Аутор Тема: Порекло србских књижевника  (Прочитано 15773 пута)

Ван мреже Делија

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1354
  • I2-PH908-Z16983>A493>A8741* (Никољдан, Панчево)
Одг: Порекло србских књижевника
« Одговор #40 послато: Август 04, 2018, 12:02:35 пре подне »
Једна лијепа фотографија. Три највећа српска писца 20. вијека: католик, муслиман и православац.  :)


Брат је брату мио ма које вере био ! :)
Мада ми неко рече да је фотомонтажа у питању.
Рацко Панчево 1764- Опово (1765-1790)- Црепаја (1790-1912)-Панчево

BigY DNK: Максим Животин Панчевац (1735-1784), Живота Поповић 1710-? : I2 PH908>Z16983>A493>A8741*

Мтднк : Јовановић-Бећаров Софија, Војка, Никољдан (1896): U5b1b1-b*

симо

  • Гост
Одг: Порекло србских књижевника
« Одговор #41 послато: Август 04, 2018, 08:15:46 поподне »
Брат је брату мио ма које вере био ! :)
Мада ми неко рече да је фотомонтажа у питању.

Не знам да ли је монтажа, волио бих да није. ;)

симо

  • Гост
Одг: Порекло србских књижевника
« Одговор #42 послато: Август 04, 2018, 08:39:39 поподне »
Не знам да ли смо икад на форуму помињали породицу Настасијевић из Горњег Милановца, као једну од умјетнички изузетно надарених породица. Поред писца Момчила, сликара Живорада и композитора Светомира, овдје бих хтио поменути и писца Славомира Настасијевића, аутора једне од најупечатљивијих књига мога дјетињства. Ради се о роману Гвапо. Иако сам књигу прочитао давно, још у основној школи, описи природе Пиринеја и Ебра, толико су ми се урезали у памћење да и данас кад помислим гдје бих најрадије отпутовао, прво помислим на тај дио Европе. Роман "Гвапо" је прича о младом Иберцу који се бори против Келта који продиру у Иберију. Дуго се нисам могао сјетити назива књиге и аутора, био сам убијеђен, на основу тематике, да аутор мора бити странац, тек сам скоро схватио о коме се заправо ради.

У сваком случају, не знам да ли је књига заиста тако добра каква ми је утисак оставила у дјетињству, па и не знам да ли бих волио поново да је прочитам. Можда бих се разочарао, а волио бих да ми слике онда доживљене остану у сјећању.

Не могу да се сјетим да ли сам читао ово издање:


или ово:


Славомир је написао још неколико историјских романа: Устанак у Зети, Цар Душан, Витезови кнеза Лазара...

Настасијевићи у Горњем Милановцу су поријеклом из западне Македоније:

"-Настасијевићи, чији је дед био из Дебра и дошао је као зидар; градио је цркву у Горњем Милановцу. Од тога рода је познати сликар Настасијевић."

а на другом мјесту стоји:

"Slavomir Nastasijević je rođen u porodici koja je dala više umetnika (njegova braća su slikar Živorad, književnik Momčilo i kompozitor Svetomir). Njihov otac, Nikola Lazarević, doselio se s majkom iz Ohrida u Brusnicu kao šestogodišnjak. U znak zahvalnosti prema ujaku Nastasu Đorđeviću (graditelju gornjomilanovačke crkve Svete Trojice) kod koga je izučio graditeljski zanat, odriče se majčinog prezimena i od ujakovog imena pravi novo prezime, Nastasijević."

Није ми најјасније које је оригинално презиме по оцу. Мислим да поријекло из Македоније није спорно.



« Последња измена: Август 04, 2018, 08:42:00 поподне симо »

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Порекло србских књижевника
« Одговор #43 послато: Август 04, 2018, 11:07:06 поподне »
КАДОК, библиотека мог детињства  :)
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Андрић

  • Члан Друштва
  • Писар
  • *****
  • Поруке: 289
  • I2-PH908
Одг: Порекло србских књижевника
« Одговор #44 послато: Август 14, 2018, 10:56:23 поподне »
Знате ли нешто о пореклу познатог српског и југословенског књижевника Иву Андрича? Којој хаплогрупа би мого он припадати??

