Синиша ме овом причом о Косову и музици које се сећа подсетио на моје војничке дане (Книн 1990/91) и песме "Road to hell", Chris Rea:
<![CDATA[<a href="https://www.youtube.com/v/gUUdQfnshJ4" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/gUUdQfnshJ4</a>]]>Мени се ова песма никад није свиђала, али ми се урезала у памћење, јер нам је једно пола године неки болесник који је дужио разглас у касарни пуштао уз јутарњу гимнастику.
Момци који су били у војсци се сигурно сећају тог "љупког" јутарњег ритуала: буђење 5:00, умивање и прање зуба, облачење, писта и јутарња гимнастика. Излазиш око 5:15, мрак, хладноћа, ти само у панталонама и мајици, па вежбање. А са разгласа ти шаљу поруку - ово је пут за пакао... Велики део војске није ни знао шта значи наслов песме, па им је било свеједно, али је мени та комбинација војничког јутра и песме са разгласа била прилично мучна.
Но, доручак је поправљао утисак
Исти лик нам је, касније током дана, у оним часовима поподневног одмора, са разгласа месецима (ваљда је после отишао кући или су га уклонили са тог места) до бесвести пуштао један једини албум, тада актуелан, Драгане Мирковић. Буквално сам га научио напамет. Немам ништа против те жене и против њене музике (мислим, ко то воли да слуша), али замислите да месецима сваки дан по неколико пута слушате истих десетак песама. Оно: "мамина сам и татина младост и лепота", "цвете мој, други су криви за све", "јелени кошуте љубе, а где си сада ти"... Ни дан данас не могу те песме да избришем из главе...
