силом трчи  да  гази све пред собом: кукуруз, жито)
штровен-уштогољен, вађење тестиса код вепра
штудир-лутање, луњање, лутање без циља, скитња
штурка се- нешто тражи без циља
шубара- капа од штављене овчје коже
шунел- бежање
 
 
 ДЗ (Ѕ)
ДЗвер- звер, дивља животиња, лош човек
ДЗмни – чврст ход (кад се хода „земља да се тресе“), тресе се
ДЗвере се- чуде се, зачуђени
ДЗид-зид
ДЗидар-зидар
ДЗвиска-Двиска, млада овца која се није јагњила
ДЗомбав-Зомбав, лошег изгледа у лицу
 
 *
Из рукописа ПЕЧАЛНИК (Власотинце, 2012.г)-Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије
Постављено: 28.јул 2013.г. Власотинце југ Србије
             *
Власотиначки речник › Порекло
www.poreklo.rs/2012/09/02/vlasotinački-rečnik/ - Кеширано
2 сеп 2012 ... б'з - зова, од које су се правиле цевке за мотање пређе за ткање на разбоју ...... на пијаци из планине у Власотинце(а и за подмиривање стоке) ... упесмама и причама (Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац).
http://www.poreklo.rs/2012/09/02/vlasotinački-rečnik/
 -наставиће се-

[Мирослав Младеновић]

-наставак-
* * *
 
 
 
 РЕЧНИК  АРХАИЗМА И ЛОКАЛИЗМА
 
 
 
A
 
Акне-натера, набије, утера
Апне-уједе
ајд’-хајде, чаком, одмах, отпоздрав,
алал-узречица похвале:алал вера
алатка- курац, пенис, мушки полни орган
аљавотина- преличотина, измотава се , прави се чакнут,
абре-узречица, знак чуђења
 
 
Б
 
блесав-неразуман човек
башта-отац
богче-Бога
баба-ташта
биров-сеоски кмет
бијен-тучен, претучен
бодцка-бодља од јежа
братац-пријатељ
брљча- шашав, будаласт,
брљива-будаласта
бађавџија-нерадбик
битанга-лош човек, безобразник,
банзов(бандзов)-неразуман човек, тупавко
бараба-лош човек
блаи-блеје
буљав-разокав, једноглед, велике очи
буљина-птица сова
буљи-негде гледа, скривен поглед
булка-разбулкано зрно кукуруза на ватри, цревени мак
 
 
В
 
видело-светлост
врни се-врати се
врљај-бацај
влачези-дрвена направа за сточну запрегу
вртам-враћам
викам-зовем
вашљиво-прљаво
вурда бабо- врста млечног производа, узречица
вицкаст-шаљив, који зна вицеве
вуна кићо-узречица у шали
ванџирала-побеснела, полудела, гневна
вуцибатина-покварен човек, прљав и зао човек, лажов
вутара-женска сукња од вуне овце
ваћање-хватање,   сексуално злостављање  жена
вр’-врх
 
 
Г
 
газдарица-домаћица куће
гузица-задњица
гу-је
ги-их
гњевница-дневница
гумен- савитљив као гума
грнци-посуђе од печене глине
гол’-го
голем-велики
глувча-глув, недочује,
гужњак-задњица
гле-гледај
гузан-крив, грешан
гузоња-син високог државника на функцији
гадан-опак, зао
говно-гомно, лош човек, измет
гомњар-прљав човек
гаде један-прљав човек, поквареност,
гњидо једна-поквареност, дволичност
гадурија-поквареност, прљавштина, покварен човек
градина-башта
гагрица-скрчав човек, саможивеник
глибава-трома
губав-неком прљавштином обележен, са крастама
глупча-будала
глупав-будаласт
глувара-који само луња, ноћна луталица, иде од куће до куће,
голоигра-  грбља,
 
 
Д
 
детенце-дете
детиња-дечја
домаћица-супруга, жена домаћина
дупенце-дечја засњица, дечје дупе
дупе-задњица
дојдо-дођох
дом-кућа
дадем-дајем
држ му-држи га
де-узречица у говору
докурчи-досади
детињо-дечје
докурчило-досадило
до мојега-узречица, до курца, љутња
дрви се-ерекција  пениса-мушког полног органа, прави се важан
дркаџија-орални сношај мушкарца, који га дрка, љутња,несналажљив  мушкарац,
дада-старија сестра , сека, дода
дрљав- ујутру неумивен, неуредан
дрмбољ- стари назив за неки музички инструмент
двиска(дзвиска)-млада овца која се није јагњила
дуни му-дувај  устима
дупеста-велика женска задњица, згодна жена
дигал(дигнул) се-дигао се, пенис(курац) у ерекцији
драгичка-порука, абер, исказ поруке
динарче-динар, новац
 
 
Ђ
 
ђока-курац, пенис, зајебанција, шала
ђура-узречица, „шије му га ђура“, исказ незадовољства,
ђубре непрегорело-прљава особа,  поквареност,
ђувечар-особа која воли јело ђувеч, мајстор грнчар који прави   глинену посуду ђувеч, нерадник
ђилкош-непочишан младић на село, обешењак,
              *
Власотиначки речник › Порекло
www.poreklo.rs/2012/09/02/vlasotinački-rečnik/ - Кеширано
2 сеп 2012 ... б'з - зова, од које су се правиле цевке за мотање пређе за ткање на разбоју ...... на пијаци из планине у Власотинце(а и за подмиривање стоке) ... упесмама и причама (Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац).
http://www.poreklo.rs/2012/09/02/vlasotinački-rečnik/
 -наставиће се-

 
-наставак-
 Е
 
еве-ево
еооо-погрдна мушка шала на село, зајебанција, узречица,
 
Ж,
женче-млада удата жена
живо-све што се креће
жвајзне-удари
жвизне-утера
женка-жута цвећка у градини, жуто цвеће,
женски петко-мушкарац који ради женске послове
женска-жена, женска особа, млада девојка
 
 
З
збиберим-начукам, набијем, утерам
збрзи-утера
звизне-удари
заработил-зарада
зајебанција-шала, пошалица, подскочица
зајебавај-шала, задиркује, пошалица
зајеби ме-остави ме на миру, не досађуј
зезам-терање шеге, пошалица да се скрати досада
збије-утера
загуљотина-џандрлјав човек, чудна особа, незгодан човек, лоше нарави
зајебант,-шалџија, особа која ствара смех у друштву
загуљен-незгодан, неприступачан
зажуљија-особа која слабо види, млакавост
зајеба се-узречица, учинио грешку
зевзак-нерадник, приглуп
згуза-отпозади
загорела( загорел)-јака сексуална жеља жене и мушкарца на село
 
 И
искочил-изашао
испилило-искубао, очерупао
 
Ј
Јебем-сексуални чин
јес’-јесте
јеби се-узречица у говору
јеби га-узречица у говору
ју-узречица уговору
јебал-јебао, сексуални чин
јебем ги-јебем их, пошалица
јебе ми се-узречица у говору
јебана-жена после сексуалног односа са мушкарцем, трома особа, губитник,
јеботе-узречица, знак чуђења,
јебачина-сексуалност
јебиветар-несигурна особа, особа без поверења, неспособност у раду,  јебан-губитник,
јебање-секс
јебаја (јебал)-јебао, сексуални чин,
јебурљива-жена која много воли да се јебе, сексуална жена,
јебу се-полни однос мушкарца и жене
 
 
К
 
Курвинска-прљава посла, нечиста, жена која стално мења мушкарце,
Куј-који
к’д-кад
кумица-жена (супруга) кума
крвч’к-крв
крс’-крст
курац-мушки полни орган
кво-шта
куга-болест
кур’ц-курац, пенис
крши-ломи
курчи се-прави се важан
курајбер-мангуп
качамак-српски специјалитет од пројног(жутог) и белог брашна  куде(киде)-где
кравај-мала погачица
калај-средство за калаисање бакарних посуда,
компир-кромпир
куре-мало дете, дечје паче
курата срећа-лоша срећа, незгода, губитник,
керуша-женка  ловачког пса
кретен-будала
кучка-женка пса, лоша жена
курвештија-лоша жена, прељуба жене
куроња-мали дечак,
 
 
 
 
Л
‘лебац-хлеб
‘лебарник-фуруна за печење хлеба,
лепче-хлеб
локмаџија-пијаница, алкохоличар, похлепна особа
лопужа-лопов
липсоња-неухрањена особа,  млитав,
луша-пичка, вагина, женски полни орган, узречица:“чукам си лушу“,
локатори-пијандуре, алкохоличари
лочу-пију
 
 Љ,
 љубеш(Горњи и доњи)-уста или полни орган
 
М
материна- мајкина
матер-мајка
мунем-стави га
море-изречица у говору
мојега-узречица мушкарца у послу, курац, мушки полни орган, пенис
муда-мошнице мушкарца, мушка јаја
модар-плав
мрсомудоња-који ствара проблеме, лоша особа,
мати-мајка
матовилка-дрвена направа за мотање пређе, курац, мушки полни орган
манџа-јело
мустаћи-бркови код мушкарца
моја ме-узречица жена у говору
малечко-мало, није велико
малко-сасвим мало
мајмуну један-љутња на другу осубу, мајмуне један, глупак,
менђушар-особа која носи менђуше на ушима, млитава особа,
муж-ожењен мушкарац
мудоња-млак, тром, нерадник
манда се-скита се
мандало-скитара, бетзвредна особа, дрвена направа с којом се затварала дрвена врата
млого-много
мазгов-нерадник, тупава особа, себичност,
масница-модрица од  батина  по телу
мућкарош-лоша особа, стално нешто мућка, нерадник
мрс-свињокољ у јесен, маст, полни однос
              *
Власотиначки речник › Порекло
www.poreklo.rs/2012/09/02/vlasotinački-rečnik/ - Кеширано
2 сеп 2012 ... б'з - зова, од које су се правиле цевке за мотање пређе за ткање на разбоју ...... на пијаци из планине у Власотинце(а и за подмиривање стоке) ... упесмама и причама (Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац).
http://www.poreklo.rs/2012/09/02/vlasotinački-rečnik/
 -наставиће се-

[Мирослав Младеновић]

-наставак-
 Н
натрескам-набијем,
нанче-мајку ти
накарам-набијем
невеста-млада удата жена
начукам-набијем
нагузим-сексуални чин
нес’м-нисам
неје-није
напрај-направи
напсува-напсовао
не пиздари-не галами,
набутам-нагурам
најебао је-надрљао је
напичњак-женска особа која се прави важна, млада жена
најеба га-велика мука, у невољи
ник’д-никад
нејебана-жена без секса, невољна жена,
најебал си-надрљао си, у проблемима,
накарал-утерао
напраил-направио
непосолен-неразуман човек
натрти се-нагузи се
начукал-начукао, сексуални чин мушкарца
нумеје-не уме, не зна
 
 
Њ
 њума-узречица жена, њој
 
 О
оплајвазим-мушка пошалица
овам-пвамо
овуј-ову
овој-ово
од’мна-одавна
опасена-поједена трава у ливади, чакнута
‘оћеш-хоћеш
‘опрем-мушка пошалица
одјеби-бежи од мене, љутња, склони се
‘остар-оштар
отишеја (отишаја)-отишао
опалим-спалим, сексуалност,
омакнем-набијен, сексуалност
обед-ручак
одма’-одмах
отресем-начука, одјебем, сексуалност
омрси се-нешто јебе, јебачина, секс,
обесил га-мушка пошалица за  импотенцију, старост
оној-онмо
објаши-ујахати
опанци-обућа
 
П
поган-прљав човек,
погана-прљава жена
повитак-пелене
прди-пушта гасове
по списку-псовка целе фамилије
прљица-уста
пизда- пичка,  прљава особа, кукавица човек, преварант
печалбар-радник у надници, мучен радник,најамни радник у туђину
предузимач-приватни послодавац
прејеба-превари
прејебал,-преварио
посерем-љутња, незадовољство, нужда, измет човека
прокурцал-све потрошио
попиздио-разљутио се
пицајзла-кукавица, преварант
пичколизац-дволичњак, улизица
пичкара се-псује мајку
прцало-јебурљив, незрела особа
патка-курац, пенис, мушки полни орган
поголема-већа
прњка- њушка, нос
порасаја,-порастао, израстао
плакне-стави га
прдало-задњица, испуштање гасова
паница-чинија, тањир од печене глине
пичкица-згодна девојка
пиче-младо девојче, женски полни орган, мала девојчица
почекотина-који стално чека,  смиреност, стрпљивост, узречица“стара почекотина“
појеба га-превари га
п’шкаш-пашлаш, пушта гасове
пијандура-алкохоличар
пицопевац-превртљив мушкарац,
перуника-биљка са плавим цветом,
проодио-проходао
почел-почео
поје-пева
 
Р
 рђа-лоша особа, поквареност
работа-рад
рабаџија-трговац са запрежном стоком
раскурцал-све растурио, све потрошио, упропастио цео иметак,
разјеботина-лошо урађен посао,
рокне-удари
рутаво-јако, веома снажно, чврсто
размркала се-овца тражи овна да се пари
разбукарила се-свинја тражи вепра да се пари
разбуцал се-разјебао се,  неконтролисано понашање
рогоња-будала, насамарен
риђосана-добра риба, згодна жена, боја женске косе
роспија-покварена жена,
рундов-пас
распикућа-растурач  куће
разбуцана-разјебана, неочешљана жена, сеуксална жеља
рачеврљан-разбијен део крушке, набијено, последица ударца  каменом у главу
рекнуја-рекао
 
 С
спалим- утерм, натерам, набијем
стерам-натерам, набијем
сиса-дојка жене
сорта-врста, фамилија
спрегнем-савије, натегне, набије, утера
смрдљива-прљава жена, поквареност
стринка-стрина
семка-семенка, клица
совра-софра, трпеза за ручавање
смрдљиво-прљаво
стуј-с том
с’м-сам
сас-са
снајка-млада невеста, снаха, снаја
совце-са овцама
с’г-сад
скурцао-потрошио
сирома’-сиромах
стојко-курац, мушки полни орган, пенис
стр’на-страна
скрчав-циција, лош човек, недаје ништа, тврдица
скокам-набијем, утерам
стерам-натерам, утерам
сојка-птица певачица
само баје- гласно исказивање незадовољства, стално нешто прича
сивоњо-незналицо
спрегни се-намести се
спичкал-потрошио
смрдља-прљава
сврши-оргазам
струготина-отпадак дрвета после стругања дрвета  на пилани(стругари)
срамотичина-безобразлук, недолично понашање
стоко-љутња, увреда
скапља-трома особа у послу
спрдачина-неозбиљност
сероња-неспособност
скецан-лошег физичког изгледа
суртук-будала
срдито дете-наљутено дете
селски-сеоски
свитке-светлост, бубаљке које светуцају ноћу
седнуја-сео
стра’-страх
              *
Власотиначки речник › Порекло
www.poreklo.rs/2012/09/02/vlasotinački-rečnik/ - Кеширано
2 сеп 2012 ... б'з - зова, од које су се правиле цевке за мотање пређе за ткање на разбоју ...... на пијаци из планине у Власотинце(а и за подмиривање стоке) ... упесмама и причама (Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац).
http://www.poreklo.rs/2012/09/02/vlasotinački-rečnik/
 -наставиће се-

-наставак-
Т
турим-ставим
тетка-сестра мајке
там-тамо
туп-незаоштрен, мушка пошалица
тија-тај
тврд-мушка пошалица
тупаџија-онај који  нешто „тупи“, увек нешто поквари, поквареност
троши-ломи
тој-то
татко-отац
тојага-дрвени овчарски штап
тараба-истесана даска до метар дужине са шиљком на врху
тртоња-онај који се „трти“, доказивање у послу, свуда се наплиће, тикван-глупан
транакоп(будак)-копач, шиљата мотика
туца се-јебе се, врши сексуални однос
тврдица-шкрт
 
Ћ
 ћорча-има слаб вид, неналажљив, погрдна изреака према оном ко слабо види
ћорави-не види добро
ћуране-погрдна увреда  према мушкарцу
ћурко-погрда увреда према жени
ћускија-глупак, гвоздена полуга
ћутук-глупак, крњуга, суб одсечак одсеченог стабла букве
ћулавка- обележен неком маном : „има ћулавку на главу“ , чуперак дечака на глави
ћопша-погрдна изрека за оног што храмље, има једну краћу ногу, тром,
 
 
У
узо-узео
укачи-попео се
упрчил-дигао га, усправио се,
укоравија-укоравио, учврстен,
уапеш-уједеш
ујани-ујаши
утепаја-утепао, убио, батине,
умреја-умро
усмрдеја-усмрдео
 
 
Ф
  Фамилија-ужа породица
фртаљ-четвртина
 
Х,
 
 Ц
Цуне-пољуби
Цревар-погрдан назив за лоше људе у Власотинцу, нерадник,
цвика-плаши се
циганштура-погрдан назив за  лоше цигане, погрдан назив за лопове и лажове
цимир-узречица: „цимир пичка“, плачљиво дете,
цмиздри-плачљивко, дете које плаче без разлога ,
цинкарош-дволичњак, преварант, потказивач
цепанка-незграпни мушкатац,   дужни метар расцепаног облог дрвета,
 
Ч
 човка-глава
чукам-јебем, набијем, мушка пошалица
чукало-мушки уд, особа која много прича
чешире(чакшире)-панталоне ручно скоројене од вуненог платна(клашње)
чивта се-рита се
 
 
Џ
џандрљало-покварен човек
џерима-проклетство несрећа
џеремољина-пичка, погрдна женска шала, „пуста џеремољина свашта рађа“, женски полни орган
џибра-прљави остатак коштица шљива после печења ракије на казану, прљава особа, поквареност, погрдна увреда
џукела-будала
џомбав-нераван
 
  Ш
Шашав-лудцакст
Шија-врат
ш’ш’књ си-откачен блесав
шибне-удари
шугаво-неухрањено, прљаво
шуга-кожна болест
шупељка-музички инструмент окарина направљен од глине, погрдна мушка шала
шоња-несналажљива особа, погрдна  шала, приглуп
шмокља-погрдна шала, несређеност,
шипарица-млада свиња која се први пут пари, млада девојка
шпиртосан-превише уморан, без снаге
шврља-прељуба, пише оловком
шиљокуран-незрела особа, пубертетлије,
шилибајзер-недорасла особа, преварант
шиљеже-младо јагње од овце
Ш.Л.Б-шашав, луд и брљив, мушка пошалица:“ти си Ш.Л.Б“
шинтер-пас
шише-флаша, стаклена боца
* * *
 
Из рукописа:- ПСОВКЕ И РУЖНЕ РЕЧИ ИЗ ВЛАСОТИНАЧКОГ   КРАЈА У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ- ПОВЛАСИЊЕ(2012.г.Власотинце)-Аутор:
Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије
Постављено: 28.јул 2013.г. Власотинце југ Србије
              *
Власотиначки речник › Порекло
www.poreklo.rs/2012/09/02/vlasotinački-rečnik/ - Кеширано
2 сеп 2012 ... б'з - зова, од које су се правиле цевке за мотање пређе за ткање на разбоју ...... на пијаци из планине у Власотинце(а и за подмиривање стоке) ... упесмама и причама (Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац).
http://www.poreklo.rs/2012/09/02/vlasotinački-rečnik/
 -наставиће се-

[Мирослав Младеновић]

* * *

  -наставак-             
 РЕЧНИК  АРХАИЗМА И ЛОКАЛИЗМА
 
 A
 Аран-добар.
Ајс’-хајде.
Ален-црвен конац.
‘Артија-хартија.
Астал-сто за ручавање.
Ајде-Хајде.
Авлија-двориште куће.
Амбар-дрвени сндук за смештај жита, дрвени силос.
Арно-добро.
Амрел-кишобран.
Ама-узречица, ће.
Абер-порука.
‘Ајте-хајдете.
 
Б
Бил-био.
Башта-отац.
Бучка-дрвена посуда за бућкање маслаца од  овчјег млека. Бучкање-бућкање,  радња добијања маслаца из овчјег млека из бучке бућкањем млека.
Босиљак-миришљава биљка.
Баница-пита гужвара.
Б’ш-баш.
Бејо-Бех, кад сам био.
Сабор(собор)- народно коло, игранка уз музику свирача.
Бата-старији брат сестре и брата.
Бачал’к-пртљаг.
Берићет-богатство.
Бaњал- купао се.
Беше-било је.
Братко-другар.
Бија-био.
Брука-прељуба, срам, стид, неморал.
Брљча-будала, није при здравој памети.
 
В
Врта-враћа.
Викне-зове.
Вуновлачара-машина за влачење вуне, ради на речицама. Вутарица-дечја  вунена сукњица од грубог сукна (клашње).
Врца-канап исплетен од вуне.
Ви-вас.
Вртање-повратак.
Височина-високо.
Водил-водио.
Вампир-дух.
Викав-називају, зову.
Вача-хвата.
Врцани-надимак по „врци“-канапа.
Вршњик-сач, поклопац црепуље печења хлеба крај огњишта. Вани се-ухвати се у коло.
Ванул-ухватио.
„Врља“-баца.
Вршља-прљавштина, прави штету, нечасност.
Врљак-брдовита  планинска  стрмина  где се  једино „врља“(баца) каменом.
Врљија-вљио, бацио.
Вамилија-фамилија.
 
Г
Гаће-панталоне.
Гомна-лајна, човеков измет.
Градина-бача.
Горштак-човек који живи у планини.
Голем-велики.
Гњездо-гнездо птица.
Грањка-грана дрвета.
Гасраче-лимено купаста светиљка на петролеј(гас).
Гуте-кромпир.
Главата-глава.
Големијат-већи, повећи, старији.
Гајдарџија-народни музичар који свира гајде.
Гадно-лоше.
Грбина-леђа.
Греови-грехови.
Грваљу се-грле се.
Гица-рита се, опира се, удара се, одбијање.
Главурина-глупак, будаласт, велика глава.
 
Д
Дојдооше-дошли(торлачко-шопски).
Дејани-мучи се.
Д’нске-данас.
Д’л-узречица:дал, јели.
Д’њу-дању.
Дооди-долази.
Другар-друг.
Д’днови-дани.
Дом-кућа, завичај.
Добивал-добијао.
Дика-радост.
Дупе-задњица, гузица.
Дубало-помоћна дрвена направа за мало дете да прохода.
Дојде-дође, стиже.
Далечина-даљина, туђина.
Дом-кућа.
Друм-калдрмисани пут.
Душмани-лоши људи, злочести.
Дрозгов-дрозг птица певачица.
Д’-да.
Д’н-дан.
Девојчетија-девојке.
Доодили-долазили.
Двор-двориште куће.
Дос’г-досада.
Девојће-девојке.
Детево-дете.
ДЗмија-змија.
Дробил-дробио, замрсио.
Доодил-долазио.
Друшке-другарице, вршњакиње.
Добричина-добар човек.
ДЗвери-лоши људи.
Догураја-догурао.
Дигнуја-дигнуо.
Дос’г-досада.
Дош’л-дошао.
 
Е
Еве-ево.
Ел’-узречица, или, ил’.
‘Емпут-једанпут.
Епа-узречица  у разговору
Ебемлига-узречица у разговору.
‘Едеш-једеш.
 
Ж
Жњем-жањем.
Жената-жена.
Женче-жена.
 
З
Зврцне-зазвони.
Збирам-сакупљам.
Зивне-зовне, позове.
Зављил-зављио, одбацио, оставио.
Забрајиш-заборавиш.
Здравје-здравље.
Забрај’-заборави.
Залчак-парче хлеба.
Зевња-земља.
Запел-запео.
Зинул-зинуо, отворио уста.
Збор-реч.
Збори-говори.
Зарадује-развесели, обрадује.
Збиротина-различито сакупљено воће, сакупљено грабуљом сено на ливаду, различита гомила.
Загори-појачана жеља за  сексом.
Збирштина-окупљање људи, гомила, сеоска крстопутина, сокак. Зашеја-зашао.
Зажмурија-зажмурио.
Засрал-покварио, упропастио.
Зашашавеја-зашашавио, шенуо, ван памети.
Заврљија-заврљио, одбацио, оставио.
Заљубија-заљубио.
Запуштија-запуштио.
              *
Власотиначки речник › Порекло
www.poreklo.rs/2012/09/02/vlasotinački-rečnik/ - Кеширано
2 сеп 2012 ... б'з - зова, од које су се правиле цевке за мотање пређе за ткање на разбоју ...... на пијаци из планине у Власотинце(а и за подмиривање стоке) ... упесмама и причама (Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац).
http://www.poreklo.rs/2012/09/02/vlasotinački-rečnik/
 -наставиће се-

[Мирослав Младеновић]

-наставак-
И
Истрови-изгуби.
Ич-уопште.
Иш’л-ишао.
Изедем-поједем, умиљата узречица мајке према детету, умиљатост преме деци.
Иска-тражи.
Идење-одлазак.
Ишал-ишао.
Изоратим-изговорим.
Истрови-изгуби.
Ич-уопште.
Иш’л-ишао.
Искривил-искривио.
Испрскаја-испрскао.
Изгубија-изгубио.
Ишеја-ишао, одлазио.
 
Ј
Једанпут-једном.
Јест’к-јастук.
Једнуш-једном.
Јебаја-узречица у разговору.
Јед’н-један.
Јабуће-јабуке.
Јасење-Дрво Јасен са лепим мирисом цвета.
Јеђ-једи.
 
К
К’о-као.
К’д-кад.
К’во-шта.
Казувал-казао, говорио.
Куј-који.
Какој-како.
Каракаца-умиљато тепање мачки.
Казуј-кажи.
Куде-где.
Коричка-кора хлеба.
Кожук-кожух, прави се од штављене коже оваца.
Компири-кромпири.
Косов-кос птица певачица.
Кравајче-мали хлебић печен у пепелу огњишта.
Кука-жеравица од гвожђа с којом се меша жар на огњиште. Кладенац-извор планинске воде саграђен са каменом.
Кикотало-смејало.
Клашње-изаткана и уваљена вунена тканина у ваљавицу од вуне овце.
Курјак-вук дивља животиња.
Караконџула-плашило.
Копнеје-вене, секира се, туга.
Кришка-задњица жене,  исечено парче хлеба.
Карале се-свађале се.
Кушља- брдски коњ.
Кучето-куче, пас.
Кој’-ко.
К’ко-како.
Крушковача-ракија од дивљих крушака.
Крушак-место од дивљих крушака.
Кротко-мирно, сталожено, тихо.
Куфер-дрвени кофер.
Каца-дрвена посуда у кој се сакупљају шљиве за печење ракије на казану.
Кудеља-преслица са којој се преде вуна на вретену.
Киде-где.
Л
Ласица-лицица.
Лапов-лопов.
Лабаво-попуштање.
Лега-лежи.
Ленствовање-нерад.
Л’ко-лако.
‘Ладно-хладно.
‘Лад-хлад.
Леле-узречица лелекања (исказ незадовољства).
Ложица-каишика, прибор за јело.
Л’же-лаже.
Л’жов-лажов.
Лоче-пије алкохол, лиже млеко.
‘Леб-хлеб.
Л’жу се-воле се.
Лагаја-лагао.
Лозје-виноград.
 
Љ
Љутеница-специјалитет јела од љутих сувих паприка.
Љубил-љубио.
 
М
Мори-узречива у говору.
Матер-мајка.
Малко-мало.
Мајачина-нерад, шенлучење, ленствовање, шетња, забава.
Млого-много.
Маје се-не ради, лењствовање, нерад.
Малтерка-зидарски алат.
Мистрија-зидарски алат.
Малечко-мало.
Мочка-мокраћа.
Мами-зове, повикује, позове.
Мосте’-мали мостић, брвно  на потоку.
Момчетија-момци.
Мојега-узречица у разговору.
Мог’л-могао.  Мачће-мачке.
Момчето-момак.
Мужата-муж, супруг.
Могаре-магаре.
Мос’-мост.
Мечката-мечка.
Мерак-воља.
Мираз-девојкин дар, дукати, имање, некретнине, при удаји носи у кућу момка.
Мрсил-мрсио.
Море-узречица у говору.
Муваја-мувао, штеточина, поквареност, лоша намера.
 
Н
„На коњче“-свадбени обичај са  малим дететом  и снајком.
Нек’д-некад.
Научил-научио.
Нег’-него.
Носил-носио.
Натам-на једну страну.
Навам-на другу страну.
Ник’д-никад.
Нашо-наше.
Напраји-направи.
Нес’м-нисам.
Нече-неће.
Нећи-неки.
Несу-нису.
Нође-ноге.
Надничар-сезонски радник у печалбу или пољу.
Надница-новчана или робна вредност рада  сезонског радника за један дан  рада.
Немож’-неможе.
Наводаџија-уговарач удадбе и женидбе у стара времена, „наводи“ удаје и женидбе у село.
Мислил-мислио.
Никој-нико.
Нашеја-нашао.
Неслан-неразуман.
Начукаја-начукао, пијаница, превише попио алкохол.
Неје-није.
Носија-носио.
               *
Власотиначки речник › Порекло
www.poreklo.rs/2012/09/02/vlasotinački-rečnik/ - Кеширано
2 сеп 2012 ... б'з - зова, од које су се правиле цевке за мотање пређе за ткање на разбоју ...... на пијаци из планине у Власотинце(а и за подмиривање стоке) ... упесмама и причама (Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац).
http://www.poreklo.rs/2012/09/02/vlasotinački-rečnik/
 -наставиће се-

[Мирослав Младеновић]

-наставак-
Њ
Њи-њима, Ово, Њим, с њим.
Њи-њима, Ово, Њим, с њим.
Њума-њој, њу, к њојзи, код ње.
 
О
Отидне-отиде.
Ов’м-овам.
Онуј-ону.
Обед-ручак.
Обртам-окрећем.
Од’нем-одморим.
Одма’-одмах.
Ошишал-ошишао.
Ошљаци-измет.
Оодило-проходало, ходало.
Очокљане-ожиљци на ногама деце.
Онеј- узречица , они, ови, оне.
Ошав-воће.
Од-из.
Ор’л-орао птица грабљивица.
Ов’с-овас житарица.
Омамил-омамио.
Оратило-разговарало.
Ората-разговор.
Онакој-узречица, онако.
Одовде-одавде, порекло.
Орати-говори.
Оодил-’одио, ходао, ишао.
Оче-’оће, хоће.
Окне-зовне,зове.
Опанцити-опанци.
Оп’нци-опанци.
Оро-народно коло.
‘Оће-хоће.
Оскудација-немаштина, сиромаштво, без новца, бедан живот. Оџак-димњак куће.
Ооди-хода.
Ол’кша-олакша.
О’ладим-охладим.
Од’нем-одморим.
Оод-ход.
Омађијало-мађијима нанете чини ( враџбине) да се не воле.
Опрај-оправи.
Обук’л-обукао.
Ока- мера за тежину.
Отоше-отидоше.
Одговараја-одговарао.
Отишеја-отишао.
Опаметује-опамети.
Остареја-остарио.
Обрукаја-обрукао.
 
 
 
П
Превара-прељуба.
Подвешка-канап на женској плетено вуненој чарапи.
Постал-постао.
Причал-причао.
Писал-писао.
Помињујем-помињем, штедим, замена за  нешто.
Прати-пошаљи,
Повалим-похвалим.
Пладне-подне.
Мине-прође.
Писуј-пиши.
Печлба-одлазак на сезонски рад.
Питујем-питам .
Послал-послао.
Паница-дрвена чинија, тањир од дрвета.
Прдне-испустање  непријатних гасова.
Пица-женски полни орган.
Прооди-прохода.
Појдо-пођох.
Плећка-најбољи део меса од плећа  свиње.
Проодише-прођоше.
Пилитија-птице.
Појало-певало.
Прегорел-прегорео.
Пањ- пресечени део обла дрва буковине са кореном.
Претура-премешта.
Путањка-козја стаза.
Преодили-пролазили.
Потражил-потражио.
Послушал-послушао.
Пазука-недра жене.
Посадил-посадио.
Писувал-писао.
Поблизу-ближе.
Пандиљ-облекло, стари капут.
Покровац-покривка од козине, конопља и вуне за  тегљећу стоку. Пројде-прође.
Пораснул-порастао.
Праимо-правимо, радимо, израђујемо.
Покршил-покршио, поломио, направио штету.
Повисоко-на висине.
Паднуја-пао са функције.
Поодоле-ниже, доле.
Поганац-миш.
Просил-просио.
Патија-патио.
Педесе’-педесет (50).
Пцето-псето, пас.
Прејел-прејео, превише узео хране.
Песнопојци-певачи песама.
Протедза-протеза се, истеже се.
Пуздер-лош, није добро.
Прејде-пређе.
Промрља-проговори.
Појде-пође.
Проодила-пролазила.
Питувале-питале.
Помагал-помагао.
Појдо-пођо, пођох,пошла сам.
Пекмез-посластица од шљива.
Поприка-паприка.
Прозбори-проговори.
Прајиш-правиш.
Пландовање- овце лети  у подне  се  од  црућине одмарају у хладу.  Побра-другар, јаран.
Печаловина-сезонска зарада у печалбу.
Пустелија-женски полни орган.
Покусал-покусао.
Прамање-облекло, одећа и обућа.
Поранија-поранио.
Пошашавеја-пошашавио, будаласт, шенуо.
Пропаја-пропао.
Побрљавеја-побрљавио, ван памети, будаласт, неразуман.
Пороодаја-продао.
Потикаја-потикао, загубио се, побудалио, будаласт.
              *
Власотиначки речник › Порекло
www.poreklo.rs/2012/09/02/vlasotinački-rečnik/ - Кеширано
2 сеп 2012 ... б'з - зова, од које су се правиле цевке за мотање пређе за ткање на разбоју ...... на пијаци из планине у Власотинце(а и за подмиривање стоке) ... упесмама и причама (Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац).
http://www.poreklo.rs/2012/09/02/vlasotinački-rečnik/
 -наставиће се-

[Мирослав Младеновић]

-наставак-
Р
Работи-ради.
Радовал-радовао се.
Рипа-скаче.
Р’ж-раж, житарица.
Ровина-увалина где је некада  са површине копана руда.
‘Ранили-хранили.
Разврже-развеже.
Рагожа-рогозина од сдламе ражене.
Работи-ради.
Радовал-радовао се.
Руб-кора хлеба.
Руће-руке.
Разбој-дрвена направа за ткање черги(ћилима) , платна од вуне и конопља.
Разбуцана- појачан сексуални хормон,  појачана сексуалност.  Распуштеница-разведена и слободна жена.
Работија-работио, радио.
 