Ван мреже Pavo

  • Истраживач
  • *******
  • Поруке: 915
Одг: Порекло србских књижевника
« Одговор #45 послато: Август 14, 2018, 11:16:35 поподне »
Знате ли нешто о пореклу познатог српског и југословенског књижевника Иву Андрича? Којој хаплогрупа би мого он припадати??

Milo Jukić - Novi podaci o podrijetlu nobelovca Ive Andrića  http://www.mediafire.com/file/67ahc6o1jhvjwd8/C57_255_270.pdf

Ван мреже Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 9508
  • I1 P109 FGC22045
    • Порекло.рс
Одг: Порекло србских књижевника
« Одговор #46 послато: Новембар 13, 2018, 02:36:57 поподне »
Јуније Палмотић (1606-1657), дубровачки писац, песник и драматург



Палмотић је рођен 1606. године у Дубровник, од оца Џоре Палмотића и мајке Оре Градић. Јуније је био омаленог стаса, беле пути, а имао је надимак Пупица. Његова мајка и мајка Ивана Гундулића биле су сестре. Јуније је имао старијег брата Џорета и млађег брата Ивана који је преминуо док је био дете.

Суграђани су га ценили као уметника и поштеног човека, био је побожан и никада се није женио.

Познато је да је похађао приватну школу отворену 1619. године од стране исусоваца. Палмотићеви учитељ у школи био је Стјепан Градић, Палмотићев сестрић, дубровачки филозоф, математичар и исусовац.

Када је имао 18 година постао је члан Великог већа у Дубровачкој републици и у управи града Дубровника. Почео је да пише док је био изузетно млад, инспирисан Овидијем, Вергилијем, Торкватом Тасом и Лодовиком Ариостом.


Грб Палмотића

Иако је његова поезија била мелодрамска и углавном се бавила митолошким темама, његова драма била је фокусирана на савремени Дубровник, посебно на живот аристократије. У једној од својих песама демонстрирао је своје знање о српској епској поезији помињући своје хероје као што су Лазар Хребељановић, Милош Обилић, Ђурађ Кастриот Скендербег, Михајло Свилојевић, Вук Бранковић и Јанош Хуњади.

Стјепан Градић писао је о животу Јунија Палмотића и истицао да је он био пионир идеје о панславизму.

Аутор је већег броја драма: Аталанта (1629), Павлимир (1632), Акиле (1637) Натјецање Ајача и Улиса за оружје Акилово (1639), Елена уграбјена (1640), Даница (1644), Дидона (1646), Алчина (1647), Лавинија (1648), Каптислава (1652), Бисерница (1653)...; и песама: О ријеко, ка творећ, Музе на пиру, Гомнаида, In obitu Michaelis Gradii epicedion Junii Palmottae, Краљици Кристини, Света Катарина од Сијене и Кристијада.

Дакле, неспорно је његово порекло од дубровачког властеоског рода Палмотића (лат. Palmotta), али оно што ми је деловало занимљиво јесте податак о пореклу самог рода.

Код Векарића (Властела града Дубровника, Дубровник, 2011, стр. 57), у помињаној табели спискова дубровачке властеле, за Палмотиће се каже да су пореклом "из Браничева са Балкана" (di Branicevo di Chelmo, di Chelmo Branisceuo, da Chelmo di Branicevo).

Да ли би то Браничево могла бити историјска област у данашњој Источној Србији?



Ван мреже Ojler

  • Члан Управног одбора
  • Бели орао
  • *
  • Поруке: 5267
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Порекло србских књижевника
« Одговор #47 послато: Новембар 23, 2018, 03:18:59 поподне »
Иако сам противник преписивања дугих текстова из других извора овде на форуму, даћу себи слободу да пренесем једну кратку биографију Иве Андрића. Знам да смо о њему већ писали  и да се биографија свакако може пронаћи на другим местима али мислим да заслужује да нешто о њему напишемо и овде.


АНДРИЋ, Иван-Иво А. (Долац код Травника, Аустроугарска, данас Федерација БиХ, 9.10. 1892 — Београд, 13. 3.1975), књижевник и дипломат.

