56. Ристић, Јовањдан, Чађавица Горња/Бијељина
Припада хаплогрупи I2-PH908. Прилично модалан хаплотип са великим бројем блиских поклапања која не морају имати филогенетски значај. И поред тога нема блиских поклапања на подручју Семберије, Мајевице и ближег окружења. Најближа поклапања са 1/23 разлиек има са Миловановићем, Никољдан из Грабовице/Горњи Милановац и Матијашевићем из Ђерача/Лучиндан али еј прилично извјесно да та поклапања немају суштинског значаја. У контексту предања да су Ристићи огранак Петковића из Подгоре/Лопаре, може се рећи да генетички резултат Ристића и Петковића не подржава овакву тврдњу. Иако су и једни и други I2-PH908, хаплотипови су им прилично различити.
Преносим податке које је о тестираним Ристићима оставио Велибор Лазић:
"56. Ристић, Чађавица Горња, Бијељина, Јовањдан - О поријеклу становништва Чађавице (до 1878. навођена је као јединствено село, а тек са Аустро-Угарском долази подјела на Горњу, Доњу и Средњу), на жалост, није могуће пронаћи много тога у етнографској литератури. Како сам већ помињао код неких других села из рубног појаса између Семберије и Мајевице, ни Миленко С. Филиповић, ни Радмила Кајмаковић нису обрадили ово село у својим радовима, ако изузмемо један пасус у једном Филиповићевом раду, посвећен Горњој Чађавици, у ком помиње поријекло породице Ђокић, што нам није од велике помоћи овдје. Све што можемо, када су у питању Јовићи, јесте да се ослонимо на доступне писане изворе и породично предање. Наиме, Ристићи наводе да је раније презиме било Петковић, што потврђује и надгробни споменик Ристе, од ког данашње презиме води поријекло, подигнут 1871. године. Даље, предање их везује за Петковиће из села Подгора (раније Зло Село), од којих наводно потичу. То би, ако је тачно, значило и да Јовањдан није изворна слава Ристића, него би то морао бити Никољдан. Када погледамо писане изворе, ствари постају мало компликованије. Наиме, потенцијалног претка Ристића налазимо у попису из 1851. године у кући бр. 2. у селу Чађавица, као Ристу Николића, сина Новака. Да ствар буде интересантнија у кући број један пописан је сеоски кнез, Никола Николић, син Гаје, а у кући бр. 3. домаћин је Михајло Николић, син Зарије. Како наводи Ристић, данас постоје у истом засеоку и Зарићи и Гајићи и славе Јовањдан. Ово је интересантно из неколико разлога. Најприје, нико од наведених се не презива Петковић, а, с друге стране, чињеница да су пописани први, те да је из једне од кућа и сеоски кнез, говори да се вјероватно не ради о скоро досељеном слоју становништва. Ситуација се даље компликује увидом у документацију која се односи на успоставу аустроуагарских земљишних књига. Наиме, ту срећемо домаћинство Радована Ристића, Ристиног сина, које се налази у засеоку Петковићи. Тражећи било кога са презименом Петковић, налазимо домаћинства Зарије Петковића и Николе Петковића. Међутим, у сљедећем документу Никола је наведен као Гајић, док су Заријини синови наведени као Зарићи, те презимена Петковић више нема. Ово је, с једне стране, додатни доказ да су Гајићи. Зарићи и Ристићи вјероватно истог проијекла, али говори и да су у неком моменту 1860/1870их сви вјероватно носили презиме Петковић, како је и назив засеока. Очигледно је да у засеоку Петковићи имамо сличну ситуацију оној у Великој Обарској у засеоку Познановићи, у ком више разнородних породица слави исту славу (Светог Алимпија Столпника), а у најстаријим црквеним књигама су сви носили и презиме Познановић, мада нису истог поријекла. Ако на ово додамо и случај из Батковића из засеока Марићи, гдје више разнородних породица слави Лазаревдан, при чему је до закључења првих међусобних бракова дошло знатно касније у односу на досељење, па се не ради о слави земље, можемо само изводити разне теорије, од којих би једна била да се радило о насељавању на исти беглук у више таласа, од стране разнородних породица, при чему су ове касније досељене прихватале славу прводосељене из разних разлога, а понекад је,. очигледно, постојало и заједничко презиме, бар у неким моментима. На све ово одговор би могао дати наставак тестирања у Горњој Чађавивци, тј. у засеоку Петковићи. У погледу времена досељења, на основу података из турског пописа из 1851. године, могуће је претпоставити да се ради о другој половини 18. вијека."