 
 
 
С
 
Сњега-са њим.
Сл’нце-сунце.
Сас-са.
Свак’-свако.
Св’ки-сваки.
С’г-сад.
Спи-спава.
Скитња-лењствовање, беспосличар.
Сњег’-с њим.
С’м-сам.
Спијење-спавање.
Синко-сине.
Спрсти-прстима.
Сирење-сир (крављи, овчји).
Собајле-рано ујутро, док сунце није изгрејало, у зору.
С’њало-сањало.
Спало-спавало.
Стра’-страх.
Стареји-старији.
Сњега-са њим.
Сл’нце-сунце.
Свак’-свако.
Сетија-сетио се.
С’њује-С њом је.
Сенћа-сенка.
Сећира-секира.
Слуђа-слуга.
Стареј-старији.
Сцепани-поцепани.
Стигал-стигао.
Српемил-спремио.
Слива- воће шљива.
Селска-сеоска.
Саир-срамота, грех, љага.
Стракан-стари војник (стари борац).
„Ситно“-мали број осталих дана служења војске.
Сирома’-сиромах.
Спаја-спавао.
Совра- ниски округли сто за ручавање са троношкама столицама. Строши-сломи, поломи.
Сврнуја-свратио.
С’г’л’м- није читав, није нормалан, ван памети, будаласт.
Св’ко-свако.
Старчуга-старац.
Старос’-старост.
 
 
Т
Тој-то. Туј-ту.
Тија-те, ови.
Татко-отац.
Турал-стављао.
Тепа-туче, батина.
Тропа-гласно говори, велика бука.
Тркаљало-превртало.
Тркаља-преврта.
Тојага-дрвени штап.
Троношка-  мала столица са три ногара.
Тарабе-остругане даске за ограду двришта.
Т’г-тад.
Толко-толико.
Такој-тако.
Т’кав-такав.
Т’кво-такво.
Тека-тај.
Трупулајест-округао.
Таланта-галама, гужва, проблеми.
Т’нке-Танке.
Тропаја-тропа, гласно говори.
Тереја-терао.
Т’ју-туј, ту.
 
Ћ
Ћиримиџија-печалбар, најамни радник: циглар , црепар и ћеримиџија. Ћиримиџија-печалбар, најамни радник: циглар , црепар и ћеримиџија.
Ћорав-добро не види, слеп.
 
У
Устанује-устаје.
Убаве-лепе.
Уроци-силе злих демона.
Уватим-ухватим.
Уздисал-уздисао.
Уживанција-уживање, радосни и срећни тренутак.
Устанује-устаје.
Укачи-попне, стави.
Умејал-умео.
Удзр’л-угледао се, загледао се.
Умрл-умро, преминуо.
Умислела-умислила се.
Уванем-ухватим.
Уване-ухвати.
Умочала-одбацила у коло, непристајање хватња момка до девојке у коло.
Украја-украо.
Узмувал-узмувао,  кретање.
 
Ф
„Фазан“-млад војник.
 
               *
Власотиначки речник › Порекло
www.poreklo.rs/2012/09/02/vlasotinački-rečnik/ - Кеширано
2 сеп 2012 ... б'з - зова, од које су се правиле цевке за мотање пређе за ткање на разбоју ...... на пијаци из планине у Власотинце(а и за подмиривање стоке) ... упесмама и причама (Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац).
http://www.poreklo.rs/2012/09/02/vlasotinački-rečnik/
 -наставиће се-

[Мирослав Младеновић]

 -наставак-
Ц
Црнчи-мучи се, превише ради.
Цел-цео.
Целивал-целивао, љубио.
„Цивилка“-служење војске ван касране  без војничих обавеза: у мабуланте, пошти.
Цунем-пољубим.
Царевица-кукуруз.
Цунем-пољубим.
Цавти-цвета.
Црнчи-мучи се, превише ради.
Цел-цео.
Целивал-целивао, љубио.
„Цивилка“-служење војске ван касране  без војничих обавеза: у мабуланте, пошти.
Цунем-пољубим.
Цвећка-цвет.
Цуре-девојке.
Целивување-љубљење.
 
Ч
Ч’с-час, тренутак.
Че-ће.
Чигра-веселост.
Чича-стриц.
Челенка-ожиљак на глави , белег од неког ударца детета  на чело главе.
Чкола-школа.
Чеврљуга-Шева птица певачица.
Ч’к-чак.
Чабрица-дрвена посуда у којој се музу овце.
Черга-ћилим изаткан од вине на разбоју са шарама.
Чес’-част.
 
 
Ш
Шушумига-превртљивац.
Шушеница-димљена сушена  вешалица меса.
Штрапћа-штрапка.
Шија-врат.
Шише-стаклена флаша за воду или ракију.
Шимшир-зеленика, зимзелено дрво.
Штета-превара, прељуба.
Шућка-луња, бесциљан човек, смуца.
Шоња-приглуп, несналажљив.
   Из објављене збирке песама на дијалекту::  АБЕР СА ПЛАНИНЕ (2011. Власотинце, “Млади Графичар”) , аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац, локални етнолог И историчар И писац песама И прича на дијалекту југа Србије, Власотинце  (страна 111)
Постављено: 28. јул 2013.г Власотинце, јужна Србија
Аутор: Мирослав   Б. Младеновић Мирац
Напомена: На крају збирке je  РЕЧНИК ЛОКАЛИЗМА И АРХАИЗМА
* * *
 
Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије
28.јул 2013.године Власотинце, југ Србије

                    * * *
•    Мирослав Младеновић локални етнолог Власотинце
3. септембар 2012. at 14:37 • Одговор
НАПОМЕНА:
„Власотиначки речник
Портал Порекло преноси речник народног говора и речи из Власотиначког краја, Горњег Повласиња, које је прикупио локални етнолог Мирослав Младеновић
„-Прикупљање речи народног говора Горњег повласиња у власотиначком крају, наставља се све до овог септембра 2012.године радећи као наставник математике ОШ „Браћа Миленковић“ у село Шишава-Ломница. Нарочиту помоћ у сакупљању старих речи на дијалекту овога краја од 2007.године до 2012. године су ми пружали ученици ове осмогодишње школе, а лично стваралачко исказивање путем објављивања три збирке песама на дијалекту овога краја-нажалост о свом трошку:ПЛНИНСКА ОРАТА (2008.г.), ПЕЧАЛОВИНА (2011.г),АБЕР СА ПЛАНИНЕ (2011.г), а у рукопису су и ПЕЧАЛНИК (завичајне приче.легенде, предања, изреке,здравице,клетве..-са речником старих архаичним речима локализма), ПЕЧАЛБАРСКА ПИСМА, МОЈЕ ПРИЧЕ и још рукописа о сакупљеном народно културном благу свога народа из прошлости власотиначко црнотравско власинско лужничкога краја.
Мирослав Б. Младеновић Мирац, локални етнолог и историчар и локални писац прича и песама на дијалекту југа Србије, Власотинце, Република Србија
3.септембар 2012.године Власотинце, Србија
                     *
Власотиначки речник › Порекло
www.poreklo.rs/2012/09/02/vlasotinački-rečnik/ - Кеширано
2 сеп 2012 ... б'з - зова, од које су се правиле цевке за мотање пређе за ткање на разбоју ...... на пијаци из планине у Власотинце(а и за подмиривање стоке) ... упесмама и причама (Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац).
http://www.poreklo.rs/2012/09/02/vlasotinački-rečnik/
 -наставиће се-

[Мирослав Младеновић]

 -наставак-
  * * *

Власотиначки речник
Портал Порекло преноси речник народног говора и речи из Власотиначког краја, Горњег Повласиња, које је прикупио локални етнолог Мирослав Младеновић
Власотиначки речник › Порекло
www.poreklo.rs/2012/09/02/vlasotinački-rečnik/ - Кеширано
2 сеп 2012 ... б'з - зова, од које су се правиле цевке за мотање пређе за ткање на разбоју ...... на пијаци из планине у Власотинце(а и за подмиривање стоке) ... упесмама и причама (Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац).
http://www.poreklo.rs/2012/09/02/vlasotinački-rečnik/
                  *
Власотиначки речник › Порекло
www.poreklo.rs/2012/09/02/vlasotinački-rečnik/ - Кеширано
2 сеп 2012 ... РЕЧНИК АРХАИЗМА И ЛОКАЛИЗМА. A .... Власотинце- Аутор:Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац ...
http://www.poreklo.rs/2012/09/02/vlasotinački-rečnik/

                           * * *
    Narodna književnost u vlasotinačkom kraju-Gornje Povlasinje - MyCity
www.mycity.rs/.../Narodna-knjizevnost-u-vlasotinackom-kraju-Gornje-Povlasinje.html -Кеширано - Слично
20 мар 2010 ... 20. март 2010. године Власотинце Мирослав Б. Младеновић Мирац Прилог: Postovani M. ...... РЕЧНИК АРХАИЗМА И ЛОКАЛИЗМА .
http://www.mycity.rs/Srpska-knjizevnost/Narodna-knjizevnost-u-vlasotinackom-kraju-Gornje-Povlasinje.html

                 * * *
PEČALNIK ( Zavičajne priče, Legende, Predanja, Zagonetke...)
www.mycity.rs/.../PECALNIK-Zavicajne-price-Legende-Predanja-Zagonetke_5.html -Кеширано
20 мар 2010 ... РЕЧНИК АРХАИЗМА И ЛОКАЛИЗМА A 'ајд- хајде .... -наставак- 20. март 2010. године Власотинце Мирослав Б. Младеновић Мирац.
http://www.mycity.rs/Nasa-pisana-dela/PECALNIK-Zavicajne-price-Legende-Predanja-Zagonetke_5.html
                                       * * *


РЕЧНИК ЛОКАЛИЗМА И АРХАИЗМА-Vlasotince    Ned Jul 28, 2013 7:22 pm
   

________________________________________
 Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац, локални етнолог и писац песама и прича на дијалекту југа Србије
http://danubius.bestoforum.net/t9249-105610451063105310481050-105110541050104010511048104710521040-1048-10401056106110401048104710521040-vlasotince

                         * * *



Narodni govor i reči iz Vlasotinačkog kraja - Gornje Povlasinje ...
www.vokabular.org/forum/index.php?topic=1544.0 - Кеширано - www.vokabular.org/forum/index.php%3Ftopic%3D1544.0+znepoljska+oblast&tbo=1&sa=X&ei=l2MzUt-mLMbesgaZkYHwCA&ved=0CCYQHzAC" class="postlink" target="_blank" rel="nofollow">Слично
10 нов. 2007... Lužnice, Znepoljske oblasti(Bugarske-Trna i drugih gradova)-ostavilo dostatraga , kao i upotreba turcizma u govoru i staroslovenskih reči.
http://www.vokabular.org/forum/index.php?topic=1544.0
Miroslav Mladenovic nasta
члан
   
  Ван мреже

Организација:
Osnovna skola
Име и презиме:
Miroslav Mladenovic
Поруке: 57

Narodni govor i reči iz Vlasotinačkog kraja - Gornje Povlasinje
« у: 19.36 ч. 10.11.2007. »   



________________________________________


NARODNI GOVOR I REČI IZ VLASOTINAČKOG KRAJA-GORNJE POVLASINJE
Negde sedamdesetih godina sam počeo da se bavim prikupljanjem reči iz naroda u Gornjem povlasinju.sa centrom sela Svođa, pa sve  u selima oko Vlasotinca, brdsko planinskog dela. Uočio sam da se ovde govori narodnim dijalektom, a da je književni jezik u upotrebi samo u školama, ali i oni koji su učili u školama tim jezikom se uopšte nisu služili u svojoj porodici i svome selu. tako je i danas skoro slično  na početku 21. veka-svi naseljenici iz toga kraja ja rubu grada vlasotinca, služe se mahom svojim narodnim jezikom, bez prihvatanja  govornog jezika   čistih vlasotinčana. naravno da je taj govor izgubio dosta upotrebnih reči iz prošlosti, pa sam svojim sakupljanjem rešio da ostavim trag tog govornog  jezika iz vremena 19 i 20 veka na području Gornjeg Povlasinja  u vlasotinačkom kraju. Primetno je da sam prilikom prikupljanja-a i kontakta i kao dete i kao učenik i prosvetni radnik-i sam rođen u ovom kraju, primetio da se naseljavanjem ovoga kraja sa svih strana:Kosdova, makedonije, Kopaonika, sa Vlasine, Crne Trave, Lužnice, Znepoljske oblasti(Bugarske-Trna  i drugih gradova)-ostavilo dosta traga , kao i  upotreba turcizma u govoru i staroslovenskih reči. Ovde ima i  bugarskog dijalekta- mupotrebu i njihovih reči, turskih reči, makedonskih reči, onda upotreba naglaska kosovskog dijalekta. Zanimljivo je da se u selima:Svođe, Gornji Orah(Lukačevo, Ćuove, Pržonje), Dobroviš-mogu ćuti reći iz lužnićko-bugarskog dijalekta poput: Oče(Oće), neče(neće), Oknu ga (viknu ga-zove ga), onda u selima :Gornji Dejan, Kruševica, Ravni Del, Crna Bara i još nekim –može čuti kod starijih ljude negde sedamdesetih godina reč KIDE(Gde) ili pak u selima: Ravna Gora, Lopušnja nile optrebne reči: Lasica(Lisica) i Lapov(Lopov). Primetno je da se u ovim seloima zadržao narodni govor onaj sličan iz crnotravskoga kraja-poput upotrebne reči:bil(bio), išal ili iš’l(išao)-dok se u samom gradu Vlasotincu i okolnim selima-prigradskog  dela-Boljara, Manastirišta, Šišave, dela Lomnice, Sredora, Skrapeza, Lipovice, Dadinca i još nekih okolnih sela- upotrerba reči: BIL je sa BIJA(bio) ili DOŠAL-DOŠEJA(došao). naravno da taj upotrebni narodni govor se zadržao u sličnom obliku i u selima i u gradu.naravno danas pod uticajem televizije se taj narodni jezik polako gubi, a u samom gradu tamo gde sus grupno doseljavali planinski gorštaci-polako postaje asimilacija gogvornog jezika u „prostu većinu“-bilo „seoskog“ ili „varoškog“ govornog područja.Negde do devedesetih godina 20. veka govor4ni jezik se koristio u pisanju pečalbarskih pisama-umesto književnog jezika, a danas se komunikacija vrši telefonom i više se nepišu pisma, pa se polako gubi izvorni narodni govor i jezik. Naravno da taj jezik je bez gramatike i paseža, pa se kaže često da  u ovom području ima samo jedan ili dva padeža. Evo primera:“kude si bil-bil sam u Vlasotince“-odokle ideš-idem iz  Vlasotince.“ Ostavio sam  traga i  o tim pečalbarskim pismima, koja sam objavljivao u  lokalnom listu „Vlasina“.Sve napisane reči su bile u upotrebi u mome detinjstvu u porodici i selu, a  srećivanje po abecedi mi je pomogao i članak NARODNE PESME I REČI IZ CRNE TRAVE U ZAPISIMA MIODRAGA POPOVIĆA-Staniša Vojinović. Vlasotinački zbornik boj 2, 2006.godine Vlasotince.
U nastavcima 'u napisati re;i po azbucnom redu. pozdrav Miroslav mladenovic  10.niv.2007.g Vlasotince

                       * * *
Planinska orata-zbirka pesama na dijalektu "južnjaka&qu - MyCity
www.mycity.rs/.../Planinska-orata-zbirka-pesama-na-dijalektu-juznjaka.html - Кеширано
20 мар 2010 ... Аутор :Мирослав Б. Младеновић Мирац Власотинце. 2008. ... ГодинеВласотинце Мирослав Младеновић наставник математике и . .... ПИСУВАЊЕ ПОВЛАСОТИНАЧКИ ..... Речник локализама и архаизама: стр.
http://www.mycity.rs/Poezija/Planinska-orata-zbirka-pesama-na-dijalektu-juznjaka.html

 Печалбарска писма из власотиначког краја › Порекло
www.poreklo.rs/2012/.../pečalbarska-pisma-iz-vlasotinačkog-kraja/ - Кеширано
17 сеп 2012 ... Печалбарска писма из власотиначког краја ... писац песама и прича надијалекту југа Србије Мирослав Б. Младеновић Мирац ... Преданча (Г.Дејан) општинаВласотинце… ...... РЕЧНИК ЛОКАЛИЗМА И АРХАИЗМА:.
 http://www.poreklo.rs/2012/09/17/pečalbarska-pisma-iz-vlasotinačkog-kraja/                 
                       * * *

Blic Online | Sutra se obeležava Dan maternjeg jezika | Komentari
www.blic.rs/Vesti/Drustvo/236688/Sutra-se...Dan.../komentari - Кеширано
20 феб 2011 ... 2007 Narodne pesme i igre iz vlasotinačkog kraja‎ - Постова: 2 - 11 нов. 2007 Више ... Власотинце Мирослав Б. Младеновић- Мирац локални етнолог ...Forum, Tema ... Речник локализама и архаизама: стр. 131-132.
  http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/236688/Sutra-se-obelezava-Dan-maternjeg-jezika/komentari
                           
          * * *
Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије
Постављено:  18.септембар 2013.године Власотинце република Србија

[Мирослав Младеновић]

МАЈКИН ПАКЕТ

К'д прв' пут појдо,
Да си се одвaјам,
Од најмилији у кућу,
Тој беше печалба.
Младом печаловнику,
У рану пролет,
К'д поче да поје,
Мило пиле чеврљуга,
Мајка пакет спрема.
У тај пакет се тура:
Сирење, баница,
Малко сол и јајца.
Преврзан са стране,
Сас врце од конопље,
Да има 'рана
Докле се сас воз
Стигне  у бели свет.
К'д се стигло за  у чколу,
Појдо поново  у далечину.
Опет мајка пакет спрема:
Т'г су беле и црне чарапе,
Исплетене од вуне,
Плетене рукавице са шалом,
Малко бели лук и ален конац,
Да ме од убаве девојке,
Мајка заштити од уроци.
Стиже женидба, деца..
Опет с'г стара мајка,
Своме сину пакет спрема.
То што матер у пакету спрема
Тој га у свету нигде нема.
На унуци тури шушенице,
За снајку омесену баницу,
А још коју плећку меса и  сланине,
Које кило лука и компира,
Млека, сирења и масла
Посиреног и избучканог
У дрвеној бучки,
А све то омота у 'артије
Онеј од џакови
Ил' од   прочитане новине
Које с'м доносил дома
Да си потпаљују шпорет,
Још и литру шљивовице.
Моја стара мајка,
Све то поспреми у пакету,
Преврже сас  црну врцу,
Из ћошку тојагу спреми,
Па отвори врата и лесу,
Да јој син  на тојагу
Сас пакет крене.
Увек стара мајка и  башта,
Искоче и испрате сина.
Татка цунем у руку,
А мајка ме исцелива ,
Па у сузама са пакетом,
Одем са тугом  да пешачим,
Више десетина километара,
По козјим стазама планине,
Све док не 'уватим друм.
Живот ме ударил болно!
Неидем ник'д  више у село,
Пешке из планине са пакетом,
Мучила се моја стара мајка
Да донесе сину,снајки и унуцима:
Баницу, сирење, ошав,
Осушене љуте паприке
Нанизане онако црвене
За љутеницу и чорбу,
Плетене беле чарапе,
И ален конац од уроци,
Сас босиљак омирисане.
Такој се отворе  врата
Навири остарела мајка
Нас сл'нце огреје.
Разврже се пакет на астал,
Па се подели кво коме
Донела  остарела мајка.
Често се на баницу
Од слова новина,
Прецртавала слова,
Па су само син и  унука
Јели сукану баницу ,
А остало унук и снајка.
То што у пакету
Матер моја спрема
Тој га нигде
У белом свету нема.
Године  некако проодише,
Некад моје село нестану,
Осташе само старци и огњишта,
Све ређе ми пакет од мајке стиже.
Остарела мајка и башта
Пакет ми прате по некога.
Ал напише  искривљеним словима
Остарел башта сас наочаре:
„Овој за мојега сина Миросова
За снајку, унука и унуку
Поздравља  ви млого ,
Ајде у здравје , сас поздрав
неј ви бог  сачува бог чува
од свакојака  зла и душмани
матер и башта од Преданчу“ .
Оста  само пусто село
Кућа зарасте у коров
Све некошено, њиве у корову
Ошав пропада и празне каце
Стари обор, племња и стаја
Кокошарник и свињац
А тужно горштаци ми рекоше
да се моја родна кућа
сама од себе  урушила.
У јесење дане мога дома
У  авлији и шљиварима
Још по која веверица
Тако сврне на ораси.
Мени је срце пукло,
Душа ми је празна.
Немам снаге да то гледам,
Па више не одлазим у село.
Само оста да у мени живе ,
Весела сећања  пунога  живота,
Остарела мајка, огњиште,
Пакети , идење и вртање.
Нема више мајке и татка,
Одоше са овога света,
Нема  живота у планиини.
Само  је тужно у пролет.
Тако још у планину поју,
Убаве песме пилитија:
чеврљуга, косов и дрозгов.
По који ор'л сас висине.
Погледа тужно моје село,
У коме се  нек'д   радовало,
Појало, жело, плело,
Ткало, везло, косило,
Седењковало, свадбовало,
Славило, играло,
Удавало и женило.
У печалбу туговало,
Ал увек  дома вртало,
Убаво и весело живело.
10 јул 2010. године Власотинце


Из објављене збирке песама на дијалекту југа Србије:-АБЕР СА ПЛАНИНЕ,2011.г. Власотинце, “Млади Графичар” (страна  23)
Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац, Власотинце
Постављено: 18.септембар 2013.г. Власотинце, југ Србије

zapisi 23
bibliografije.nb.rs/bibliografija/cip/cip201112/zapisi23.html - Кеширано
CIP - 676. МЛАДЕНОВИЋ, Мирослав, 1948- Абер са планине : песме / Мирослав Б. Младеновић Мирац ; [фотографије Мирослав Б. Младеновић Мирац].
   *

ЛИПА У ПЛАНИНИ

Нек'д још ко' дете,
Кд с'м иш'л у воденицу,
Мирисал с'м липу,
Која беше голема,
Покрај речицу Бистрицу,
Која се уливала у Власину.
Височина мени до небо,
Израсла б'ш на путањку,
Куде смо преко мосте',
Преоодили у воденицу.
Тај мирис ме т'г омамил,
Д' с'м од башту потражил,
Да си посадимо липу.
Татко ме т'г послушал,
Па отиде у место Лом,
Куде ги испод кућа,
Према нашо Бучје,
Има толко големе,
А и онеј малечке,
Д' си ги овчарице,
Цел д'н носиле у пазуке,
Да си ги миришу,
Д' тугу за момчетија,
Такој л'ко гу протерују.
Посадил гу татко сас песак,
У наш мил' двор куће.
Липа расла како и ми,
Па голема поче да цавти,
К'д порасосмо ко момчетија.
Туј с'м испод липу писувал,
Нек'д тужна љубавна писма,
Нек'д уздисал за девојчетија,
Што ги туј нема поблизу.
Такој к'д дојде седми јул,
Липа се расцавти млого,
Цел комшилук омами,
Па си собајле сви весели,
Онакој се л'ко ишло,
Да се работи у поље,
А на подне су доодили,
Да се одморе под липу.
Оратило се и кикотало,
А и спало под липу.
Само се на двор куће,
Испод туј липу тури,
Неки пандиљ па легне,
А турали смо покровац,
Нек'д татков клашњен капут,
А и онуј нову рагожу,
Онакој се л'ко успи.
С'њало се и убаво спало,
Па се л'ко у поље работило.
Липа у двор села у планини,
Мирис је ветром носила,
Такој долеко до друга села.
Увече и ноћу липа мирисала,
Па се такој сањарило,
Л'ко и слатко спало,
А често на месечину,
Испод липе и сањарило.
Оста мирис липе у планини,
Покрај моје урушене куће,
Корова у двору испод липе.
Па такој с'г к'д пројдем,
Улицом моје вароши ,
Покрај кућа дрвореда,
А и на прозор куће,
Негде далеко из шуме,
Осетим опојни мирис липе.
Мени такој арно на душу ,
Па се сетим липе у планини.

19. јул 210. године Власотинце

Из објављене збирке песама на дијалекту:- АБЕР СА ПЛАНИНЕ(2012.г.Власотинце, “Млади Графичар”), страна: 48
Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије
Постављено: 18. септембар 2013.г. Власотинце југ Србије
  *
БРАЦА ГОЦЕ

-Куде појде Брацо.
- Појдо киде твоји у Преданчу.
Еве смоје коњче сврну куде тебе у Крушевицу, па ћу да одим куде течу Благоју и тетка Мару и тетка Зорицу на славу.

Понесо ми малко балонче од наше вино, ел знам теча млого је мераклија за вино, а ћу си узнем мало онија ваши планински компири за печење у огњиште и релну шпорета, па сас сирење и вино на седењкање ће буде та боли работа.

Носим им мало и ошав, ел тетка Мара воли онеј наше дуње, мушмуле, крушке арнавутке.
Еве за децу донесо малко и на вас од грозје што га на низе чувамо у стару кућу, ал се већ прекарало, па нек деца малко си се почасте.
-Брацо еве да пробаш овуј крушевачку љуту ракију уз мезелак од кисел купус и поприке из кацу, па се усили и ујани коња па пут пред ноге за Преданчу куде моји на славу.

Е мој брацо и мен се иде ал знаш кава је ситулација да нам је забрањено да ми комунисти, а још и учитељи идемо по славе, ће ни искару и из партију и из школу.
Ајд иди у здравје и поздрави моји у село и твоји у Црну Бару.

Из рукописа ПЕЧАЛНИК (Власотинце, 2012.г)-Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац
Постављено: 18.септембар 2013.г. Власотинце југ Србије
 
 *

СЕЛО МОЈЕ У ПЛАНИНУ

Село моје с'г си само у планини,
Тамо ми оста срце и душа,
Да се маје по пусте ливаде,
Некошене цвету и прецвету увеле.
Зарасле у коров и трњаци.
Пусте њиве опустеле у коров,
Куде се нек'д сејало и жело,
На опустела гумна врло,
У амабре жито турало,
Ов'с, р'ж и жута царевица.
Куће под катанцима и корову,
Једна по једна у рушевини,
Дворишта урасла у шипражје,
Урасле путељке овчара и говедара,
Путеви до кућа и њива,
Подивљале крушке, шљиве и јабуке,
Још по који орах се виори,
Поред трошних оронулих кућа.
Урасли у траву и наши сокаци,
Куде смо се ко деца играли.
Још по који димњак се дими,
Неке старице погрбљене у црнини.
Ој ти планска реко моја Власинице,
Моји извори, и речицо Бистрице,
Д'л памтиш све што је било,
К'д су турци у ханови били,
Од Власотинца, Дејана, Свођа,
Ора, Тумбе до Црне Траве.
Где су млеле проју и р'ж воденице .
Поточаре и ваљавице добро памти,
Оне су ни 'леба и облекло давале,
Те нас у животу у тешка времена,
Наш род и пород вековима одржале.
У њима су хадуци зиме зимували,
У колибама овачара јатака јатаковали,
Ноћу у белим тоскама на чукама,
Уз зурле и гајде ноћима:
Певали и Хајдучко оро играли
Турске караване пресритали,
Са њима борбу за слободу водили,
Са младим овчарицама љубав водили,
На славама рујно вино пили,
Уз гусле јуначке песме певали ,
Често у борбама са турцима,
Своје главе и живот давали,
А у песмама по делу остали:
Ђура, Станко, Младен, Илија,
Белкић, Стреља, Петко, Неша, ..
Да памтиш све наше јунаке,
А и злодела турчина крвника,
Што нам у ропству зулум чинише,
Нашу мушку децу у јаничаре одводише,
Наше младе жене и девојке обљубише,
Па осташе многа места по хајдуцима,
И петовековнога турскогога ропства.
Да памтиш злодела крвника бугара,
Како су у два рата палили, клали,
Убијали и злодела велика чинили,
А на спомен плоча траг оставили.
Село моје с'г си само у планини ,
Д'л се сећаш игранке и седењке,
Вашара, слава, свадбе и Божића.
К'д су у пролет појале девојке,
У лето желе, сено збирале,
Туговале и песму појале,
Песмом печалбаре момчетија:
У планину сас овце дозивале.
Село моје с'г си само у планини,
Сећаш ли се к'д смо се радовали:
На прве бонбоне и грумен шићера,
На прве пиротске гумене опанаке,
На прву перлон кошуљу и сандале,
На први ожет клас жита,
На терања жита двоколицом у воденице,
На први печен р'жен 'леб у црепуљу,
На прву испијену чашу ракије,
На месечини испред задруге села,
На прво девојачко миловање,
На први одлазак у печалбу,
Првог растанка од сестра и браће,
Првог растанка од татака и мајке,
Одласка негде у даљине неповратка.
Село моје с'г си само у планини,
Да ли још рано зора свиће,
Кроз пропланке ливада и шума,
Да ли памте извори моји,
На којима сам 'ладну воду пио,
У тестију воду жетварима носио ,
Косачима хладио ракију на кладенац,
Зими кроз снегове на Свети Јован:
Китио га босиљком и жутим женкама.
Село моје увек ћу те у срцу носити,
Сећања на жуту проју и свињске опанке,
Црвене и лепе овчарице и жетварке,
Првих пољубаца младих девојака,
По вашарима од Власотинца, Свођа,
Преко Златићева, до Чобанца.
Село моје с'г си само оста у планину,
Ми те негде стално сањамо ,
Још нам оста слика твоја ,
Да са тобом у нашим мислима,
У тузи за твојим нестанком,
Проведемо у боли и патњи,
Овај наш тежак остатак живота.
17 јул 2010. године Власотинце

Из објављене збирке песама на дијалекту:- АБЕР СА ПЛАНИНЕ(2012.г.Власотинце, “Млади Графичар”), страна:42
Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије
Постављено: 18.септембар 2013.г. Власотинце југ Србије

  *

[Мирослав Младеновић]

ВРЦАНИ

К'д бех 63. године 20 века,
Печалбар циглар и црепар,
У Наталинцима крај Тополе,
А онда и каснијих година,
У Аранђеловцу, Великој Плани,
Паланке, Смедерева, Крагујевца.
Селима :Марковцу, Колару,
Клоки и другим селима,
Нас србијанаце са југа Србије,
Ето шумадинци и смедеревци,
Наденули нам надимак: „Врцани“.
Наравно надимак добисмо,
На нашу јужњачку реч „Врца“,
Која у тумачењу значи: Канап.
И данас се често чује:
„Вежи си врцу на панталоне.
Врцу си забраил да вржеш.
Подај ми врцу да вискам.
С врцу си отидо долеко.
Цигларски калуп,
Мистрију и малтерку,
Уврзал сам у врце,
Па све тој турил,
У печалбарску торбу.“
Често када се потражи,
Неко од земљака из краја,
Онда се од шумадинаца,
Овако чује и узречица:
“а онај врцан, знамо га“.
Тако ето свуда где смо,
Нас по јужњачком дијалекту:
Са Власине, Црне Траве;
Селима власотиначкога краја,
Препознају по речима.
Па и по врци-канапу.
Ми смо увек шаљивџије,
Често знамо да се нашалимо ,
И на свопствен рачун.
Никада се не љутимо,
Што нам ето шумадинци,
Наденули надимак:“Врцани“.
Ми се тиме поносимо,
А и никада се неодричемо,
Свога корена и завичаја .

20. јул 2010. године Власотинце

Из објављене збирке песама на дијалекту:: АБЕР СА ПЛАНИНЕ (2011. Власотинце, “Млади Графичар”) , аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац, локални етнолог И историчар И писац песама И прича на дијалекту југа Србије, Власотинце
Постављено: 18. септембар 2013.г Власотинце, јужна Србија
Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац

*
Л'ЖУ СЕ

Л'жу се момчетија и девојчетија,
Онај Радивоје и Милица,
Св'ки д'н иду совце,
На исту стр'ну по падине,
Помешу ги на Ђорчев Рид,
Па ги пусте по утрине,
А они се по папрат у Полом,
Милују, грваљу и целивују,
Такој им овце дома
Слабо млеко доносе.
Па ги матере у село бруку,
Да ги раставе да се не л'жу,
Ел ем овце гладују
Ем Радивоје у печалбу не иде,
Ем Милица бега од жетву,
К'д овце могу да напасу,
Стареји по кућу
Бабе, деде и стринке.
Голема таланта наста по село,
Оће да ги растаје
Да се више не л'жу.
Отидоше им матере
Куде старејог Стојана Вершулу,
Да потраже помоћ од њега.
„Аман Чича Стојане помагај,
Овце ни гладују, имање пропада,
Нит оће у печалбу, нит у жетву,
Нешто ги омађијало,
Нерастављу се, кво ћемо“.
Стари мудри старац Стојан ,
Мало ућута, па прозбори:
„небојте се ће се убаво све реши,
С'м кротко и без викање,
Деца си се л''жу,
Тој си је такој однавек било,
Па и ми смо били млади,
Ће све решимо какој ваља,
Бог ће све да опрај“.
Повика Чича Стојан
Радивоју и Милицу
Да ги суочи сас лагање.
Мудри Чича Стојан ће:
„Децо моја ви се л'жете,
Ел тој озбиљно мислите!“
-У глас Радивоје ми Милица:
Онакој посрамљено
Савише своје главице,
Па одговрише тихо:
„Такој си је Чича Стојане“!
-На тој ће Чича Стојан:
„е па моја децо, с'г је решено,
Ти Радивоје у печалбу,
Паре да зарадиш за свадбу,
А ти Милице да жњеш,
Да има берићет за удадбу,
Дарови да спремаш.
Овце ће чуву деде, бабе
А вам децо моја благослов!
Да се ујесен провеселимо,
На свадбу и удадбу,
Да се опијемо сас ракију,
Пушке да пуцамо,
Јабуку да гађамо,
Даровима да ни дарујете
Ново гњездо да праите
Сас крила да високо летите,
Пород да имате млого.
Е с'г 'ајте у здравје децо моја.“
Такој све и беше селска мука
Сас Радивоју и Милицу.
Радивоја оде у печалбу,
Милица весело сас срп жела,
Убаве песме у жетву појала,
Совце плела, везла и појала,
Свог драгог из печалбу чекала,
Убаве дарове спремала.
Најесен се свадба напраила,
Уз весеље и трубачи
Пријатељи радост имали,
А другу годину и унучиће
У срећу и радост дочекали.
Овце и даље пасу по падине,
Радивоје и Милаца у даљине,
Ал у сваку пролет радосно,
Им се деца сас јагањци,
Игру по долине и гарине.
Ете к'д се двоје млади
На село к'д се двојица млади л'жу,
Тој нека је за село милина,
Такој су поручили Радивоје и Милица.

