Мени је јасно зашто се ово дешава јер се тиче наше перцепције презимена као речи у мушком, женском или средњем роду. Када се пребацимо у множину, онда следимо уобичајену логику да деклинирамо презимена која се завршавају на -а као именице женског рода, а она која се завршавају сугласником као именице мушког рода. Тако ће увек бити тај Тица и те Тице, тај Арежина и те Арежине, тај Марчета и те Марчете итд. Слично томе за презимена која доживљавамо као реч која је у основи мушког рода имаћемо тај Круљ и ти Круљи, тај Врањеш и ти Врањеши, тај Вулин и ти Вулини, итд. Но када дођемо до презимена која се завршавају на -о, а која су по логици нашег језика речи средњег рода, онда смо у проблему. Средњи род нам није природан за именовање људи па се онда у множини сналазимо како умемо, поготово ако таква презимена немају значење у језику. Тако ће за некога бити тај Шкеро и те Шкере а за неког другог тај Шкеро и ти Шкери, али тешко да ће бити тај Шкеро и та Шкера. Но ако посматрамо презиме Злојутро, које у основи има нама познату именицу средњег рода, јутро, онда би смо се сви вероватно определили за тај Злојутро и та Злојутра.
Све у свему, када су у питању презимена са завршетком на -о, чини ми се да неког правила ту нема.