Новомученици србски

Вјера и култура Срба > Православље

Новомученици србски

<< < (2/15) > >>

Nebo:
Свештеномученик Петар, митрополит Дабробосански

Овога дана спомиње се свештеномученик Петар са свим другим свештеномученицима Дабробосанске епархије. Његов главни спомен је 4. септембра.

Петар Зимоњић је рођен 24. јуна 1866. године у Грахову, у породици чувеног свештеника Богдана Зимоњића, јунака херцеговачке буне из 1875. године. Богословију је завршио 1887. године у Рељеву, а Богословски факултет 1893. године у Черновцима, после чега је именован за професора богословије у Рељеву. Монашки и свештено-монашки чин је примио 8. септембра 1895. године. Свети Архијерејски Сабор СПЦ га је 1903. године изабрао за епископа захумско-херцеговачког. На тој дужности је остао све до 7. новембра 1920. године када је изабран за митрополита дабро-босанског. Одликован је Орденом Светог Саве првог степена, Белим орлом другог реда и Карађорђевом звездом.

Други светски рат га је затекао на дужности дабро-босанског митрополита у Сарајеву, где је увелико било у току хапшење и убијање Срба. Многи су му предлагали да привремено напусти Митрополију и пређе у Србију или Црну Гору. Он је све предлоге такве врсте одбио речима:
„Ја сам народни пастир те ме веже дужност, где сам делио добро са народом, да исто тако и зло са народом подносим и поделим, и према томе мора се са народом судбина делити и остати на своме месту.“

Митрополита је почетком маја 1941. године телефоном позвао католички фратар Божидар Брале, који је био наименован за усташког повереника за Босну и Херцеговину, и саопштио му наредбу да у току истог дана нареди свим својим свештеницима и црквеним општинама да више не употребљавају ћирилично писмо и да промене печате на латиницу, а да ће, уколико то не изврши у наведеном року, бити позван на одговорност. Митрополит му је на то одговорио: „Ћирилово писмо се не може укинути за 24 часа, а осим тога, рат није завршен!“

Овакав став митрополита Петра представљао је повод за његово хапшење, дана 12. маја 1941. године. Митрополит је, пре него што је ухапшен, позвао своје свештенике ради давања упутстава о даљем раду. Неки свештеници су га питали да се привремено склоне у Србију, али митрополит им је рекао: "Останите са својим парохијанима, па шта буде народу нека буде и вама". Сви свештеници су га послушали. Многи од њих су касније мученички пострадали, а неки су дочекали крај рата те су сведочили о држању митрополита Петра у тим тешким данима.

У 16:30 часова у митрополију су дошли усташки агенти и саопштили су да митрополит Петар мора одмах да крене са њима у "равнатељство" ради саслушања. У "равнатељству" је задржан три дана. Дана 15. маја, Митрополит је у пратњи двојице усташких агената дошао у Митрополију, узео неке личне ствари и саопштио је да га воде у Загреб. У Загреб је приведен 17. маја увече и затворен је у полицијски затвор у Петрињској улици, у ћелију број 34 на трећем спрату. Са њим су били затворени и прота Милан Божић, др Душан Јефтановић и др Воја Бесаревић. Одатле је после неколико дана спроведен у логор Керестинац код Самобора. У Керестинцу су му обријали браду, скинули мантију и страшно га мучили. Одатле је спроведен у Копривницу, а потом у Јасеновацгде је после мучења убијен, а тело му је бачено у пећ за печење цигле.

Nebo:
Преподобномученици Житомислићки
Осам монаха манастира Житомислић, међу којима јеромонаси Доситеј Вукићевић, Константин Вучуровић и Макарије Пејак, бачено је од стране усташа у јаму у Другом светском рату. Њихове свете мошти биле су похрањене у гробници поред олтара манастирске цркве. У току рата у Босни 1990-их манастир и гробница мученика су разорени. Новомученици Житомислићки свечано су прибројани диптисима светих 15. маја 2003. године, кад је обновљени манастир Житомислић освештан.

Свештеномученик Добросав Доњевакуфски
Свештеномученик Добросав Блажевић рођен је 1916. године у Високом. Основно образовање стекао је у родном месту, док је Богословију завршио у Сарајеву. За ђакона и свештеника рукоположен је 1939. године у Сарајеву, одакле је упућен у Доњи Вакуф на парохију. У јуну 1941. године ухватиле су га усташе и окованог и везаног за запрежна кола водили су га улицама. Зверски је убијен на путу за Бугојно. Тело му није никада пронађено.