13 јул 2010. године Власотинце
Из објављене збирке песама на дијалекту:: АБЕР СА ПЛАНИНЕ (2011. Власотинце, “Млади Графичар”) , аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац, локални етнолог И историчар И писац песама И прича на дијалекту југа Србије, Власотинце
Постављено: 18. септембар 2013.г Власотинце, јужна Србија
Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац

*
КОМИТА АНЂЕЛКО
5. мај 2011. у 11:55
На планинском вису крај колибе
Стара дружина комита јатаковала.
Зими зимовала и руно вино пила,
А лети младе овчарке љубила.
Од петовековно турко росптво ,за српску слободу се борила.
Комитски барјак у планину носила,
годинама турцвима пркосила.
Међу комитама беше и Анђелко,
Стари хајдук и јуначина,
Што са браћом и дружином,
Турске караване и јаничаре,
Са бритком сабљом пресрита,
Па јуначки у борбу за слободу,
Много глава од бритке сабље падоше.
О хајдуку и комити Анђелку,
Стиже глас и до Цариграда.
Стиже абер од Хамид-паше,
чувеног турског команданта,
некада и пруског ђака.
Нареди Хамид-паша,
Да живог ухвате Анђелка ,
Да преко његове главе,
Оптуже званичну Србију.
Стари хајдук и комита Анђелко,
Недаде се живог турцима,
Разби пушку и револвер о камену,
Извади преосталих девет бомби.
Тако оставши без ичега,
Сам међу погунулим комитама,
Грчевито јуначки стеже каму!
Турци су лагано около прилазили,
са страхом у очима гласно подвикли:
„предај се старино, српско копиле,
Док ти је још глава на рамену!“
Старина јуначка планснка вучина,
Онако хладно и одречито Анђелко:
„Много сам турских глава одсеко,
Турског блага отимао,
Бој бојевао и зими рујно вино пио,
Овчарке лети љубио и уздисао,
Старост у колибама јатака
Са бритком сабљом дочекао.
Турцима се српски комита,
Жив турцима не предава“.
Тако јуначки узе своју каму,
Па на очиглед турке у гомили,
Комита Анђелко зари каму
у старо ајдучко и комитско грло,
што је у планину јуначке песме
са дружином о слободи певао.
Снове о слободи у гори сањао.
Србији за слободу од турака.
јуначки са дружином живот дао.
Ђурђевдан 2009. године


„......Анђелко:- Турски командант, пруски ђак, Хамид-паша, наредио је да га ухвате живог, како би преко њега оптужио званичну
Разбивши празну пушку и револвер о камен. Анђелко је бацио међу Турке девет преосталих бомби.
Оставши, без ичега, сам међу погинулим друговима, грчевито је стезао каму.
Турци су лагано и са страхом прелазили. На позив да се преда, Анђелко је узвикнуо:“Овако се српски комита предава“, а затим зарио каму себи у грло..“.

Из објављене збирке песама на дијалекту:: ПЕЧАЛОВИНА(2011. Власотинце, “Млади Графичар”) , аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац, Власотинце (страна 89)
Постављено: 18. септембар  2013.г Власотинце, јужна Србија
Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац
Напомена: На крају збирке има РЕЧНИК ЛОКАЛИЗМА И АРХАИЗМА

*

[Мирослав Младеновић]

Нашеја па зашеја


У ШТЕТУ

А бре братко киде беше,
Не ли оотиде у штету,
Куде разбуцану распуштеницу.
Море братко превари се!
Отидо у штету куде њу,
А све ме обриса што има,
Отиде ми цела печаловина,
С'г незнам какој да л'жем,
Оној дома ситорицу моју,
Онај дом малечка дечица .
Е мој братко штета се плаћа,
Тој ти је такој у печалбу,
Затој пази други пут,
Киде гледаш и по кој пут,
Да си идеш к'д појдеш.
Сложна браћа печалбари,
Састаше се па збраше паре,
Да њин другар плати штету,
Ал му тој беше добра лекција,
Да си у печалбу мисли,
Само на женицу и дечицу,
Да на печаловину пази,
Да гу добро чува,
Ко два ока у глави,
Какој неиде више у штету,
Ел она је млого скупа,
За сирома' печаловника.
Онај пустолија распуштенице,
У пусту туђину к'д се загори,
Потпали мушка ватра,
Привуче печалбара у штету.

14. јул 2010. године Власотинце


КУДЕ БИЈА

Бија куде распуштенице,
Бија куде је збирштина,
Бија там куде украја,
Бија там куде муваја,
Бија там куде тропаја,
Бија там куде спаја,
Бија там куде лагаја,
Бија там куде одговараја,
Куде бија, туј догураја,
Море нашеја па зашеја.   

14. јул 2010. године Власотинце



ОТИШЕЈА

Комшија у лозје отишеја,
Па си га испрскаја,
А ти си од пијење,
Ко мачор зажмурија,
Дабогда ник'д се не дигнуја.
- Куј ми је дос'г работија,
Што сам га јебаја,
Што је комшија отишеја,
Лозје пре мене испрскаја.

16. јул 2010. године Власотинце



БРУКА

Мори Сурке у наше село ,
Изгледа ни пукла брука,
Напраил гу мој Таса.
Ник'д га дом нема,
Стално се негде шућка,
Па вршља по наш Врљак.
Узмувал се на св'ку стрн'у,
Око Јулку распуштеницу.
Сас отров ћу га отрујем,
Да га некако опаметујем,
Да не јури по Јулку,
Ел не могу од муку ,
У село да слушам од бруку.

18 јул 2010. године Власотинце






МЕЂУ НОЂЕ

Море че буде нешто,
По село се орати,
Кво је међу нође,
Напраил мој брљча,
Че ме истера од памет,
Че му око извадим.

18 јул 2010. године Власотинце


ЈЕЂ МОРЕ

Јеђ море, ненајел се шоњо,
Дабогда ти последње било,
Куде њу си све појел,
Тањири излизал и покусал,
А с'г куде мене си дош'л,
Само да ти исперем парамање.
Јеђ море, ненајел се,
Па јутре ћу те испратим,
Да с'м ореш и копаш,
К'д си куде њу орал,
Кд си там све засрал!
На њу све потрошил.
Море јеђ, ненајел се!
Јеђ док је на совру,
Да ти с'г нестрошим,
Туј неслану главурину.

18 јул 2010. године Власотинце


ЗАШАШАВЕЈА

Стоилко мој поранија,
Куде њу собајле сврнуја
Па се ракију начукаја.
Д' ме Бог убије пошашевеја,
На њума око врљија,
Од њену кућу се неодваја,
Ич не види да је пропаја,
Нас сас децу заврљија,
Метом мој Стоилко,
Од њу мори зашашавеја.

19. јул 2010. године Власотинце




НЕЈЕ С'Г'Л'М

Нек'д у село бија деда Ђока ,
Какој остареја такој си побрљавеја,
Памет куде распуштеницу изгубија,
Св'ко собајле млеко јој носија,
Сас бициклом куде њу ишеја,
Сас пуне торбе од пијац тераја,
Све њиве за њу проодаја,
Ете старчуга у старос' се заљубија,
Децу и унучићи све запуштија.
Син и снаја му од муке скренули.
Нек'д голем домаћин у село бија,
Од т'ју голему старачку љубав,
Под старост ама се потикаја.
Ете такој си вамилију обрукаја,
У село се оратило да неје с'г'л'м бија.

Јул 2010. године Власотинце

Из објављене збирке песама на дијалекту:: АБЕР СА ПЛАНИНЕ (2011. Власотинце, “Млади Графичар”) , аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац, локални етнолог И историчар И писац песама И прича на дијалекту југа Србије, Власотинце
Постављено: 18. септембар 2013.г Власотинце, јужна Србија
Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац

[Мирослав Младеновић]

Биографска белешка:

Мирослав Мирко  Б. Младеновић- Мирац рођен је у село  Преданча,  општина Власотинце 1948.године. Наставник математике је  у ОШ „Браћа Миленковић“ у село Шишава.

 Вредан је сакупљач духовног и материјалног блага власотиначког, црнотравског и лужничког краја.

Његови записи о животу на село-о обичајима, историји и о свему што је везано за језик и усмена приповедања дијалектом  средине, остаће као драгоцени  истраживачки материјал за етнологију, културу, традцију и историју српскога  народа  на југу Србије.

Пише песме и кратке приче везане за живот у његовом завичају, каквог га памти из младости.

Збирком песама је заступљен у збирки песама чланова друштва  завичајних песника Власотинца КУЋА ОД  РАСЦВЕТАЛИХ ЖЕЉА  у издању Фондације даровитих „Христифор Црниловиућ-Кица“-Власотинце 2007.године.

Објавио је три збирке песама на дијалекту југа Србије:   “ Планинска ората“(2008.г.), „Печаловина“ (2011.г.) и „Абер са планине“ (2011.г.).

Власотинце, 2012.године

[Мирослав Младеновић]

Порука ТРАГА   
 

SATURDAY, 10 APRIL 2010
„Где ја стадох, ти продужи“
 
Мојим садашњим и бившим ученицима сам оставио писан и фото запис траг у прикупљању народних умотворевина, наших обичаја, традиције-корена нашег националног српског идентитета на Југу Србије.Бићете поносни на себе и на своју децу и будуће генерације ће вам бити захвалне што сте им оставили ТРАГ, наш ПУТОКАЗ-њиховог живота као Срба-националног идентита, јер се само тако продужава наше бивствовање као нација на Балкану и Европи.
Други део захвалности је многим мојим младим математичарима који су својим ентузијазмом и великом вољом за стицање математичког знања постизали натпросечне резултате на математичка такмичења и освајали престижне награде у решавању специјалних и наградних задатака Математичког листа Друштва математичара Југославије односно сада државе Србије-ученика ОШ-а у село Тегошница, Крушевица и Шишава у власотиначкој општини.
Посебну захвалност дугујем својим ученицима сарадницима у креативно истраживачком пројекту осавремењавања наставе математике у увођење савремених облика и метода рада-нарочито развоја Методе оцењиванја путем Бод система.
Наравно да је такав креативан рад младих математичара допринео да се бавим проблемском наставом и радим на индивидуализацији и диференцијацији наставе математике у осмогодишњој школи.
Наравно захваљујући мојим сарадницима ученицима та наша истраживања су презентирана од 1985. године до 2009. године на многим конгресима математичара, учитеља, педагога и многим симпозијумима и стручним научним трибинама у старој Југославији и Србији-а један део је штампан у Зборницима и часописима, као и педагошкој пракси листа „Просветни преглед“.
Нажалост време историско у коме смо живели није било повољно за сваку критичку мисао и иновацију; па ни могућност да се сви ти наши радови и писане збирке задатака штампају, као и личне публикације из етнологије, етнографије и народне кљижевности-бавећи се сакупљањем и писањем песама и прича –из облика стваралаштва народне књижевности на нашем дијалекту „јужњака“.
Многе неугодности и прогон узбог својих уверења, као и неразумевање средине и самих институција државе Србије за невредновања вредности знања и моралних вредности-потпуно је омаловажило и деградирало наш 40. годишњи стваралачки рад у култури, науци и образовању на Југу Србије.
У држави у којој су завладале друге вредности:моћа новца, примитивизма и политичких медиокритета; било је тешко наћи место за прави стваралачки рад и публиковање свега што је стварано пуних 40. година под најтежим околностима живота и рада у једној малој заосталој материјално духовној средини Југа Србији-варошици Власотинца.
Надајмо се да ће будуће генерације исправити многе неправде -поставити праве вредности за нацију, државу и човека као хуманог људског бића; да поставе све на своје право место.
На крају захвалан сам својој породици што је одржала мој биолошки и духовни живот у времену прогона због уверења и удаљавања из просвете пуних шест година и помагала ми да колико толико се бавим стваралачким радом.

Мирослав Младеновић наставник математике
ОШ „Браћа Миленковић“ село Шишава
Bookmark
Pošalji email-om
Čitanja: 662
Komentari (0)
 RSS link na komentare


Napišite komentar

UNIJA SINDIKATA PROSVETNIH RADNIKA SRBIJE - Порука ТРАГА
www.unijasprs.org.rs/index.php?option=com_content... - Кеширано
Saturday, 10 April 2010. „Где ја стадох, ти продужи“. Мојим садашњим и бившим ученицима сам ... Мирослав Младеновић наставник математике. ОШ „Браћа Миленковић“ село Шишава. Bookmark. Pošalji email-om. Čitanja: 668.
http://www.unijasprs.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=9254&Itemid=1

[Мирослав Младеновић]

zapisi 23
bibliografije.nb.rs/.../cip/.../zapisi23.html - Spremljeno u privremenu memoriju
CIP - 676. МЛАДЕНОВИЋ, Мирослав, 1948- Абер са планине : песме / Мирослав Б.Младеновић Мирац ; [фотографије Мирослав Б. Младеновић Мирац].
CIP - 676
МЛАДЕНОВИЋ, Мирослав, 1948-
        Абер са планине : песме / Мирослав Б. Младеновић Мирац ; [фотографије Мирослав Б. Младеновић Мирац]. - Власотинце : Графичар N° 5, 2011 (Власотинце : Графичар N° 5). - 139 стр. : илустр. ; 21 cm

Ауторова слика. - Тираж 300. - Речник локализама и архаизама: стр. 111-132. - Стр. 133-136: Шта Мирцу не да мира / Славољуб Живковић.

ISBN 978-86-88975-00-1

821.163.41-1
COBISS.SR-ID 187946764
                     *

ПОГОВОР:- ШТА МИРЦУ НЕДА МИРА / збирка завичајних песама АБЕРР СА ПЛАНИНЕ/ Мирослав Б. Младеновић Мирац, Власотинце 2011. Издавач: Графичар, INSBN 978-86-88975-00-1

Пише: Славољуб Саша Живковић
 
„ Највећи део војног рока служио сам на стражи број четири, повише села Аригљача на Голеш планини, тамо где се од пута Приштина-Пећ, одваја онај за приштински аеродрум. Било нас је укупно тридесет: троје Срба, остало муслимани из Калесије и Хрвати, већином из Славоније. Био је један из далмације, из Водица код Шибеника, звали смо га Шјор. Говорио је неком мешавином далматинског дијалекта и италијанског језика; нико жив га није разумео. И рапорте је тако подносио.
Ја сам, те давне 1981. године, радио, службено путовао широм Југославије... и трудио се да говорим правилним српско-хрватским књижевним језиком. Ипак, једног дана док смо били у трепезарији, десило ми се да одвалим неку нашу власотиначку реч, нашта ми се да Шјор  насмејао. Најпре бсам се посрамио, а онда се наљутио и рекао му:- Шјор, теби је свака реч неправилна, а ја ти се не смејем, а ти се мени смејеш за једну једину реч. Шјор видевши да сам љут, стаде мало, па ми рече:- Али, Жиле, та твоја реч је сељачка.
Мирац пише „на сељачки језик.“ И није га срамота. Напротив, поноси се тиме. Неће да се увреди и да му кажеш да је сељак. И тиме се поноси, иако је интелектуалац, наставник математике.
Он пише, и ову књигу песама, онако како чује да народ око њега говори, или бар како је некад говорио, јер народ овде нестаје. Копнеје како снег у пролет. Његови планинци топе се а потоци од ископненог снега смицају се ка Власотинцу.
Ту већ, сада река, носи их даље: и њих који су ту допливали и неко време се спасли и све оне Валчиће, Давиниће, Диманиће, Видосављевиће, Мучибабиће, Ђониће, Јаниће, Шушулиће, Паштракуљиће, Парезановиће, Црниловиће, Горуновиће, Биџиће, Пљаскиће... старе Власотинчане. Носи их према Морави, Дунаву, морима, океанима. Том великом реком без повратка плове и Мирчеве поруке у боци – његови абери са планине. Вапаји да се стане, да се заустави, да се сачува, да се заплива узводно – да се врати живот у планине.
Нада се Мирац да ће неко наћи боце, отворити их, прочитати и послати помоћ. Џаба га било. Вапаји остају у боци затворени, шире се у њеном празнилу, душа да експлодира. Крик Мунков мултиплициран до бесконачности нико не чује.
Тужне слике са југа Србије врте се само у главама залудних: огроман сампас у коме су изнапуштени људи и стока, Врљак, што би реко Мирац, где бациш камен низ стрмину и није те брига где ће да заврши. Јер то су Власотинце, Љуберађа, Црна Трава, Свође, Бабушница или неко друго бесмислено место. Планина – аветиња.
У њој још по неком старцу или старици душа лута између неба и земље. Мирчеве куће од земље настале земљи се враћају. Сломљене ћеремиде и труле греде на врху гомиле земљаних цигли која је сваког дана нижа и шира...док се сасвим са земљом не изравна. Тарабе око њих попадале – повукле их пузавице, а путинке до кућног прага, где траве није било стотинама година, почињу да зелене. Њиве, пашњаци, ливаде, шуме, све се стапа, све природа уједињује. Враћа време када људи није било.
Сећа се Мирац како је некад било, када су школе у планини биле пуне ђака, а њиве сељака и о томе пише. Ту му је казивање динамично, до експлозовности. Лепе речи власинског и лужничког краја: воденица, шушеница, даровница, паница, тканица...иду како планинска река. Бањање – тепање, кравајче – гасарче, залч'к – бачл'к, идење – вртање, нашеја – зашеја...пршти дијалект.
И све то пуно духа, искричаво, понекад црнохуморно, како то само овај народ овде може: да се шали када би други плакали, да се смеје на своју муку, јер је тежак живот овде редовно стање. Када би чекали лепа времена никада се насмејали не би.
У песмама у овој књизи, као и у оним у претходној „Печаловина“, даје се упечатљива слика нашег краја и људи који живе у њему. Ти ликови, дубоко емотивно исказани, пластични су до последње боре на лицу, до задње ране у души.
 И када говоре у првом лицу, може да се спозна убавиња душе народа нашег краја. „Ете, појдо куде моји / доле у варош они живе / да им однесем нешто / да се не пате по варош / да си ги сви видим / да ме мерак од унуци / и срце и душу ол'кша / докле још могу ћу ги гледам / ћу да носим им понешто...“ – казује пишчева мајка Мара, према којој, као и према оцу Благоју, исказује посебну љубав.
Мада се Мирчеве песме завршавају обично сетно, са жалом за прошлим временима и стрепњом за садашњим, њега ипак не напушта оптимизам за будућност нашег краја. Зна Мирац да се у турско време становништво толико намањило да је султан ослободио плаћања пореза Влахе – сточаре номаде, само да никуд не иду из планине. Нада се да ће се точак историје опет окренути и да ће таква идеја пасти данас неком на памет, па да ће цео наш крај опет оживети. А дотле, Мирац ће се својим књигама борити да се очува говор, обичаје и веровања нашег народа.
Славољуб  Саша Живковић
19.јун 2012.године Власотинце

                  * * *


zapisi 34
bibliografije.nb.rs/.../cip/.../zapisi34.html - Spremljeno u privremenu memoriju
Печаловина : песме / Мирослав Младеновић Мирац. - Власотинце : М. Младеновић : Лоза - Друштво за очување културног наслеђа и традиционалних ...
CIP - 996
МЛАДЕНОВИЋ, Мирослав, 1948-
        Печаловина : песме / Мирослав Младеновић Мирац. - Власотинце : М. Младеновић : Лоза - Друштво за очување културног наслеђа и традиционалних вредности власотиначког краја, 2011 (Власотинце : Графичар N° 5). - 159 стр. : илустр. ; 21 cm

Тираж 300. - Речник локализама и архаизама: стр. 137-152. - Белешка о аутору: стр. 154-156.

ISBN 978-86-87321-02-1

821.163.41-1
COBISS.SR-ID 186603788

[Мирослав Младеновић]

Био једном један уча
Обични људи у необичним временима
Често бих се, док сам као студент проживљавао голготу и тумарање сопственог народа, хватао за перо покушавајући да прибележим дане понора и славе и увек, увек одустајао, плашећи се недовољно јаке речи којом нисам могао да исцртан контуре сопствених емоција о једном времену.
Бреме таквог времена носио је и Мирослав Младеновић, наставник математике у малом селу Шишава надомак Власотинца. Рођен на планини, растао је на песмама о хајдуку Стрељи, и на песмама о легендарном партизанском хероју и предратном интелектуалцу Ратку Павловићу Ћићку. У средњој пољопривредној школи у Лесковцу узоран је ђак и председник омладине. Бива строго укорен, заједно са својим професором књижевности, због организације књижевне вечери тада "дискутабилног" писца Добрице Ћосића. Није ни слутио да ће то бити тек почетак казни због његових идеолошких принципа у које је веровао. Од 1970. радио је као наставник математике у основним школама у селу Доње Кусце, код Гњилана (мало у гимназији у Каменици), Орашју код Велике Плане, Тегошници, Свођу, до села Шишава у власотиначкој општини. Године 1976. добија опомену пред искључење из партије и са посла због противљења противзаконитом избору директора, да би врло брзо био и избачен из партије.
У то време увелико прикупља етнографску грађу по селима власотиначко-црнотравског краја. Бележи епске и лирске песме. Долази и до података о погибији омиљеног народног јунака Ратка Павловића Ћићка.
Верујући да сви верују у честитост "идеала наше револуције" обраћа се, ни мање ни више, него СУБНОР-у и партијској организацији са молбом да ревидирају званичну верзију о смрти познатог хероја. Године 1980-81, поводом истог догађаја, обраћа се Светозару Вукмановићу Темпу који му одговара на писмо и пише о моралној и интелектуалној величини Р. Павловића, али конкретна питања остају без одговора.
Већ 1980. године добија јавну опомену пред искључење из школе због изношења нетачних података о раду школе и бива послат на психијатријско вештачење. После паузе, послат од стране психијатра на боловање, враћа се на посао и креће у писање методичких збирки задатака за ученике од четвртог до осмог разреда.
Његова етнографска збирка постаје већ право народно благо састављено од лирских и епских песама. Писао је о обичајима, миграцијама становништва, бележио је старе речи, прикупљао народне ношње. Често, кад не би нашао касетофон, јер свој није имао, по неколико километара би певао арију да је не би заборавио док је не сними. Још тада је сељацима говорио о потреби јачања сељачких задруга и стварања њиховог производа као услова опстанка села, о очувању чисте и здраве хране која ће бити "хит" за педесет година. Иако су га сви са таквим поштовањем слушали и уважавали, то друговима није засметало да га прогласе најпре "националистом" а онда, 1984, док је био на војној вежби, и "актуелно болесним" и шаљу га на лечење. Са двоје малолетне деце, тада још незапосленом супругом, и принципима изнад свега, одриче се плате која му следује док је на боловању и прихвата се свих послова: од сеоског косца до грађевинског радника.
Средином осамдесетих, иако притисци постају готово несносни, чак уз претњу да ће бити ликвидиран, он још одлучније наставља да пише критичке чланке у листовима Борба,Комунист, Вечерње новости, Република, Наша реч; неке чланке које му овде нису објављивали слао је новинама бивших република.
Почетак крвавог распада бивше земље дочекује крхког здравља, враћен на посао после седам година борбе за голи опстанак сопствене породице, утучен призорима које је деценијама хтео да спречи.
Некад је био прозван националистом само зато што је чувао од заборава духовне вредности које су сви негирали, само зато што је сликао старе куће, снимао магнетофоном ратну сиротињу која се по правди судбине налазила на другој страни, гостио попа, славио Божић по традиционалним вредностима и хиљаду, хиљаду других ствари које су тада биле забрањене.
А сад, почетком деведесетих, доживео је да ти исти џелати који су њему судили постану борци за традиционалне српске вредности, гурајући туђу децу тамо где они нису смели и нису хтели да иду, што постаје додатни мотив за повратак перу и писању Нашој Борби,Данасу, особито у време студентског протеста '96-97.
Мирослав Мирац Младеновић, наставник, сеоски уча, етнограф, сакупљач народног блага, хуманиста, фудбалер сеоског клуба... народни човек, био је један од првих дисидената јужне Србије а да свог дисидентства није био ни свестан. Увек је сматрао да његова жртва и није жртва већ потреба да ради онако како осећа за оне и ради оних који пред њим стасавају.
И дан-данас се, међу преосталим сељацима, испредају приче о наставнику који је записујући старине годинама обилазио и најзаосталија села доносећи со и шећер преосталој сиротињи, остављајући ђаке ромске националности и сиромашне ђаке планинских заселака на спавању у својој скромној изнајмљеној собици.
Данас, сумирајући свој радник век, Мирослав, на питање да ли жали за годинама које су "појели скакавци" одговара: "Моји најбољи ђаци који су били први на такмичењима и на пријемним испитима постали су најбољи људи, деца образована не толико због факултетске дипломе колико због очувања образа. Иза мене је остало на хиљаде написаних страна што забележене етнографске грађе, што мојих личних белешки из тих година. Ако не сада, онда ће вероватно некад, некоме бити интересантан живот неког сеоског уче који је хтео из неког села да мења свет".
Саша Младеновић
Kultura   Mediji, njihovi vlasnici i javni interes

 


http://www.republika.co.rs/338-339/
Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja
www.republika.co.rs/338-339
www.republika.co.rs : Godina XVI (2004) ... Bio jednom jedan uča Obični ljudi u neobičnim vremenima Saša Mladenović
Bio jednom jedan uča
Obični ljudi u neobičnim vremenima
Saša Mladenović
http://www.republika.co.rs/338-339/14.html



                       * * *
Био једном један уча - UNIJA SINDIKATA PROSVETNIH RADNIKA ...
www.unijasprs.org.rs/index.php?option=com_content...id... - Кеширано
7 јан 2011 ... /list „Republika“ br. 338-339, 1-31.08.2004.godine. Saša Mladenović i List “Prosvetni pregled', 16.septembar 2004.godine, broj 236(23), UČA ...
http://www.unijasprs.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=14124&Itemid=36
http://www.unijasprs.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=14124

                                    * * *
Miroslav Mladenovic Сачувајмо дијалекат Јужне Србије
9. Јануар 2011. у 14:59 •
•   http://www.unijasprs.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=14124&Itemid=36
 

Био једном један уча
www.unijasprs.org.rs
Унија синдиката просветних радника Србије УСПРС. Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije USPRS.


                             * * *

Био једном један уча    
 

четвртак, 06 јануар 2011

[Мирослав Младеновић]

  ПЕЧЕЊЕ СРПСКЕ РАКИЈЕ РАКИЈЕ У ВЛАСОТИНАЧКОМ КРАЈУ


       Печење ракије од дивље крушке-Крушкова ракија:

     Прво се скл'чу дивље крушке у дрвено корито, сас дрвени чук или „туч“ за кл'чење крушке у дрвено корито, које се напрај од труп'ц , ондак сас држач, скога  се диза и спушта, такој  кл'чу крушке.
Т'г се обавезно тура по једна кова вода, к'д се  турају склцане крушке у кацу.

Ондак се тој тура  у кацу  па чека да проври, да сташу и онда се пече ракија од дивље крушке на старински казан.
Од казан мож' да искочи 5-6 литара ракија или од 7-8 литара ракија по казан(„мека ракија“).

Да би се добил ПРЕПЕК без шићер( „љута ракија“), ондак се  у казан сипа ракија од три (3) испечена казана „меке ракије“, а рество се допуни сас комине од дивље крушке из кацу.

Од јед'н казан се „извади“ 7-8 литара ПРЕПЕКА („љуте ракије“-а ако се на казан  тури 5 килограма шићер, ондак се испече ПРЕПЕК („љута ракија“) од око 15 литара ракија ПРЕПЕКА  („љута ракија“).

Допуна: Мој отац Благоје(1920.г.) и мајка Марица(1925.г) Младеновић  су пекли  на казан најбољу ракију „крушковачу“ у крају  од дивљих крушака, где смо имали „крушкар“ у  родно село Преданча(Дејан) на коси планине Букове Главе (1330.м) места Белутак(око 900.м)-(подвукао М.М 2010.г)

Запис 2010. године с. Преданча Власотинце
Казивач: Станковић Јован (1940.г) село Преданча(Дејан) Власотинце
Забележио: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце


                 
             Печење  ракије шљивовице:
У  нашо село Преданча ћу ви испричам какој се пече ракија о шљиве (твоја баба Љуба ги викаше сливе).
  Збирамо разне шљиве за печење ракије: ситне (дрсисне), белице (беле),  „ранке“ шљиве и на јесен „јесењке“ („маџарке“), па ги турамо у каце да сташу.

 Млатимо ги сас прутеви од младике по неколко метра, па ги ручно ги беремо у крошње, а с'г у кове, па у вреће и џакови у дрвена  двоколице сас краве терамо дома.

Нек'д су ги тереали у лесарке и у кошеви да не истече сок, а д'нске ги турају у најлон џакови , па узбрдо се носе или на грбину до пут па у кола говеђа.
Куде нема путеви онда се носило на грбину праву у вреће и турало у каце у подруми.

Најбоља ракија се пекла од „маџарке“(јесењке)-неки ги вику и „модрице“, а у Шумадији „пожегаче“.; па ондак од „белице“(које сазревају негде у август), а „остале у јуни и јули  месец (има ги разне врсте: жуте, црвене, црнице, шарене, пепељасте (крупне и ситне по величини).

Ете ћу ви с'г казујем какој се пече ракија од овеј шљиве.
 Сви су били мајстори, ал од твују мајку Мару неје имал по бољ' мајстор за печење ракије од шљиве.

Она гу жутеше сас лисје од ора' или од липу или од неке миришљаве лековите травке, па тај ракија је била увек сас мирис и имал добар „шмек“.

Шљиве се оберу и сипу у кацу да сташу, да буде врење. Тој траји од 10-15 д'на.
К'д  на вр' кацу комине ги увате „ситне мушице“ и чорба буде „кисела-тој ти је знак да треба да се туру комине из кацу у казан и пече ракија од шљиве.
Онда се приступа да се пече ракија.
Напраји се казан  код  мајстора казанџију, као гвоздена посуда у којој се турају комине и куде ће под јаком ватром да се пече ракија. Тај казан се добро сазида, а испод се остави огљиште куде се турају дрва и ложи ватра.

Казан се напуни сас комине од шљиве.
Одозгор се на казан тури „капак“, а около казан сас блато се „повеже“ сас „капак“ да к'д се „испарава“ не одлази напоље пара, која се збира унитра у „капак“(који је шупаљ и има „продужерну“ шупљу цевку , а све је тој напрајено од иловаче и испечено куде грначари а нек'д је тај капак бил од дрво), а горе на вр' на „капак“ има малко широко  ко паниче куде се сипа вода да се 'лади.

Тај продужетак капака иде у кацу која је пуна сас воду, а онда преко луле се дестилацијом пара претвара у течност и на „лулу“ из кацу потече ракија као течност.

К'д се ложи казан прво се  почне сас „тију“ ватру, јер ако је ватра јака може да се „избљује“ казан, односно да потекне одма'' комине уместо ракије. „тија“ ватра се „држи“ све док не потекне ракија на лулу. Па к'д потекне ракија онад се ватра  постепено стабилизира , да не „избљује“ казан.

Ватра мора да буде таква да на лулу ракија тече као вода на извор, а смањује се к'д почне да се завршава печење ракије.

К'д оће да се ракија „жути“ тура се шумка од јабуку на цедиљку, која стоји на БУЧУГ (дрвена посуда у којој се сакупља ракија)
Задњи део течности код печења ракије се зове ПАТОК, то је веома слаба ракија, која се скупља и после поново ставља к'д се пече други казан ракије од шљивовице.

К'д почне да слабо тече ракија на лулу, онда се БУЧУГ изм'кне, ел је ракија слаба и тој иде „паток“, који се збира у другу посуду и врта у други казан к'д се пече ракија.

За мерење колко је литра испечено од казан од шљиве, служила је справа РАБУШ.
Тој је била дрвена мерка, која је била нарезана на штапу:“1кг(литра),2кг(литра),5кг(литра),15кг(литра)....“.


Такој од ситне шљиве највише од јед'н казан искочи „мека“ ракија до 10 литара, а љута од „три казана“(30 литара меке ракије) искочи до 15 литара.
Од шљиве (сливе) „маџарке“(„модрице“-плаво затворене боје) или „јесењке“ (пожегаче), могло је да искочи „мека ракија“ од 14-15 литара, а „љута ракија“(3.15=45 литара меке)  да искочи 25 литара „љуте“ ракије шљивовице.

Од шљиве „белице“ мека ракија ако су добро зреле , је „средина“  између „ситница“ и „маџарка“ шљива у печењу ракије.
 Тој зависи од зрелост, крупнпоће, годину какој су родиле по крупне ил' по ситне или дал' су имале више „шећер“ или су сазреле по кишу и киселе или зелено обране, па је и ракија по квалитету и количини туј негде на „средини“ по јачини и количини од „ситница“ до „маџарки шљива.

Твоји су имали млого добру ракију од „белице“, а твоја матер Мара је била мајстор над мајсторима за печење ракије и од шљиве „белице“ а твој  башта  Благоја је пекао више ракију  „крушковачу” од које се зими грејала  добра ракија за славе и свадбе,а  и љута ракија се пила за свадбе , славе и светковине а и к'д се работило у поље и тешка печалбарска работа.
Она ни је била ,лек за добро здравље и расположење  и дуг живот у планину.

К'д се пекла ракија, обавезно под казан  у  огњиште се пекло зелено класје од царевице а и пекли се планински  компири у пепел.
К'д се пекла ракија јесени, појало се и пила ракија, па се нек'д и претеровало.

К'д се пече ракија  најопаснији је први млаз од ракију, 'ел је она најљута.
Туј кој пије одма се опије, а она вата ко „жива ватра“.
 Млоге су песме испеване од казамџије и од ракију, које се и данас поју на славама и свадбама овога краја, па се с'г поју и по градови куде су се наши из села иселили по Србију.

Запис 2010. године с. Преданча Власотинце
Казивач: Станковић Јован (1940.г) село Преданча(Дејан) Власотинце
Забележио: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце

     * * *
Поставио Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије
Постављено:  19. октобар 2013.г. Власотинце југ Србије, република Србија

[Мирослав Младеновић]

Биографија:
Ratni dnevnik(Godine rata i bede :1992-1999.g) - MyCity Military
www.mycity-military.com/.../Ratni-dnevnik-Godine-rata-i-bede-1992-1999-g.html - Кеширано
7 мар 2010 ... DNEVNIIK GODINE RATA I BEDE Miroslav B Mladenović Mirac ...matematike i omalovažite ličnost i rad nastavnika matematikie-kako bi ga kao ...
http://www.mycity-military.com/Blog/Ratni-dnevnik-Godine-rata-i-bede-1992-1999-g.html


ДНЕВНИИК 


                      ГОДИНЕ РАТА И БЕДЕ
                           Мирослав Б Младеновић Мирац
Биографија:

                   


 Мирослав Б Младеновић Мирац рођен  је 23.09.1948.године у планински засеок Преданча, села Горњи Дејан у општини Власотинце на Југу Србије од оца Благоје и мајке Марице у сиромашно печалбарској  породици.

