Мислим да већина учесника дискусије покушава исламизацију објаснити неким универзалним правилом типа власи су се исламизовали, или ратари су се исламизовали. А заправо је процес исламизације текао више стихијски, без неког посебног правила, у складу са околностима. Главна мотивација је у највећем броју случајева била опортунизам. Јер опортунизам није само када феудалац прелази на ислам да би сачувао земљу и утицај, већ је опортунизам и кад његови поданици прелазе на ислам заједно са феудалцем да би им живот био лакши.
Одговорити на питање зашто су се неке области више, а нек друге мање исламизовале, јесте исто као одговарати на питање зашто су у Другом свјетском рату неке области отишле у четнике, а неке у партизане.
Други проблем је што се ствари посматрају из угла скоријег етничког стања, па у први план искаче централна Босна као посебно исламизована, иако је раније било у турском царству још таквих изразито исламизованих области. Попут централне Славоније око Пожеге, а тамо се сигурно нису исламизовали крстјани. У Херцеговини се такође помиње појачана исламизација око Неретве и Стоца. Чињеница јесте да су се области Краљеве земље и области Павловића масовно исламизовале у периоду од 150 година (од 1469 до 1604. године). Да су преведени неки пописи у овом периоду, било би нам јасније како се та исламизација одвијала.
Што се влаха тиче, треба имати у виду да су овај статус добијали не само православни, и не само досељеници из југоисточних крајева, већ и католици и можда припадници цркве босанске у граничном појасу према Угарској. Процес исламизације код влаха је увијек био постепен. Често се исламизује само један припадник водеће породице, један брат на примјер. Његовом исламизацијом се постиже циљ, а то је да читавој групи буде лакше. И није било потребе за исламизацијом читавог катуна. То се рецимо добро види на примјеру пописа из 1550. године. Ово доста личи на процес исламизације Брђана и Арбанаса на Пештеру, гдје у крајњој инстанци жене остају хришћанке и по сто година након што је читав род прешао на ислам. Захваљујући овом принципу власи су били отпорнији на масовну исламизацију. Иако је исламизација и њих значајно захватила. Та отпорност се види код неких изолованих влашких група у потпуно исламском окружењу, које су до данас (бар до посљедњег рата) опстале као православне, као што је нпр. пар српских села у планинама источно од Бугојна (они су буквално потомци православних статусних влаха из 1550. године).
Лепо сте објаснили, једино се не бих сложила да се израз опортунизам може употребити за већину обичног народа и разлоге : да се сачува голи живот ( како да се не умре од глади, тако и неретко због сабље испод врата ); да се сачувају синови у породици; да се сачува част и живот мајки, жена, сестара, ћерки; да се не узнемиравају на разне друге начине... Више је оваквих разлога код обичног народа било за прелазак на ислам, него себичних порива који су одлика опортунизма.
За земљу Павловића је интересантно да су се баш ту лако исламизовали, обзиром на јасну поруку на гробу Радослава Павловића, па би се баш ту очекивао већи отпор исламизацији или се ту ради ипак о досељеном становништву ?
Занимљиво је и ово што сте навели да жене нису преузимале ислам него остајале у хришћанству и више генерација. Скоро сам читала рад Исмета Смаиловића, Лична имена неоријенталног поријекла у босанскохерцеговачких муслимана , где се наводи да су жене чак и ако су прешле на ислам носиле често стара народна словенска имена, али је било таквих забележенх случајева и код мушкараца, иако ретко, обзиром на строга правила у исламу. Од момента узимања муслиманског имена укидала се џизја ( десетина за немуслимане ). Још један интересантан податак је да је у почетку исламизације један мањи део нових муслимана сакривао право име оца под именом "Абдулах", док крајем 16. и почетком 17. века то постаје скоро правило. Наводи се и превод једног записа из 1585.г. да ( ако су имали право да бирају имена ) узимали превод својих ранијих имена : Живко - Јахја; Вук- Курт; Гвозден-Тимур.
