Генетичко-генеалошко истраживање порекла становништва Семберије (2022)

[ВелиборЛазић13]

Имамо три нова тестирана у овој акцији:

88. Пантић, Михољдан, Тријешница, Бијељина,
89. Николић, Лазаревдан, Батковић, Бијељина,
90. Лакић, Аранђеловдан, Доња Трнова, Угљевик.

[Uzi]

76. Лакић, Јовањдан, Батковић, Бијељина   N2-Y7310>Y7313>FT182494>FT213937

Има повишене вредности DYS389i/ii=15-30 и DYS570=19. Има потпуно поклапање са претходно тестираним Благојевићем, такође из Батковића, па нема сумње да су ближе повезани.

Велибор Лазић, покретач овог генетичко-генеалошког истраживања порекла становништва Семберије, доставио је ове податке о породици тестираног:
Иако у Батковићу постоје двије разнородне породице Лакића, Радмила Кајмаковић у монографији "Семберија" не помиње ни једну од њих. С обзиром на чињеницу да батковљански Лакићи којима не припада тестирани спадају у род батковљанских Никољштака, па их је било лако пронаћи у попису из 1850/51, претке тестираног можемо тражити у кући 125, у којој налазимо Јована и Стају, синове Лаке. Истог Јована Лакића, сина Лаке, налазимо пописаног као власника имовине позамашне вриједности и у катастарском попису из 1873-75, у засеоку Липовица, у ком Лакићи и данас живе. Интересантно је да Лакићи кроз цијело постојање у Батковићу, сада можемо са сигурношћу рећи - преко 170 година, остају на једном до два домаћинства и да немају предање које их по мушкој линији доводи у везу са било којом другом породицом из Батковића. Дијеле крсну славу са оближњим Симикићима, Благојевићима и Мићићима, али је Јовањдан уз Стјепањдан у Липовици свакако најзаступљенија крсна слава. Вриједно помена је и присјећање тестираног, да је на "старом мјесту" уз икону Светог Јована Крститеља чувана и икона Светог архиђакона Стефана, што указује на вјероватноћу да је и та слава некада преслављана. Остаје за сада нејасно да ли је то била "слава земље" (можда је нека преткиња Лакића - мајка поменутих Јове и Стаје, била из рода батковљанских Стевањштака - Ј2б М241 - у релативној близини су и тестирани Вујићи), или је то стара изворна слава Лакића.

[Uzi]

79. Симикић, Јовањдан, Батковић, Бијељина N2-Y7310>Y7313>FT182494>FT213937

Има повишене вредности DYS389i/ii=15-30 и DYS570=19. Има потпуно поклапање са претходно тестираним Благојевићем и Лакићем, обојица из Батковића, па нема сумње да су све три породице ближе повезане.

Достављен подаци о породици тестираног од Велибора Лазића:
Симикиће, као уосталом и највећи број породица из централног батковљанског засеока - Липовице, Радмила Кајмаковић смјешта међу породице непознатог поријекла. Сам тестирани је навео да постоји неко оквирно предање о поријеклу са Мајевице, што је помињао и раније тестирани Благојевић, који са Симикићима дијели крсну славу и исти дио засеока Липовица (Благојевић је и помињао могуће исто поријекло са Симикићима, али није био сигуран да ли по мушкој или женској линији). Заиста, на Мајевици срећемо неколико разнородних Симикића, неки од њих и са славом Јовањдан. Међутим, јасно је да је Мајевица могла бити само пролазна тачка у миграцијама Симикића, а не мјесто поријекла. Сам турски попис из 1850/51, даје податке о Сими Мићићу, који би могао бити предак Симикића, а већ попис из 1873-75. године помиње Живана, Лазара и Јована Симикића, синове Сим(и)ке. Дакле, презиме очигледно није донесено, а поријекло је вјероватно заједничко са Мићићима (зв. Бачић/Баћић) из истог засеока. Ово свакако отвара простор сумњи и у причу о поријеклу са Мајевице, која би могла бити плод каснијих "интерполација", на бази недовољно прецизне етнографске литературе. Шта више, од једног зета Симикића сам чуо и предање о томе да су Симикићи у Семберију дошли из Србије, можда из Шумадије. У сваком случају, надамо се да ће резултат дати неке одговоре, а уколико се утврди припадност Н2 хаплогрупи, било би вјероватно потврђено сродство са Благојевићима по мушкој линији.