Основну школу је завршио у село Златићево, осмогодишњу у село Свође, средњу пољопривредну школу у Лесковцу, ВПШ-група математика у Врању, а апсолвирао на природно математичком факултету у Скопљу.
Под тешким околностима живота и прогона због уверења   није дипломирао, али је зато узео учешће својим истраживачким радом и увођењем иновација у целокупном образовно васпитном раду у школи настави математике-да  саопштењима и корефератима излаже на десетине научних скупова:конгреса, сабора, трибина, симпозијума на нивоу Југославије и републике Србије математичара, учитеља, педагога.

 Своје педагошке чланке и   стручно-педагошке радове је објављивао у зборницима, часописима и нарочито као сарадник од 1970.године у листу „Просветни преглед“ листа просветнних радника републике Србије.

 Од 1970. радио је као наставник математике у основним школама у село Доње Кусце, код Гњилана (мало у гимназији у Каменици), Орашју код Велике Плане, Тегошници, Свођу. Крушевици, до села Шишава у власотиначкој општини. Године л976. добија опомену пред искључење из партије и са посла због противљења противзаконитом избору директора, да би врло брзо  био и избачен из партије-а потом и шест година из просвете због морално политичке неподобности. Ради као физички радник да би биолошки опстао са породицом.

У то време увелико прикупља етнографску грађу по селима власотинацко-црнотравског краја. Бележи епске и лирске песме, са својим ученицима све до ове 2008.године у школи Шишва-Ломница,  у којој ево завршава свој радни век на село, јер због „подобности“ никада није могао да пређе да ради у градској основној школи и да никада небуде буде позван да одржи неко педагошко или уже стручно математичко предавање у својој школи, општини Власотинце и јабланичком региону.

 Ето тако  у малим срединама успех се тешко прашта, али  његово дело остаће иза њега са постигнутим резултатима  ученика на математичким такмичењима младих математичара, успеха у  наставку даљег школовања ученика , као  и  својим педагошким радом   је утицао на своје ученике  у стварању здравих личности за живот у  друштвеној заједници.

Писао је да бих биолошки опстао; па је  написао и свој  девник од 1995. године све до 2000. године. Тако је забележио страхоте  свих ратова у Словенији, Хрватској Босни до Косова, после распада бивше социјалистичке федеративне Југославије деведесетих година 20. века.
Пише песме и кратке приче на дијалекту свога родног краја.

[Мирослав Младеновић]

                         ПЕЧАЛБА ( црнотравски говор)

by Ljiljana Gligorijević on Среда, мај 18, 2011 у 10:54 по подне
   
  Ех, печалба је мучна и тешка. Дунђерлај је голема работа, зној капе од тебе, а ти мораш да идеш да работиш. Звезда пече, земља гори, али мора да се зида, малтерише, пердаши ...
     
   
   Дошла је пролет, воћке набубреле, шума већ има по малко лисје па се зеленило види. Китке у авлију миришу, а ја се еве спремам да идем у печалбу. Спремам си куфер за работу и у њега турам: висак, чекић, кесер, секирче, мистрију, фанглу, облу, васервагу, а винклу ии бичкију врзујем заједно. Њи ћу да носим посебно .
   
    Моја жена Јелена ми је спремила пандиљи за работу и за пут, а омесила је и убаву баницу да си понесем за једење. Ја отидо у подрум па си напуни шише с љуту ракију. такав је ред, нећу да се брукам код другари. Спремам се, а у душу ми туга, жал ми што си идем и што морам да оставим моју Јелену.
     Стојим код подрум и кришом гледам у њу. Она млада, убава, једра, набрекла ко најбоља воћка у наш шљивак. Већ вој мешина голема, за два месеца требе да се породи и ја нећу туј да будем. За тој ми је повиш жал. Како да не будем туј кад се моје првенче роди? Моје Јеленче ме погледа и виде да ми неје добро, па ме пита:
      -  Ама Радисаве, кво ти је, неје ли ти добро, неси ли болан?
      -  Ма несам болан, али ми се не остављаш, а морам у работу. Како ћеш кад дојде време да се породиш?
      -  Немој да ми се секираш, туј су мама, дода и стрина Васка. Оне ће да ми помогну. Ће викају доктори, па ће ме возе у болницу.
      -  Да занаш како би волел да сам туј кад се наше дете роди, да га први држим у руке.
      -  Ајде, не бери бригу, улезни у кућу да вржемо лелејку. Синоћ сам завршила постељку за њу и исплела шивке. Понеси рам што си направил за њу.
     
    Понесо рам, улезо у кућу, па заједно врзамо лелејку. Туј ће она да чува наше првенче. Кад тој уработимо, како не беше никога близу од моји ја гу привуко и поче да гу целивујем како никога до таг. И она мене такој целиваше, а сузе ни на оба идоше низ образи.
     
   Боже како је била жешка, несам могал да се одвојм од њу. Ноге су ми поклецкувале, плашил сам се да неки не улезне. Срам би ме изел да ме неки види како гу прегртам и целивујем.

   Гледала ме је с њојне црне крупне очи како што срна гледа у срндаћа. Од тој ми беше топло око срце, а душа је играла. Милел ми се цел свет. И док смо такој били заједно неки притропа на врата, ми се тргнумо и почемо да турамо још неке ствари у куфер. Ја рекну:
      - Ајде, улезни, слободно је!
   
  Таг улезе мој побратим Станоја и назва ни: - Помоз Бог! Ми му одговоримо, а Јелена узе да тури каву. Док се кава варила она донесе слатко и воду, и сипа ракију.Ја сам већ све спаковал, па кад попимо каву појдомо си у работу.
     
   Мајка и башта бејоше пред врата па се поздрави с њи, А Јелена ме малко испрати до путањку. Реко вој да се не секира, да ћу редовно да пишем и да праћам паре. Она ни пожеле срећан пут и да зарадимо пуно паре, да ни се мука исплати. Слезомо на главни пут и аутобус дојде за десет минута.
   
    И еве, саг сам на градилиште, работим и мислим на моју Јелену, дете, кућу ... Једва чекам да си дојдем дома.
-------------------------------------------
Не свиђа ми сеСвиђа ми се • • Подели
•   
•   Теби, Michell Boltres, Danijela Stamenkovic, Radunka Bogdanovic и 13 осталих се свиђа ово.
•   
o   

 
Violeta Velickovic Lepo je sto jos neko poput Stevana Sremca ne da da se zaboravi. Svaka cast. Predivno je.
мај 18 у 11:44 по подне • Свиђа ми сеНе свиђа ми се • 1 особаУчитавање...
o   

 
Ljiljana Gligorijević Драга Виолета, ето напишем понештои на нашем говору. Нико не би требало да се стиди свог " матерњег" говора, уз њега смо одрастали уз пуно топлине и нежност. Он је део нашег колорита, наше шаренице, најлепшег ћилима којег Србија има.
мај 19 у 5:56 пре подне • Не свиђа ми сеСвиђа ми се • 6 особе/аУчитавање...
o   

 
Duna CaliVita Jeste, Ljiljo. Slažem se sa tobom. Draži mi je moj neknjiževni maternji jezik nego ovja moderan, potuđen, pola šatravački, pola sa tuđinskim i to nepravilno korišćenim rečima, pa je postao neka vrsta grozne evro-salate od jezika. Pozdrav.
мај 19 у 10:24 пре подне • Свиђа ми сеНе свиђа ми се • 1 особаУчитавање...
o   

 
Violeta Velickovic
Nazalost ima i onih koji se stide toga, mada ne marim za to to je samo znak da jos treba da uce.Borisav Stankovic, Sremac i drugi spasili su zaborav ovog govora i obicaja i zivota kako popularno kazemo''juzne pruge'' a lepo je sto i ...Прикажи више
мај 19 у 10:54 пре подне • Свиђа ми сеНе свиђа ми се • 2 особе/аУчитавање...
o    
Miroslav Mladenovi' Nazalost bio sam pri koji je poceo da pise na dijalektu 70. godina 20. veka iz nasega kraja. drago mi je kada vidim novog nekjog stvaraoca. samo napred. Pozdrav.
мај 19 у 11:02 пре подне • Свиђа ми сеНе свиђа ми се • 2 особе/аУчитавање...
o    
Miroslav Mladenovi' Pesmu cu pos imenoim autora ubaciti u svoju vec naoisanu zbirku da afirmisem i autora i kraj.
мај 19 у 11:03 пре подне • Свиђа ми сеНе свиђа ми се • 1 особаУчитавање...
o    
Miroslav Mladenovi' Samo promeni naslov, neka odgovara sustini price.
мај 19 у 11:04 пре подне • Свиђа ми сеНе свиђа ми се
o    
Miroslav Mladenovi'
Napisi datum pisanja price, autora price, mesto i godina. Ukoliko se prica zapisuje/to kao etnolog savetujem/ ubelezi kayivaca godinu rodjenja mesto a ako je zena i devojacko prezime i mesto/da se vidi od kog je govornog podrucja prica, yap...Прикажи више
мај 19 у 11:11 пре подне • Свиђа ми сеНе свиђа ми се • 2 особе/аУчитавање...
o   

 
Duna CaliVita Drago mi je što imam istomišljenike. Drugari, imam i ja neke priče na dijalektu. Poslaću vam , ali sa drugog profila. Ne mogu ništa ukrasti jer su već štampane u zbirci priča Kradljivci sunca. Pozdrav.
мај 19 у 6:35 по подне • Свиђа ми сеНе свиђа ми се
o    
Miroslav Mladenovi' Bilo bi dobro da nam dostavis iydavaca, kako bi i mi na Jugu Srbije gde vise i ne postoje knjizare da se kupi knjiga, nekako dojemo do ybirke i sa yadovoljstvom procitam
мај 19 у 6:47 по подне • Свиђа ми сеНе свиђа ми се
o   

 
Duna CaliVita Poštovani Miroslave, mi smo komšije. Javiću se sa drugog profila.
мај 19 у 10:58 по подне • Свиђа ми сеНе свиђа ми се
o    
Miroslav Mladenovi'
Све знам о твом издавацу а има и ту мојих некадаснјих пријателја писаца иѕ младости. Сли цесто ѕивот зна да буде окрутан, па свако оде на своју страну. Неко иде ПРЕЧИЦОМ, а нажалост мој пут је трновит, па зато има доста инспирација и креати...Прикажи више
мај 20 у 11:20 пре подне • Свиђа ми сеНе свиђа ми се
o   

 
Dobrosav Doca Stamenkovic ljiljo bas lepo. malo maternjeg nije na odmet. postavi jos nesto da utvrdimo gradivo.pozdrav
мај 20 у 11:08 по подне • Свиђа ми сеНе свиђа ми се
o   

 
Ljiljana Gligorijević Биће Доцо, само да завршим много започетих ствари. Хвала!
мај 22 у 5:34 пре подне • Свиђа ми сеНе свиђа ми се
o   

 
Velibor Blagojevic Ljiljo,postoji i zidarski jezik kojim se zidari sporazumevaju kada je u blizini gazda kako ne bi razumeo.Prevod:crnotravskog na zidarski:Eh,ucalbapenje je ucnamunje i uskatenje.Undjerlaj dunje je ulemagonje ubotaranje,ujznonje upekanje od ubetenje,a ti urasmonje da udes inje i ubotisranje.....Sta kazete narodeeeeee !!!!!!
мај 26 у 8:33 пре подне • Свиђа ми сеНе свиђа ми се • 1 особаУчитавање...
o   

 
Ljiljana Gligorijević Знам да се споразумевају њиховим језиком. Нисам много тога слушала.
мај 26 у 3:23 по подне • Свиђа ми сеНе свиђа ми се
o   

 
Ivan Draškov-Zorin ušelonje pletete koševe sas ušnanje učnikrenje na udarskizinje
мај 27 у 1:37 по подне • Свиђа ми сеНе свиђа ми се



 * *
Поставио(са друштвене мреже ФЕЈЗБУК): Мирослав Б Младеновић Мирац локлни писац песама и прича на дијалекту југа Србије
20.октобар 2013.г. Власотинце

[Мирослав Младеновић]

Darujmo reč | Васа Пелагић поново у свом родном мјесту
darujmorec.blog.rs/blog/darujmorec/generalna/2010/01/26/vp - Кеширано
26 јан 2010 ... Мирослав Младеновић наставник математике и локални етнолог Власотинце Србија ОШ "Браћа миленковић" село Шишава-Ломница ..
http://darujmorec.blog.rs/blog/darujmorec/generalna/2010/01/26/vp

 


 Педагошки покрет Србије, у сарадњи са Општином Пелагићево и Основном школом ''Васа Пелагић'' у Пелагићеву у Републици Српској, ове године, организовао је додјелу Годишњих награда ''Васа Пелагић'' за врхунска остварења у образовању 2009. у родном мјесту великог реформатора и револуционара. Као да им је сам Пелагић дошапнуо да границе, нити било какве баријере међу људима не треба правити.
            На ''Пелагићевом педагошком сабору'' у суботу 23.јануара 2010. године у препуној сали свечано уређеног амбијента школе и пред еминентним представницима културног и јавног живота, из свих крајева, како из Србије тако и из Републике Српске, одвијао се, по много чему, необичан програм.
       Почело је свечано читањем ''Химне Васи Пелагићу''. Истакли су се пјесници Драгица Ђекић, Вера Цветановић, Стојанка Сека Закић, Милош Петровић и Теодор Опалић. По угледу на старије и ученици су показали свој неоспорни литерарни таленат говорећи ''Писмо Васи Пелагићу''.
    Поздравно обраћање скупу проф. др Драге Пантића, предсједника Педагошког покрета Србије већ је наговијестило да ће скуп осим свечаног имати и радни карактер. Према уговореном програму требало је освијетлити реформаторске идеје Васе Пелагића и тиме допринијети бољем сагледавању актуелних дешавања у нашем школству.
     Скуп су поздравили и Милан Несторовић, директор Основне школе ''Васа Пелагић'', Симо Стакић, начелник Општине Пелагићево, Мирослав Бобрек, помоћник министра просвјете и културе РС. Прочитана је и поздравна честитка Рајка Кузмановића, предсједника РС. Сви су они говорили о потреби организовања оваквих педагошких скупова, сабора на којима се кроз награђене види домет, а кроз идеје нови правци и стремљења ка још бољем.
   Визионарски уводни реферат проф. др Драге Пантића ''Толстојева и Пелагићева педагошка револуција у 19. и 21. вијеку'' је био једно ново виђење и један нови приступ и историји педагогије и модалитетима даљег развоја педагошке науке и праксе у 21. вијеку. Овакав, слободно можемо рећи, научни рад ће сигурно наћи пута да буде презентован ширем кругу педагошких научних радника као и педагошких практичара у нашим школама.
      Доц. др Маргит Савовић, предсједник жирија уручила је потом престижне Годишње награде за врхунска остварења у образовању 2009.
 
Маргит Савовић уручује признање директору О.Ш. Васа Пелагић,
Милану Несторовићу

       Специјалну награду ''Васа Пелагић'' за врхунска остварења у филозофији и друштвеним наукама добио је академик Михаило Марковић из Београда, чије дјело је представио проф. Филозофског факултета у Београду др Мирко Зуровац.
    Из различитих области педагошког дјеловања Годишње награде ''Васа Пелагић'' су још добили:

• Др Милутин Милутиновић и Радојко Јововић из Крагујевца, аутори Споменице „Век Учитељске школе у Крагујевцу: (1871-1971)“ – педагошка књига године
• ОШ „Васо Пелагић“ у Пелагићеву – педагошка установа  године
• Часопис „Иновације у настави“ из Београда – педагошко гласило године
• Иван Ружичић из Чачка – педагошки критичар године
• Зорица Сентић из Кана – добротвор године у образовању
• Гордана Стаменковић из Београда – новинар године у образовању
• Др Слађана Миленковић из Сремске Митровице – педагошки стваралац године
• Љиљана Ђуровић из Горњег Милановца – педагошки  практичар године
• Нада Митровић из Главичица – педагошки руководилац године 
• Јасна Капор, ОШ „Ђура Јакшић“ из Панчева – школски педагог године
• Милка Бабарогић из Врњачке Бање – васпитач године
• Олгица Јовановић из Београда – социјални радник године
• Ана Петровић из Јагодине – студент године у педагогији.
 
    То што је Педагошки покрет Србије у Основној школи ''Васо Пелагић'' из Пелагићева препознао педагошку установу године и Нади Митровић, директорици Основне школе ''Ћирило и Методије'' у Главичицама, педагошког руководиоца године, чини част свима у Републици Српској, а нарочито част и признање самим носиоцима ове традиционалне и престижне награде.
     Округли сто о теми '' Васа Пелагић-учитељ и реформатор васпитања и образовања'' припремљеним рефератима Милоша Антонића ''Бесједа о бесмртности Васе Пелагића'', Саве Милићевића ''Васа Пелагић-узор наставницима и младима'', Ивана Ружичића ''Зашто наставник мора бити креатор реформи и закона у образовању, Наде Митровић ''Хуманизам у дјелу Васе Пелагића'' изазвао је и друге учеснике скупа да проговоре о Васи Пелагићу у свјетлу савремених збивања у нашем школству и друштву уопште.
    Као да је оживио онај тестамент Васе Пелагића да у будућности неке нове генерације према достигнутом степену развоја науке усавршавају његове идеје и помажу народу у његовој муци. Тако је у свјетлу ''народних потреба'' данас јасно истакнуто да је наше школство у великој кризи и да су неопходне корјените реформе у образовању уопште:
- Инклузивна настава је само један у низу проблема. Да ли се данашњим рјешењем сложеног питања специјалног васпитања штеди, или је управо обрнуто. То временом постаје највећи трошак, не рачунајући ту големе хуманистичке промашаје.
- ''Школа без понављача'' је идеал који није остварен без обзира на све њене модерне варијације. Не смије бити шкарта у образовању младих.
- Без смањења норми, нарочито у млађим разредима разредне наставе, педагози неће бити у стању да одговоре свим захтјевима које намећу савремене потребе. Прије свега наметнути сегмент техничке припреме наставника мора бити замијењен педагошком припремом.
- Не смије се сметнути са ума да смо ми словенски народ са таквом традицијом и културом да је у очувању идентитета неопходно задржати руски језик у школама.
- Велика и погубна опасност по биће нашег народа је укидање сеоских школа, а самим тиме и припомоћ друштва да села коначно и нестане са лица земње.
- Насушна је потреба растеретити наставне планове свих сувишних садржаја, како у школама тако и на факултетима, додајући им нове савремене димензије оспособљавања младог човјека за сналажење у ономе што га чека на крају школовања.
- Систем недоступности образовања, посебно његове злоупотребе и лицемјерја у бризи о дјеци, породици и школи треба пелагићавски осудити и елиминисати.
Скуп је завршен усвајањем закључака, иницијатива и порука гдје се посебно издваја:
- Да оваква манифестација треба да прерасте у традиционални ''Пелагићев педагошки сабор''.
- Да се уради идејни пројекат ''Пелагићево етно село''
- Да се актуелизује отварање библиотека ''Васа Пелагић'' како у Пелагићеву тако и у другим мјестима
- Покренути иницијативу да се у Пелагићеву отвори музеј посвећен дјелу Васе Пелагића
- Иницирати неки вид удруживања педагошких радника који су остали беспомоћни у поједниначним иницијативама
- Актуелизовати питање избора достојнијег мјеста вјечног починка посмртних остатака Васе Пелагића.
На домаћински организованом коктелу уз пријатно дружење, из Пелагићева гости носе утисак задовољства што је овакав скуп наговјештај оживљавања нашег школства уз наду да ће на будућим ''Пелагићевим педагошким саборима'' заискрити нове идеје и тиме унаприједити нашу педагошку мисао.

Предсједник Организационог одбора
                                               Саво Милићевић
 
 
Заједничка фотографија учесника сусрета
 


Posted by darujmorec at 13:52 Dodaj komentar (4) │ Trekbekovi (0) │ Generalna
Back to Home Prethodni Sledeći
Trackback URL
http://www.blog.rs/trackback.php?id=84910
Leave a Reply
One Response to Васа Пелагић поново у свом родном мјесту
1.   Мирослав Младеновић says:
01/27,2010, at 13:44
Visit Мирослав Младеновић
Организационом одбвору сам упутио пропратно писмо са молбом да се прочитају неколико песама написаних на дијалекту "јужњака"-као следбеника Васе Пелагичћа(народни учитељ) реформе, социјалистичких идеја и реформе школства. Нажалост, из здравствених разлога нисам присуствоао скупу, али видим да моје поздравно писмо и пурке нису саопштене јавности.
С поштовањем
Мирослав Младеновић наставник математике и локални етнолог Власотинце Србија
ОШ "Браћа миленковић" село Шишава-Ломница Власотинце Србија
2.   Стако С. Стакић says:
01/28,2010, at 13:33
Visit Стако С. Стакић
Стако С. Стакић
28.јануар 2001. године
Поштовани колега Мирославе,
Веома нам је жао што Ваше прпратно писмо са пјесмама није стигло до нас у Пелагићеву.Основна школа "Васо Пелагић" из Пелагићева је била само домаћин ПЕЛАГИЋЕВИХ ПЕДАГОШКИХ СУСРЕТА,као школа која носи име нашег Великана а налази се у родном мјесту Васе Пелагића гдје и он сам завршио основну школу, а организатор наведених сусрета је Педагпшки покрет Србије.Све што је стигло на нашу адресу као домаћина до почетка сусрета и додјеле Годишње награде "Васо Пелагић" за врхунска остварења у образовању за 2009. годину било је репрезентовано учесницима сусрета.
Истински нам је веома жао што и Ваше пјесме написане како и сами кажете на дијалекту "јужњака" нису из наведених рaзлога прочитане на једном тако величанственом сусрету као што су ПЕЛАГИЋЕВИ ПЕДАГОШКИ СУСРЕТИ,а надамо се да се такви пропусти неће догађати у будућности.мислим да ћете нас у потпуности разумјети као домаћина наведених сусрета.
С поштовањем.
Стако С. Стакћ, учитељ - секретар Основне школе "Васо Пелагић" Пелагићево,родно мјесто Васе Пелагића.
3.   Мирослав Млаедновић наставник и локални етнолог Власотинце Србија says:
02/06,2010, at 13:11
Visit Мирослав Млаедновић наставник и локални етнолог Власотинце Србија
Из рукописа( и објављених песама на дијалекту-послато у делу матераијала Стваралаштво на дијалекту из власотиначкога краја за научни скуп О Пелагићу):

ПЛАНИНО МОРИ ПЛАНИНО (1)
Планино, мори планино,
Млого си ми се ужелела,
У тебе сам се родио,
Ти си ми снагу дала,
У тебе ми младост оста.
На ливадама и пашљацима,
Прве дечје снове снио.
Куде се денуше онеј лепотиње,
К'д си брамо китке,
Здравац, перунику, гороцвет,
Жуто игличје, жуте женке,
Алене китке по градине.
Д'нске си мори опустела,
Нема кој ни цвећке да бере,
Све урасло у пелин и бурјан.
По које пиле долети,
тужно поје на суву грањку.
Тужна си мори планино,
Што туј нема ни косача,
Нема ни овчара, ни орача,
Нема ни жетача, ни певача.
Пусто, пуста пустелија.
С'њам те мори планино,
Свакуј ноћ тамо у туђину,
Пред очи ми стара кућа,
Огњиште и стар кот'л,
На вериге окачен,
Мирис загорелог млека,
Слика остареле мајке,
Како у пепел пече кравајче,
Старо грне са пасуљом.
Црепуља са мирисом леба,
Од рженице и жуте проје.
Планино мори планино,
Млого си ми се ужелела.
4.октобар 2008. године Власотинце
ЉУШКЕ (2)
Е к'д дојду сирнице,
Тамо негде у пролет,
К'д у планину живот заживи,
К'д се пролет буди,
Онда и старо и младо,
Врзује сас ланац љушке,
На жилаво дивље дрво,
Често на крушку дивљакушу,
Да се љуља и старо и младо.
Поју се убаве песме,
Тугаљиве, веселе и радосне,
Туј се поглеђује и тугује,
Туј се младиња весели,
Туј се деца радују,
Туј се млада снајка,
Од печалбара у песми растаје.
Испраћај печалбара у равници,
Има разлике при поласку,
Од планинска цигларска села.
Код њих се организују игре,
На отворено место је игранка,
Праве се пошалице, прибира снага,
Игра се клис (џилит), игра се лопта,
Направљена од воловске длаке,
Праве се љуљашке, па се љуља,
Прави се вител, па се љуљу и окрећу.
Сви: одрасли и деца се смеју и шале.
Последњег дана пред одласка у печалбу.
Такој си остала песма успаванка:
„Љушке, љушке на Морави крушке.
Дајем деци, једну две,
А мирној дечици у љушки све“.
4.октобар 2008. године Власотинце
-наставиће се-

[Мирослав Младеновић]

-наставак-

КОНДИР (25)
Д'нске бео на едну свадбу,
Погледа какој си је убаво,
К'д младоженски носи кондир,
Окитили га сас дар, а и кондир.
Начичкане на њега паре,
Онеј наше, ал и странске.
Стоја онакој докле мога,
Убаво се нагледа на младињу.
Онај кондир ми се врти у главу.
Онакој превртам оној време,
А неје млого било долеко,
Ма нек'д 70.година 20 века,
У сва села Повласиња ,
Још су се поштували обичаји,
А имало народ и младиња,
Неје овај модерни свет
Ушал по главе и по домови.
Ех, какој си је било убаво,
К'д младожењски увати,
Онакој од мерак:
Китени кондир, па вика.
Свуд редом по село,
За весеље и свадбу.
Тај младожењски по обичај.
Бил је зет на младожењу,
бил је закитен сас пешкир.
Онај кондир напрајен,
Куде доброг мајстора грнчара,
Исто као и тестија(стовна).
Има два отвора:голем и малечак.
На онај голем се сипувала ракија,
А на малечак се пила ракија.
Обично за љуту ракију
Бил је „зеленко“, са шарама,
А за грејану ракију жућкас,
Са поголеми отвори.
А и подебел да се греје
Уз огњиште ил на кубе,
А у ново време и шпорет.
Кондир на голем отвор.
Од мерак се китил,
„зеленко“ сас женку,
А и „жућко“ сас женку.
К'д кондирџија прооди
Онда се најављује радос,
Некако свима милина.
Вика на капију, па улази.
Домаћин благосиља позив,
А и искаже неку здравицу,
Уз божју помоћ и весеље.
Ондак се тура пара.
А кондирџија тој бележи,
А паре си нижу на кондир.
Сас теј паре уз кондир,
Кондирџија вика:кума, старојка.
А и пријатељи од девоју,
За други д'н на весеље.
Кондирџија је шалџија,
Обилази подрумџију и послугу,
Води рачун од музику,
А и од дочек и испраћај,
Кума и старога свата.
Кондир се радосно кити,
Сас венче около од шимшир.
Мало кондирче је и мераклак,
К'д су славе и неки гости.
Свакоме је арно кад цврцне,
Па натегне љуту препеченицу.
Онај поголем кондир жутко,
Млого је аран к'д дојде зима.
Т'г се греје ракија у котал,
Зими на свадбе и славе,
Па се пије из тај кондир.
Пило се и к'д се поодило,
Било у печалбу ил у војску,
А богме и ујутру у кућу.
Такој домаћин рано се дигне,
Па згреје уз огњиште,
А касније на кубе ил шпорет,
У шерпу а нек'д и у кондир,
Па се из кондир у големе чаше,
Пије грејана ракија у кућу.
Нек'д се сас њу и загревало,
К'д се зими трупила дрва,
Секла и носила из браниште,
На раме, ел неје се имало,
Пуста печалба је све узела,
Па су по големи снегови,
Печалбари носили дрва.
Пила се грејана из кондир,
к'д се копал папрат од корен,
да се ране овце и свиње.
Е к'д се тике само сетим,
Какој смо се ми деца,
Понек'д сас стари пили,
По неку чашу грејану,
Па се уџипкамо у кревет
А нек'д само појемо.
А било је и смешне работе,
К'д се жене изнапију
Пусту благу ракију,
Па се незнаје за доста,
Па се нек'д соплитале.
К'д си се само сетим
Какој си је нек'д било.
По нек''д се нашалим;
„покашљујеш ко снајка,
За благу ракију“.
Малко се тргну од тој време,
К'д ме повикаше да идем,
Снајка ће да прооди,
А неки помлад сас кондир,
Онакој пројде тике ради реда.
Још у понеко село, а и варош,
Понек'д се види кондир,
Али тој ко попмодарство.
Нема онај значај за радување,
Ко нек'д какој смо се радовали,
К'д пројде кондирџија.
За своју душу најдо кондири:
„зеленка“ и „жутка“ да ги чувам,
Стави ги на витрину.
Сас грне, тестију, лампу.
Тенџеру, петролејку, туцало.
Тој убаво време га нема,
Ник'д неће да се врне.
Младожењски,Кондир и кондирџија ,
су сећање на прошло време,
Радости живота и среће,
Нек'д у планину и село.
10.октобар 2008. године Власотинце

ЂАЧЕ(53)
Седи ђаче на дрвник,
Узело буквар и плајвез.
У руке му сирење и ‘леб.
Сас једну руку писује,
С другу руку обедује.
Мајка по њега вика,
Овце у трлу блају,
Говеда у шталу рику,
А за његову муку,
Никој не питује.
Овце да се пушту,
Говеда да иду да пасу.
Куј те за домаћи питује,
Што ће јутре од учитеља ,
Сас прут по руке,
Од учитеља тепање да добије.
Април 2008.г Власотинце
Мирослав Младеновић Мирац

ШИЋЕРЧЕ(51)
К’д се ишло у гости,
По славе, краваји и свадбе,
Деци се давало шићерче.
По јед’н грумен.
Некој драг из фамилије,
Деда, баба, тетка, кум,
Тек из пазуку, из џеп капута,
Навири бел грумен шићерчета.
Деца се радују том дару,
Очи им цаклу од срећу.
Тој је било од славу до славе,
Т’г се деца сладила сас шићерче,
А често су га збирала и од гробје,
К’д су биле задушнице у село,
Претицала се сас циганке врачарице,
Куј ће да узне шићерче од споменик,
Што су ги турили мртвима за душу.
Малечка деца се залагувала,
Сас шићерче у крпче да га сису,
Какој би била мирна у лулејку.
Шићерче се служило као коцкица,
К’д се пила кава р’женица,
На славе, краваје и свадбе.
Ђићерче је остало као благослов,
За радовање дечице и стареји,
К’д се у нека стара времена,
Живело и радовало животу.
Април 2008.г Власотинце

Аутор: Мирослав Младеновић Мирац наставник и локални етнолог и писац на дијалекту
6фебруар 2010. године Власотинце Србија

4.   Мирослав Младеновић наставник и локални етнолог Власотинце Србија says:
02/06,2010, at 21:32
Visit Мирослав Младеновић наставник и локални етнолог Власотинце Србија
Поводом одржавања „Пелагићевих педагошких сусрета“ 23.јануар 2010. Године, желим да у оквиру садржајнијег рада дам и свој допринос читања ових мојих песама у културном делу програма- из објављене збирке са села на дијалекту јужњака-Јужне Србије(Прилог песама).
Из здравствених разлога нисам у могућности да присуствујем скупу, али своји стваралачким радом у образовању, народној књижевности, етнологији и етнографији ћу сигурно допринети право званје „Народни учитељ“-попут Васе Пелагића.
Скупу желим успех у раду. Искрен Поздрав.
Мирослав Младеновић наставник математике и локални етнолог ОШ „Браћа Миленковић“ село Шишава Власотинце
5.јануар 2009. Године Власотинце

Педагошки покрет Србије наставља да додељује традиционалну престижну Годишњу награду „Васа Пелагић“ за врхунска остварења у образовању, па ће уручивање овог признања за 2009. годину у тринаест категорија бити одржано 23. јануара 2010. године у Основној школи „Васо Пелагић“, родном месту великог учитеља и народног трибуна.
Програм „Педагошких сусрета у Пелагићеву“ садржи следеће:
а) Културно-умјетнички програм
- Рецитал – „Химна Васи Пелагићу“
- Ученици – „Писмо Васи Пелагићу“
б) Поздравне ријечи и бесједа
в) Уручивање Годишње награде „Васа Пелагић“ за врхунска остварења у образовању 2009.
г) Коктел
д) Разговор о теми „Васо Пелагић“ као учитељ и реформатор васпитања и образовања
ђ) Поруке учесника сусрета у Пелагићеву.
Добитници Годшње награде „Васа Пелагић“ за врхунска остварења у образовању за 2009. годину, према одлуци жирија, којим је председавала доц. др Маргит Савовић су:
• Др Милутин Милутиновић и Радојко Јововић из Крагујевца, аутори Споменице „Век Учитељске школе у Крагујевцу: (1871-1971)“ –
п е д а г о ш к а к њ и г а г о д и н е
• ОШ „Васо Пелагић“ у Пелагићеву – п е д а г о ш к а у с т а н о в а
г о д и н е
• Часопис „Иновације у настави“ из Београда – п е д а г о ш к о
г л а с и л о г о д и н е
• Иван Ружичић из Чачка – п е д а г о ш к и к р и т и ч а р г о д и н е
• Зорица Сентић из Кана –
д о б р о т в о р г о д и н е у о б р а з о в а њ у
• Гордана Стаменковић из Београда – н о в и н а р г о д и н е у
о б р а з о в а њ у
• Љиљана Ђуровић из Горњег Милановца – п е д а г о ш к и
п р а к т и ч а р г о д и н е
• Нада Митровић из Главичица – п е д а г о ш к и р у к о в о д и л а ц
г од и н е
• Милка Бабарогић из Врњачке бање – в а с п и т а ч г о д и н е
• Олгица Јовановић из Београда – с о ц и ј а л н и р а д н и к г о д и н е
• Ана Петровић из Јагодине – с т у д е н т г о д и н е у
п е д а г о г и ј и.
25. децембар 2009. П р е д с е д н и к
Проф. др Драго Т. Пантић

