Данас, 30/17. децембра, Црква прославља успомену на свете београдске новомученике игумана Пајсија и ђакона Авакума и остале с њима пострадале.
Пајсије је био игуман Манастира Благовештења, познатијег као Трнава, подно Јелице, код Чачка. Учесник је буне Хаџи-Продана Глигоријевића 1814. године, против турског терора заведеног по пропасти устаничке државе. Пајсије је био један од вођа буне, уз браћу Глигоријевиће – Хаџи-Продана и Михаила.
Буна је покренута стихијски и без неког озбиљнијег планирања, тако да јој се нико од виђених Срба тог времена није придружио. Сам Милош Обреновић сматрао је да није време за такве подухвате. Не само да није прихватио да се прикључи устаницима, већ је сарађивао с турском влашћу у циљу гушења буне. Милош је тада од Турака добио обећање да неће бити одмазде према побуњеницима, осим браће Глигоријевића чије главе су Турци изричито тражили. Међутим, турска реч се и овде, као и много пута раније, показала као непоуздана. Одмазда је била страшна...
Ђакон Авакум је рођен у Кнежпољу испод Козаре 1794. године, у кући Продановића. На крштењу је добио име Љепоје. Као дечак је остао без оца којег су Турци убили, а мајка га је повела у козарски манастир Моштаница, где се Љепоје замонашио добивши име – Авакум. 1809. године, због турског насиља, Авакум са мајком прелази најпре у Славонију (где је, у непознатом манастиру, примио јерођаконски чин), а затим у Србију, у Манастир Трнава. Непознато је да ли је сам Авакум учествовао у Хаџи-Продановој буни, али је заробљен од Турака, заједно са осталим трнавским монасима.
Турци су, и поред обећања Сулејман-паше датог Милошу да неће бити одмазде, заробили око три стотине учесника буне и других виђених Срба који су на неки начин били повезани с Хаџи-Проданом и погубили их на разне начине. Неки су погубљени у Трнави, а део је одведен у Београд, где је њихово погубљење требало да застраши београдске Србе. Игуман Пајсије и још један број учесника буне – набијени су на колац на Стамбол-капији.
Кад је дошао ред и на Авакума да буде погубљен, Турци су му понудили да се потурчи и спасе главу. Били су задивљени његовим храбрим држањем, непоколебљивошћу и изгледом. Овај двадесетогодишњи младић био је изузетне телесне лепоте, а још лепши хришћанским духом који је из њега исијавао. Но, узалуд су била ласкања и понуде Турака. Турци су чак дозволили Авакумовој мајци Божани да га посети и убеди да се потурчи. Мајчине молбе, не да удовољи мрским окупаторима, већ да спасе своје вољено чедо, нису уродиле плодом. Јер, млади монах је знао да мученичко страдање води право у Царство Небеско, а одрицање од Христове вере, право у – пропаст.
Сулејман-паша је, по сведочењу окупљеног народа који су Турци присилили да присуствују погубљењу, наредио џелату да убије Авакума да се не би мучио на коцу.