Отац Антун био је подворник (школски послужитељ), мајка Катарина, рођ. Пејић. Без оца је остао у другој години, па га мајка односи у Вишеград, код породице Ивана Матковчика, вакмајстора, где је провео детињство и завршио основну школу. Године 1903. уписује Велику гимназију у Сарајеву, где упознаје значај интелектуалног дрила и артикулисања мисли, а словенску књижевност и историју потом студира у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу. Загреб је доживео као град без милости, који нимало не прија његовом сензибилитету. Прву песму У сумрак објавио је 1911. у „Босанској вили“. Водио је ђачке демонстрације у Сарајеву 1912, и тада је био душа тамошњих југословенских револуционарних ћелија. Поводом смрти Антуна Густава Матоша (1873-1914), кога је упознао али се није сврстао у његов круг, 1914. говорио је у Бечу, у клубу хрватских студената „Звонимир“.

По избијању рата враћа се из Кракова у Далмацију, где га у Сплиту, као припадника „Младе Босне“, средином јула, аустријска полиција хапси и одводи у шибенску, те у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник, југословенски националист, остати од марта 1915. до лета 1917, да би потом у Овчареву код Травника и у Зеници био кућном притвору. Добио је и позив за мобилизацију, али се, због нарушеног здравља, лечи у Болници милосрдних сестара у Загребу. Излази му збирка контемплативне лирске прозе Ех Ponto. Током тамничких дана у њему сазрева идеја да напусти предводничке позиције, што је при сусрету у Загребу, у његовом смиреном ставу, уочио Милош Црњански.

Стварање нове државе 1. децембра 1918. дочекао је у Сплиту, у друштву контеа Иве Војновића (1857-1929). Уз подршку свог професора и заштитника Тугомира Алауповића (1870-1958), прелази 1919. у Београд, где се потом чврсто везао за српски језик, али никада није екавизирао и лексичко-синтактички посрбио прве радове. У Београду је испрва намештеник у Министарству вера, доцније службеник Министарства иностраних послова Краљевине СХС, односно Краљевине Југославије, па помоћник министра (од 5. 11. 1937. када је унапређен у другу групу другог степена) и посланик у Берлину. Извесно време је био ван службе, јер није имао диплому, па је дисертацију Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der turkischen Herrschaft), одбранио на Универзитету у Грацу, јуна 1924. Службовао је у Ватикану, Букурешту, Трсту, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви. Као дипломат био је елегантан и углађен и никада збркан или узбуђен, јер је био предодређен за свет духа и контемплацију. Састављао је и нарочито поверљиве списе, па из времена када је после Владислава Мартинца био министар-помоћник потиче Елаборат о Албанији, писан за потребе министра-председника Милана Стојадиновића (1888-1961) и Разговори о албанском питању, које је имао, јануара 1939, са грофом Галеацом Ћаном (1903-1944).

Од 1939. је у Берлину, као изванредни краљевски посланик и личност високе репрезентативности, где је изблиза посматрао Хитлеров диктаторски врхунац. Учествовао је потом невољно, али силом посланичке функције коју је обављао, у потписивању Тројног пакта у бечком дворцу „Белведере", 25. марта 1941, јер су линије преговора ишле мимо њега, преко нарочитих емисара, какав је био Данило Грегорић. После преврата од 27. марта 1941. узалуд је одлазио, по налогу Београда, у „Амбасадорски салон“ немачког МИП-а (Спољни уред), у покушају да умањи реперкусије државног удара, али је наилазио на затворена врата, а рецепциони службеници стављали су му до знања да је Берлин огорчен поступањем према посланику Виктору фон Херену (1881-1949): „Чему протести, ваша екселенцијо? Према вама се још увек боље поступа него са немачким послаником у Београду. Ви још нисте испљувани, зар не?“ Са дипломатским особљем био је потом, по објави рата, испоручен, као пакет, возом који је стигао у престоницу окупиране Србије тек 1. јуна 1941. У Београду је остао само он, јер је Гестапо ухапсио 11 дипломатских представника који су били враћени у Немачку. Шесторица од њих биће задржани и осуђени због наводне шпијунаже и велеиздаје, а остали враћени у земљу. У породици Бране Миленковића у Призренској улици бр. 9 нашао је дом. Новембра 1941. је пензионисан, али је одбио да прима пензију. Није потписао Апел српском народу. Како наводи др Ђорђе Станковић, „одбијајући да стави свој потпис на Апел, Иво Андрић је рекао да у тешким временима писац мора да има отклон према свим радикалним опцијама", те „за време окупације, упркос понудама, није објавио ни реч“. Живео је изоловано, скроз повучено, у две собе у босанском стилу. Писао је Травничку хронику, На Дрини ћуприју и Госпођицу.