Из збирке песама ПЛАНИНСКА ОРАТА
Аутор: Мирослав Младеновић Мирац, наставник математике ОШ БРаћа Миленковић“ село Шишава Власотинце, Југ Србије
Издавач: аутор и фондација даровитих „Христифор Црниловић“-Кица
Власотинце 2008. Године
-наставиће се-

[Мирослав Младеновић]

-наставак-
КАКО САМ САКУПЉО НАРОДНЕ УМОТВОРЕВИНЕ
(страна 9)
Још као дете, док сам са дедом из мајкине фамилије, чувао краве у планини, педесет и неке године 20. века, почео сам да у својој глави уносим мисли за велика историска дела многих јунака хајдука, који су се борили за националну слободу у овом крају-од петовековног турскога ропства.
Јуначке песме су биле први мој учитељ да заволим да се интересујем за прошлост мога роднога краја. Тај деда Тоза је био учесник балканског рата противу турака, а и био учесник осталих ратова тога времена, да би потом први светски рат завршио као исрпљени борац српске војске, послат на опоравак у Француској. Одмах потом као ученик из родног планинсаког засеока Преданча села Горњи Дејан, општина Власотинце , доста научио од свог учитеља у суседно село Златићево-где сам похађао четвороразредну основну школу, удаљену од нашег планинског виса четири до пет километара у једном правцу.
Сви из моје генерације овог дела власотиначкога краја у планинском делу Горњег Повласиња, смо „упијали“ све што је било везано за хајдучки и косовски циклус народних песама. Знали смо напамет хајдучке песме о Малом Радојици, Старом Вујадину и о косовским јунацима, а и о јунаштву Краљевића Марка, Црног Ђорђа Петровића у рату противу турака. У том времену смо били мало задојени и другим јунацима за национално ослобођење.
Касније када смо пошли на даље школовање, почев од осмолетке у село Свође-десет километара пешачења кроз планинско беспуће букових шума у једном правцу, па преко средње пољопривредне школе и студирања-прихватили смо партизанаске јунаке као идоле соцојалистичке револуције.
После завршетка школовања, седамдесете године двадесетог века, започео сам свој радни век у новоформираној осмогодишњој школи у село Тегошница-где смо у почетку радили под шаторима, у сеоској бојаџиској радњи,а у кафани држали своје дневнике, под најгорим условима живота и рада, без струје и потпуно одсеченог у свему од света. Узео сам учешће у израдњи нове школе.
Као млад просветни радник-наставник математике, обилазио сам сеоска насеља и водио разговоре са старим солунцима и учесницима других ратова, потом бележио оловком свуда где сам стигао. Почео сам да се интересујем за прошлост свога краја. Нажалост у том времену нису били повољни услови за истраживање прошлости, морао си бити под „контролом власти“.
Од ученика сам сакупљао стари новац, кога сам касније однео у Бачки Маглић(мали део посеедујем) и поклонио једном земљаку нумизматичару Марковићу, родом из нашега краја. Једино сам сачувао прстење из 16 века кроз који су се на премлаз „промузувале“ овце-у времену ђурђевданских обичаја шестога маја.
После служења војног рока прелазим са радом у осмогодишњој школи у село Крушевица 1973.године и ту настављам са великим интересовањем у читавом крају Горњег Повласиња да сакупљам народне умотворевине, порекло насењавања становништва, историографију и све што је везано за обичаје и живот мога наорда у прошлости. Сва усмена казивања сам бележио и фотографским апаратом смене осам запсивао као траг времена живота на село.
Бележио сам са својим ученицима све:обреде , све врсте старих обредних и изворних песама, загонетке, нардоне изреке, веровања, приче и легенеде о настанку села и насељавања, казивање свих ратника из свих ратова. Често сам бележио и на лист џака хартије пред сеоском продавницом и на магнетофонској траци, али пре тога и сам учио да отпевам неке старе песме уз казан печења ракије.
Дешавало се док сам чекао аутобус на аутобуској станици у Власотинцу за планину-наилазио сам на многе људе који су ми причали разне умотворевине, а ја их бележио и на хартији од пакле цигарета коју сам наилазио на станици.
Највише су ми помагали у бележењу умотворевина мој син, моји ученици и стари солунци ратници-свога роднога краја, као и моји родитељи у планини. Добро се сећам давне 1975.године сам морао да однесем цео балон ракије солунцима и ратницима из Другог светскогв рата-деда Владимиру Илићу и Неши Петковићу у моје родном планинаско место Преданча, како би два дана и две ноћи могао да бележим све о оном што су једино под „гасом“ ракије могли или смели да причају. Та казивања остаће као драгоцен Материјал-етнографско истриографска грађа за будућа поколења.
Наравно да је то био мукотрпан рад. Са многим неугодностима живота, па и прогона због уверења и мојих интересовања за прошлост, платило сам и велику цену мога и живота моје породице. Чак су ме и „партиски кажњавали“(а и на послу добио ОПОМЕНУ) што сам пустио сеоског попа да игра фудбал у сеоском клубу села Крушевица. Некако се остало живо. Своја истраживања после свих доживљених траума и борбе за голи живот-наставио да радим на прикупљању народних умотворевина и забележим део свога дијалекта, обичаја и живота једнога времена на село-које потпуно нестаје на почетку 21. века. Моји најбољи сарадници су били и остали моји ученици-све од 1970 године преко осмогодишњих школа у селима:Тегошница, Свође, Крушевица-па све до ове 2008. године у село Шишава-Ломница у власотиначком крају.
Данас ни на почетку 21. века још нема потпуног разумевања за мој истраживачки рад у етнологији и историографији, али ће зато некада у другом времену да то користе други који неће бити оптерећени никаквим идеологијама живота.
. Мирослав Младеновић Мирац
ТАКВА НИ ОРАТА
(страна 31)
К'д се рано дигну у село
Онда почне да се вреви,
Постари се дигну порано,
А и увече си поорате,
Куј ће кво јутре да работи.
Такој си је од памтивек.
Прво се орати по кућу,
Па се ората наставља даље.
У комшилук, по авлију, по пут.
К'д се теру овце и краве на оасење,
К'д се иде у њиву на копање,
К'д се коси и збира сено,
К'д се суши и дене у стог.
К'д се жње, збиру рукољке,
К'д се носи у воденицу.
К'д се жито смеље,
И омеси први 'леб,
Онај што се пуши,
У црепуљу под вршњик.
И т'г се орати, онакој силно,
И чувено, на обронцима Чемерника,
Буковој Глави и Јаворске Чуке.
Чудно је онима к'д дојду у варош,
И д'нске, сви који су сишли
Из село у варош, силно орате.
Тој ни је, казују. Дар од Бога.
Подарен из нашу планину.
ПИСУВАЊЕ ПО ВЛАСОТИНАЧКИ
(Страна 33)
Д'нске сви орате
И писују по власотиначки.
Ал' неје јасно куј власотиначки.
Д'л варошки и'л сељачки.
Сас коју страну,
Дал' онија низ Власину,
Што ги викамо Моравци.
Ил' онија у саму варош,
Ил' онија окол' Власотинце,
Ил' онија по брда,
Ил' из другу власинску власинску област.
Затој с'г и само Власотинце
Има мешовиту орату-оратешку.
Од свуда ората-пратешка,
На дијалекат „ишеја“ орате
У Варош, Шишавци, Средорци
И још нека околна села.
А онај села по планину орате
На ишал, иш'л, дош'л...
И сва ората-оратешка,
По центар у варош,
Зборе си стари власотиначки,
А насељеници по Росуљу
Орате и писују по планински.
АЈД У 'ЧКОЛУ
(Страна 26)
Децо, ајте у 'чколу,
Од вас не могу
Ни да се узискам.
Главу ми протропасте!
Идите у 'чколу, да се научите
С плајвез да писујете,
Татку писмо да писујете,
Башта ви се нада.
Од бриге, ич си не могу,
Какој ли си је на даскала,
Како ли на крај сас вас искача.
К'д сте у 'чколу глава ми мирна.
Ега изучите теј велике 'чколе,
Да прогледате и видите свет,
И да се не мучите цел век,
Ко мајка ви и татко ви.
Он црнчи у пусту печалбу,
А мајка ви сама ко кукавица.
Затој 'ајте децо у 'чколу,
Па ће нек'д мајка и татко ви,
Да се подиче сас сцоји учењаци.

ЋУ ГИ ТЕРАМ
(Страна 53)
Ћу ги терам бре, све да ми плате,
Све да призну, ћу ги терам у туђо,
Ћу ги терам на суд,
Ћу ги терам до крај,
Ћу ги терам бре, све док се може.
А тој терање,
Кол'ко кошта да кошта,
Само нек' је, брате по моје!
АЈМО У СТРАЊЕ
(страна 114)
Еј велике, еј Божике
?Ајмо у Страње,
Сас овце, сас краве,
Тамо си ни Стојан чека,
Да си се гледамо,
Да си се глатко исмејемо,
Еј Велике, еј Божике.
?Ајмо у Страње
Тамо си је заветрина,
Тамо си с'лнце греје,
Тамо си прве љубичице цвету,
Тамо си прве јагоде зарумене.
Да миришемо и уздишемо,
Да си шалу шалимо,
Сас Стојана враголана,
Ђаволине да си пра'имо,
Сас убавињу да си се сластимо.
5.јануар 2010. Године Власотинце
Мирослав Младеновић наставник математике и локални етнолог
ОШ „Браћа Миленковић“ село Шишава Власотинце, Југ Србије

ШИЋЕРЧЕ
(страна 102)
К'д се ишло у гости,
По славе, краваји и свадбе,
Деци се давало шићерче.
По јед'н грумен.
Некој драг из фамилије,
Деда, баба, тетка, кум,
Тек из пазуку, из џеп капута,
Извади малечко шоћерче.
Навири бел грумен.
А деца се радују том дару,
Очи им цаклу од срећу.
Тој је било од славу до славу,
Т'г се деца сладила сас шићерче.
А често су га збирала и од гробје,
К'д су биле задушнице у село,
Претицала се сас циганке врачарице
Куј ће да узне шићерче од споменик,
Што су ги турили мртвима за душу.
Малечка деца се залагувала
Сас шићерче у крпче да га сис'у.
Какој би била мирна у лулејку.
Шићерче се служило као коцкица,
К'д се пила кава р'женица,
На славе, краваји и свадбе.
Шићерче је остало као благослов
За радовање дечици и старејима,
К'д се у нека стара времена
Живело и радовало животу.
Власотинце, април 2008. Године
ЂАЧЕ
(страна 104)
Седи ђаче на дрвник,
Узело буквар и плајвез.
У руке му сирење и 'леб.
Сас једну руку писује
С другу руку обедује.
Мајка по њега вика,
Овце у трлу блају,
Говеда у шталу рику,
А за његову муку
Никој не питује.
Овце треба да се пушту,
И говеда да иду да пасу.
Куј га за домаћи питује,
И што ће јутре од учитеља,
Сас прут по руке,
Тепање да добије.
Власотинце, април 2008. Године
 
Darujmo reč is powered by blog.rs
Синдицирање (RSS) Повратак на врх странице
Falling Leaves template design by Shawn Grimes

[Мирослав Младеновић]

Вицеви из власотиначкога краја-Горње Повласиње



                               ВИЦЕВИ
................................................................................
2. Приђу два мрава слону и први каже другом:
         „Ти га саплети а ја ћу да га ритам“.


3. Шта је писало у првом лесковачком биоскопу(истинито):
    “Нема семке грицкање, по под пљување и женске за дупе ваћање“.

...................................................

6. Силовали бабу. Кад је дошло до суђења питају је:
-Кад је било  најтеже?
Баба одговара:
-Богами, кад ми дигоше ноге, све труње из опанци у очи.
.............................................................................

10. Нашли полицајца мртвог у Морачи и сутрадан му нађу листић у џепу на којем пише:“Скокни преко Мораче за бурек“.

11. У разреду наставница питала ученике да кажу неко јужно воће, јавила се Милица и рекла:
-банана. Јавио се Милан и реко:-помаранџа. Јавило се циганче и рекло:
-татко купија евро-крем и све га изеја-„бананас“.
..................................................................................
23. Отишеја ловац на језеро и утепаја патку. Искубаја јој очи. У тој тренутак наиђе чувар. Овај ко да се спаси-баци се у воду. Питуваја га чувар:
-Кво работиш.
-Ништа, патка се бања, ја ву чувам ствари.
......................................................................
25. Отишла баба код лекара. Који јој рекао да  користи  дневно литар течности . Баба је мислила да је то течност за прање судова, па је кући снајки рекла:
 „што ће да радимо сас толко течности за прање судова за је'дн д'н, ми си можемо целу недељу сас толко да перемо посуђе“.
...........................................................
26. Изгубија пироћанац динарче!
Да га најде за тој прекопаја цел тунел од Пирот до Ниш, да га најде.
.....................................................................
27.  Отишеја власотиначнин у гости код пироћанца на прославу отварања кафане.
 Седнуја и чекаја да га послужи газдин син. Ништа од послугу без паре.-рекнуја конобар. Власотинчанин  му рекнуја:“абре дај од тој шише ракију част за кафану“. Конобар му одговорија: „неможе пола ракија је моја пола таткова, “. Власотинчанин ће на тој:дај ми твој део а татков остави“. Конобар:“ мој дел је до дно а татков на вр'. Татко недава да се прооди кроз његово.“. Власотинчанин: ма ја ћу да узнем сламку паћу да попијем твој дел“. На то ће конобар-газдин син пироћанца:“Јес' али татко недава да се прооди кроз његово“.
...............................................................

28.Виц за време НАТO бомбардовања 1999-године:-„Ишло Амеркиначе и Српче у школу. Американче се хвалило и задиркивало Српче. Србин, ко Србин, мало воли да се похвали.
Тако Српче рекло Амеркиначету-„еве ви  си немате историју у школу “, а онда ће њему американче:-„а ви си немате географију у школу, јер смо гу бомбардовањем све срушили“.
.................................................................................

30. Виц о Клинтону Преседнику Америке у време НАТО бомбардовања 1999.године:
-„Мори комшике, докле ће онај сивоња Клинтон да баца ове ракете, па замисли мори, почел бре и  да поје, нескида се од телевизор“.
...........................................................................
32. Виц о локалном свештенику  за време НАТО бомбардовања 199.године:
Да би  сакрио страх од  бомбардовања  локални свештеник   је мало више попио ракију, па је овако држао проповед у цркви:“....Лазар умреја, па се усмрдеја.... .“
.......................................................................................
33. Виц о локаторима у време НАТО бомбардовања 1999. године:
- Комшика пита комшику: „ а бре има ли ги куде вас локотаори“.
Има-одговри.
Па куде су вам-на то ће поново комшика.
- Море да ти право кажем моји „локатори“ су муж и син, ете ги „лочу“ вино у подрум недељу дана од стра' од овој бомбардовање“-одговори  јој  комшика о локаторима.

ИЗ РУКОПИСА: ПСОВКЕ, РУЖНЕ РЕЧИ И ВИЦЕВИ ИЗ ВЛАСОТИНАЧКОГА КРАЈА-ГОРЊЕ ПОВЛАСИЊЕ, 2009.године Власотинце
Аутор:Мирослав  Б Младеновић Мирац   локални етнолог, историчар и писац на дијалекту Југа Србије
22. март 2010. године Власотинце

Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог, историчар и писац песама и прича на дијалекту Југа Србије

Vicevi iz vlasotinačkoga kraja-Gornje Povlasinje - MyCity
www.mycity.rs/.../Vicevi-iz-vlasotinackoga-kraja-Gornje-Povlasinje.html - Кеширано
22 мар 2010 ... 22. март 2010. године Власотинце Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог, историчар и писац песама и прича на дијалекту
http://www.mycity.rs/Zabava-humor-vicevi/Vicevi-iz-vlasotinackoga-kraja-Gornje-Povlasinje.html

[Мирослав Младеновић]

За народ на подручју Повласиња-селима око реке Власине, власотиначко-црнотравскога краја, псовке, ружне речи и вицеви су се користили од вајкада од времена детињства, преко младалаштва; онда у породичним и друштвеним односима-нарочито када се радило у пољу, чувала стока, косило, жело, веселило на свадбама и вашарима и ишло у печалбу.

Наравно да је постојао један социолошко етнолошки феномен, да су у нормалним околностима се поштовали патријахални односи међу половима када је у питању псовка.

Никад се није псовало, исказивале ружне речи, казивали вицеви(„мрсни“) испред старијих људи, ближњих у породици и испред жена или мушакараца-супротног пола, јер је то било срамно.

Нажалост, данас при уласку у 21. век се тај систем комуницирања злоупотребљава на телевизијама и простаклуком употреба псовки, ружних речи и вицева до те мере да се често застидим што сам пореклом планински горштак.

Наш језички дијалект-поготову „зајебанција“-шаљива псовка, служила је српској културној традицијији на прави начин- која је често имала и „ментални“ значај чишћења организма; па зато се и није ишло код лекара да се људи лече од разних неуроза, јер су имали своја „средства“ терапије у псовкама и вицевима.

Овај писани траг са језичке, социолошке и етнолошке стране малог дела сакупљеног материјала оставиће нашим поколењима наш начин живота, језика, говора и употребе речи као моћног средства у комуникацији међу људима једног нормалног живота у планини Повласиња у власотиначко-црнотравском крају.

(Из УВОДА напасаног текста:"ПСОВКЕ И РУЖНЕ РЕЧИ ИЗ ВЛАСОТИНАЧКОГ КРАЈА
У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ-ПОВЛАСИЊЕ"-Власотинце, 2019.г. Аутор: Мирослав Б Младсеновић Мирац)
Поставио(31.октобар 2013.г. Власотинце република Србија): Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац)

[Мирослав Младеновић]

Вуково интересовање за "Шоплук" и "Шопове"
из књиге: Срби и Бугари. 1804-1878. Чланци и расправе, Прометеј, Нови Сад, 1995, стр. 155-159.
Успомена на пок. проф. Владана Недић - великог поштоваоца Вуковог дела и мог доброг и драгог пријатеља - Владимир
 
За познавање језичких, етнографских и културно-историјских прилика пограничних крајева Србије и Бугарске у првој четвртини XIX века Вук Караџић је дао неколико незаобилазних података и изнео нека своја веома значајна схватања. Његова казивања о томе су двоструко значајна:
(1) што су прва у науци саопштена знања о пространом региону који се дуж источних граница Србије из времена Првог српског устанка - са Дунава простирао поред Старе планине даље ка југу и истоку, и (2) што су та казивања била проверена на начин који је, уопште, био карактеристичан за Вуков хеуристички и књижевни рад. У овом случају реч је о пограничној територији која је, касније, у науци била позната под уопштеним именом Шоплук, односно његовим синонимом Торлак - са нешто суженим географским значењем.
Ова територија простирала се између Видина, Пирота, Софије и Враце, па и даље према истоку и југу. Вуково интересовање за ове крајеве поникло је, најпре, из жеље за скупљањем народних песама и лексичке грађе за Српски рјечник, да би се, потом, пренело на његова шира занимања за етнографска, језичка и историјска питања.[1]
Од споменутих градова и крајева, Вук је из аутопсије познавао, унеколико, само Видин куда је ишао по налогу Карађорђа и Правитељствујушчег Совјета 1812. године, у политичку мисију Мула-паши, тадашњем гувернеру Видинског пашалука. Службујући у Брзој Паланци и Неготину, Вук је - по свој прилици - долазио у додир и са бегунцима - емиграцијом која је из видинског краја била прешла преко Тимока и населила се у пограничним селима ослобођене Србије. Тако, на пример, познат је онај Вуков податак да су ти досељеници - бегунци из Бугарске славили славу[2] исто тако као и народ у Србији. Међу њима могли су се наћи, свакако, и људи из предела од Старе планине према Дунаву, идући од Белоградчика и Ћипровца ка Лом Паланци и Враци. То су били тзв. Загорци, становништво Загорја, за које се знало у Србији Карађорђева времена, што Вук и спомиње у свом каснијем књижевном и научном раду. Једну лепу и свежу лирску песму у којој се опева Загорје Вук је објавио још у Малој простонародној славено-сербској пјеснарици[3]
Девојка са три љубовника
"Кажи Радо, кажи брати:
Колко имаш љубовника.
Ја и имам до тројицу:
Један ми је у Загорју,
Други ми је у Поломљу,
У јужне пределе данашње Србије, за време Првог српског устанка тада у Турској, Вук за живота није имао прилике да оде, али је, на пример, долазио у додир са Пироћанцима и пиротском емиграцијом која је, у ослобођеној Србији, била знатна и позната по својим војводама Мити и Маринку Петровићу, на југоисточном фронту српско-турског ратовања до 1813. године. По свој прилици, међу њима је Вук и могао да нађе учитеља Проку и да од њега унесе у своју прву књигу Српских народних пјесама две лепе пиротске лирске песме:[4] Крштење Христово - "од неког учитеља Прока, родом из Пирота, с бугарске границе", и Сестра брату зарукавље везе.
Слично је било и са софијском емиграцијом, која се растурила по Србији, и међу којима је било и знатнијих људи у војно-политичкој историји српског ратовања са Турцима, а које је Вук, бесумње, могао упознати понајпре у Београду: на скупштинама устаничких старешина, у Совјету, београдском магистрату и иначе приватно у вароши.
Исто тако, после 1814. године, живећи у Бечу, Вук је имао прилике да дође у додир са многим "турским" трговцима који су, из разних крајева Балканског полуострва, долазили у престоницу Аустрије где су понеки од њих често били објект за научна истраживања, нарочито из области језика и етнографије.
Имајући ово у виду, како период проучавања из времена Првог српског устанка тако и време проведено у Бечу и, затим, опет у Србији кнез-Милошевог периода, заинтересован и знатижељан, Вук је дошао до извесног броја података о приликама у пограничним крајевима у Турској. Радећи живо не само на скупљању народних песама већ бавећи се, све више, и питањем језика, Вук је, још на почетку своје књижевно-научне каријере, уочио једну етнографско-језичку појаву која се, у различитом степену сличности и разлика, уочавала код становника поменуте шопске одн. торлачке области.
Најпре, у Српском рјечнику Вук под одредницом "Торлак" пише: "човјек који нити говори чисто Српски ни Бугарски".[5] Из овога се може извући закључак о Вуковом, условно, уочавању једне интересантне зоне на додиру српске језичке територије са бугарском, односно - могуће - дијалекатској варијанти (у основи) српског говора која је, према истоку и североистоку, обухватала знатно географско пространство. Тако, у познатом писму П. Ј. Шафарику из 1827. године, алудирајући на Шафариково професорско-кабинетско поимање језичке и етнографске проблематике лимитрофних српско-бугарских подручја, Вук изричито каже: " Сад ћу нешто да Вас опоменем. Немојте Ви Србе бугарити. Не само што Љесковчани и Приштинци нијесу Бугари, него и сами Видинци и Ћипровчани и Пироћани по језику су ближе к Србима, него к Бугарима (премда не говоре чисто ни једним језиком) недајте се Ви преварити којекаквим Бугарским Ћифтама, које су, као сваки човек, ради свој род умложити."[6]
Доиста, јасно, одређено и категорички, Вук оцртава језичку (дијалекатску) и етничку ситуацију у западним пределима Шоплука, сматрајући да Видин, Ћипровац и Пирот, са својим подручјима, укупно узев, показују преимућства битних особина српског језика над бугарским. Овакав његов закључак сматрао се двоструко инструктивним: што је, у посебном смислу, поближе одредио говорне квалитете становништва реченог подручја, и што је - grosso modo  - одредио његов дијалекатски однос у укупној структури српског говора на читавом етничком простирању српског народа. (Ово Вуково схватање касније је методом критичког испитивања потврдио низ филолога и етнолога: Стојан Новаковић, Александар Белић, Павле Ивић, Милан Ђ. Милићевић, Тихомир Ђорђевић, Владимир Николић, Маринко Станојевић и, разуме се, Јован Цвијић).
Али, далеко од тога да од једне појаве чисто научног интересовања прави политички проблем у српско-бугарским односима, Вук је и даље настојао да о пограничним српско-бугарским крајевима изнађе нове факте. 1820-их и 1830-их година он више пута изражава жељу да испита говорне особине јужних предела, више од онога што му је већ било познато и што је изнео у писму Шафарику. (Повод за то могла је бити и критика која је, са више страна - како од слависта тако и од неких просвећенијих Бугара - долазила на Вукова саопштења о примерима бугарског језика, публикованим у Додатку к Санкт-петербургским сравнитељним рјечницима, али и иначе).[7]
Али, интересујући се у томе правцу, Вук је дошао, изгледа, до неких нових погледа. Наиме, радило се о једном новом методолошком поступку који је ваљало применити када се проучавала језичка, етнографска и културно-историјска материја суседних предела двају сродних народа као што су били Срби и Бугари. Најбоља потврда томе - из каснијег периода његовог стварања, 1859. године - јесте његово обраћање угледном бугарском "възрожденецу" и управитељу школа у Софијском мутесарифлуку Сави Филаретову, да му помогне у пружању неких података за писање једног већег дела о Србима и Бугарима, заправо података о Шоповима. Мора да је било велико изненађење за Вука, као што му је то бесумње причинило велико задовољство, када је у Филаретовљевом писму добио далеко пуније податке о Шоплуку и Шоповима. Мислим да је и данас од значаја навести шта је учени Бугарин писао Вуку као свом великом поштоваоцу. По Филаретову, Шопови живе у око 350 села, углавном у Софијском пољу, али настањују и крајеве око Брезника, Радомира, Златице, Етропоља. Он пише Вуку: "... нихъ наричают шопы като на присмЕхъ. Оно од части като да има унизително значеніе, равно съ мужикъ..."[8] Његова позната преписка о овом географско-историјско-етнографски занимљивом подручју, са Филаретовом и Најденом Геровом, указује на проширење Вуковог интересовања, у хеуристичке и књижевно-научне сврхе, и на крајеве данашње југозападне Бугарске. Тај интерес, на крају 1850-их година - иако са прекидима - као да је био наставак његовог интересовања из првих петнаест-двадесет година јавног списатељског рада.
Управо за ове крајеве можда нису без научног интереса Вукова схватања из 1826. и 1828. године, када је - поводом изгледа да ће се мењати политичка карта европске Турске - писао да проширење Србије треба да обухвати "и Бугарску до Коџа Балкана", јер, како вели, "то је све управо српско", односно да ће се граница протегнути "и до великог Балкана, јер је то све, откинуто од Србије" (средњовековне).[9] Овај Вуков историцизам, можда критички недовољно објашњен, подударао се са његовим жељама да детаљније проучи, из аутопсије, језичку ситуацију словенских говора у турској Румелији. Године 1836, у писму Кепену, Вук пише да би желео да - поред других провинција - обиђе и "Болгарију"[10 ] да би утврдио "и въ сыхъ юговосточныхъ предЕлахъ, гдЕ границы сербскаго и болгарскаго язьгковъ"[11], односно у писму Димитрију Максимовичу 1844. године, да "испита" и да "увери се" - "каковые оны Славяне на самых границахъ, Сербы ли или Болгари".[11] Ови југоисточни предели могли су се сматрати крајевима западног дела Софијског санџака, заправо као оно географско подручје на које се већим делом, касније, и односило горње писмо Саве Филаретова.
Можда није на одмет, такође, указати на још једну ствар из горње тематике.
Вукова збирка Пјесме Бугарске садржи тринаест песама.[12] Редактори су за песме под ред. бр. 4-7 и 11-13 написали да то "нису бугарске већ српске", док је остале песме из овога одељка, ред. бр. 1-3 и 8-10, објавио раније Илија Николић.[13]
Ова двострука подела сигурно је учињена са разлогом. Што се тиче оних песама које су обележене као српске, по језичкој основи, ваљало би да стручњаци детаљније утврде ближе географско-предеоно порекло. Ми смо, на основу conspectus generalis  (језичке, етнографске, социолошке и културно-историјске карактеристике) мишљења да су ове песме из области Шоплука, и то јужног подручја његовог, по свој прилици Знепољско-крајишке провенијенције. У последњој песми (ред. бр. 523) прва два стиха гласе:
"Големо село Радомирово,
У среди села превисок чардак... "[14]
као да се односе на Радомир, место на горњој Струми, код Перника, крај који, по А. Белићу, Павлу Ивићу (и Стојку Стојкову), припада српској језичкој заједници, на његовој југоисточној територијалној говорној избочини. У сваком случају, ово су песме из Шоплука, што је и иначе карактеристично за Вуково просторно интересовање и за производе народног стваралаштва ових крајева.
Уопште узев, велика је штета, несумњиво, што Вук није стигао да изричније да своје коначно мишљење о језику и етнографији Шоплука, било у оном ужем схватању, како је Вука извештавао Сава Филаретов, било у другом, ширем поимању Шоплука и шопског становништва на простору од Искра до Тимока и у сливу горње Струме, како је - готово у исто време - писао један други бугарски "възрожденец", Петко Славејков. У сваком случају, Вукова је заслуга што је, говорећи о језику прве зоне шопског становништва, успео да уочи његов прелазни карактер од српског ка бугарском језику, да да неке његове карактеристике, иако не и да одреди његове опште особености.[15] Вукова казивања о томе, без сумње, израз су знања и интересовања свога времена и стања науке о јужнословенском становништву овога дела Балканског полуострва.
Напомене
1 О овоме видети: Владимир Стојанчевић, Вукова знања о Бугарској и Бугарима. - Посебан отисак из Вуковог зборника. Посебна издања САНУ, књ. СD, Београд 1966, 371-407.
2 Вук Ст. Караџић, Живот и обичаји народа српскога, Београд 1867, 59.
3 Беч 1814, 37.
4 Беч, 1841, 121.
5 Беч, 1852, 768.
6 Вукова преписка, IV, Београд, 1910, 648.
7 В.: Вл. Стојанчевић, нав. дело, 375 и д.
8 Архив Српске академије наука и уметности, инв. бр. 8327. - Вл. Стојанчевић, нав. дело, 402.
9 Вукова преписка, IV, 126, 108 (писмо од октобра 1826. г.).
10 Исто, III, Београд, 1909, 577-8.
11 Архив САНУ, Инв. бр. 8437/1. - Вл. Стојанченић, нав. дело, 389, нап. 53.
12 Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића. У редакцији др Живомира Младеновића и др Владана Недића. Српска академија наука и уметности, Београд, 1973, 317-322. - Целу збирку оних песама, са ширим коментарима, најпре је објавио Голуб Добрашиновић у: Сабрана дела Вука Караџића, књ. XVIII, О Црној Гори - Разни списи, Београд, 1972, 344-349, 891-897.
13 Български народни песни останали од Вук Караджич. Братство, Ниш, 1964, бр. 134.
14 Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вук. Стеф. Караџић, нав. дело, 322.
15 Вл. Стојанчевић, нав. дело, 405-406.
________________________________________
Аутори | Језик | Фолклор | Историја | Уметност

[Мирослав Младеновић]

* * *

ДИЈАЛЕКАТ (Народни говор) брезовчана (Власотинце):
 Занимљив је дијалект(народни говор брезовчана).  У већини је дијалекат(наречје) косoвско са призренског наречја, али има и речи из „торлачког“ наречја.

Поред употребе речи ишеја(ишаја)-ишао, дошеја(дошаја)-дошао, запазио сам и употребу речи ЊУМА-са подручја околних села са леве стране Власотинце планинског побрђа и дела равничарслог дела:Лопушња, Градиште, Дадинце, Брезовица, Самарница,  Равна Гора.
 
Док како кажу „старије жене“ лопушњанке - доле од Орашје и Ладовицу се говори „пољским“ говором:“Дођуваја“…

Занимљива је употреба „старинског говора“ и сада на почетку 21. века брезовчана млађе генерације са свога дијалектолошког наречја.

Има и  посебне архаичне речи у говору брезовчана које  се одразило и на наречје насељеника из „торлачки“ крај; па тако са селима:Равни Дел, Г.Дејан, Крушевица, Црна Бара и Средор- тако je и данас у употреби стара реч  КИДЕ(где).

Још једну за мене „стару реч“  код брезовчана сам записао у употреби говора:АШЋУ. Када вам неко каже:“ Не ради то и то..“. Онда се употребљава реч АШЋУ (Зашто)?. Дакле реч АШЋУ значи ЗАШТО.

Ово је истраживачки део за дијектолошко-лингвистичко поље у проучавању говорног подручја југа Србије.
*
Запис: 7 новембар 2013.г. Власотинце, република Србија

Забележио: Мирослав Б.Младеновић локални етнолог и историчар Власотинце
        * * *

[Мирослав Младеновић]

корисника: ти и Vojislav Milic
 
Vojislаv Milic Јануар 21 у 12:20 по подне Пријави

ГЕНИ НЕСУ КОМПИРИ

Што ми рипаш преко плот
Куде си запуцаја
Оћеш гени да ми мењаш у фамилију
У моју снајку ли баци мерак
У мерак ти га турим
Ма не будали брс
Гени несу компири па да ги садим
По сокаци и туђе снајке
Гени су бре наука
Ма јсбем ти твоју науку
Што рипа преко плот
Викам ти мани се од моју снајку
Ако гу је муж у Немачку
Туј гу је свекар
Да води ред од њума
Немој више да једеш лајна по село
И да ми снајку резилиш.
Војислав Милић из Прокупља
живи у Бг. Дорћол
*
Постављено: 9 новембар 2013.г. Власотинце
Поставио: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

* * *
Vojislav Milic Јануар 22 у 7:53 пре подне Пријави

КОМШИКИНО БАЊАЊЕ

Комшика ће сс бања
Напуни си бакраче сас воду
Тури га на обор да се греје
Најако слунце
Таг се бањало у шталу,
у подрум, под ајет
Под ајет комшика унесе корито
Знаја сам туј ће се бања
Отрча изпозади плевњу
Тугла се оронула има звирке
Гледам види се корито, види се све
Туј чучна да гледам
Комшика поче да скиђа цопке
Једну по једну па све
Леле мајке моје четрнајес године
Упалише се изједанпут
Комшика бела кај пуцкане булке
Намокри се сас воду
Па се сас чисто сапунче натрља
Ја гу гледам она се трљка
А ја горим
Кад се обања узеде пешкир
Да избрише мокру голотињу
А она бела
Кај цавтала бела перуника
Сас један црни пупољак у средину
*
Постављено: 9 новембар 2013.г. Власотинце
Поставио: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

[Мирослав Младеновић]

Miroslav Mladenovi' Јануар 21 у 12:50 по подне
Хвала на песми. Интересује ме родослов Милић, одкале сте насељени у Крушумлију и која Вaма је крсна слава. Знам ѕа фамилију Милић из село Грнчар код Bабушнице. Поzдрав. Мирослав Младеновић Власотинце
 
Vojislav Milic Јануар 21 у 11:09 по подне Пријави
Милићи којима и ја припадам (оно што сам до данас сазнао) воде порекло околина Пећи. Бежећи од турака досељавају се у село Житорађа недалеко од Прокупља. Следећа селидба село Брест општина Мерошина, затим село Арбансце СО Мерошина где сам и ја рођен. Песмица на дијалекту је из једне моје књиге "А НА МЕНЕ МЕРАК" 2ООО год. Поздрав Војислав Милић
 
Vojislav Milic Јануар 22 у 7:49 пре подне Пријави
Мирославе крсна слава моје фамилије је ВАВЕДЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ. Поздрав Војислав Милић. Кљиге које сам издао на ЈУЖНОМОРАВСКОМ ДИЈАЛЕКТУ: А НА МЕНЕ МЕРАК, НАКУДЕ ЈУЖНУ МОРАВУ, СВЕ ЗАБАТАЛЕНО, КОМШИКА ЋЕ СЕ БАЊА И ДОБРИЧКИ БИСЕРИ.

