Да, било йе веома шарено. Често су у истом селу били и йедни и други и углавном су живѣли у миру, чувайући йедни друге, йер су сви међусобно рођаци. Мада йе често бивало и злочинъ йедних против других. Тако йе увѣк када йедна земља има два господара.
Мада суштина мойега става бѣше да се не могу ни партизани ни четници сматрати за потпуно добре ни потпуно лоше. Истина йе негдѣ на срѣдини. А све остало йе испирање наших мозгова побѣдником, односно Титом.
Потпуно ми је јасно шта си хтео да кажеш. Мог деду, мајчиног оца, убили су комунисти у јесен 1944., онако, без разлога, без суђења... Није био ни у једној војсци, али га је Недићева власт као једног од ретких писмених у селу поставила за кмета. Касније, када је ујак тражио војну стипендију за студије медицине, комунисти су признали "грешку" и дали му стипендију, а баби су понудили пензију, коју је она одбила... Са друге стране, мој отац је за кума и старог свата узео бивше партизанске официре који су дошли из Босне, сјајне људе које сам обожавао...
Није тема, али морам да кажем да је за мене најсветлији лик од свих тих ратних вођа био генерал Милан Недић. Иако сам поменуо да су мој деда по мајци и цела његова породица били Недићеви симпатизери, они о томе деценијама нису смели отворено да говоре, тако да сам ја о томе чуо од своје бабе, тек пред сам крај њеног живота, када сам већ имао формиран позитиван став о Недићу. Занимљиво је да је на формирање тог мог позитивног става према Недићу утицала моја професорка француског и латинског језика и комшиница, чија је рођена сестра била једна од познатих нишких скојевки, Јелена Главашки, која је после боравка у нишком логору Црвени Крст стрељана на Бубњу. Наиме, током свог боравка у Паризу почетком 70-тих година та моја професорка је Митру Џаковићу, личном секретару патријарха Гаврила Дожића, помагала у сређивању патријархових мемоара, који су објављени у Паризу 1974. године, и била је једна од ретких особа у бившој Југославији која је поседовала и тајно чувала примерак мемоара. Како ме је изузетно ценила и имала поверење у мене, патријархове мемоаре ми је дала на читање још у време када су били строго забрањени, док сам још био средњошколац, и из њих сам имао прилике да сазнам истину, онакву како ју је видео патријарх Дожић, и о Недићу и о многим другим догађајима непосредно пре и у току рата.