[drajver]

77. Илић, Стевањдан, Остојићево/Бијељина

Припада хаплогрупи I2-PH908. Посједује два карактеристичнија маркера DYS390=23 и DYS385ab=15-15. Овакву комбинацију маркера имају и сљедеће породице, које могуће чине један род и које славе Никољдан: Лепир из Лишње/Прњавор, Гајдашевић из Тење/Осијек и један тестирани из Барање. Сви су они на неких 3-4 маркера удаљености (од 23) од Илића. С обзиром на карактеристичне маркере и концентрисаност свих породица у повезаним етнографским зонама, није искључено да веза Илића са овим породицама постоји. Свакако је потребна потврда дубинских или SNP тестова. На ближем подручју Семберије не видим да има родова са којима би се могла тврдити поуздана генетичка блискост.

Велибор Лазић је оставио сљедеће податке о поријеклу Илића:
"77. Илић, Стевањдан, Остојићево, Бијељина - У монографији "Семберија" Радмила Кајмаковић наводи: "Перићи (Мратиндан) из Србије и Илићи су од полубраће по мајци." Она ту не наводи крсну славу Илића, а у Остојићеву, поред тестираних Илића, постоје и њима несродни Илићи, са славом Аранђеловдан. У монографији "Остојићево (Свињаревац)" Душан Николић пише: "Илићи су поријеклом из Батковића. Славе Стјепањдан. Настањују заселак Карновачу у долини Бистрика. Ови Илићи и Перићи су полубраћа по мајци. Нису у сродству са Илићима из Милкуше који славе Аранђеловдан. Раније су се презивали Маричић." Дакле, раније тестирани Перићи из рода семберско-мајевичких Мратинштака и Илићи би требали потицати од исте преткиње, с почетка 19. вијека, која се, судећи по ранијем презимену и једних и других, звала Марица. Како је раније, код објаве Перићевог резултата коментарисано, у турском попису из 1850/51. године налазимо Перу, сина Стеве, рођеног 1816. године, са синовима Стевом и Рајком, што се савршено уклапа са каснијим подацима о Перићима. Интересантно је да је са њим у домаћинству пописан и брат Илија, такође пописан као син Стеве, рођен 1831. године. Дакле, Илија је млађи од брата читавих 15 година. Са овим подацима можемо склопити релативно цјеловиту слику. Марица је најприје била удата за Стеву (Нинића?), досељеног из Мачве у Остојићево око 1813. године. Са њим 1816. године добија сина Перу. Остаје удовица, вјероватно у другој половини 1820-их, те се удаје у Батковић, вјероватно за неког из рода батковљанских Стевањштака, са ким 1831. године добија сина Илију. Оставши по други пут удовица, враћа се у Остојићево, код сина из првог брака, водећи са собом сина из другог брака, који је, тако, и пописан у бративљевом домаћинству 1850/51. године. Од Пере настају данашњи Перићи, настањени у центру села, док од Илије, који се настанио на западу села, уз пут према Батковићу, настају Илићи. Било би веома интересантно ако се потврди да су Илићи из рода батковљанских Стевањштака, али свакако не треба искључити ни друге могућности, јер је њихова слава могла доћи и са друге стране (рецимо од Илијине супруге)."

Као што се може видјети из резултата, Илићи нису генетички повезани са батковићким стевањштацима (који су J2b хаплогрупе).

[drajver]

78. Новчић, Ђурђевдан, Врањска, Билећа

Припада хаплогрупи I2-PH908. У оквиру тестирања Херцеговаца био је још раније тестиран један Новчић из Врањске, али му није био урађен маркер DYS448, тако да приликом писања књиге нисмо знали да ли су Новчићи из Врањске I2-PH908, па смо их оставили на узводном нивоу I2-Y3120. Овај резултат потврђује припадност Новчића хаплогрупи I2-PH908. Новотестирани Новчић се од раније тестираног Новчића разликује у маркерима DYS389-I/II, DYS481. Истовремено и један и други Новчић посједују карактеристичне маркере DYS385ab=13-15 и DYS570=17. На подручју Херцеговине најближи су им Кундачине и Хајровићи из Хатеља (3/23) који такође славе Ђурђевдан, а и посједују вриједност DYS385ab=13-15, па би ову хаплотипску блискост ваљало и SNP провјерити.