(наставак у наредној поруци)
« Последња измена: Новембар 23, 2018, 03:24:54 поподне Ojler »
Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже Ojler

  • Члан Управног одбора
  • Бели орао
  • *
  • Поруке: 5267
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Порекло србских књижевника
« Одговор #48 послато: Новембар 23, 2018, 03:22:03 поподне »
(наставак претходне поруке)

Полицијски комесар Радан Грујичић је због анонимних дојава неко време пратио пишчеву делатност („непрекидно куцање машине“), те је стварање повесне саге о Босни протоколисао као нарочит полицијски извештај. Андрића је доживео као господствену појаву, која има „засебан апартман“, те „седи затворен и изолован“, а повремено му долази „једна средновечна елегантно одевена госпођа", његова „пријатељица из младих дана“, избеглица из Сарајева. Према Недићевој влади, написао је Грујичић, „има изразито индиферентан и пасиван став“, иако је у званичном извештају то преформулисао у „лојалан став“.

Хрватски апокрифни историчари књижевности неодмерено тврде да се у лето исте године нудио дипломатији НДХ и да је желео да се пресели у Загреб. Наводни контакт преко Густава Крклец (1899-1977), који је тада службовао у Земуну, само је неутемељена ратна прича. Проницави дипломат и сензибилни писац остао је у Београду, те није имао ни тајне ни званичне контакте са моћницима Павелићевог режима, нити је тражио везу преко Мила Будака (1889—1945), који му и, иначе, није био склон. О томе није никад писао нити коментарисао и остао је зид ћутања.

Његови контакти с покретом ђенерала Драже Михаиловића, у Сокобањи 1942, били су тек овлашни, лишени било каквог обећања. Одбио је понуду Комесарске управе Српске књижевне задруге да се његове приповетке штампају док његов народ пати и страда. Ушао је у свет самоизолације, али је, као шетач од младости, неговао тихе свакодневне пешачке излете до периферије, у којима су му друштво чинили Бранко Лазаревић и Милан Ст. Протић Старији. Био је масон, члан ложе ,Доситеј Обрадовић", али је због афере са женом Густава Крклеца напустио слободнозидарске редове да не би био искључен, а улазак у „братство ћутљивих“ је 1942. године образложио жељом да се нађе „у друштву озбиљних и добронамерних људи“, те да би се могао „усавршавати“ и „подићи лично“.

Уласком нових власти у Београд, 20. октобра 1944, почиње ново раздобље у животу писца-философа. Већ децембра 1944, у тек установљеној „Просвети", потписује са Чедомиром Миндеровићем (1912-1966) уговор о штампању романа На Дрини ћуприја. Дописни члан СКА је од 1926, а редовни члан САН од 1946. Постаје важан чинилац у Удружењу писаца Југославије, а 1961. добија Нобелову награду за књижевност. Живот проводи без помпе, много га преводе на светске језике. Развио је апартно пријатељство са Родољубом Чолаковићем (1900— 1983). Користио је псеудониме Р. Р. и РЕС. Дипломат Бранко Лазаревић назива га „Другом фра Иван Бегом“, а Стеван К. Павловић (1905—1989) „Фра Ивом Хаџибег Андрићем“, што је продукт неких њихових тајних релација, јер су га гледали као аривисту који је сав скривен и прерушен и увек уз режим. Сметао им је његов уочљив формат европског писца и угледног дипломате, који је по статури и опусу надмашивао уска балканска обзорја. Узроке несношљивости ваља тражити у Андрићевим рафинираним манирима и перфектном знању осам језика, па и класичних, да би велике узоре, попут Марка Аурелија и Франческа Гвичардинија, читао у изворнику. Био је ожењен Милицом, рођ. Бабић, раније удатом Јовановић.