[Мирослав Младеновић]

Leskovački pisci i njihovo doba (64): Leskovački govor - Leskovac
www.mcleskovac.com/index.php?option...id... - Кеширано
6 јун 2013 ... ЛЕСКОВАЦ – Лесковачки писци и њихово доба (I - II), студија на више ......Ш: шатка пловка, шашко им. шашавко, шљака - ница шамар;.
http://www.mcleskovac.com/index.php?option=com_content&view=article&id=3890:leskovaki-pisci-i-njihovo-doba-63-leskovaki-govor&catid=45:ljudivreme-dogaaji-
*
Leskovački pisci i njihovo doba (64): Leskovački govor - Leskovac
www.mcleskovac.com/index.php?...id...govor... - Кеширано
Leskovački pisci i njihovo doba (64): Leskovački govor. četvrtak, 06. jun 2013. 08: 20 | AUTOR: Danilo Kocić, novinar |. ЛЕСКОВАЦ – Лесковачки писци и ...
http://www.mcleskovac.com/index.php?option=com_content&view=article&id=3890:leskovaki-pisci-i-njihovo-doba-63-leskovaki-govor&

*
Leskovački pisci i njihovo doba (64): Leskovački govor
četvrtak, 06. jun 2013. 08:20 | AUTOR: Danilo Kocić, novinar |
 ЛЕСКОВАЦ – Лесковачки писци и њихово доба (I - II), студија на више од 1.000 страна, покушај је да се критички сагледа књижевно стваралаштво, али и време у коме су настала нека од најзначајнијих дела чији су аутору рођени или стварали у Лесковцу.
 
У више наставака објавићемо најзначајније странице ове студије, која је писана десетак година и сада је, у електронском облику, доступна и може слободно да се користи. Подаци су проверени из више извора, а верујемо да ће ова студија, коју објављујем као фељтон, нарочито помоћи младима, ђацима и студентима, да боље упознају лесковачку књижевну панораму, посебно од ослобађаља од Турака 1877-1878. године до почетка 21. века.
 -наставиће се-

[Мирослав Младеновић]

-наставак-

ЛЕСКОВАЧКИ ГОВОР
 
I
Под лесковачким говором подразумева се говор града Лесковца и његове околине. Тај говор, са доста елемената да се сматра лингвистичком реалношћу, тј. такав да буде препознатљив својим одликама у односу на говоре из своје непосредне и шире околине, још није подробно и поуздано описан, иако сви – и Лесковчани и нелесковчани – радо овај назив користе, уверени да је управо тако, да је то засебан, свој и такав, довољно самосвојан систем језичких јединица за споразумевање, како се, иначе, без много примедаба, дефинише и језик уопште.[1]
Несумљиво је, ипак да је то (у дијалектолошком смислу, дакле у науци о народним говорима) само један тип, ако не и полутип тзв. јужноморавских говора простране призренско-тимочке дијалектолошке области, и по арехаизмима и по бројним иновацијама, необично занимљиве периферијске зоне српског језика на југоистику српске националне и државне територије.
Термин ,,говор’’ узимамо у овом смислу којим се у дијалектологији везује за језички систем (фонолошки, морфолошки, синтаксички и лексички) који функционише на једном простору ужем од језика, са особинама које се могу сматрати карактеристичним, јер се – разуме се, у границама језика (овде српског) као ширег система – по њима одликују од других говора, остављајући по страни друга значења ове речи као што су ,,говорење’’, тј. комуницирање путем језичких средстава, или ,,способност људи да произвођењем, одашиљањем и прихватањем језичких сигнала’’ разговарају међусобно.
(...) Са ослобођењем, и развојем просвете, а то за наше крајева једва да је више од једног века, стварају се и услови за научне задатке. И заиста није требало дуго чекати да се европска наука, пре него српска, полетна али у повоју, окрене југу Србије и отпочне црпсти из живота врела народних говора, задовољавајући научне (и не само научне?!) побуде и тражећи научне доказе за многе историјске односе које је језик на свој начин сачувао и кроз векове пренео. Било је и неке среће па се и српска наука, у лику свога тада и дуго потом најбољег научника (у области језика) Александра Белића окренула југу, говорима којима и лесковачки припада и тако наше крајеве увела у науку где сада заузима врло високо место и својим особеностима и радовима у којима се те особености проучавају.
Већ 1903. године норвешки слависта Олаф Брок објављује у Бечу (на немачком) своје дело ,,Дијалекти најјужније Србије’’. Толико необично и јуначки да то није могло проћи изван оне епске прилике ,,кад удари јунак на јунака’’. Доиста наша наука имала је среће а наш гост-научник много мање да се већ 1905. године објављује монументална расправа Белићева ,,Дијалекти источне и јужне Србије’’ и брзо баца у засенак иначе ваљану Брокову студију. И на њу се, какав је био, Белић одмах осврнуо не дајући могућност необавештенима да успутне Брокове налазе прихвати за коначне, да би неку годину потом (1911) врло студиозно прокоментарисао многе стране Брокове радње, исправљајући објављене закључке и поправљајући научну слику о говорима овога дела Србије.
Ипак, овај рад, који обухвата и говор лесковачаког краја, заслужује да се о њему наведу речи нашег најауторитативнијег живог научника Павла Ивића, на научном скупу у Нишкој Бањи (1992. године) посвећеном управо говорима призренско-тимочке области.
,,Можемо слободно рећи да се права научна литература о говорима призренско-тимочке области јавља тек почетком XX века. Она почиње монографијом норвешког слависте Олафа Брока из 1903. године[2] и капиталним делом Александра Белића из 1905. године.[3] Књига Олафа Брока (...) заснована је на теренском раду 1899. године у околини Ниша и пределима јужно и источно одатле, до тадашњих граница Бугарске и Турске, а објављена је у Бечу, те је прва тако обимна и тако садршајна монографија о српским дијалектима. Аутор, озбиљан научник и добар фонетичар, сабрао је знатну количину грађе, махом тачно забележене. Као информаторе узимао је људе школоване или такве који су имали доста додира ,,са господом’’. Отуда у његовим записима има много наноса из књижевног језика, далеко више него што је могло бити у самом дијалекту тек две деценије после ослобођења 1877. године.[4]
Белићева расправа, захватом источносрбијанских говора (по ширини и дубини), методологијом, трудом и знањем великог научника даће далеко прецинију слику о говорима и језичким системима више дијалектских типова призренско-тимочке зоне. Јужноморавски говор у тој расправи, истина више врањски него лесковачки, а овај многи више него алексиначки, имаће своје место које није скоро ни у чему доведено у питање пручавањима која су дошла после Белићевих.[5]
(...) Као и у другим неким областима, велики значај за упознавање лесковачког говора чинило је покретање ,,Лесковачког зборника’’. С времена на време, Зборник је почео објављује прилоге из језичке проблематике. Ти су прилози постојали све продубљенији и шире захватали језичку проблематику, па се назирало да неће много проћи од тренутка да се неко одважи и отпочне студију.
Сада научницима стоје на располагању многе странице записа народних прича (Д. Ђорђевић и други), песама, фацетија, записа и други радови стенографске природе, па и књижевна дела завичајних аутора писана на дијалекту. Истина скромно и недовољно, може се о старој Дубочици наћи по неки податак у средњовековним споменицима или турским дефтерима. Недостају записи говора, она грађа која се за језичка проучавања сматра и најпоузданијом. Није се нашао прижељан појединац и изостале су иницијативе надлежних установа, којих, истина, Србија и нема много (Институт за српски језик САНУ, факултети где се српски језик изучава и – толико!).
Два су аутори, својим делима, ипак оставили трајне трагове проучавања лесковачког говора. Јован С. Михајловић објавио је 1977. године расправу,,Лесковачки говор’’.[6].
Књига је лепо замишљена, са лепим прилозима у облику записа народног стваралаштва и речника. Све је у овој књизи занимљиво али као да за обраду грађе није била довољна ауторова уистину велика љубав за родни крај и његов говор, а вероватно су стајале и тешкоће да се до поузданије грађе дође на најбољи начин. Највише омашки има у систематизацији, у распореду правих примера на права места. Због тога неупућен читалац на многим местима може бити изложен заблудама, а онај ко више о народним говорима јужне Србије зна неће бити задовољан резултатима који су овде изложени. У методолошке недовољности спада и некритичан избор информатора: већином су то људи града са сељачким пореклом, неретко из шире околине. Природно је, онда, што је грађа неуједначена и не увек репрезентативна. Ипак, расправа је лепо дочекана од Лесковчана, али својом појавом она просто моли да је нека нова студија замени и превазиђе. На то се још чека. Докле?
Други један посленик на језичком проучавању Лесковца није тако лепо дочекан, иако му заслуга није мања од Михајловићеве. Наиме, Брана Митровићобјавио је 1984. године ,,Речник лесковачког говора’’ (који је претходних месеци доживео друго, сада већ распродато издање).[7]
Речник је лепо схваћен у научним круговима, али је ражестио неке Лесковчане до мере да су чинили осврте пуне једа, некритичке и скоро непријатељске. Штета. Један напор сасечен је у зачетку, када је ваљало после првог искуства дорадити речник (тако да се он сада појављује у првобитном виду, а могао је лако бити побољшан).
Ваља признати да Митровићев речник има озбиљне слабости, од којих већина долази од стања дијалекталне лексикологије и лексикографије код Срба уопште, а сам подухват долази много година после (дотад јединог) речника народног говора Г. Елезовића (Речник косовско-метохијског дијалекта) из тридесетих година нашег века, а да је ,,повукао ногу’’, те су га убрзо следили и по нечему превазишли речници народних говора Пирота, Тимока, Црне Реке.
Митровић је у ,,Лесковачком зборнику’’ објавио и друге радове о лесковачком говору: Пред лесковчаким говором (1979), Лесковачки говор (1981), Путевима етимологије лесковчаког говора (1984), па му се не би могло замерити на неупућености, а укупан рад обезбеђује му лепо место међу не баш многобројним проучаваоцима лесковчаког говора.
У томе своје место има и Јован Јовановић.[8] Он је изучавајући поједине регије лесковачке околине забележио многе микротопониме, имена радова и фамилија, а оставио је и тумачење неких од тих чињеница, углавном она која живе у народу. Објавио је, међутим, и посебне прилоге: Лесковачки надимци(1962) и О лесковчаком говору (1988).
Посебну књигу Лесковачки надимци (1978) објавио је Добривоје Каписазовић.[9] Ваља речи да се све ове публикације везују за Народни музеј у Лесковцу и ,,Лесковачки зборник’’, једну од најбољих дуговечни јих публикација у нас.
Говоре шире околине Лесковца, граматички блиски лесковачком, иако касније од лесковачког, чини се, на другачији начин улазе у науку. Говорима јабланичког краја бави се др Радмила Жугић, научни сарадник Института за српски језик САНУ. То подручје била је тема њеног магистарског и докторског рада, а постоје и неки појединачни радови (попут рада ,,Једно поређење истих или сродних лексичких јединица у бугарском језику и јужноморавском говору српског језика’’, Јужнословен ски филолог 52, за 1996. годину).
(...) По свему судећи, лесковачки говор иако занимљив многим својим стра нама, није добио адекватну студију, уз сва уважавања, домета који су постигли наведени прилози науци, од којих су ипак најбољи кратка моно графија Ј. Михајловића и речник Б. Митровића.[10]

-наставиће се-

[Мирослав Младеновић]

-наставак-
 
II
Утврђујући несумњиву српску основицу ових говора на простору од границе с Албанијом на западу, Македонијом на југу, бугарским говори ма) који у околини Босилеграда и Димитровграда улазе у територију Србије) на истоку, а онда до Зајечара преко равни Тупижница, Слемен и планина Ртањ и Буковник до оклине Сталаћа, па потом на југ до Прокупља, а онда висовима Пасјаче и Петрове горе на југозападу до Подујева и дијагонално на ушће Лаба у Ситницу и преко Метохије до Дечана и Ђаковице – приближно, А. Белић описује најбитније њихове одлике (чак и за просторе који онда, 1900 - 1903, није могао посетити), настојећи да их протумачи.[11]
(...) Лесковац по Белићевој схеми припада трећој зони, најширој и најшаро ликој, која се од тог времена зове призренско-јужноморавски дијалект. Истина, називи се мењају, а мења се с временом у науци и дијалектолош ка номенклатура, па и сазнања да и ово није јединствена област, већ је у њој могуће наћи обележја ужих области, више дијалекатских типова. Говори Призрена и околине, говор Сретечке жупе, Јањева, врањског кра ја, Алексиначког Поморавља – сви они, као и Лесковац, у оквиру опште слике, имају и по неку специфичност, иако целином својих одлика остају у границама (не само територијално већ и по језичком систему) призрен ско-тимочке области као целине.
Од источних српских говора, који се у науци зову сврљишко-заплањски и тимочко-лужнички, ове говоре територијално оштро одвајају висови десне стране долине Јужне Мораве, а језики већ на први поглед (или послух) црта.
Према бил на истоку, бија је на западу, с њим се слаже дође (на истокудојде), имав (источно имају), слунце, слуза, са другачијим изговором на истоку итд. Разуме се, много више је одлика које их повезују у јединстве ну ширу језичку област, а онда и њу приближавају самом српском језику, нарочито оном стању тога језика које је настојало и настало до турске окупације.
(...) Само се неуким, или необавештеним људима чини како је њихов говор као ,,ниједан други’’, а у основи је то иста гласовна или морфолошка система са разумљивим и објашњивим разликама.
Разумљиво је, с тога, констатација Ј. Михајловића, која мање-више вреди и за нека друга ужа подручја југоисточне Србије да: ,,Лесковачком говору, као и осталим говорима призренско-тимочке зоне припада посебно место у оквиру штокавске области. Ови говори се оштро издва јају у два правца: већем броју арахаизама и, нарочито, низом иновација које иначе нису обичне.’’ [12]
Михајловићева књига, дочекана с много знатижеље, дошла је као израз стварне потребе да се говор Лесковца и оклине опише. Аутор је, међутим, вероватно радећи уз више ограничења, само делимично одговорио задатку.[13]
Најпре остаје недефинисано да ли је описан говор града, чаршије или говор града и околине, или говор околине. Судећи по фактима, овде има и једног и другог. Карта која се даје (стр. 93) с насловом ,,Подручја лесковачког говора’’, према нашем сазнању, не може представљати јединствен говор (крајња тачка на западу је Бублица, а на истоку Рамни Дел, преко Власотинце!).
(...) Али оно што Лесковцу, ипак, обезбеђује видно и посебно место у кругу говора јужноморавског типа призренско-тимочке области није само у броју и систему гласова и граматичких облика. Још је видније то у лексици, у фонду речи којима се људи Лесковца већ вековима служе, узимајући не само број тих речи већ и специфична значења (са бројним преливима социјално и психолошки условљеним), потом у систему имена за различите ознаке (имена, презимена, надимци, људи, животиње, места у простору, форми, појединим производима из области кулинарства, оде вања и сл).
(...) Својим гласовним и граматичким особинама, да то поновимо, говор Лесковца и околине чврсто стоји у систему источносрбијанских говора призренско-тимочког типа, укључујући се тако у шире штокавско подруч је српског језика.
Својим социолингвистичким (па и психолингвистичким) обележјима језичке праксе говор Лесковца и његове најуже околине има посебне карактеристике, које га чине препознатљивим међу говорницима српског језика.[14]
 -наставиће се-

[Мирослав Младеновић]

-наставак-

III
(...) Говор Лесковца и његове околине дакако постоји као реалност историјског, културног, привредног и самог језичког развоја овог дела српског народа и државе, али да ли има довољно типичних особина које би га издвајале од других говора истог језика и омогућавале му засебан статус, и име, у то на основу расположиве грађе нисмо потпуно сигурни. Нека ограничења која прате досадашња истраживања у томе нас онемо гућавају. Истина, у литератури се лесковачки говор спомиње. И у радовима несумњивих научних ауторитета и у публицистичким радовима, али наш је утисак да је употреба тог појма нетерминска.
(...) Иначе, мислим да се под лесковачким говором подразумева говор ширег подручја, па би неко наредно истраживање говора Лесковца морало да приђе као урбаном идиому, у чему наша наука доиста касни.[15]
Ипак, на основу досадашњих гледања, а на основу споменутих радова, истакли бисмо неке од одлика лесковачког говора, подразумевајући под тим говор старих Лесковчана и села у његовом залеђу.[16]
 
IV
Морфолошки систем лесковачког говора обележава неколико развојних тенденција које га удаљавају од просечног штокавског или чине особеним у односу на ближе говоре (сврљишко-заплањски и тимочко-лужнички) исте, призренско-тимочке области. Има и појава које су заједничке целој области, па и лесковачком говору у њој, а нису заједничке осталом делу штокавског наречја српског језика.
Прве особине су оне које се називају балканистичким, друге су типично јужноморавске, а треће представљају присуство неких архаизама или појаву специфичних иновација.[17]
%
Именице. Лична имена на –а (Милоје, Петроније, па и: Радивоја и сл. уместо типа: Радоје, Благоје итд.). Бројни и разноврсни хипокристици и надимци. Непостојање збирних именица на –ад (типа пилад) и развој суплетивних облика на –ики (пилики), прелазак именица женског рода на сугласник деклинационом типу мушког рода (мој радос, голем жалос, црвен крв).
%
Падежни систем балканистичког типа, односно постојање номина тива иједног тзв. општег падежа који је обично једнак акузативу, за изражавање свих значења косих падежа (из Лесковац, према Лесковац, о Лесковац). У вокативу има замене образаца, те се одржава тип: мој чове ку, јунаку, попут: учитељу, прејатељу, мада је то случај код малог броја речи.
%
Заменице. Постоји неколико момената који заменички систем лесковач ког говора чине посебним. Неки су својина Лесковца и околине, а неки покривају и шири простор од јужноморавског.
Позната је енклитика си, која није увек са заменичком функцијом (дођи си дом, кажи си право). Познате су такође енклитике ни, ви, за датив и не, ве за акузатив (ако ве видимо, ми ће ви дамо), као и гу за једнину женског рода и гиза множину свих родова (ће гу доведемо, па ће ги упознајемо).
За косе падеже заменице женског рода у једнини уобичајна је јужноморавска иновација њума: од њума, на њума, сас њума).
Упитна именичка заменица замењена је заменицом кој (кој ће се па врне?) Партикула ј је иначе честа у заменици свих врста (овакој, онакој: овај жена, овој дете...).
Поремећен је осећај за употребу вокала е иза палатала, те имамо којо, чијо; нашо, вишо.
%
Придеви. Лесковачки говор обележава анлитичка компарација. Комаратив се образује од позитива и речце по, а суперлатив још и речцом нај. Дакле: добар, подобар, најдобар. Овде треба дати и две напомене. Прво, има остатака старог компаратива типа: стареја сестра, од стареога брата, малеј, млађеј; а јавља се и наставак –ши: такши, слапши. Други, данашњој аналитичкој компарацији, која се сматра балканистичком поја вом подлежу и неке именице (најгазда), заменице (ви сте по моји), броје ви (бија је најпрв у школу), глаголи (она је по учила од њега). Ипак, види се да се овде свуда истиче нека осбина, нека придевска фунција компара тивних речи.
У остале особине придева спада нешто чешћа употреба придева неодре ђеног вида (у односу на околне говоре) чак и тамо где је уобичајни облик одређеног вида. Дакле: данашањ, сагашањ, летошањ, стојећан, имаћан.
За грађење придева са значењем особине, и то оних који показују неки уметнички степен основног значења, у употреби је наставак –ес(т), бели чес, суцрњес, ћулумајесто пиле итд. Разуме се, присутни су и други, шире познати, поступци грађења таквих и сличних придева: малчичко, беложи во, настрањичаво, наглувичав...
%
Бројеви. У локалне особености спада склоност да се редни бројеви граде на принципу придева неодређеног вида, дакле без финалног –и: прв, друг. Ово је, истина, ређа особина. Иначе, отпадање –т из бројева (једанаес, дванаес, свајес, тријес итд.) одлика је ширег подручја. У такве одлике спада и одсуство збирних бројева (двоје, троје) сем кад означавају именице плурализа тантум (двоја врата, троје панталоне и сл.), као и употреба бројних именица на –ица за означавање скупа од особа различи тог пола (идешев двојица, а мисли се на једног мушкарца и једну жену!)
%
Глаголи. Најпре, и овде нема инфинитива. Он се замењује конструкци јом да + презент, при чему ово да често испада (ће да дођем, ће ли дођете, почеја да работи). Није у употреби ни глаголски прилог прошли типа: дошавши.
Имератив - Као посебни облици познати су они за друго лице једнине и друго лице множине. Што се јединствених облика тиче, и овде су позната скраћивања облика типа: држ, нос, дик се..., или глеј си послу, мреј ако не мож да живиш... Друго лице множине сачувало је облике на –ете, узнете, кажете, не палете тој.
Код глагола на к, г, х, уместо облика са сибилизацијом, или другом палатализацијом, познати су аналошки облици с резултатима прве палата лизације: сечи – сечете; стрижи – стрижете; врши – вршете.
Што се глаголских прилога садашњег тиче, он је познат и гради се додавањем наставка –(еј)ећи основама различитог тима: молејећи, клеча ећи, дођуваећи, молећи. Има и примера да се овим облицима додаје –м: плачећим, молећим итд. Што се тиче облика типа: седећки(м), клечећ ки(м), склони смо да их третирамо прилозима који су грађени налик на претходне.
Радни придев обележен је наставком –а за мушки род једнине. Истина, после промене л у а, код оних глагола који имају основу на и – развија се једно прелазно –ј, које се потом у свести говорника везује за –а, па се као наставак за грађење прихвата као –ја. Значи, према бил – биа – би-ј-а једнако је би-ја, а онда и: имаја, донеја, носија. Ово је типична јужно моравска особина.
Радни придев показује још једну особину, као да је дошао по аналогији и заменом глаголских основа. Наиме, код глагола на –овати, према презен ту: гладујем, имамо и радни придев типа: гладували, куповали, ноћували, што је особина шире зоне, али и: ноћовали, преносовали, што литетарура бележи само за Лесковац.[18]
У трпном придеву истоветни су резултати старог јотовања: заробен, удавен, скопен, обален, омесен, погоден итд.
Глаголска времена сачувана су, с извесним померањем у начину грађе ња. То се нарочито односи на футур и имперфек, али се извесне морфо лошке особености (без обзира на порекло) уочавају код других времена.
Презент (сем глагола могу и оћу, где се може јавити и оћем, нећем) јесте на –м (имам, радим), а посебност, типична јужноморавска, јавља се у трећем лицу множине. Код глагола на –ију најпре испада –ј, а онда се вокалска група декомпонује, преласком у – в, те добијемо: имају – имау – имав, копав, па потом радив, носив, једев, предев.
Сем ове фонетски условљене разлике у односу на стандардни облик, јављају се чисте замене основа, тако да се обици појединих глагола граде по обрасцу који вреди за друге глаголе. Тако је са облицима: мислу, певу, болу, раду, или: радију, носију, или: белеју, црнеју се...
Аорист карактерише постојање облика првог лица једнине без –х, док је прво лице множине на –(х)мо: дођо, дођомо, узе, уземо, али се у градском говору јављају и облици на –смо: имасмо, гледасмо, поред гледамо итд.
Имперфекат, кад га има, носи јужноморавско обележја. То је онај тип кад се облицима додају презентски наставци: имашем, имаше, имаше; имашемо, имашете, имаше. Треће лице множине, као и код презента, може бити на –а: имашев, донесешев, прерипувашев се...
Футур, због губљења инфинитива, представља конструкцију од енклитика помоћног глагола хтети, да и презента, при чему треба напоменути да облици помоћног глагола теже петрифицирању, окоштава њу ће за сва лица, и да се да често испушта (ја ћу дођем, ти ће дођеш; ми ће ве нађемо, па ће не познате итд).
Перфекат на показује неку особеност у односу на околне говоре, као ни футур други, сем релативно ређе употребе и једног и другог облика. У потенцијалу уопштава се би за сва лица (ја би, ти би, ми би, ви би...), што је својина ширих говорних простора, па и оних који стоје у основици књижевног језика.
%
Прилози. Као и другде, ове врсте речи показују велику инвенцију говорника, нарочито када се граде прилози за начин. Наводимо само једну прегрш тога богатства (и шаренила у стваралачком поступку): дип, егва, зорле, коџа, крх, дори, дур, мал, малчичко, садањ, јутредан, напоследак, спокрај, топрв, одсме, ћешке... итд. И остале врсте речи, такозваних помоћних речи – предлози, везници, а с њима и узвици, носе по неку морфолошку специфичност (...) али један говор могу обележавати и по томе да ли су познате само у њему или су општа својина ширег подручја.
Често речи, иначе не много важне за комуникацију, дају маркантно обележје једне регије, па се по њима некад и именују говорне средине (познати су нам текајци – кажу тека, и тикејци – кажу тике, или квокавци – имају упитну именицу кво...!)
%
Све су ово познате одлике лесковачког говора, или тачније говора Лесковца и његове околине и оне се шире или уже представљене наводе у радовима који се овом проблематиком баве (такве радове, на основу чије смо грађе и сачинили овај преглед) навели смо на почетку првог дела.
Ипак, ти радови нису довољни. Општа слика добра је што покрива цели ну, али се губи рељеф. Вероватно постоје регионалне разлике у говору лесковачке околине на једној страни, и нејасна слика говора Лесковца као чаршије, као урбаног идиома, на другој страни. До руке нам стижу богате збирке жаргонизама младих града Лесковца, затим зборници лесковачких надмака, а сва је прилика да је крајњи тренутак да се организовано ради и на попису лексике старих заната. Најзад. Неопходно је обратити пажњу и на оне промене које долазе са променама у савременом начину живота, са школама, са све бројним средствима масовног општења, са пословном комуникацијом.
 
-наставиће се-

[Мирослав Младеновић]

-наставак-

РЕЧНИК ЛЕСКОВАЧКОГ ГОВОРА
 
Књижевни, као и уопште речник једног народа обично се схвата и примењује првенствено као средство његовог усменог и писменог споразумевања.[19]
На првом месту он то и јесте.
Међутим, у суштини је он много више од тога. Он је сложена духовна творевина, много значајнија и више вредносна, која на јединствен начин изражава синтезу народног духовнога постојања у прошлости и садашњости, његових сазнања и искустава. Разумљиво је, отуда, настојање да се речник објасни, опише и писмено среди. Из тих околности и потиче нарочита активност у наше време на обједињавању речника. Објављен је већ низ различитих речника према њиховој природи. Нарочито је жив рад на објављивању речника књижевног језика. Тако је после читавог века штампања коначно завршен Речник хрватског или српског књижевног језика Југословенске академије знаности и умјетносит у Загребу. Објављен је 1976. године Речник српскохрватскога књижевног језика Матице српске, а од 1959. године закључно са 1978. годином, после читавог века припремања, Српска академија наука и уметности у Београду објавила је десет свезака српскохрватског књижевног и народног језика.
Појава овог, дијалекатског, односно речника једног говора, какав је Речник лесковачког говора, треба да попуни празнине у издавању дијалекатског речника, пошто сем познатог Речника косовско-метохијског говора Г. Елезовића не постоји више ни један објављени речник те врсте. Сем тога, он треба да пружи општој и научној јавности материјал о суштини овог, још увек недовољно проученог говора.
Лесковачки говор као посебни облик јужноморавскога наречја, који се одликује изразитим особинама једнога давно оформљенога језика читавог лесковачког региона, представља изванредан материјал не само о духовном животу овога дела јужне Србије него и пружа обиље података за проучавање развића нашег књижевног језика. То се јасно огледа у око 100.000 његових пописаних и описаних речи, иако оне нису све његово речничко благо. Центар његове лексике је сам Лесковац, мада она обухвата читав регион. Грађу за овај речник сам прикупљао како из живог народног говора тако и из писаних извора доста објављене литературе о говору, тачно наведене где и како је она изнета, као и из бројних умотворина разне врсте (приповедака, пословица, питалица, загонетака, изрека и др.). На прикупљању и приповедању материјала за овај речник помогли су ми бројни сарадници, из самог Лесковца и ближе и даље његове околине. Од сарадника из самог Лесковца највише су ми помагали Драган Миловановић, правник, Јулијана Свилар, домаћица, Едита Лазаревић, службеница Сајма, пок. Светозар Миљковић, судија у пензији, Славољуб Гребенаревић, сајџија, Драган Тасић, технички директор Сајма, Петар Митић, судија у пензији. Што се тиче сарадника који су ми помагали за утврђивање грађе из околине Лесковца, нарочито су ми били при руци: Љубомир Ковачевић, професор у пензији, за подручје Кукавице, инж. Живојин Ђорђевић за Печењевце, кустос Музеја Десанка Костић за Цекавицу, др Божидар Стоиљковић за Грделицу, књиговођа Музеја Драган Ђорђевић за Тодоровце, социјални радник Одељења трансфузије Медицинског центра ,,Моше Пијаде’’ Станко Милисављевић из Градашнице, председник Општинског суда Борислав Станковић за Ђинђушу. Прикупљени материјал сам упоређивао с речником САНУ, Матице Српске, с речницима турцизма А. Смиљића и етимолошким речником П. Скока. Не сматрам, и поред свега, да сам сав посао у назначеном правцу обавио, па га треба и даље наставити.
Сав овај посао сматрам својим друштвеним дугом према завичају, матерњем језику, науци и друштву уопште.

-наставиће се-

[Мирослав Младеновић]

-наставак-
 
ЛЕКСИКА ЛЕСКОВАЧКОГ ГОВОРА
 
Лексика или именословље једног језика представа најновији свет човека одређеног времена и поднебља претворен у појмове и у речи као ознаке појмова. Али, овако речено – речено је превише упрошћено. Истина је да један човек зна најмање онолико речи колико појмова има у својој свести и у своме искуству, али је истина и да за неки појам има и више речи, потом да нису све речи појмовне, не стоји иза сваке и испод сваке речи представа ствари, појава итд..., већ су неке и помоћне. Оне (предлози, именице, прилози, речце) служе да се изрази неки однос међу речима у комуникацији. Потом, човек речи наслеђује, што значи да наслеђује и појмове, односно значења које му те речи доносе, чак и када се његово животно искуство није додирнуло са представом која је реч некад и у нечијем говору именовала.[20]
(...)
Овако некако, истина много комплексније (...) стоји и са лексиком, односно речником лесковачког говора.
А речник, он је скуп речи које има сваки човек понаособ и сви људи заједно, чему унапред треба дописати и да и само једна реч може код више људи изазивати различите представе, а уз то сваки говорник може дотичну реч употребити и у преносном, најчешће метефоричком значењу, па тако број појмова, представа и значења речи увећава у несагледивој перспективи. Стоји задатак науке да прати све промене у речнику, региструје их, проучава, смешта у речнике, ставља у употребу, уграђује у културно наслеђе народа и преноси новим генерацијама. Тако би било добро радити, али тако се, најчешће, не ради, а кад се ради – то ипак остаје недовољно.
(...)
У нашој науци нема много речника народног говора. Лесковац је имао среће да у овоме буде нешто друго. Лесковац је имао Бранислава Брану Митровића, а сад има Речник лесковачког говора, најпре објављен заслугом Народног музеја 1984. године, а потом поновљен заслугом ауторове породице 1992. године.[21]
У време када је Речник рађен и објављен, није ни било много претходника (српска наука познавала је Речник косовско-метохијског дијалекта Глише Елезовића из 30. година XX века, док су западна подручја, чакавско наречје и острво Вргада имали своје, новије, темељи тије рађене научно засноване речнике), а изгледа да је и сам аутор настојао да ради усамљено и усамљенички, без велике помпе и скоро стидљиво. Ценимо по томе јер је и у време настојања Речника у нашој науци већ било лексиколошких сазнања која су могла бити уграђена у методологију рада на Речнику, а ипак нису. Кад се човек упозна са критикама које је аутор доживео после објављивања своје књиге, нарочи то у самом Лесковцу, то његово ,,илегално’’ припремање речника бива разумљиво.
Речник Бране Митровића дошао је, дакле, пола века после Елезови ћевог. У његовом предговору стоји да садржи око 100.000 ,,пописаних и описаних речи’’ што је вероватно штампарска омашка, јер се простим бројењем одредница тај број смањује за десетак пута, што икако није мало за један говор, нити за једног посленика који је све морао радити о свом руху и круху.
На почетку предговора стоји једна ауторова синтетичка мисао коју овде радо понављамо: ,,Он је (речник) сложена духовна творевина, многозна чајна и вишевредносна, која на јединствен начин изражава синтезу народ нога духовнога постојања у прошлости и садашњости, његових сазнања и искуства.’’[22]
Говорна база Митровићевог речника је говор града (тачније чаршије) Лесковца али се у њему има и доста речи сеоског залеђа, као и оних преузетих из завичајне литературе.
(...)
Речник, рађен, како рекосмо, у прикрајку и пионирски, показује и извесне слабости. Неке се тичу концепције издања. По нашем мишљењу било је непотребно сваку реч аутоматски самеравати са речником Матице српске (који је речник књижевног језика), САНУ (који је речник књижев ног и народног језика, уз то тек делимично објављен), али и са другим речницима (Шкаљићевим речником турцизама и Скоковим речником). У самим поређењима има некоректности. Посебна недовољност је ауторово настојање да из сваког глагола извлачи могуће облике, па се тако догодило да је конструисао имперфекат, по аутоматизму, и од глагола који га грамтички немају.
(...)
У Зборнику Матице српске за филогију и лингвистику (30/2, Нови Сад 1987),Бојан Попов свој приказ започиње речима: Прегалац на овом главоломном послу, човек који је школовао четрдесет генерација Лесковачке гимназије[23], уградио је и свој живот у овај речник. Дочекавши његов излазак из штампарије, његов аутор Брана Митровић није дочекао и Нову 1985. годину!’’[24]
(...)
Кад је Митровић објављивао ово капитално дело лесковачке културе није могао знати да ће тиме можда покренути силне напоре више стваралаца те да ће за неколико година потом југоисточна и источна Срби ја постати лексички ,,најпроученије области нашег народног језика. Речници су сустизали сваки доносећи неку новину, и померајући искуство наше лексикографије.[25]
(...)
Деценија и по после Митровићевог речника била је довољна да лексика лесковачког говора уђе у многе радове наше језичке науке. Служе се њим домаћи стручњаци, не мање и странци. Својом архаичном лексиком он је нарочито користан етимолозима (недавно је српска наука добила прву, посебну свеску Етимолошког речника, где се лесковачка лексика обилато цитира).
Време је размишљати о допуни и доради Речника лесковачког говора.
 