Свештеномученик Јован Возућки
Свештеномученик Јован Зечевић рођен је 1895. године у Босанском Новом. Завршио је Богословију у Сарајеву, а тамо је био у групи Гаврила Принципа, због чега су га аустријске власти осудиле на четворогодишњу робију. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1922. године. У јуну 1941. године одведен је с групом Срба у теретном вагону у Копривницу. Страшно је мучен и на крају убијен.

Свештеномученик Богдан Сарајевски
Протојереј Богдан Лалић рођен је 8. јуна 1889. године у Сарајеву. Завршио је богословско-учитељску школу у Призрену. Рукоположен је за свештеника 25. априла 1924. године. Као парохијски свештеник службовао је на парохијама у Цикотама, Мокром, Палама и Врањану. На дужности вероучитеља затекао га је Други светски рат. Ухапшен је половином јуна 1941. године, заједно са својим сином који је био ученик богословије, а чије име није сачувано. Обојица су убијени на Велебиту и бачени у јаму Јадовно.

Свештеномученик Миладин Биљешевски

Свештеномученик Миладин Минић рођен је 15. новембра 1913. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Сарајеву 1935. године. До рукоположења 17. октобра 1937. године радио је у Црквеном суду. Био је парох Брежичански и Биљешевски. Ухапшен је 27. априла 1941. године. Убио га је бивши фратар из Бусоваче, Еуген Гујић.

Свештеномученик Марко Купрески
Свештеномученик Марко Поповић рођен је 1876. године у Купресу. Завршио је Богословију у Раљеву, а свештенички чин је примио 1901. године. За време Првог светског рата аустријске власти су га дуже време држале као таоца. Усташе су га ухапсиле 6. јуна 1941. године у Купресу. У Бугојну је неколико дана био затворен. Заклан је у шуми Јусуфа Спајића 24. јуна 1941. године.

Свештеномученик Димитрије Рајановић
Рођен је 1909. године у Новој Вароши. Богословију је завршио у Призрену 1931. године, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1932. године. Почетком Другог светског рата, ухапсиле су га усташе и одвеле, августа 1941. године, у правцу Семизовца и убиле у околини Илијаша.

Свештеномученик Добросав Соковић
Рођен је 1915. године у Мокронозима, код Вишеграда. После завршене шесторазредне Богословије у Сарајеву рукоположен је за ђакона и свештеника 1939. године. Усташе су га ухватиле на превару 25. јула 1941. године у Руду, а одатле је послат за Сарајево, где су га усташе убиле.

Свештеномученик Милан Божић
Рођен је 1885. године у Гламочу. Завршио је рељевску Богословију, а у чин ђакона и свештеника га је рукоположио Епископ Евгеније (Летица) 1909. године. У време Првог светског рата аустријске окупационе власти га муче у затворима у Травнику, Зеници и Араду. Међутим, у мају 1941. године, усташе су га затвориле у Сарајеву, а затим спровеле у Загреб где је био у затвору заједно са Митрополитом Петром. Одведен је у логор Даница код Копривнице, а одатле је пребачен у Госпић где је у ноћи између 1. и 2. јула 1941. године мученички пострадао.

Свештеномученик Андрија Шиљак
Рођен је 1898. године у Пљевљима. Завршио је богословско-учитељску школу у Призрену 1921. године, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1922. године. У свом мисионарском деловању се истицао у раду са Црвеним крстом, због чега је одликован сребрном и златном медаљом. Италијански окупатори су га стрељали 4. децембра 1941. године на Сењаку, у Пљевљима.

Свештеномученик Ратомир Јанковић
Рођен је 1915. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Сарајеву 1937. године. Рукоположен је у чин ђакона и свештеника 1938. године у Сарајеву. Италијански окупатори су га стрељали 4. децембра 1941. године, на Сењаку, у Пљевљима.

Nebo:
Свештеномученик Нестор Тркуља

Отац Нестор је рођен 1890. године у селу Маринковци код Босанског Грахова у угледној породици Тркуља. Монашку школу је завршио 1925. године у Манастиру Раковица. Пред почетак Другог светског рата постављен је за игумана манастира Милешеве. Отац Нестор се показао као прави пастир и духовни вођа свога народа. Његов рад се огледао и на националном и на културно-просветном пољу. Као чувар гроба Светога Саве просвећивао је омладину и ђаке кроз часове веронауке, а уз све своје обавезе био је организатор и члан Соколског друштва и других српских националних и културних клубова. Као што је волео свој народ, поштовао је и друге народе и своје комшије муслимане.