(Извор: Симо Ц. Ђирковић - Ко је ко у Недићевој Србији 1941-1944)
« Последња измена: Новембар 23, 2018, 03:26:33 поподне Ojler »
Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже Милош Н.

  • Помоћник
  • ****
  • Поруке: 193
  • Јунаке, Зубин Поток Бјелопавлић
Одг: Порекло србских књижевника
« Одговор #49 послато: Новембар 23, 2018, 04:51:41 поподне »
Коју хаплогрупу је носио Бранислав Нушић? :)
''Свак је рођен да по једном умре, част или брука живе довијека..."

симо

  • Гост
Одг: Порекло србских књижевника
« Одговор #50 послато: Фебруар 11, 2019, 09:53:32 поподне »
Мало је недостајало да овај пост напишем на теми Порекло српских политичара, али на вријеме се сјетих да је Владета Јанковић ипак више везан за књижевност него за политику, па га смјестих овдје. А и некако не би било у реду да човјека којег се највише сјећам по оној прадавној одлично вођеној емисији Митови и легенде, трпам у политичаре, мада је и то једним дијелом био.



У једном интервјуу Владета Јанковић је дао прилично детаљан опис свог поријекла, које ми се учинило прилично занимљивим:

"Odakle su, inače, vaši Jankovići?

Iz Vranja. Kao i svaka tamošnja familija imali su nadimak, zvali su ih Lunge. Jedan moj deda-stric počeo je karijeru u Beogradu kao šegrt i kalfa, a završio kao veliki bogataš. U Vranju je sagradio bolnicu koja nosi njegovo ime, a po njemu se, mislim, zove i jedna tamošnja ulica. Kažu da nije bio naročito prijatan čovek, a beogradskoj čaršiji se zamerio kada je, u vreme konkordatske krize, svoju palatu na uglu Zorine i Svetosavske za velike pare prodao Vatikanu za nuncijaturu.

Moj deda po ocu, Rista Janković, bio je pravnik, školski drug Bore Stankovića. Samim krajem XIX veka, zajedno su došli u Beograd na studije i godinama delili sobu negde u Kolarčevoj. Deda je posle ratova postao načelnik Državnog duvanskog monopola i – što je neverovatna podudarnost – imao kancelariju na prvom spratu današnje zgrade Filološkog fakulteta u Knez Mihailovoj, tačno tamo gde će se, gotovo pola veka kasnije, naći moj profesorski kabinet. Otac mi je pričao da je u kancelariji svog oca zaticao u to vreme u gradu skoro bojkotovanog Boru Stankovića kako, prerano ostareo i bolestan, sedi kod svog školskog druga, puši i pije kafu. Mom ocu, pričao mi je, u sećanju je ostalo zveckanje šoljice o tacnu u drhtavoj piščevoj ruci.

Po ženskoj liniji, porodica moga oca vodi poreklo iz Leskovca. Moj pradeda…

Kako se zvao?

Đorđe Aleksić. Posrbljeni Cincarin (porodica Aleksijadis došla je iz Mecova u Epiru), pradeda je bio lekar i farmaceut. U Leskovcu je držao apoteku, a potomstvo je kasnije posao proširilo na druge gradove, sve do lokala koji i danas postoji u zgradi bioskopa "Beograd".

Druga, majčina strana vodi poreklo iz Bosanske Krajine i Like. Deda po majci, Dragutin Kokanović, u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu predavao je prirodne nauke. Kao student, bio je pripadnik Mlade Bosne. Evo, pogledajte fotografiju: ovaj marcijalni i krvožedni lik u sredini je on, moj deda, koji, inače, u životu ni mrava ne bi zgazio. Dva reda iznad njega, sa strane, neupadljivo stoji Bogdan Žerajić, koji će, koju godinu kasnije, na guvernera Bosne Varešanina ispaliti pet revolverskih metaka, a šestim sebi prosuti mozak. Kad god vidim ovu sliku, pomislim: toliko o prividima! Mladić levo od dede je Vladimir Gaćinović, značajna mladobosanska figura (slika u foto galeriji).

Znate li kada je fotografija snimljena?

Negde 1908. u Vranju, gde su mladobosanci pohađali diverzantski kurs.