Род Новчића је обрађен у књизи Генетичко порекло Срба Старе Херцеговине. Као мјесто најстаријег поријекла наводе се Струпићи у Дабру. Тестирани је навео предање да су поријеклом из Херцег Новог и да су се презивали Гојковић. Тестирани су Гојковићи из Мокрина/Херцег Нови, који славе Ђуређвдан и који иако такође припадају хаплогрупи I2-PH908, по хаплотипу су далеко од Новчића, па ближа генетичка веза није извјесна.

[Иван Вукићевић]

81. Нојић, Никољдан, Церовица, Станари, E-V13>Z5017>CTS9320>Y30991>Z38456

Хаплотип тестираног поседује повишену вредност маркера DYS385b=19.

На једном маркеру се разликује од хаплотипова следећих тестираних, са којима је сврстан у исти род у табели СДНКП:
- Матавуљ, Јовањдан, Грбавци/Градишка
- Поповић, Никољдан, Грмушани/Двор
- Рибић, Никољдан, Рибићи/Пећи/Кључ
На два маркера се разликује од хаплотипова следећих тестираних:
- Лакић, Никољдан, Горњи Карин/Обровац
- Орловић, Јовањдан, Горња Плоча/Ловинац
- Мијаиловић, Аранђеловдан, Митрова Река/Алуловиће/Нови Пазар

Тестирани је навео да према једном предању потичу из Црне Горе. Тестирани нема генетичке сроднике у Црној Гори, тако да је питање колико је ово предање тачно.

[Грк]

78. Новчић, Ђурђевдан, Врањска, Билећа

Припада хаплогрупи I2-PH908. У оквиру тестирања Херцеговаца био је још раније тестиран један Новчић из Врањске, али му није био урађен маркер DYS448, тако да приликом писања књиге нисмо знали да ли су Новчићи из Врањске I2-PH908, па смо их оставили на узводном нивоу I2-Y3120. Овај резултат потврђује припадност Новчића хаплогрупи I2-PH908. Новотестирани Новчић се од раније тестираног Новчића разликује у маркерима DYS389-I/II, DYS481. Истовремено и један и други Новчић посједују карактеристичне маркере DYS385ab=13-15 и DYS570=17. На подручју Херцеговине најближи су им Кундачине и Хајровићи из Хатеља (3/23) који такође славе Ђурђевдан, а и посједују вриједност DYS385ab=13-15, па би ову хаплотипску блискост ваљало и SNP провјерити.

Род Новчића је обрађен у књизи Генетичко порекло Срба Старе Херцеговине. Као мјесто најстаријег поријекла наводе се Струпићи у Дабру. Тестирани је навео предање да су поријеклом из Херцег Новог и да су се презивали Гојковић. Тестирани су Гојковићи из Мокрина/Херцег Нови, који славе Ђуређвдан и који иако такође припадају хаплогрупи I2-PH908, по хаплотипу су далеко од Новчића, па ближа генетичка веза није извјесна.

Отприлике очекивано и због славе и подручја на којем су живјели, а и данас живе, да су блиски са родом Врањштана ђурђевштака. Још једна потврда о старини овог генетичог рода у селу Врањске у билећким рудинама

[ВелиборЛазић13]

Мало појашњење за оне који се питају откуд Новчић и Нојић међу Семберцима. Схватили смо да овим темпом нећемо имати уобичајене проценте И2 и Е-В13, па смо почели да увозимо. 

Шалу на страну, ја сам крив јер Бранка увијек у 5 минута затрпам свим и свачим, тако да сам довео до тога да мања група пријатеља и колега чије сам узорке предао, заврши на овођ дијелу форума, али је то без суштинског значаја.

[Кековац]

89. Јефтић, Стевањдан, Чакловићи Горњи, Тузла

Припада хаплогрупи I1-Z63>Y13946>Y51867>Y155080 (на FTDNA стаблу је ова грана означена SNP-ом PH220) и то роду Шумњака - стевањштака чија је матица у подручјима Шуме и Површи требињске у требињско-хумској области. Овај род је обрађен у књизи Генетичко порекло Срба Старе Херцеговине. Поседује модални хаплотип за овај род са неколико потпуних поклапања, од којих бих издвојио Милића из Главске код Равног. С обзиром да је тестирани Јефтић у упитнику навео да су његови преци у околину Тузле дошли из Стоца у Херцеговини ова веза још више добија на снази. Може бити значајно и то што исти хаплотип поседује и Морачанин из Мојковца, јер је тестирани навео да његова породица даљим пореклом потиче из Црне Горе. У оваквој ситуацији, у којој сви припадници рода имају идентичан хаплотип на 23/25 маркера, једини начин да се открију ближе међусобне везе међу припадницима једног генетског рода је дубинско тестирање, WGS тест код компанија Dante или Nebula или BigY-700 тест код FTDNA.