-наставиће се-

[Мирослав Младеновић]

-наставак-

,,ЛЕСКОВАЧКИ ГОВОР’’ ЈОВАНА С. МИХАЈЛОВИЋА
 
Говор Лесковца и његове околине спада у оквир призренско-јужномо равског поддијалекта, који са сврљишко-заплањским и тимочко-лужнич ким сачињава призренско-тимочку дијалекатску зону, односно групу говора српског језика.[26]
Јужноморавски говор представља интересантну и поучну слику постанка многих дијалеката Балканског полуострва. Таквих говора на Балканском полуострву има више него што се мисли. Они се развијају и сада, на наше очи... У овом дијалекту, ако га разгледамо са чисто језичке тачке гледишта, можемо констатовати неколико дијалекатских таласа.[27]
Пошто се Лесковац налази у средишњем делу територије призренско-јужноморавског поддијалекта, али и врло близу јужног дела сврљишко-заплањског поддијалекта, разумљиво је да ће се у његовим карактеристи кама сусретати утицаји ове близине.
Уосталом, многе особине јужноморавског говора показују да је у њему у различита времена било ,,подмлађивања’’, уношењем свежег, новог материјала из околних дијале ката. Поред тога, суседство околних говора условило је извесну сличност њихове лексике, фразеологије и синтаксе са говором Лесковца и околине, при чему је овај тип говора потпуно сачувао своју српску штокавско-екавску карактеристику.
Вишевековни боравак Турака у овим крајевима такође је оставио траг у лесковачком говору, као што ће се касније у ово раду и показати. И на крају, померање становништва, изазвано низом историјских догађаја, разног степена јачине и разних изражаја, условило је процесе неусклађених супстратних слојева и укрштање дијалекатских типова и појединих изоглоса. Лесковац од свега тога није био заштићен, углавном због свог географског положаја. Лесковачком говору, као и осталим говорима призренско-тимочке говорне зоне, припада посебно место у оквиру штокавске области. Ови говори се оштро издвајају у два правца: већим бројем архаизама и, нарочито, низом иновација које иначе нису обичне.
Као насељено место, Лесковац се помиње још у XII веку. Византијски цар Манојло Комнен је најмлађем сину жупана Завиде, Немањи, покло нио Дубочицу, предео око данашњег Лесковца, говорећи: ,,Теби буди и потомству твојему по теби, ни с ким у заједници, ни са мном, ни са срод ницима мојим по мени.[28]
Од тада, 1159. године, Лесковац је остао у држави Немањића, затим под турском влашћу, и ослобођен од Турака 1877. године. Скоро од самог оснивања је Лесковац био већа насеобина. У XIV веку, на пример, био је станица за караване. Дубровник је с Лесковцем имао трговинску везу још у XV веку.
Учествовао је Лесковац са својим људима у свим бунама и устанцима српског народа, цветао и сиромашио. Са његовом национал ном и економском историјом развијао се и његов говор. Отуда извесне унутрашње разноликости језичког развоја.
По ослобођању од Турака 11. децембра 1877. године, према првом попи су насеља ,,варош Лесковац има: српских 1785, јеврејске 32, турских 115, осим тога (близу) 700 кућа од Турака који су одбегли.[29]
 
%
Закључак - У склопу призренско-јужноморавског поддијалекта налази се и лесковачки говор. Он се простире, отприлике, до села Брестовца према северу, до села Пискупово, Власотинца и Грделице на југоистоку, али ,,не источније од пруге која везује Рамни Дел и Купиновицу.[30] , и до Ћеновца и Бублице са западне стране. Обухвата сливове река Ветернице, Јабланице, Вучјанке и Власине.
Ову територију, која је улазила у нешто ширу област некадашњег лесковачког среза, реорганизованог шесдесетих година, насељава око 150.000 становника. Имајући у виду архаизме и иновације као значајну групу особина лесковачког говора, треба да их као такве у прегледу нагласимо.
(...) Језички фонд лесковачког говора (лексика), можда више него других српских екавско-штокавских говора призренско-тимочке дијалекатске зоне, одликује се позајмицама из турског језика. Општи тип је објашњив географским и другим условима.
Данашњи говор Лесковца и околине није у потпуности онакав какав је био пре 100, 200 и више година. Он се по нeчемu разликује и од говора који је испитивао проф. Александар Белић.
 
%
У књизи Јована С. Михајловића ,,Лесковачки говор’’ налази се и речник мање познатих речи. Укупно их је нешто више од 900. За илустрацију, ево неких примера:[31]
А: аир ар. корист, доброта; акл тур. памет, мозак, разум; алиште турц; чудо, поруга, призор, несрећа; алосија им. прождрљивац; аљинче им. хаљина; аранфиг. честит, добар; арно прид. ср. р. добро; прил. добро;
Б: баја, бата, баци хип. брат; бајгим турц. (ко)бајаги; баница окрњени облик им. гибаница одомаћен на селу (у граду пита); бањање им. купање; баспратња, друштво (Прија му бас); бача башта, вођњак, повртњак; бе бејах; бевбејаху; бија, -ја пом. гл. био; бричен бријан, обријан; бује им. буве; буковинафиг. неотесанко, простак; бутне гл. гурне, увуче;
В: виђување им. виђење, посета; врови мн. им. врхови; врс им. узраст; врћагл. враћа;
Г: ги енкл. их; глеј импер. гледај; гора планина; госпоцки господски, отмено;дава гл. даје;
Д: длибина дубина; довден довде; дођува, ја гл. долази; доклен, а прил. Докле; доктур доктор, лекар; другачке им. мн. другарице; дувар (перс.) зид;дмно прил. давно;
Е: ебанџија (пер. тур.) незнанац, несрећник; ев(е) ево; ега, егда синт, ваљда ће, да би, не би ли; едва прил. једва; ел, ели или; ене ено;
Ж: жал жалост, јад; жмије гл. жмури;
З: зајутро прил. рано јутро; зајучер прил. прекјуче; залупајка им. будаласта особа; заорује, фиг. не мирује; заповиђа заповеда, наређује; запојајазапевао; засеја засео; зацепотина спадало, неозбиљна особа; зачс зачас, у тренутку; зорле прил. силом; зл зао; звирка рупа;
И: играв играју исписник им. истогодишњак, вршњак; ич (пер. и тур.) имало, ништа;
Ј: јуже им. уже; јем скр. једем; јутре сутра; јучер, -ке, прил. јуче;
К: кадр (ар.) могућан, способан, казување приповедање, прича излагање, кво модиф. зам. какво, кове гл. кује, крошња корпа, куга кога; кује шта, куково лето прил. никад, кд прил. кад, а, лојзе виноград; лк лак;
М: маз мас маст; Марава Морава; мачуга мотка, батина; мешина стомак;млого много;мртвц мртвац, леш; мгла магла;
Н: наврни импер. наврати; надвивав надјачавају; на њи дат. њима; на њуминстр. ј. њој; на сви зам. свима; неје није; несте нисте; ники неки; ноћом прил. ноћу; ноћс, -ке ноћас;
Њ: њигов његов; њо(ј)ан њен; њум, на њум дат. њој;
О: обален оборен; обукло одећа и рубље; овденак прил. овде; овуј ову; огњогањ, ватра; освем, освен осим, сем; оточ, -ке, мод. прил. малопре;
Н: паднуја пао; пошеја гл. пошао; потам прил. тамо, подаље;
П: праји гл. прави, израђује; пустосује гл. куне, клетвом жели да нешто или неко опусти, остане сам;
Р: работи гл. ради; рана им. храна; раним гл. храним; распаранда им. особа у ритама; рове гл. завија, плаче;
С: сас с, са; седеја гл. седео; слунце им. сунце; спијев гл. спавају; суни гл. сипај, пружи; сс, с, предлог с, са;
Т: таја зам. та; такој прил. тако; тија зам. ти; триес тридесет; трупка удара ногама; тј тај; ткв такав;
Ћ: ће ђеш, хођеш да; употр. ће дођеш – доћи ћеш?;
У: уапаја ујео; умреја умро; фалиа хвалио; фурња пекара;
Х: У лесковачком језику ни једна реч не почиње овим словом 
(Напомена: Јована С. Михајловића);
Ц: цепен цепан, није цео; цивор прид. најкиселији;
Ч: човечиште пеј. им. човек; чукљав гл. лупају; чк (чг) чак;
Џ: џембосаја г. затурио;
Ш: шес бр. шест; шће мод. шта ће; шпну гл. шапну;
Ц: цепен цепан, није цео; цивор прид. најкиселији;
Ч: ча мед. чича, чешире чакшире, човечиште пеј. им. човек, чукав гл. лупају:
Џ: џамбосаја гл. затурио, џопче им. део одеће (сви примери);
Ш: шатка пловка, шашко им. шашавко, шљака - ница шамар;
6: 6’рмбам радим без одмора ,,ропски’’
 
-наставиће се-

[Мирослав Младеновић]

-наставак-

НЕНАСИТНО ОКО
 
Узели кантар па на тасови турили око, с једне стране, а с друге у тас метнули камен. Али, око претежало. Да измерив тачно, турили гвожђе. Па око претегло. Онда мећали дебела дрва да би изравњали. Опет око претежало. Напоследак метнули шаку земљу, и земља претегла, а око – победено.[32]
 
КО ЈЕ ПО ЈАК?
 
Препирали се ђавол и Циганин ко је по јак, па ђавол и искубаја дрво из земљу. А Циганин се ваћа за јуже које носи око појас да врже ,,десетину дрвећа’’ – кој ће се маје сас једно. И ђавол рекја: ,,Добро де, ти си по јак!’’
 
ЗДОГОВОР
 
Дошеја неки сејтирија сељак и на бојаџију у Лесковац казаја:
-Мајсторе, донеја сам овуј вуну да помрстиш, али ни сас алену, ни сас модру, црну, жуту, зелену и неку другу боју, него у невидену. Кд ће будне готово?
Погледаја га мајстор па одврнуја:
-Ће будне! Смте, немој да дођеш у нонеденик, торник, среду, четвртак, петак, суботу и недељу, него у неки други дн кд оћеш.
Прођувало време, а вуна немстена. Сељак питује, а бојаџија одврћа:
-Па казамо де, ће будне, а ти дођеш у понеденик, торник, среду, четвртак, петак, суботу ел недељу. Дођи неки други дн.
Сељак трпеја, трпеја па тужија бојаџију на срескога начелника, а овј заповедаја да сељака и бојаџију турив у једну бчву и пуштив ги низ брег. Такој и било. Кд су се видели у небрано гројзе, сељак зборија:
-Мсти како знаш!
А бојаџија на сељака:
-Дођи кд оћеш!
 
СИРОТИЊКА
 
Њекња Денча прекараја троја кола рогови и зарадеја триес иљаде, а ја рмбам по цел дн па живим на прекаротину ко мој татко.[33]
-наставиће се-

[Мирослав Младеновић]

-наставак

 
РЕЧНИК ГОВОРА ЈАБЛАНИЧКОГ КРАЈА
 
У Белићевим Дијалектима источне и јужне Србије (у даљем тексту БАДИЈУС), у оквиру разматрања јужноморавских говора, помиње се и Лесковац са селима источно од њега, Градашницом, Јашуњом и Предејаном, али се не помиње ни једно место са подручја јабланичког краја.[34]
Макар и у овако сажетом облику, на основу језичких црта које ћу касније изнети, може се потврдити Белићева констатација, да ,,места (која он наводи у Дијалекту, јер из њих није уносио грађу, а међу њима су и места која припадају подручју приказаном у Речнику говора јабланичког краја) која се наводе између ове пруге (мисли се на пругу која пролази поред Пасјаче, Соколске планине и Петрове Горе) и оних места, која ја ниже спомињем (међу поменутим местима је и Лесковац са наведеним селима), припадају, уколико нису насељена у најновије време, овоме гово ру (мисли на јужноморавски).[35]
Јабланички крај обухвата насеља у сливу реке Јабланице. Подручје слива Јабланице, заједно са сливовима Пусте реке и Ветернице заузимају средишњи део леве стране Јужне Мораве.[36]
У геоморфолошком смислу, дакле, пратећи вододелнице слива Јаблани це, јабланички крај је омеђен са северозапада планином Раданом, са севера сливом Пусте реке, односно пусторечким крајем, са североистока средишњим делом леве стране слива Јужне Мораве. Источну границу испитиваног подручја чини слив Ветернице а југоисточну врањски крај. Са јужне и западне стране јабланички крај је отворен према Косову.
Из легенде приложене карте може се видети извесно језичко шаренило говора јабланичког краја. Додуше, ако се изузму његов северозападни део обележен бројем 2 (два) са насељима Гајтаном, Дренцем, Маћедонцем реткоцерским, Лецем, Стублом, Спонцем и Реткоцером у горњој Јаблани ци, као и насеље Голи Рид и Нова Топола, у доњој Јабланици на самом ободу североисточне вододелнице јабланичког краја, може се говорити о језичком континуитету јужноморавског говора обележеног бројем 1 (један). Ваља нагласити да су напред наведена насеља настањена још крајем 19. века досељеницима из Црне Горе који чувају свој говор источнохерцеговачког говорног типа. Заокружена насеља у горњој Јабланици обележена бројем 3 (три) и 4 (четири) имају мешовиту етничку структуру, али у свима њима живи стариначко становништво српског порекла чији је говор јужноморавски. Тако у селима Тулару, Тупалу, Сјарини (адм. назив Сијарина) и Рамној бањи (адм. назив Равна Бања) – на карти обележен бројем 2 (два), поред Срба живе и Шиптари. У варошици Медвеђи и бањском насељу Сјаринској Бањи (адм. назив Сијаринска бања) са бројем 4 (четири) живе Срби, Црногорци и Шиптари. Дакле, у насељима мешовите етничке структуре Срби говоре јужноморав ским говором, Црногорци источнохерцеговачким говором, а Шиптари албанским језиком. Јасно је да Шиптари свој језик користе само у међусобној комуникацији, јер је званични језик проучаване области српски језик. Говор јабланичког краја, са изузетком малог броја насеља настањен искључиво Црногорцима, јужноморавски је говор.
%
Дијалекти источне и јужне Србије А. Балића су основа за сва каснија дијалекатска истраживања ових језичких простора. Тако данас постоје бројне монографије и радови у којима су описани говори појединачних подручја или само парцијални језички феномени с једне стране, као и дијалекатски речници који ове говоре лексикографски представљају. (...) Говор Лесковца Ј. Михајловића, нажалост, није овде цитиран, али ће као расправа о говору пункта који је у саставу подручја јабланичког краја, ући као библиографска јединица. Међутим, дијалекатски речници из источне и јужне Србије, као лексикографски извори консултовани приликом писања Речника говора јабланичког краја били су од велике користи у погледу одабира лексике, систематизације грађе и сл. Велики речник САНУ као и шестотомни Матице српске разрешавлаи су многе моје дилеме техничке или суштинске природе и без њих би Речник говора јабланичког краја био знатно мањкавији.
(...) Речник говора јабланичког краја броји око девет хиљада одредница које се претежно јављају са најмање две семантичке реализације. У јединственом азбучном редоследу, уз апелативску лексику, наведен је мањи број ономастичких јединица. То су називи једног броја села са подручја чији је говор представљен, њихови етници и ктетици, поједини микротопоними, морфолошки занимљиви ликови личних имена, скраће них личних имена и хипокористика поменутих у потврдама.
(...) Речник говора јабланичког краја је рађен по методици Речника српскохрватског књижевног и народног језика САНУ, уз нужна одступа ња условљена с једне стране специфичностима дијалекта о коме је реч, с друге стране захтевима које намеће природа оваквог, диференцијалног речника и назад елиминисањем неких техничких решења.[37]
 -наставиће се-

[Мирослав Младеновић]

-наставак-

НАДИМЦИ ЛЕСКОВЧАНА
 
Људима је мало што имају властита имена (крштена), наслеђена или породична (презимена), већ надевају, не баш свакоме и нека додатна, а то су надимци. Лесковац је познат по непознавању језичких правила (падежа), али је у свету познат по укусним ћевапчићима, по паприци а и по надимцима.[38]
Како појединци добијају те надимке? У настанку разна су порекла њиховог постојања; поједини су у вези са пореклом особе на коју се односе, поједини истичу извесне личне особине, говорне или телесне, добре, лоше или, пак, увредљиве, изазивачке. Надимци се дају и придевају, ту и тамо, повезујући их са неком и нечијом узречицом. Веома су разнолики, каткад и чудни – у сваком случају надимци одржавају схватање извесних слојева друштва, или насталих догађаја, или неких потреба. Има породица чији се надимак преноси с колена на колено, а има и оних који припадају само појединцима. Има неких надимака где не постоји или нема ничег службеног, него су пуни неке присности, вољености. У надевању надимака има чак и необичности: наиме, постоје женски надимци а односе се на мушкарца (свакако да су такви разумљиви или оправдани тек ако им се зна узрок, порекло и околности у којима су настали); има и увредљивих, понешто скаредних али, чудно, њихови носиоци не мисле баш тако...
Да су они у нашим српским крајевима пријемчиви, па и значајни, нашао сам извесна туђа објашњења, нажалост неприхватљива, површна, мада им лично не одричем њихову значајност: када је војни старешина вршио прозивку уочио је да му се један војник није одазвао на прочитано име и презиме, па се досетио да је војник о коме је реч ,,откуда Лесковац’’. Поново је погледао списак и видео да је дотичном војнику уписан и надимак и тек тада се овај огласио. Испада да одрастао човек не зна властито име и презиме већ је потребно рећи његов надимак па да... и тако даље, и тако даље. Ту скоро, ономадне, један који је такође скупљао надимке, али не у Лесковцу, већ у свом граду, описује случај: тражио неки човек некога по имену и презимену обраћајући се групи деце која су се играла на улици. Нико није знао да одговори, али се овај веома сналажљиви човек досетио да и овде има људи са надимцима, и тек што је уз име и презиме траженог додао надимак, један дечак је узвикнуо: ,,Па то ми татко!’’
%
Ево само неколико објашњења (немогуће их је све објаснити, мада су извесни сами по себи разумљиви) о настанку тек неколико надимака:
Радиомилевка – здушно и искрено је преносио када треба и када не треба све што би чуо преко радија – чим тај види неког познаника почне да га салеће: ,,У толико и толико сунце излази, а у толико и толико пак залази, те дан толико траје, а ноћ толико.’’
Дзрдзољак – у лесковачком наречеју означава особу врло ниског раста, суву, неразвијену, па је тој особини она прозвана на речен начин.
Врањанац – близу Врања је била граница када су Турци били потискивани из целе Србије, после скоро пет векова ропства. Али су Турци, пљачкашки и осветнички настројени, упадали у погранична српска села крадући све што су моги и убијајући, па је прадеда сакупљача лесковачких надимака прешао у Врање са два брата који су ту и умрли. Прадеда се убрзо доселио у Лесковац са женом, пет синова и једном ћерком. И ко би могао одмах све да им попамти имена, већ су их Лесковчани у почетку означавали: Па ови, из Врања, Врањанци!’’ Тако им оста тај надимак.
Бгд – предавач у школи имао је обичај да Београд скраћено изговара како се не би у целини писало, а ђаци – као ђаци – прозваше га Бгд.
%
Ево примера лесковачких надимака, онако како их је забележио проф. Миодраг Ђорђевић:
А: Абаџијски, Авионче, Абдул, Абрам, Абраш, Агицва, Ајданац, Американац, Андикољ, Арабат, Анџијски, Арап, Арапче, Аргилови, Арнаут, Арначуче, Арсенко, Арсеновски, Асага, Аџија, Аџиплакови, Аџитанци.
Б: Баба, Бабан, Бабаџика, Баја, Бајоз, Багателка, Бадерка, Бакам, Бандаш, Бане, Банџур, Бата, Батко, Бацко, Бачоваџијски, Баџа, Беба, Бебинци, Бегине, Бејаз, Бела Вера, Бело јагње, Бела мачка, Белич, Бичлика, Бибац, Бига, Бигља, Бибче, Биџак, Благошија, Блек, Близнак, Бобичинац, Богојевачки, Божјачки, Бојаџијски, Бојковци, Бокини, Боранија, Босанац, Брзак, Брка, Брођа, Брока, Бузда, Бузин, Буре, Бућка, Буцко.
В: Ваљачкине, Вангелови, Вардарови, Васа прва класа, Вашарски, Вики, Вла(х), Врањанац, Врањанче, Врањски, Велики Џо, Велков, Везенко, Врапче, Владика, Врдупче, Вртивага, Врћуп, Врућка, Врца, Врцкољ.
Г: Гајдарче, Гајдариче, Гаћине, Гаџа, Герзине, Геџа, Гига, Гилка, Гипи, Гицка, Главоња, Главосек, Главотоп, Главуш, Глођосија, Гложански, Говедарац, Гоне, Голотрпче, Грамада, Гранда, Грданички, Грне, Грнчарски, Грк, Грозничка, Грче, Хугутче, Гургус, Гурман, Гусар, Гуска, Гуштер.
Д: Дај-дам, Даскало, Дваеспарац, Двоцевка, Демек, Дивље пиле, Дрвен поп, Дрвени адвокат, Дрвењак, Дрда, Дренка, Дунђерка, Динија, Душе, Дурини.
Ђ: Ђаволика, Ђемандинка, Ђикини, Ђорковски (сви примери из књиге).
Е: Електрика, Елита, Ера, Ерсеновски.
Ж: Жер, Жикине, Жичка, Житар, Жишка, Жмигавац, Жути, Жућа, Жц.
З: Зајачки, Зајац, Зајка, Звер, Закасотина, Звонцар, Ѕверка, Зеба, Зец, Зис, Зојкине, Зољка, Зонкин, Зубан, Зубин, Зврк.
И: Игине, Инајет, Инђилиз, Ипче, Ицине.
Ј: Јабуче, Јагурџија, Јапанац, Јашмалка, Јеврејче, Јорга, Јорча, Јоргаћ, Јужин.
К: Кајмакан, Кајса, Капетан, Карадак, Каракашеви, Каракеја, Каспар, Качамак, Кека, Кентра, Киза, Кијамет, Кикирез, Килча, Кинез, Кица, Кликер, Коде, Код Тоше на ћоше, Козак, Конзул, Копе, Коце, Кочан, Кравче, Крвопија, Крџалија, Кривошија, Крња, Кромпир, Крњоз, Кузи, Кукурек, , Кумашин, Кумбара, Курсула, Кучкарка.
Л: Л(а)жов, Лајкучка, Лала, Лалунка, Лађа, Лемби, Лебанац, Липса, Лиска, Лешњак, Лола, Лопов, Лубура, Лудајка.
Љ: Љоља, Љољчини, Љошкови.
М: Маврин, Магаирчка, Мазан, Мајкул, Макси, Малиган, Мали Џон, Мандрци, Мантини, Манчин, Мањин, Маше више, Матрапаз, Мафта, Маче, Мачин, Медар, мечка, Мечкоступ, Микуља, Минге, Мојсинче, Мондиш, Морис, Муњин, Мурко, Мутавџијски, Мф.
Н: Нагазаљка, Назланкине, Најанџијски, Наполеонче, Нађа, Нафта, Никац, Нишкин, Ноња, Нф.
О: Ороигра, Оџачаров.
П: Пакља, Палојац, Паљка, Папир, Паризлија, Пачавра, Пепељуга, Пепек, Перуника, Петле, Пеца, Печено главче, Пинтер, Плуг, Пљака, Покрет, Политика, Поп, Прасе, Прда, Премда, Прима Сима све што има, Прцко, Пуклица, Пшка.
Р: Радиомилевка, Радиче, Ракетла, Раца, Решетар, Рипан, Рогушкин, Роска, Роталија, Ротко, Рубан, Рупица, Рус.
С: Саија, Сале, Савко, Светац, Свитка, Сврака, Северови, Сека даша, Селе, Сеља, Сербез, Сирће, Скачка, Слезинка, Смејурија, Старо гвожђе, Суља, Сучкар.
Т: Табак, Тапарланка, Тежак живот, Тужно брашно Тулча, Тута, Тутурче.
Ћ: Ћарушка, Ђата, Ђелеш, Ћораво куче, Ћоса, Ћосат, Ћуран, Ћућулија.
У: Угусуз, Урф.
Ф: Фабер, Фајда, Фајдичине, Фантазија, Фарбар, Фирка, Фифица, Флека, Фока, Форма, Франташ.
Х: Хараламови, Хисар, Хорват.
Ц: Цаја, Цака, Цвећка, Цекине, Цепено либаде, Цивун, Цилко, Цкцк, Црни.
Ч: Чавка, Чавче, Чауш, Чвор, Чекерка, Чекрк, Чокалија, Чорба.
Џ: Џамакеј, Џгара, Џојка, Џумба, Џуџа.
Ш: Шаторче, Шаче, Шебек, Шемшир, Шиша, Шмокљан, Шоња, Шоп, Шнајдер, Шука, Шукрија, Шуманка, Шуца, Шушмула,
Дз: Дзвер, Дзвиска, Дзвонцар, Дзврчкин, Дзиван, Дзинге, Дзрдза, Дзрдзољак (сви примери из књиге).[39]
 -наставиће се-

[Мирослав Младеновић]

-наставак-

ПРИМЕРИ ГОВОРА ЈУГА СРБИЈЕ
(,,Зорка Мантина’’ Ненада Кражића)
 
ЗОРКА: (пред огледалом у девојачкој соби и чешља се): Ја сам Зорка Мантина на Диче јорганџију ћерка. Еве, спремам се за гледање. Од пладне ће дођујев момци да ме гледав. Ни јед’н за једнога неје, него, ете, татко запеја да се одавам... а ја, које да работим, ја ћу ги прегледам па, ако ги бегендисујем, ћу пристанем на ’едно шетање мак’р. Неће ме изедев! Овуј годину искрши си ноге од големо шетање по лесковачку чаршију, а оно све кој од куга. Све неки шугави зајци... Јоште ти жуто око уста, а ће се женив. Беше такој јед’н Ване ,,Зунзар’’, убав и наочит мом’ак. Него, које ми вредеше кад нуме ни две унакрст да прозбори. Идомо такој поред Ветерницу, беше т’мнина. Ја ћутим и чекам да он нешто прозбори, а он ће ми рекне:
-А зашто, мори, па ти ћутиш?
Ја на њега:
-Што па ти не збориш?
И такој се пола сат погађамо кој ће први прозбори, па му на крај реко:
-Фала ти, Ване, на орату! – Он, ћелаш, вика:
-Јес, јес! – па ућута, ко немча.
Ја се т’г обрну и реко:
-Ване, поштом немамо које да оратимо и не си каил да си идемо дом, ће се видимо други пут. А он се обрну па се издра:
-Куде ћеш, мори, т’мн сам смислија које да зборимо, а ће бегаш.
Мора се нађујемо још енпутке. Ја се зарадува и пита’ га које ће зборимо, а он, синдрак нијед’н, вика:
-Кол’ко ће татко мираз да дава сас тебе? Ће падне ли и оној лојзе у Рударе? Кад тој чу, ја му се угледа у очи и реко:
-Мрш, будало ћифтинска! – и отидо си...[40]
%
Пера тишљер из Подворце имаше голем мерак на мене. Кад ме видеше у авлију, викнеше ме да зборим сас њега, па по два сата стојећим поред плот утепа се фалејећи. Прво се сам, исфали, па после ће мене – како сам вредна, убава, учтива, ептем домаћинска ћерка, а на такве он голем мерак има. И такој све. Мож’ бит се и удала за њега него имаше млого голему фамилију. С’м чарапе да ги плетем брзо би остала без прсти, а камо ли ништа друго. Чуваја Бог!
%
Коце меенџија ми се свидеше, ал’ пијеше млого, к’о смок, за два месеца идење с’ њега с’лте два пут је бија трезан. С’м се смејеше к’о замајена Таска.
Гоне ,,Таралија’’, бакалин, имаше поголем језик. По целу чаршију причаше како сам га молила да ме узне. Кад тој чу, ми беше тешко, отрча у његову бакалницу, и туј га пред свет изрезели. Реко му, онакој од врата, све што ми паде на памет. Он се уб’кну па не умеја две да прозбори.
-Кога сам ја тој молила да ме узме ? А Збори што ћутиш к’о клен? Овам лајеш по сокаци! Тулчо ни је’дан, тулави!
-Куде сам, мори, Зорке, зборија. Куде, куд куга?
-Знаш то добро к’д и куде, него немој тој још јед’нпут да чујем иначе те има исцепим к’о шифон! – викну ја и обрну се да пођем дом, к’д се он поче претвара!
-Па прошћевај, госпоћице Зоркице, ја сам се млого огрешија. Нисам нислија да ће све тој на големо да искочи. Нисам ништа лоше мислија.
-То значи да си истински зборија! – реко ја.
-Ете, зборија сам! Млого да ми извињаваш, нећу више – вика Коце ко нека стринка. И т’д ми се згади. Да б’ беше мушко, па да се малко отимаше, ал’ он (имитира га) ,,млого да ми извињаваш и неће више...’’ Одма си отидо и не теја’ да абим речи више с’с туј шушумигу за бађава. Ееее, најбољи међу сви беше Копе, шустер. Копе ,,Џивџан’’. Богат, убав, глас, к’о на славуја, ал голем стипсар. И он беше причаја по Лесковац: к’о поклонија ми ципеле и к’о ће будне свадба, на сигурно. Врну му ги одма! Не му реко право, но му каза да ме убивају. Он одма теше да ми дава друге, ал’ ја не теја. Реко му за инат, како тате Дине ми купија нове ч’к у Београд, к’д је онија дни ишеја по памук.[41]
 
-наставиће се-

[Мирослав Младеновић]