Како је почео Други светски рат у Југославији, а милешевски крај окупиран од стране италијанске војске, почеле су претње партизана оцу Нестору. Иако није сарађивао ни са једном од зараћених страна, партизани су га оптужили да је крив за смрт једне групе партизана који су упали у италијанску заседу недалеко од манастира и убили га октобра 1941. године. Свештеномученик Нестор је сахрањен у порти манастира Милешеве.

На телу убијеног оца Нестора, комунисти су оставили папир са написаном „пресудом“, која гласи: „Игуман Нестор Тркуља осуђен је на смрт због следећег: зато што је док су били Немци и усташе, био велики њихов сарадник, агитатор и слуга; што је ту своју издајничку работу наставио са Талијанима, па је био још и шпијун; што је довео окупатора на место где је заноћио секретар ПК КПЈ Љубиша Миодраговић, те је крив за његову смрт и смрт још двојице другова.“.

Из текста пресуде се види да је била реч о веома добро смишљеном и монтираном „судском“ процесу. Најбољи познаваоци личности оца Нестора дубоко су уверени да он никада није био сарадник Немаца и Италијана, а поготово не усташа, који су доласком у Пријепоље и околину отпочели терор над Србима. Усташе су пресретали људе, скидали им шајкаче цепајући их бајонетима, а занатлијама су наређивали да са својих радњи поскидају називе исписане ћирилицом и на њихово место поставе нове исписане латиницом.

Свештеномученик Серафим Џарић

Рођен је 1875. године у Оћевини, код Пљеваља. Пореклом је Требјешанин, од братства Ђуровића. Завршио је двогодишњи свештенички курс у Богословији у Призрену. Замоношио се 1897. године у манастиру Свете Тројице код Пљеваља. Рукоположен је за јерођакона 1898. године, а за јеромонаха 1900. године. Био је сабрат, а затим и старешина (са чином архимандрита) манастира Свете Тројице. Орденом Светог Саве IV и V степена одликован је 1924. и 1925. године. Стрељали су га партизани у Пљевљима 1. децембра 1941. године.

Nebo:
Свештеномученик Божидар Которски
Свештеномученик Божидар Минић рођен је 1901. године у Колашину. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона 1926. године, а за свештеника 1927. године. Партизани су га стрељали 1945. године.

Свештеномученик Михаило, сабрат манастира Жиче

Јеромонах Михаило Ђусић рођен је у селу Гледићу изнад Љубостиње, 1911. године. Завршио је Богословски факултет у Београду. Замонашен је 6. јануара 1934. године, а исте године примио је јерођаконски и јеромонашки чин. Много је помагао Светом владики Николају Велимировићу у Богомољачком покрету. Партизани су га ухватили, заједно с протосинђелом Јованом Рапајићем, у мају 1945. године и стрељали у Блажују код Сарајева.

Свештеномученик Јован, сабрат манастира Жиче

Протосинђел Јован Рапајић рођен је 1910. године. Завршио је Богословију 1931. године, а затим је апсолвирао на Богословском факултету Српске Православне Цркве. У мају 1945. године партизани су га ухватили заједно с јеромонахом Михаилом Ђусићем. Били су у затвору ОЗНА-е, где су их партизани изгладњивали и мучили. Стрељан је у Блажују код Сарајева у мају 1945. године. Очевици су касније говорили да су сами себи копали јаму.

Свештеномученик Велимир Кошутички
Свештеномученик Велимир Мијатовић рођен је 1901. године Сокоцу. Завршио је Богословију у Сарајеву након чега је рукоположен за ђакона и свештеника 1923. године. Био је парох Кошутички. За време Другог светског рата протеран је у Србију, где је стрељан од стране партизана у марту 1945. године.

Свештеномученик Будимир Соколовић

Рођен је 1910. године у Тегарама, у сребреничком срезу. Завршио је Богословију у Цетињу 1931. године, а следеће године је рукоположен за ђакона и свештеника. Године 1942. служио је у златиборском архијерејском намесништву, а партизани су га стрељали у Миљевини 1945. године.

https://upload.wikimedia.org/wikipedia/sr/thumb/3/35/%D0%91%D1%83%D0%B4%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%80_%D0%A1%D0%BE%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B.jpg/250px-%D0%91%D1%83%D0%B4%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%80_%D0%A1%D0%BE%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B.jpg

Свештеномученик Саво Шиљак
Рођен је 1909. године у Лађанима, код Пљеваља. Завршио је Богословију у Призрену 1931. године, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1932. године. За време Другог светског рата постављен је за привременог пароха миоковачког у Епархији жичкој. Убијен је 1945. године у Словенији.

Свештеномученик Михаило Јевђевић
Рођен је 1891. године у селу Жирча. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1913. године. Партизани су га стрељали 1945. године у Новом Пазару.