“На жалост, Чакловићи нису покривени познатом етнографском литературом, а ни сам тестирани није имао неко детаљније предање о пореклу. Оно што се може рећи је да у попису из 1850/51, који за ово подручје још није преведен, у селу Чакловићи постоји 17 српских кућа, те да презимена нису пописана. Мада је то често зависило од пописивача, чињеница је да тамо где је становништво било подложније кретањима презимена нису пописана, па можемо изнети само претпоставку да је и са Чакловићима то случај. Као потенцијални преци Јефтића могу фигурирати Перо, син Јефте, рођен 1821. године, или Јефто, син Николе, рођен 1816. године. У сваком случају, оправдано је претпоставити да је ова породица присутна у Чакловићима већ средином 19. века, ако не и раније. Крсна слава Свети Стефан присутна је у великом броју међу озренским Србима, па то можда може указивати и на одређене везе са тим становништвом.” - Велибор Лазић

[Црна Гуја]

88. Тонковић, католик (Стевањдан), Синац, Оточац

Припада хаплогрупи R1a-Z280, млађа подграна не може се утврдити са сигурношћу на овом броју маркера. Од карактеристичних вредности истиче се само повишена DYS533=13. Једино ближе поклапање у табели има са двојицом Мудровчића из околине Оточца, од једног се разликује на 2, а од другог на 3 од 23 маркера. С обзиром на географску блискост Тонковићи и Мудровчићи вероватно припадају истој подграни, а најбољи начин да се утврди та подграна је дубински тест (WGS или BigY-700).

Велибор Лазић је проследио следеће податке о пореклу тестираног Тонковића:

"Предак тестираног је са двојицом браће напустио родни крај након Првог свјетског рата, те је насељен у околини Старе Пазове, гдје су добили обрадиво земљиште, за заслуге у рату. Двојица браће убрзо прелазе у Модран код Бијељине, очигледно замијенивши добијено земљиште за земљиште у околини Бијељине (општепознато је да је, рецимо, скоро цијела Јабануша, крај на југозападном, брежуљкастом ободу Бијељине, подијељена Солунцима). С обзиром да тестирани није био сигуран у погледу мјеста поријекла, али је наводио Лику, накнадним провјерама као могуће мјесто поријекла утврдио сам Синац код Оточца, у ком се Тонковићи јављају у великом броју још од 17. вијека, са чим су се подудариле и претраге листи губитака Аустроугарске, у којима се као заробљени, рањени и погинули Тонковићи наводе углавном они из околине Оточца, уз одређена поклапања и са траженим именима. Наравно, ова тема још остаје отворена. Премда тестирани у упитнику наводи Светог Стефана као крсну славу, ради се заправо о крсној слави његове бабе по оцу, док су Тонковићи изворно католици, без крсне славе, тако да овај податак из упитника одражава лични однос, а нема генеалошки значај. Остаје да се потврди околина Оточца као мјесто поријекла."

[Rimidalv]

88. Тонковић, католик (Стевањдан), Синац, Оточац

Припада хаплогрупи R1a-Z280, млађа подграна не може се утврдити са сигурношћу на овом броју маркера. Од карактеристичних вредности истиче се само повишена DYS533=13. Једино ближе поклапање у табели има са двојицом Мудровчића из околине Оточца, од једног се разликује на 2, а од другог на 3 од 23 маркера. С обзиром на географску блискост Тонковићи и Мудровчићи вероватно припадају истој подграни, а најбољи начин да се утврди та подграна је дубински тест (WGS или BigY-700).