-наставак-

ГОВОР МОГ РОДНОГ СЕЛА ДАДИНЦА
 
Комшика Живана ће иде јутре у Власотинце, испрати по њум абер на Персу да дође појутре. Пера си па срам нема, ете пладне, а он спије. Жали ми се да је чекаја автобус сат време, па је прилегја од умор. Еј, он ништа не работи, од ништа не мисли, усилија се па не дава реч да му се каже, азгин човек.[42]
Голема је аздисотина, све има у кућу, па тражи друго да купуе, овој му неваљашно. Побеснеја у овој сиротињско време. Муке су моје с тија аламани што смо седију, за работу се не ваћају. За њега је пладне јутро. Ко да нема акл у главу.
Убаво ми је комшика збори да га млого алим, ал ћу видим с моје алење какав ће да будне кд нема више да му се дава. Које ћу, видиш ли какав је алосија, с зуби ће ме носи, да се никој не дира с њега. Ал’ ће има и за њега лек. Ће му доће аљава жена: носетина оволика, очи рогљасте, да гу не погледаш.
-Јес, јес, али па... Оженија се с онуј аљаву, не за убавило, но за имање. И баба ву една аљавка, ни се опрала, ни се измила, не мога куде њу да ручам.
-Онј комшиче, убаво девојче ги је изучило школу, оно је из учену фамилију, татко му је бија апотекар. Од њум тражи лек. Нема ги у апотеку твоји лекови, а моји па млого скупи, такој сам џабе ишла у Власотинце.
-Добро, не га је кучиште млого уапало, апнуло га мало, ал дете се поплашило.
-Тој је од онуј. Жена арна, и да те пречека, и убав реч да ти каже и на прав пут да те испрати, а онај њојан мужетина голем баксуз армуникаш.
-Затој ли се докарала на триес кила, од његову арноћу овакој пропала.
-Комшике, узми овој лекови ако ти требају, ја ги тија лекови не арчим!
-Ма, немој, немам за куга да ги пијем, да се мучим, за куга па да се мучим, деца ми се по цел’ свет растикали.
-Комшике, арно ли је, не ли је. Моја ујна слави Светиилију, да идемо, там, у Грдиште, и на сабор ће идемо. Да видимо младиња.
-Која младиња. Овај младиња се полошили. Сг не викају мајку на жену си бабо, ко однапред, но вика гу по госпоцки ташто.
-Комшике, онј комшика рече бгим да дође па гу нема.
-Мож отишла на сабор, или се попишманила да дође и куде тебе.
-Бађав толка школа на онија комшијску децу, кд ћутећим прођу поред човеци, па се не јаве.
-Бађава, бађава. Које све неје бађава. Бађава садимо бостан, све изгореја. Онј комшика цел дн седи у лад, а ја горим на слунце па ћу ву бађава дадем поприку и петлижани.
-Абре, жена мераклика и бађавџика, нема другу работу, седи пред капију и гледа кој куде иде и с куга иде.
-Она бгим иде у Власотинце сирење да продава, али мисли на другу работу.
-Такој си је, такој, комшике.
-Миле, напуни тој бокалче с ладну воду, жедна комшика.
-Море мани се, онј комшика ономаде беше куде доктура.
-Не се секирај, комшике, неје јој ништа.
-Море, ћерка му је млого бандоглавеста, и на њоно мора да буде. На бандоглавоњу не се доказује, ти га учиш једно, он работи друго.
-Тако је, море онај мој неменкућа ће устане. Баничку да гу направим, тој млого воли. После може идемо да се бањамо у нашу реку. За комшику, комшике, лсно, она има време свки дн да се бањка.
-Не мож се, комшике, она барабари с тебе, ја с њум несам барабар, ми смо се друкше у све.
-Јемпут ће каже на моја мужа: ,,Човек се батисује ако млого пије, а не једе лебац, оболив му живци!’’
-Млого она знаје да збори. Бцне и мене, па како да неје ништа било. Ал јој јенпут викну: ,,Туј нема кућа куде сви једев башка!’’
-Немој да пушташ у кућу туј жентурачу. Неси видела које работи с очи накуде твојега мужа, ти кд отиде да ву свариш каву, отрула се од њум.
-Јенпут чу које је викала на мужа си: ,,Толко ме мучиш, кд умреш има белу мараму да забулим!’’
-Поганија жена, казујем ти!
-Комшике, за домаћина се не секирам. Има си и за мене доста. Белотреп коња једн. Нема ги дом, отишеја у Гаће дрва да береју с Јована.
-Побеснели, комшике. Ће добију ћутек. Сви побеснели за онуј Јованову кучку, кучики по њум по цел ноћ. Бесуља, од мужа на мужа.
-Комшике, овј лек је бигор, не мог га пијем.
-Домаћину вика, док се не разболе: ,,Не ме, бре, човеку више дирај! Биркаш ме по работу ко да см у двајез године! Неје ми више блгц!’’
-Јенпут ми викаја: ,,Божјакиња си дошла у имућну кућу, ал нумеш да поштујеш!
-Комшике, и мој викаја: ,,Ако си болна иди куде доктура, ја доктур несам!’’ Такој ти је кд здрав болнога не верује.
-Комшике, вика неки на капију, искочи ти, не мог овакој да искачам!
-Ти ли си, комшике, каква си ми ти па тој, неси бујерка, какав је твој богтлк па да наодиш ману на пријатељи!
-Неје тој, моја се свиња букари, мора гу терам на букарење.
-Добро, комшике, варкај се ти од букарење. Свиње су опасне кд се терају да се букаре!
-Несе се секирај. Онј мој викаја: ,,Овој вепре треба га шкопимо па да га ранимо до зиму. Оној друго вепре неће га шкопимо, ће га чувамо да букари.’’
-Не опива се, комшике. Беше ли трезан или онакој весел.
-Комшике, сећаш ли се како се он исвеселија на Јованову свадбу, комшике, веселџија човек, поја, игра, весели се ко сина да је женија.
-Ко онј мој баџабвџија. Ко да ги една мајка родила.
-Онј комшика прича: ,,Он гу свки ноћ тепа, а она нададе вијарник.’’ Истина ли је, комшике!
-Јес, јес. И она ми казује: ,,Комшике, неки викот там на сокак чу, па да искочим да видим дал се свађају.’’
-Комшике, њу вракнула промаја, одма ги уши заболели. Чујем ја њојно врекање чк из друг обор. Да јој вржем једну шљаканицу, има да се пуши цел дн.
-Немој комшике, она се врзала за мужа па га непушта нигде сам да иде. Врзала ву език, смо она збори, он несме реч да изусти. Еј, врзана врећа. Казује: ,,Ја копам други ред мумуруз, он се још бечи на први ред!’’
-Чујем гу ја на обор које она све бељезга од снају: не дава да једе, тера мужа да ги бие, не га пере, бута га од праг да га утепа. Ама, врије ми у груди. Тепала би гу ко малечко дете.
-Комшике, лоша је, врљила је она и мајку и татка, више не ву требају.
-Ти си, море, с њума, врсница, сам ти беше мало малецка, па те татко не пушта у школу с твоји врсници.
-Ти мори, врцло, затој ли ме подеваш и врцкаш што си опасала нову вутарку. Куде је домаћица.
-Енегу, нешто се дрнди на домаћина.
-Он вика, чујеј ли, мори разведотине: ,,Овј кућа неје врчкарник, не доводи ми више теј твоје косодупке.’’
-Ти си разведотина. Уваљала си се, огојила, направила си врчву.
-Комшике, за тебе је с твој памет габрова мотка, ти друкше неће слушаш.
-Не бери гајле, све ће се будне, комшике!
-Комшике, млого те гале. Затој си се усампасила!
-Ти си, комшике, ко мој гаћест голуб, кљујеш све редом.
-Ако сам, комшике, нешто лоше помислила, да ми ови глеци испадну што кроз свет терају да идем.
-Сс твоје глођосување од бес, не од муку, разболела си се, сд ли муж да те вуче по доктури!
-Не ми те око ваћа, комшике. Толко си убава, ора из руку да ти не узнем.
-Комшике, у твоју кућу сви глувани и поштрокљани. Дибоко им корито за бањање.
-Које се големиш, ко да си од не знам коју фамилију!
-Па које су па твоје другачке?
-Одала си се за једног голетара, нигде ништа нема, кућа распадотина.
-Ја см се закућила с таткову миразовину и сс моју работу.
-Јес, комшије зборе!
-Комшике, чујеш ли комшију које вика!
-Не!
-Пал ти реко да си глува!
-Које вика!
-Оне немају другу работу, сваки дн дооде, не могу сваки дн да их гостим.
-Ће си идемо!
-Ће си идемо!
-Него да те питујем за оној девојче, комшиче, неје ли лошо или другога да питујем, они ги можда боље познају.
-Убаво, високо, тнчко. Сваки дн га виђујем, млого работи.
-Убаво збориш, не ли ме полагујеш?
-Неје ми мерак што поткусила вистанче, да сам јој татко утепаја би је кад би је такој затекнула.
-Ма, комшике, ће докарамо у ред, сам да дође куде нас.
-Комшике, не се надај на голему миразовину. Имају само волови за теглење, за орање, једну краву за млеко, иде на едну страну, не може се упари у јрм.
-Немој, комшике, да ме ворташ. Важно је да неје врдалама.
-Јучер смела обор, па ђубре исфрљила, па собе наместила, све тој уработила, докле сам ја гледала њума. И куче врзала да не изеде никога. И език врзала.
-Да неје, комшике, мутава!
-Неје, јучер појала. Ожњела онуј голему њиву. И апетит има, ако је сувачка.
-Врсница с моје дете, неје ни вртогуза, ал се врцка. Овј мој усвитлеја с очи кд она прође.
-Јес, јес, тој јој је голема мана. Научила да се врцка кд оди, дупе чс на једну, чс на другу страну.
-Газдлк, комшике, они несу стекли на работу, него кко се причало, нешли су неки ћуп сс злато.
-Деда јој је бија газдаш.
-И деда по мајку, не ли?
-Татко јој стално жмије на пијац.
-Ма, комшике, он је глетоња, али се големи као што га нигде нема.
-Добро, комшике, ал је убава, па неје бш ни голка, загаћили су се одвно.
-Гостирамо, у дом да си идемо.
-Комшике, фала ти на орту.

-наставиће се-

[Мирослав Младеновић]

-наставак
ЛИТЕРАРУРА:

________________________________________
[1] Др Недељко Богдановић, Лесковачки говор у језичкој науци, Лесковчанин, бр. 2, 15. мај 1997. Напомена: Део овог прилога, али и неколико других, угледног професора др Богдановића, одличног зналца лесковачког говора, послужиће за ближе разумевање говора Лесковца и околине.
[2] Olaf Broch, Die Dialekte des sudlichten der Balkankommission Linguistische, Abteilung III, Wien 1903.
[3] Александар Белић, Дијалекти источне и јужне Србије, Српски дијалектолошки зборник, књ. I, СК Београд 1905.
[4] Павле Ивић, Дијалектолошка проучавања говора призренско-тимочке зоне; Зборник радова са научног скупа ,,Говори призренско-тимочке области и суседних дијалеката’’ (Нишка Бања, јун 1992), Филозофски факултет у Нишу, Ниш 1994. Прештампано у: Призренско-тимочки говори (серија издања из пројекта Лексиколошка проучавања југоисточне Србије), Ниш 1996, стр. 6-8.
[5] Др Недељко Богдановић, Лесковачки говор у језичкој науци: Надајући се да о појединим одликама лесковчаког говора и у другој прилици више проговорим, овде остајем на констатацији да се после наведених значајних радова Брока и Белића научни интерес за јужноморавске, као и друге источносрбијанске говоре не смањује и број научних и стручних прилога о њима већ премашује цифру од 500 јединица. Лесковац и лесковачко подручје, међутим, у тој библиографији имају часне изузетке, али не и довољне и задовољавајуће резултате науке у области језика. Видети опширније Лесковчанин, бр. 2, мај 1997, стр. 8.
[6] Видети опширније о Ј. Михајловићу у I тому ове студије.
[7] Видети опширније о проф. Брани Митровићу у I тому ове студије.
[8] Видети опширније I том Историје лесковачке књижевности
[9] О Каписазовићу видети опширније I том Историје лесковачке књижевности
[10] У 42. књизи едиције Српски дијалектолошки зборник, најстарије и најпознатије публикације народних говора код Јужних Словена (издање отпочиње 1905. године Белићевим Дијалектима источне и јужне Србије), који издаје Институт за српски језик САНУ, под руководством академика Павла Ивића, објављена је монографија ,,Говор Црне Траве и Власине’’ недавно преминулог др Вилотија Вукадиновића, доцента Филозофског факултета у Нишу. Монографија доноси опис граматичког система два типа говора (једног са одликама тимочко-лужничког, а други са одликама сврљишко-заплањског типа) којима говоре житељи најисточнијих предела дуж државне границе према Бугарској, и у непосредном суседству са бугарским језиком. Црна Трава и Власина спадају у пасивне крајеве који су се у толикој мери раселили да ће (не дао Бог) ускоро можда остати њихов најважнији споменик и поменик да су постојали и да су имали свој говор који информише и о ономе шта су знали, у шта су веровали и како су именовали садржаје своје свести и праксе. (Видети оцену Недељка Богдановића, Лесковчанин, бр. 6, 1998, стр. 8.).
[11] Др Недељко Богдановић, Лесковачки говор међу српским дијалектима, Лесковчанин, бр. 3, август 1997, стр. 9. Видети: А. Белић, Дијалекти источне и јужне Србије, Српски дијалектолошки зборник, Београд 1905.
[12] Ј. Михајловић, Лесковачки говор, Народни музеј Лесковац, Лесковац 1977, стр. 6.
[13] Др Н. Богдановић, Лесковчаки говор међу српским дијалектима, Лесковчанин, августа 1997, стр. 9.
[14] У Помаку, бр. 3, јануар-март 1998. године, стр. 1. појавио се занимљив прилог Томислава Н. Цветковића О лесковачком говору, с поводом: ,,Појава књиге Рада Јовића ,,Ћораво злато’’ – стихови старовремски, 1988. године (цртеж и манускрипт Слободан Костић - Коста), наишла је на благонаклон пријем читалаца, а и код критике. У издању Удружења писаца општине Лесковац објављена је, у нешто проширеном облику, и под другим насловом: ,,Наша чаршија’’- стихови старовремски, друго издање, ,,Ћораво злато’’ (1997). Пре појаве Јовићевог Ћоравог злата, Ненад Кражић је објавио две монодраме (Зорка Мантина и Копе Шустер) и драмолет (Нек иде и јуже), 1981. године, под заједничким насловом ,,Будење’’. Значајно је поменути да је рецензент Будења био професор Јован Јоца С. Михајловић, врстан зналац лесковачког говора и аутор књиге ,,Лесковачки говор’’ (1977). Др Момчило Златановић, други рецензент Будења истиче: Ненад Кражић до присности познаје дијалекатске осбине лесковчаког говора. Поред тога зналац је и многих локалних пословичних поредби и изрека. Њих је изванредно уткао у монологе и дијалоге и тако потпуније дочарао староградску лесковачку средину.’’ Гордана Томић-Радојевић објавила је 1989. године збирку песама Исцв’тена стрњика’’. Ђорђе Ј. Јанић, књижевни критичар у рецензији бележи: ,,Збирка песама Гордане Томић Радојевић састављена је од изразито лирских песама писаних у дијалекту, што им даје посебан шарм, чији је уметнички ниво врло висок. Она представља драгоцен допринос развоју дијалекатске поезије код Срба и освежење у савременој поезији.’’ Бриљантна кеига записа Саве Димитријевића ,,Свеће у снегу’’, људи и сокаци старог Лесковца (1990), ,,Камењ на памет’’ (1994), ,,Баче поголеме од сокаци’’ (1994) – такође су писане у дијалекту. У дијалекту ,,на лесковачком’’ пре (Друго светског) рата писали су: Наталија Драгомировић (,,Лесковчани у Паризу’’), Сретен Динић (,,Наша работа’’), Добровоје Каписазовић (Лесковачке чараламе и заврзламе’’, Драгоњуб М. Трајковић (,,Ладовинке и фотељке’’), Брана Митровић (,,Искрице из Дубочице’’).
[15] Др Недељко Богдановић, Лесковачки говор као лингвистичка реалност, Лесковчанин, бр. 5, децембар 1997, март 1998, стр. 9. Напомена: На самом почетку овог чланка, др Недељко Богдановић даје напомену: Овај прилог није настао на основу самосталног теренског истраживања, већ на основу грађе коју налазимо у издањима: А. Белић:Дијалекти источне и јужне Србије, Београд 1905; Ј. Михајловић: Речник лесковачког говора, Лесковац (2. изд. Београд 1992); као и на основу чланака Б. Митровића: Пред лесковачким говором (Лзб. 19/1979), Путевима етимологије лесковчаког говора (Лзб. 21/1981); Ј. Јовановић: О лесковцачком говору (Лзб 18/1988).
[16] Видети: Д. Богдановић, Лесковаки говор..., Лесковчанин, децембар 1997, стр. 9.
[17] Др Недељко Богдановић, Лесковачки говор и лингвистичка реалност, Лесковчанин, септембар 1998. год.
[18] Овде, вероватно др Недељко Богдановић мисли на шире подручје Лесковца, односно и на делове око Мораве, па и део власотиначког и других крајева Јабланичког округа. Ти облици се сусрећу, на пример, и у селу Дадинцу (општина Власотинце) о чему ће бити говора у посебном прилогу ове студије.
[19] Брана Митровић, Речник лесковачког говора, Народни музеј Лесковац, књ. 32, Лесковац 1984. Напомена: Уредник овог издања био је Хранислав Ракић, рецензенти Милија Станић и Драгољуб Трајковић. Аутор је записао: ,,Дело посвећујем свом несрећно преминулом сину Радмилу.’’ Преносимо у целини уводни текст проф. Митровића под назнаком ,,Поводом овог речника’’.
[20] Др Недељко Богдановић, Лексика лесковачког говора, Лесковчанин, бр. 7, децембар 1998, стр. 7.
[21] Напомена Н. Богановића: Лично нам није позната историја Речника, чак ни животни пут његовог творца, али је вероватно да се он израдом речника био ,,заразио’’ већ док је објављивао претходне радове: Пред лесковачким говором (Лесковачки зборник 19/1979), Лесковачки говор (Лзб 21/1981), Путевима етимологије лесковачког говора (Лзб 24/1984). О професору Брани Митровићу видети опширније у I тому Историје лесковачке књижевности
[22] Б. Митровић, Речник лесковачког говора, стр. 9.
[23] Напомена Д. Коцића: Ради прецизности, видети поглавље о професору Б. Митровићу, I том Историје лесковачке књижевности
[24] Бојан Попов је високо оценио дело Бране Митровића (видети Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, 30/2, Нови Сад 1987), учинивши тако приговоре који су долазили из завичајне средине маргиналним, иако многе напомене и даље стоје, али сада као разумљиве слабости које се у оваквим пословима могу јавити и у много осмишљени јим издањима и у срединама које традицију у оваквим пословима.
[25] Крајем XX. века изашли су: Речник тимочког говора Јакше Динића (с двема допунама),Речник народног говора у Црној Реци Миодрага Марковића (с једном допуном), Речник пиротског говора Новице Живковића, Лужнички речник Драгослава Манића и Речник говора јужне Србије Момчила Златановића. И поред исте дијалекатске базе и релативно блиског начина живота, као и природних и историјских околности, ови речници показују висок степен самосталности, и свако од њих доноси методолошке помаке.
У организацији Народног музеја у Лесковцу и Учитељског факултета у Врању, септембра 1998. године, представљен је ,,Речник говора јужне Србије’’ проф. др Момчила Златановића, добитника Вукове награде. О речнику су словили: проф. др Недељко Богдановић, проф. др Тихомор Петровић и аутор, чију језгровиту беседу објављујемо: ,,Мој главни циљ и најомиљенији посао је истраживање народног песништва у јужној Србији и на Косову. Из ове области сам објавио највише радова (око триста). Моје најзначајније књиге су ,,Народно песништво јужне Србије’’ (1982) и ,,Народне песме и басне јужне Србије’’ (издање Српске академије наука, 1994. године). Радећи десетлећима овај посао, нисам могао и да се не интересујем и за језик, односно за лексику. Речник сам припремао више година, али са прекидима. Још као студент ВПШ у Нишу написао сам рад о говору моје баке. Иначе, радове из лексике објављујем од 1979. године. Једну расправу ми је објавила САНУ (1979). Најзначајнији ми је рад ,,Варваризми, провинцијализми и друге мање познате речи у књижевном делу Боре Станковића’’ (1995). Прибирање и објашњавање речи је велика мука и велико задовољство. Права је радост када чујете звучну завичајну реч, која вам нешто другачије дочарава животну стварност. Да поменем један занимљив случај. Наиме, 1880. године, из Загреба је у Београд допутовао познаит лингивиста Ђуро Даничић. Путовао је са одабраним друштвом у Ниш, Пирот и Грделичку клисуру да ослушне народни говор. У Грделичкој клисури чуо је реч комај, која га је својом гласовном структуром просто одушевила. ,,Само за ову ријеч вриједело је оволико путовање!’’ – рекао је пратиоцима.
Речи сам записивао на терену, слушајући жив, гибак, сочан и ћудљив народни говор. Бележио сам речи и на састанцима, нарочито у селима, у локалним аутобусима, у свакодневним контактима с људима. Свака реч је одмах добијала посебно парче хартије. Прелиставао сам многе наше и стране речнике. Најтеже је одредити речима право значење, или финесу у значењу. Само један пример. Постоји турска реч тафра, арапског порекла. Код нас је променила значење. Од ње имамо глагол тафрити се. Како га објаснити? Кад кажемо за неку девојку да се тафри, не значи да се само дотерује, него и да пред светом истиче своју гиздавост и отменост. Тафрено девојче – није само лепо обучено девојче него и гиздаво и отмено, а то настоји и да покаже.
Речи су из Врањског Поморавља, Пчиње, Пољанице, Иногошта, Прешевске Моравице и Прешевске Црне горе, Грделичке клисуре, Власине и Црне Траве. А то су предели за које сам присно везан. О Пчињи сам објавио књигу, а о Пољаници ће изаћи из штампе монографија, и то ових дана. (То се недавно и догодило. Напомена Д.К.). На овом пространом подручју постоје разлике у говору: у фонетици, морфологији, па и лексици. Све је блиско, али није исто. Сложена је миграциона композиција у насељима на југу Србије. У једном селу живе родови досељени из разних крајева. Све се то, мислим, види и у овом Речнику. Рачници су својеврсна енциклопедија. Узмите Вуков Ријечник. Не садржи он само лексичко благо српског народа. Зар нам он не помаже да боље упознамо Србију, њену историју, њен дух? У њему је битије нашег народа. У мом Речнику ћете наћи изреке, пословице, стихове, етнографске и ботаничке речи, сточарску терминологију итд. Моје намере је прозрео песник Светислав Стевановић, родом из Пољанице. Ево шта ми пише: ,,За мене је то много више од речника у обичајном смислу. Низ богатих асоцијација и живих успомена, шифраник чаробног света детињства, дух и атмосфера у којој сам одрастао.’’ Навео је у писму дивну сентенцу: ,,Језик олакшава оријентацију у стварности.’’ Дијалекатски речници помажу да боље упознамо поједине наше крајеве. У реч највише стане. Све што је људско – има слабости, па и овај Речник. Надам се да ће други Речник, на којем радим, бити бољи. Ако искуство није варљиво.’’ (О Речника говора јужне Србије проф. др Момчила Златановића видети прилог у Помаку бр. 9, октобар - децембар 1998, стр. 11.)
[26] Јован С. Михајловић, Лесковачки говор, Библитека народног музеја, књига 24, Лесковац 1977, стр. 5. Напомена: У Уводу, аутор пише: За овај рад, замишљен као прилог науци о језику, определио сам се после читања Говора Јањева од професора др Миливоја Павловића, а са широким ослонцем на рад професора др Александра Белића и уз дијалекатска расправљања од стране професора др Михаила Стевановића, др Павла Ивића и др Бранка Милетића. Професору Миливоју Павловићу дугујем посебну захвалност што ми је рад прегледао и изразио своје мишљење да би га требало објавити. Захвалан сам и на помоћи коју су ми указали доцент др Јован Кашић и мр Мате Пижурица. Књигу је аутор посветио сенима драгог и поштованог професора др Миливоја Павловића. Уредник књиге био је Хранислав Ракић, а рецензенти су др Драгољуб Петровић, др Момчило Златановић и Томислав Н. Цветковић, књижевник
[27] Александар Белић, Дијалекти источне и јужне Србије, Београд 1905, Увод, стр. LXIII
[28] Старе српске биографије, стр. 33.
[29] Етничке карактеристике лесковачког краја у време ослобађања од Турака 1877/78, с. 25.
[30] Дијалекти источне и јужне Србије, Увод, стр, XCVI, пасус 2.
[31] Напомена Д. Коцића: Ј. Михајловић је укупно издвојио: под А – 22 речи; Б – 56, В – 27; Г – 36; Д – 53; Ђ – 1; Е – 14; Ж – 13; З – 37; Ђ – 16; Ц (из техничких разлога не може правило да се обележи знаком: пример, цвери, па приближно га обележавамо Ц) – 16; И – 29; Ј – 17; К – 68; Л – 19; Љ – 6, М – 42; Н – 57; Њ – 4; О – 66; П – 94; Р – 27; С – 85; Т – 51; Ћ – 37; Ф – 10; Х – нема ниједан пример; Ц – 7; Ч – 15; Џ – 2; Ш – 17 и јат – 1 (рмбам – радим без одмора, ,,ропски’’).
[32] Примери лесковачког говора из књиге Јована С. Михајловића, стр. 73-74. Аутору је прче Ненасито око и Ко је по јак забележио од Славка Д. Михајловиђа, Здоговор је говорио Душан Ивковић Дуле, Лебанчанин, а Сиротињу Драгомир Милосављевић. Напомена: Овде није обележен акценат. Иначе, сва три поддијалекта призренско-тимочке дијалекатске зоне, па и лесковачки говор, имају само један акценат. То је један тип акцента, експираторан по карактеру, без обавезних квантитативних или тонских обележја, чији изговор може варирати трајањем и тоном само у зависности од реченичне интонације. Код свих речи, без обзира на број слогова и граматичку врсту, акценат се налази на последњем слогу. Међутим, закључак да у лесковчаком говору акценат стоји увек на последњем слогу не би био ни потпун ни тачан, јер нагласак налазимо и на осталим слоговима двосложних, тросложних и вишесложних речи, (видети опширније стр. 28).
[33] Јован Јоца Михајловић је био не само изванредан познавалац лесковачког говора, него је био и одличан приповедач, песник, есејиста и педагог. Његов живот и рад смо потанко представили у I тому студије ,,Лесковачки писци и њихово доба’’ (Историја лесковачке књижевности). Може се сматрати да је Михајловић по много чему занимљива личност међу ствараоцима не само у Лесковцу, него и на читавом југа Србије. Због тога је међу пријатељима уживао велики углед, а стручњљци су посебно ценили његов истраживачки рад. Иначе, за писање ,,Лесковачког говора’’ Михајловић је користио богату литературу, као што су радови проф. Александра Белића, Павла Ивића, Бранка Милетића. Миливој Павловића, али и књигу завичајних стрваралаца Хранислава Ракића и др. ,,Лесковац и околина’’, Лесковац 1961.
[34] Радмила Жугић, Речник говора јабланичког краја, Српски дијалектолошки зборник, LII, стр. XI. Напомена: На почетку ове књиге, Радмила Жугић је записала: ,,,Да ви неје просто ни на овај ни на онај свет, ако гу не школујете све докле оће да иде у школу. – Овај аманет деде Јосима испунише моји родитељи Велимир и Ружа, стриц Мирко и стрина Лепка, тетке Јованка и Боска. Речник говора јабланичког краја је бескрајна захвалност свима њима.
[35] Александар Белић, Дијалекти источне и јужне Србије, СДЗб I, Београд 1905.
[36] Радомир Илић, Јабланица, Ветерница и Пуста река, СГД, књ. 46, стр. 5,Београд 1978. године
[37] Видети опирније Р. Жугић, Речник говора јабланичког краја, стр. XL
[38] М. Ђорђевић, Лесковачки надимци, Белешка о аутору, Удружење писаца, Лесковац 2005, стр. 61. Напомена: Миодраг Николе Ђорђевић рођен је у Лесковцу 1930. године. Основну школу и гимназију завршио је у свом родном граду, а Филозофски факултет у Београду, Група италијански и француски језик. Радио је као професор француског језика и књижевности у основној школи у Бошњацу и основној школи у Предејану. Најдуже је био професор француског језика и књижевности у Првој текстилној школи у Лесковцу. Био је овлашћени судски тумач за италијански језик.Ђорђевић је аутор уџбеника за француски језик и књижевност за текстилну струку. Добитник је значајних друштвених признања.
М. Ђорђевић, Лесковачки надимци, Удружење писаца 2005. године (предговор).
[39] У рецензији проф. др Момчила Златановића и проф. др Тихомира Петровића је, између осталог, записано: Професор Миодраг Ђорђевић, из старе градске породице, брижљиво је истраживао ову појаву у граду на Ветерници, прикупио мношто интересантних надимака и припремио краћу збирку за објављивање. Ова збирка је интересантна за даље истраживања – социолошка, етнографска, психолошка и друга. Разуме се, посебно може бити предмет лингвистичких испитивања.
[40] О самој драми, која је део ,,монодраме и драмолета ,,Будење’’, видети I део Историје лесковачке књижевности (одељак о Н. Кражићу).
[41] Ово је сам почетак монодраме Ненада Кражића Зорка Мантина, која је штампана децембра 1981. године. Стручни консултанити су били проф. др Момчило Златановић и Јован Јоца Михајловић, књижевник, а лектори Груја Петковић, професор и Благоје Ивановић, професор, док је илустрације у књизи урадио сам аутор.
[42] Д. Коцић, Говор села Дадинца, прича. Напомена: Село Дадинце, општина Власотинце, удаљено је од града пет километара. Има нешто више од стотину домова; углавном старачка домаћинства. Говор готово истоветан као и у осталим местима јужноморавског говорног подручја.


-наставиће се

[Мирослав Младеновић]

-наставак-


Pogodaka:   496
   
   
   
   
< Prethodna
    Sledeća >

Dodaj komentar
JComments
Povezane vesti
•   Leskovački pisci i njihovo doba (2): Leskovac i oslobođeni predeli Srbije 1877-1878. godine
•   Leskovački pisci i njihovo doba (62): Stvaralaštvo leskovačkih Roma
•   Leskovački pisci i njihovo doba (3): Leskovac u putopisnim spisima
•   Leskovački pisci i njihovo doba (1): Leskovac u pisanim dokumentima
•   Leskovački pisci i njihovo doba (4): Leskovac od 1878. do 1944. godine
Izdvajamo
 
Tehnička škola: Direktorica Biljana Pejčić podnela ostavku
VLASOTINCE - Direktorica Tehničke škole u Vlasotincu Biljana Pejčić podnela... Opširnije...
 
Dom zdravlja Leskovac: Račun u blokadi za 42 miliona dinara!
LESKOVAC - Račun Doma zdravlja u Leskovcu u blokadi je za 42.374.305,76... Opširnije...
 
Narodna biblioteka: Vojska Srbije poklonila 13.000 knjiga
LESKOVAC - Treći centar za obuku vojske Srbije Narodnu biblioteku „Radoje... Opširnije...
 
Vlasotinčanka Milica Branković u posadi “Er Srbija”
ВЛАСОТИНЦЕ - Међу насмејаним лицима...Opširnije...
 
Pratite posetu sajtu Medija centar Leskovac
LESKOVAC - Na jugu Srbije ima više sajtova, koji su sve zanimljiviji. Sve... Opširnije...
MOZAIK
Dr Dobrivoje Bošković: Tri nove knjige: Žena, Greh i Anatomija sujete i zablude
 
Opširnije...
Leskovački pisci i njihovo doba: Kratka istorija Leskovca
Svetolik Stanković, pisac: Poslednje putovanje Josifa Miljina
Mile Ristović: Pesnik i matematičar u SAD
Miodrag Milutinović: Dragoljub Stanković Čivi – portret profesora
Kursna lista
MCLESKOVAC.COM NA FACEBOOKU
JABLANIČKI OKRUG
   Leskovac: Zvanični sajt grada!
05.11.13 Vesti >> Region
 

Pogodaka:   39030
   
   
   
   
Opširnije...
   Leskovački pisci i njihovo doba: Književna kritika
23.10.13 Vesti >> Region
 

Pogodaka:   12763
   
   
   
   
Opširnije...
Poseta (od 25-09-12)
       
 
Danas   1042
 
Juče   7579
 
Ove nedelje   20290
 
Prošle nedelje   39606
 
Ovog meseca   73004
 
Prošlog meseca   145666
 
UKUPNO   2135067
Visitors Counter
Trenutno na sajtu
Gostiju na mreži: 43

 
Preporučujemo
 
           
 
 Pretraži:
   

 
Srbija
 
mcleskovac.com


Tehnička škola: Direktorica Biljana Pejčić podnela ostavku
 
Dom zdravlja Leskovac: Račun u blokadi za 42 miliona dinara!
 


Narodna biblioteka: Vojska Srbije poklonila 13.000 knjiga
 
Vlasotinčanka Milica Branković u posadi “Er Srbija”
 


Pratite posetu sajtu Medija centar Leskovac
 

RAZNO
LJUDI I DOGADJAJI
Filmski festival u Solinu: Nebojša Ilić Ilke osvojio nagradu - ponedeljak, 11. novembar 2013. 12:17
Leskovac: Ugrožena nastava u školama zbog hladnih učionica! - nedelja, 10. novembar 2013. 13:14
Nova stranka: Ne izlazimo na izbore za savete mesnih zajednica! - subota, 09. novembar 2013. 12:06
Leskovački pisci i njihovo doba: Sava Dimitrijević - subota, 09. novembar 2013. 08:29
Zoran Živković: Strahovlada u srpskim medijima! - petak, 08. novembar 2013. 13:40
Dr Ivica Savić: Priča o Milanovu... - petak, 08. novembar 2013. 11:30
SPC: Danas je Mitrovdan - petak, 08. novembar 2013. 07:34
LKC: Treća tribina “Hrišćanstvo u 21. veku” - četvrtak, 07. novembar 2013. 10:39
Centar za razvoj Jablaničkog okruga: „Život sa šifrom C 20“ - sreda, 06. novembar 2013. 10:28
Dom kulture: Humanitarna priredba za Andrijanu Pešić - sreda, 06. novembar 2013. 09:52
Dom kulture Grdelica: Raspisan literarno-likovni konkurs - sreda, 06. novembar 2013. 09:09
Visoka strukovna škola za tekstil: Poziv Iz Oksforda - sreda, 06. novembar 2013. 08:40
Zoran Stojanović: „Život jedne učiteljice“, novi roman - sreda, 06. novembar 2013. 06:53
MOZAIK DRUGI PIŠU
АКО МЕНЕ ПИТАШ ... ?!19/08/2013

Децо, Ако мене питаш...?! је једини сајт са југа Србије намењен управо вама. На сајту можете пронаћи игрицуЦРВЕНКАПА, стрип МЕЗИМЧЕ, али и неколико квизова под нази [ ... ]

Opširnije...


*
Leskovački pisci i njihovo doba (64): Leskovački govor - Leskovac
www.mcleskovac.com/index.php?option...id... - Кеширано
6 јун 2013 ... ЛЕСКОВАЦ – Лесковачки писци и њихово доба (I - II), студија на више ......Ш: шатка пловка, шашко им. шашавко, шљака - ница шамар;.
http://www.mcleskovac.com/index.php?option=com_content&view=article&id=3890:leskovaki-pisci-i-njihovo-doba-63-leskovaki-govor&catid=45:ljudivreme-dogaaji-
*
Leskovački pisci i njihovo doba (64): Leskovački govor - Leskovac
www.mcleskovac.com/index.php?...id...govor... - Кеширано
Leskovački pisci i njihovo doba (64): Leskovački govor. četvrtak, 06. jun 2013. 08: 20 | AUTOR: Danilo Kocić, novinar |. ЛЕСКОВАЦ – Лесковачки писци и ...
http://www.mcleskovac.com/index.php?option=com_content&view=article&id=3890:leskovaki-pisci-i-njihovo-doba-63-leskovaki-govor&


* * *
Поставио (13.новембар 2013.г. Власотинце, република Србија): Мирослав Б Младеновић локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

[Алексеј]

Свака част за комплетан текст. Дивим се Вашем раду. Не само зато што сам и ја са југа Србије, вец и због тога што сакупљање материјала овакве врсте значи чување од заборава културних вредности које су вековима, рекао бих несвесно стваране. Мало ко схвата разноликост људи из југо-источног дела Србије и карактеристике њихових наречја. На жалост, у нашој држави их препознају само као јужњаке, не узимајуци при том у обзир да је то широк појам. Разлика је велика измедју Врањанца из Златокопа и оног из Пољанице, Ханчанина из Мањака и оног из Грамадја, Сурдуличанина из Алакинца и оног са Власине или Топлог Дола, Лесковчанина из Винарца и оног из Кумарева... Ако кренемо према Бабушници, Пироту, Нишу видели би смо још вецу разноликост. То се не односи само на језик и културу, него и на порекло, што је и тема овог форума. На жалост, ја се нисам бавио прикупљањем оваквог материјала, мада имам доста података из живота мојих предака. У сваком случају све похвале господину Мирославу.

[Аксић]

Свака част за комплетан текст. Дивим се Вашем раду. Не само зато што сам и ја са југа Србије, вец и због тога што сакупљање материјала овакве врсте значи чување од заборава културних вредности које су вековима, рекао бих несвесно стваране. Мало ко схвата разноликост људи из југо-источног дела Србије и карактеристике њихових наречја. На жалост, у нашој држави их препознају само као јужњаке, не узимајуци при том у обзир да је то широк појам. Разлика је велика измедју Врањанца из Златокопа и оног из Пољанице, Ханчанина из Мањака и оног из Грамадја, Сурдуличанина из Алакинца и оног са Власине или Топлог Дола, Лесковчанина из Винарца и оног из Кумарева... Ако кренемо према Бабушници, Пироту, Нишу видели би смо још вецу разноликост. То се не односи само на језик и културу, него и на порекло, што је и тема овог форума. На жалост, ја се нисам бавио прикупљањем оваквог материјала, мада имам доста података из живота мојих предака. У сваком случају све похвале господину Мирославу.

Odakle si sa juga?

[Алексеј]

Из Сурдулице.