Свештеномученик Душан Пријовић

Рођен је 1906. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Призрену, 1928. године. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1929. године. Партизани су га стрељали у пролеће 1946. године, у Пљевљима.

Свештеномученик Момчило Челебићки

Свештеномученик Момчило Гргуревић рођен је 1906. године у Фочи. Завршио је Богословију у Сарајеву 1928. године, а рукоположен је у чин ђакона и презвитера 1929. године. Служио је као парохијски свештеник у Челебићима све до мученичке смрти 9. новембра 1945. године. Почетком Другог светског рата био је одређен за ликвидацију неколико пута, али је милошћу Божјом избегао све покушаје. У новембарској ноћи 1945. године, кад је рат већ био завршен, ухватила га је трочлана потера. Постоје две верзије његовог мучеништва: прва је да му је живом претестерисан врат и друга је да му је муслиман из потере одсекао главу. Познато је да су главу свештеномученика Момчила однели су као трофеј у зграду Општине у Челебићима. После 45 година син Василије пренео је очеве земне осатке и сахранио их поред цркве у Челебићима. Православни мештани Челебића годинама су на свештеномучениковом гробу виђали чудесну небеску светлост. Данас се мошти свештеномученика Момчила чувају у цркви светог Николе у засеоку Рјеци у Челебићима.

http://www.mitropolijadabrobosanska.org/celebici.html

Исповедник Божидар Биљешевски
Свештеномученик Божидар Јовић рођен је 1912. године у Бусовачи. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1937. године. Умро је 9. маја 1951. године у казнено-поправном заводу у Зеници, где је, иако невин, издржавао казну од осам година робије.

Nebo:
Исповедник Варнава, епископ Хвостански

Спомиње се на данашњи дан са другим свештеномученицима митрополије Дабробосанске. Главни празник му је 30. октобра.

Рођен је 31. јануара 1914. године у граду Гери, Индијана (Сједињене Америчке Државе), као Војислав Настић. У Америци је живео до своје осме године када је, по завршетку другог разреда основне школе, заједно са родитељима дошао у Сарајево. Овде је наставио своје школовање, а потом је отишао у Охрид код Светог владике Николаја Велимировића да затражи благослов за упис на Богословски факултет у Београду. Отац Војислављев, Атанасије, је активно учествовао у српском верском Богомољачком покрету и материјално га помагао. Војислав је завршио Богословски факултет у Београд. Замонашио се 1940. године у Манастиру Милешева, добивши име Варнава, име Светог апостола Варнаве, али и име патријарха српског Варнаве Росића, кога је веома ценио и поштовао. Монашење и рукоположење у чин јерођакона обавио је митрополит дабробосански Петар 3имоњић. Све време Другог светског рата, Варнава је провео у Сарајеву, под влашћу такозване Независне државе Хрватске где је делио ратну судбину заједно ca својим народом. Имао је велика и тешка искушења. Једно од таквих искушења био је и позив поглавника НДХ Анта Павелића да дође у Загреб и прими се епископства „Хрватске православне цркве". Ову понуду је, као и ону нуђену му од стране партизана да им се придружи, одбио, и од тада све време и од једних и од других био прогоњен.

После Другог светског рата, протосниђела Варнаву је Свети архијерејски сабор Српске православне цркве на свом првом послератном заседању, 20. маја 1947. године, изабрао за викарног епископа хвостанског, а епископ зворничко-тузлански Нектарије (Круљ) поставио на две парохије у Сарајеву, како би задовољио духовне потребе Српског православног народа у овом граду. У Сарајеву је Епископ Варнава развио своју широку архипастирску делатност. Комунистаичка власт га је ухапсила 25. децембра 1947. године. О епископу Варнави се, нe само међу Србима, већ и међу римокатолицима и муслиманима у Сарајеву, због његових дела милосрђа и честитости причало „да је био човек светог живота". Од комунистичке власти је оптужен да је „починио злочин издаје, те слабљења војне и економске моћи државе, као и ширења националне и верске мржње". Из изјава лажних сведока и из саме пресуде, види се да је цео поступак био изрежиран и да је био у праву владика шумадијски Сава Вуковић, када је рекао да је епископ Варнава жртва равнотеже Алојзију Степинцу.

Осуђен је на 11 година строгог затвора, од чега је издржао пет година у затворима у Сарајеву, Стоцу, Зеници и Сремској Митровици, а потом и још дванаест година у кућном притвору у манастирима: Ваведење, Гомионица, Крушедол и Беочин. Упокојио се 12. новембра 1964. године, под сумњивим околностима, у манастиру Беочину, где је и сахрањен.

http://www.manastirvavedenje.org/page122.html

Навигација