Велибор Лазић је проследио следеће податке о пореклу тестираног Тонковића:

"Предак тестираног је са двојицом браће напустио родни крај након Првог свјетског рата, те је насељен у околини Старе Пазове, гдје су добили обрадиво земљиште, за заслуге у рату. Двојица браће убрзо прелазе у Модран код Бијељине, очигледно замијенивши добијено земљиште за земљиште у околини Бијељине (општепознато је да је, рецимо, скоро цијела Јабануша, крај на југозападном, брежуљкастом ободу Бијељине, подијељена Солунцима). С обзиром да тестирани није био сигуран у погледу мјеста поријекла, али је наводио Лику, накнадним провјерама као могуће мјесто поријекла утврдио сам Синац код Оточца, у ком се Тонковићи јављају у великом броју још од 17. вијека, са чим су се подудариле и претраге листи губитака Аустроугарске, у којима се као заробљени, рањени и погинули Тонковићи наводе углавном они из околине Оточца, уз одређена поклапања и са траженим именима. Наравно, ова тема још остаје отворена. Премда тестирани у упитнику наводи Светог Стефана као крсну славу, ради се заправо о крсној слави његове бабе по оцу, док су Тонковићи изворно католици, без крсне славе, тако да овај податак из упитника одражава лични однос, а нема генеалошки значај. Остаје да се потврди околина Оточца као мјесто поријекла."

Ако је дотични добио земљу у околини Старе Пазове, грађа о томе би могла да се нађе у Архиву Војводине.

[Зрно]

Тонковићи су били баш бројни у Хрватској, па чак и кад се сузи на Лику, опет остају већа жаришта ван Оточца, око Коренице и Огулина. Можда ако зна како му се звао тај предак, па да се испита. Велика је могућност да је био заробљен као аустроуграски војник при нападу на Србију, а онда стављен у српску војску. Тога је било масовно. На списку губитака аустроугарске војске наводе се и заробљени.

[ВелиборЛазић13]

Ако је дотични добио земљу у околини Старе Пазове, грађа о томе би могла да се нађе у Архиву Војводине.

Хвала Вам на сугестији, свакако ћу узети у обзир.

[ВелиборЛазић13]

Тонковићи су били баш бројни у Хрватској, па чак и кад се сузи на Лику, опет остају већа жаришта ван Оточца, око Коренице и Огулина. Можда ако зна како му се звао тај предак, па да се испита. Велика је могућност да је био заробљен као аустроуграски војник при нападу на Србију, а онда стављен у српску војску. Тога је било масовно. На списку губитака аустроугарске војске наводе се и заробљени.

Полазећи од претпоставке да се управо то и десило узех да провјерим спискове губитака. На несрећу практично једина два поименична поклапања са претком тестираног не садрже податак о мјесту поријекла, тако да ми остаје дужи оут - наведене су јединице у којима су служили, па ваља провјерити подручја са којих су попуњаване.

[Rimidalv]

Хвала Вам на сугестији, свакако ћу узети у обзир.

https://arhivvojvodine.org.rs/rs-002-f-99/
Овај фонд је у питању.

[Ojler]

83. Ђокић, Стевањдан, Чађавица Горња/Бијељина, I2-Y3120, род Подгорана - јовањштака
85. Гајић, Јовањдан, Чађавица Горња/Бијељина, I2-Y3120, род Подгорана - јовањштака
87. Стојановић, Јовањдан, Чађавица Горња/Бијељина, I2-Y3120, род Подгорана - јовањштака

Ова три резултата ћу прокоментарисати заједно, с обзиром да се ради о генетички веома блиским породицама из истог места. О роду којем припадају сам писао у више наврата, а привремено смо их именовали као род Подгорана - јовањштака (погледати објаву https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=6844.msg193829#msg193829).

Резултати све тројице тестираних се потпуно уклапају у карактеристични модални хаплотип рода, којег одликују специфичне вредности маркера DYS19=17, DYS389i=12, DYS635=25, и повишена вредност DYS389ii>=32.

Стара слава Ђокића је такође била Јовањдан, али је преузета слава куће у коју су се доселили на жениство.

Ево шта је наш члан Велибор Лазић још навео о овим породицама:

Све ове породице су присутне и у попису из 1850/51, неке од њих још увијек са изворним презименом Петковић, а већ у вријеме формирања земљишних књига имамо у засеоку Петковићи пописане и Ђокиће и Гајиће и Стојановиће под данашњим презименима (као и друге раније Петковиће), док се презиме Петковић тада сачувало само у називу засеока. Како сам и раније више пута помињао, на жалост Горња Чађавица није обрађена у етнографској литератури, тако да се мало шта може рећи уопштено о поријеклу становништва тог села, али је чињеница да практично сви тестирани из засеока Петковићи понављају предање о досељењу преко Мајевице, конкретно преко данашње Подгоре (раније Зло Село), општина Лопаре. Генетска веза са тамошњим Петковићима, међутим, није потврђена, па је могуће претпоставити само то да је Подгора, због самог свог положаја, била нека врста транзитне тачке за досељенике у ниже предјеле на сјеверним и сјевероисточним падинама Мајевице.