Drugi deo majčine porodice, Polovine, dolaze iz Gorskog Kotara. Od njih je moj deda-ujak Nikola Polovina, karlovački đak, kasnije direktor Druge muške gimnazije; delatan u novinarskim i književnim krugovima, član redakcije "Republike". Blisko se, na primer, družio sa Raškom Dimitrijevićem i Stanislavom Vinaverom. Bio je odličan prevodilac, zajedno sa Milošem Đorđevićem preveo Čarobni breg Tomasa Mana."


Занимљиве су ми ове јужњачко-крајишке комбинације. Од интересантних појединаца са таквим поријеклом могао би се споменути још и Љубиша Ристић, који има косовско-македонско-личко поријекло.


Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Порекло србских књижевника
« Одговор #51 послато: Август 16, 2019, 08:35:19 поподне »
Јуче, 15. августа, навршило се 70 година од упокојења знаменитог (мени једног од омиљених) србског песника, Растка Петровића. Да не дужим о њему и његовом делу, писано је већ:

https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=2232.20

На жалост, о даљем пореклу Растка Петровића не зна се баш много. Његов дед Хаџи-Максим Петровић је живео у Београду још 1840-их, тако да се ради о једној правој старој београдској породици. Иначе, он је рано остао без родитеља, а потиче из Јадра (биографије његове унуке Надежде Петровић кажу да је као сироче - чувао овце Манастира Троноша). Као дечака, усвојио га је богати београдски трговац Јован Јовановић, који није имао потомства, те је све оставио Максиму.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Порекло србских књижевника
« Одговор #52 послато: Април 29, 2020, 08:33:05 поподне »
Србски песник исламске вере, Осман Ђикић.

Добар прилог о њему у вечерашњем "Око магазину":

https://www.youtube.com/v/sexGN2r5AfI&t=797s
Osman Đikić, čovek koji je živeo ono što Šantić nije smeo

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9E%D1%81%D0%BC%D0%B0%D0%BD_%D0%82%D0%B8%D0%BA%D0%B8%D1%9B
« Последња измена: Април 29, 2020, 08:36:15 поподне Nebo »
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже goca 11

  • Истраживач
  • *******
  • Поруке: 829
Одг: Порекло србских књижевника
« Одговор #53 послато: Април 30, 2020, 08:00:33 пре подне »
Драги Nebo, лепо је што сте се сетили да поменете Османа Ђикића. Трагајући по разној литератури за нечим сасвим другим, наиђох пре неколико година на његове песме и податке о њему. :)

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Порекло србских књижевника
« Одговор #54 послато: Април 30, 2020, 08:19:15 пре подне »
Драги Nebo, лепо је што сте се сетили да поменете Османа Ђикића. Трагајући по разној литератури за нечим сасвим другим, наиђох пре неколико година на његове песме и податке о њему. :)

Гоцо, ако има неких занимљивих података о Ђикићевом пореклу, поделите их с нама!
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Грк

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1104
Одг: Порекло србских књижевника
« Одговор #55 послато: Април 30, 2020, 08:27:08 пре подне »
Занимљиво је да је ћирилични натпис на његовом маузолеју, у центру "муслиманске" стране Мостара, преживио рат 90-тих.

Ван мреже goca 11

  • Истраживач
  • *******
  • Поруке: 829
Одг: Порекло србских књижевника
« Одговор #56 послато: Април 30, 2020, 08:30:45 пре подне »
Trenutno nemam, mada nikad se ne zna...mislim da je zaista zapostavljen i kao čovek i kao pesnik i sa srpske i sa muslimanske strane, a mnogo je učinio za društvo u kome je potekao i za kulturu..ondašnjeg vremena...

Ван мреже Јовица Кртинић

  • Помоћник уредника
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4187
  • Нема ни могућег ако не желимо немогуће!
Одг: Порекло србских књижевника
« Одговор #57 послато: Април 30, 2020, 09:20:29 пре подне »
Гоцо, ако има неких занимљивих података о Ђикићевом пореклу, поделите их с нама!

