Форум - Порекло
Порекло становништва => Србија => Тему започео: НиколаВук Јануар 30, 2019, 02:04:02 поподне
-
Да ли је некоме позната литература која се детаљније бави пореклом породица из Лежимира, да ли она уопште постоји? Једино што сам успео да пронађем је чланак Милоша Ђ. Шкарића "Дванаест села у Фрушкој гори" који прилично уопштено говори о пореклу лежимирског становништва; корисна ствар је што се у њему наводе поименично родови са славама које славе, али без икаквих назнака о њиховом даљем пореклу. Највише ме занима порекло Поповића са славом Никољдан јер је то фамилија моје бабе по оцу а о њима понајмање знам. Ако је неко у својим истраживањима наишао на назнаке које миграционе струје су населиле Лежимир или случајно зна нешто више о Поповићима, слободно нека допринесе теми. :)
-
Да ли је некоме позната литература која се детаљније бави пореклом породица из Лежимира, да ли она уопште постоји? Једино што сам успео да пронађем је чланак Милоша Ђ. Шкарића "Дванаест села у Фрушкој гори" који прилично уопштено говори о пореклу лежимирског становништва; корисна ствар је што се у њему наводе поименично родови са славама које славе, али без икаквих назнака о њиховом даљем пореклу. Највише ме занима порекло Поповића са славом Никољдан јер је то фамилија моје бабе по оцу а о њима понајмање знам. Ако је неко у својим истраживањима наишао на назнаке које миграционе струје су населиле Лежимир или случајно зна нешто више о Поповићима, слободно нека допринесе теми. :)
Има онај попис Срема из 1736. године. Сад сам видио, пописан је Силвестар Поповић у попису Лежимира. У сваком случају овај попис је добар пресјек стања из 1736. године.
-
Могуће да је ово становништво Лежимира сачувало континуитет становништва још из времена турске власти, јер је Лежимир био српско насеље и раније. У попису Срема из 1566. године налазио се у нахији Илок и ово су пописани домаћини:
(https://i.postimg.cc/VkrVJn5C/lezimir.png)
(https://i.postimg.cc/1tPC7dBG/lezimir2.png)
-
Иначе, подручје Лежимира у првој половини 18. вијека било је у оквиру Илочког властелинства, које је дато римској папској породици Оделскалкија, са извјесном екстериторијалношћу њихових посједа у односу на земаљске власти.
Што се тиче промјена у становништву након тог периода, забиљежено је насељавање 175 душа са подручја Србије јужно од Саве у периоду рата 1788-1790. године.
Осим тог стариначког и овог досељеног становништва крајем 18. вијека, не видим да је било неких других струја насељавања.
-
Хвала Симо, ово су корисне информације. Сад треба још "прокљувити" да ли су Поповићи део те миграције с краја 18. века или су староседеоци.
Иначе, занимљиво је да из овог села потиче Глигорије Возаровић, први (или један од првих) српских књижара и издавача, познат по томе што је укоричио и увезао Сретењски устав, затим по оснивању "Библиотеке вароши београдске" (која је била претеча или Библиотеке града Београда или Народне библиотеке Србије), постављању дрвеног "Возаревог крста" на месту где су по његовом мишљењу спаљене мошти Св. Саве (данашњи "Црвени крст") и многим другим стварима. По народном предању које је Шкарић забележио, Возаровићи (слава Ђурђиц) су били оснивачи села:
"O postanku sela i o imenu Ležimir ima ovo narodno predanje: Tri brata Vozari, od kojih su potomci današnji Vozarovići, doselili su ovamo sve, a ovde, gde je današnje selo, bila je šuma, u koju su begali i sklanjali se od Turaka, jer tu „leži mir"."
У Лежимиру је некад постојала и родна кућа Глигорија Возаровића али је у међувремену потпуно срушена иако је била заштићена као споменик културе. Ово само показује колико данашња држава Србија поштује сопствене законе.
https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%93%D0%BB%D0%B8%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5_%D0%92%D0%BE%D0%B7%D0%B0%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B
https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B5%D0%BE%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D0%BA%D1%83%D1%9B%D0%B0_%D1%83_%D0%9B%D0%B5%D0%B6%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%80%D1%83
-
Везано за Лежимир, занимљив је догађај и буна сељака на Одескалкијевом посједу из 1736. године. Заправо, приходе са Одескалкијевог посједа, као арендатор, прикупљао је барон Марко Пејачевић. Сељаци су покушали поправити свој положај писменим захтјевом Пејачевићу, али су се становници неких сремских села са Одескалкијевог властелинства, ипак одлучили на насилну побуну. Пошто војска није на вријеме стигла, опсјели су дворац у Илоку, полупали и разграбили подруме Пејачевића, а затим су ишли од села до села и нападали племићке представнике, али и Србе сељаке који нису с њима ступили у буну. Једно од тих села које није стало уз побуњенике је било и Лежимир, које је такође похарано. На крају је војска стигла, побуна угушена, сва штета коју су побуњеници учинили разрезана и намирена по селима. Не зна се да ли је ишта од сељачких захтјева прихваћено.
Из списка тих захтјева и одговора на њих може се видјети која су све била терећења на сељаку тог периода. Чини се да је сремским сељацима посебно тешко падао физички рад на београдској и петровараданској тврђави, на који их је централна власт тјерала. Било је ту разних пореза, попут пореза на ракијске казане, затим порез на "грке и калајџије", чини се да се наплаћивало и клање сопствене стоке (неки проценат). Све у свему није било баш лако.
За Лежимир сам нашао да је тамо била једина кречана у Срему и да је тај креч вожен и уграђиван у београдску тврђаву. Такође у Лежимиру је било 10 поточних воденица, које су наравно биле опорезоване.