[ВелиборЛазић13]

https://arhivvojvodine.org.rs/rs-002-f-99/
Овај фонд је у питању.

Хвала Вам још једном.

[Ojler]

91. Николић, Лазарева Субота, Батковић/Бијељина,  I2-Y3120

Тестирани није навео податке о пореклу породице, а наш Велибор Лазић нам је о њима доставио следеће:

Мада у Батковићу постоје три разнородне породице Николића, Радмила Кајмаковић у монографији "Семберија" не помиње ни једну од њих. Најстарији предак тестираног уписан у домовним протоколима СПЦ рођен је, по казивању, 1850. године и настањен је у засеоку Клис. У катастарском попису из 1873/75. године, није могуће са поузданошћу идентифдиковати претка ових Николића, док у попису из 1850/51. године као најизгледнији кандидат фигурира Јован (Димитрије) Ник(ол)ић, пописан у засеоку Клис, рођен 1820-их. Сасвим је изгледно да би овај Јован могао бити отац Спасоје, који је рођен 1850. године и предак је Николића. Николићи немају јасну везу са другим породицама из Батковића по мушкој линији, нити имају неко конкретније предање о ранијем поријеклу, осим уопштеног, да потичу из Црне Горе.

Хаплотип тестираног поседује карактеристичне вредности DYS439=15 и DYS458=16, а као нешто ређе се оучавају и вредности DYS19=17 и DYS576=17. Најближи овом резултату је хаплотип тестираног Каровића из Мрчајеваца код Чачка, који такође слави Лазареву Суботу, са подудрањем на 20 од 23 упоредива маркера. Филогенетички значај ове сличности је упитан, с обзиром да су три разлике присутне управо на поменутим карактеристичним маркерима, док оба типа као ређу деле једино вредност DYS19=17. Имајући ипак у виду да тестирани славе исту крсну славу, која спада у нешто ређе, те да и Каровић поседује предање о пореклу из Црне Горе (околина Даниловграда), ову сличност би вредело даље истражити.
У табели Српског ДНК пројекта у родовску групи са хаплотипом Каровића су сврстани и за сада необјављени резултати на 17 маркера двојице тестираних који такође славе Лазареву Суботу: једног из Јездине код Чачка и другог из Постења код Љубовије.

[Ojler]

84. Јовановић, Јовањдан, Буквари/Буковица Доња/Бијељина, I2-Y3120>PH3414>Y58629, род Мириловића

Тестирани је навео да су старином из околине Невесиња, одакле су се доселили у заселак Буквари у Буковици Доњој, а у другој деценији 20. века предак тестираног се преселио у Чађавицу Горњу.

О породици тестираног Велибор Лазић нам јавља следеће:

Доња Буковица је једно од рубних мјеста данашњег подручја града Бијељина, па као таква није обрађена у етнографској литератури. На основу турског пописа из 1850/51, било је могуће утврдити да тестирани Јовановићи дијеле поријекло са Танацковићима и Миркановићима, настањеним такође у засеоку Буквари, са истом славом - Јовањдан.

Хаплотип тестираног Јовановића потпуно се уклапа у модални хаплотип рода Мириловића и поседује све карактеристичне вредности њиховог модалног хаплотипа: DYS385=14-14, DYS448=21 и нешто ређу вредност DYS576=17. У профил овог рода се уклапа и слава Јовањдан, коју славе готово сви Мириловићи, као и предање Јовановића о пореклу из Херцеговине. Као нешто ређа вредност код резултата Јовановића у односу на модални хаплотип рода Мириловића уочава се маркер DYS635=24. Најближи му је хаплотип Денде (Јовањдан, Мириловићи/Билећа) са подударањем на 22 од 23 упоредива маркера.

Било би лепо ако би Јовановић био у прилици да уради WGS или BigY тест, а свакако би било занимљиво проверити и сродност са Танацковићима и Миркановићима коју наводи Велибор.

[Христифор]

Први потврђени  припадник рода Мириловића у Семберији ако не грешим, ово је велико откриће. Било би лепо када бисмо имали тестиране  Танацковиће и Миркановиће да видимо да ли су и они генетички Мириловићи.