Ево шта стоји о Осману Ђикићу у Српском биографском речнику:

Бикић, Осман, политичар, публициста, песник
(Мостар, 6. 1 1879 — Мостар, 30. 3. 1912)
Отац Авдага био је из угледне мостарске породице, мајка Зулка, рођ. Шехић из Стоца. Основну школу, мектеб и нижу гимназију похађао је
у Мостару. Због изјашњавања против Аустро–Угарске и рада у српским листовима избачен је из V разреда гимназије па је школовање наставио у султанији (гимназији интернатског типа) у Цариграду (1898—1900). Трговачку академију завршио је у Београду 1903. па неко време провео у Бечу у експортној академији. Био је банкарски чиновник у Загребу, Брчком (1904), Бијељини (1905) и Земаљској банци у Сарајеву (1906—1907),
и службеник Српске банке у Мостару (1907—1908).
Био је један од најистакнутијих муслимана који је увидео потребу за реформом у политичко–културним схватањима и на социјално—класном
пољу. Настојао је да муслимани дођу до сазнања о националној заједници са православцима и да се заједнички боре за ослобођење. Своје демократске и националне идеје усмерио је ка омладини. Са Омер–бегом Сулејманпашићем покренуо је у Сарајеву опозициони лист Босанско херцеговачки гласник (1906) и основао лист Гајрет (1907) који је популаризовао ћирилицу. Око листа је окупио просветне и књижевне раднике
Србе муслимане и настојао да га подигне на ниво књижевне ревије објављујући белетристику и прилоге из културе. У време најжешће борбе за
вакуфску-меарифску аутономију са Смаил–агом Ћемаловићем уређивао је у Мостару политичко–информативни лист Мусават (Једнакост) и на тај начин водио борбу за верско–просветну аутономију муслимана (1907—1911). Често је сам попуњавао читав број пишући о моралу, здрављу, васпитању деце и сл. Затим је ступио у сарајевски „Гајрет“, муслиманско потпорно ђачко друштво, а од 1909. до смрти био секретар друштва. Када су се вођства муслимана и Срба православаца разишла у питањима аграрне рефоре и анексије БиХ, напустио је муслиманску организацију предвођену беговима, покренуо просрпски оријентисани лист Самоуправу и основао муслиманску демократску странку (1910).
Као гимназијалац био је у друштву Шантића, Ћоровића и Дучића и под њиховим утицајем писао поезију. Прве песме је објавио 1896. у Зори и
од тада постао сарадник готово свих српских књижевних листова (Голуб, Босанска вила, Бранково коло, Луча, Дубровник, Срђ, Нова искра, Коло, Србобран итд.). Писао је родољубиву, љубавну и религиозно–дидактичну поезију. Прикупио је збирку муслиманских женских народних песама Херцеговачки бисер од 5000 стихова, која није штампана. Рукопис се чува у САНУ. Драму Златија објавио је y Босанско херцеговачком гласнику а приказана је у Сарајеву и Мостару 1906. Рукопис драме Стана је изгубљен. Драма Мухаџир (Исељеник) изведена је у Мостару а чува се у библиотеци Народног позоришта y Мостару. Писао је фолклористичке и књижевно—критичке чланке, преводио са немачког песме и баладе Лудвига Уланда, говорио турски и француски језик.
Био је ожењен Зором Михајловић, глумицом из Смедерева. Сестра му Хатиџа била је песникиња.

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Порекло србских књижевника
« Одговор #58 послато: Април 30, 2020, 09:36:21 пре подне »
У време најжешће борбе за вакуфску-меарифску аутономију са Смаил–агом Ћемаловићем уређивао је у Мостару политичко–информативни лист Мусават

Један огранак ових Ћемаловића је у савремено доба (20. век) прешао у православну веру.

"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже goca 11

  • Истраживач
  • *******
  • Поруке: 829
Одг: Порекло србских књижевника
« Одговор #59 послато: Април 30, 2020, 10:52:06 пре подне »
Hvala Jovice, sad i onaj ko nije nikad čuo za Osmana Djikića može da pročita kakav je to čovek bio i šta je sve postigao u ono malo vremena što je živeo.
Na koju se on duhovnu i kulturnu visinu onda izdigao! Vrhunski intelektualac, toliko ispred svog vremena a mi se još uvek  raspravljamo "ko je ko"...