Кратки осврт на српску историју, посматран кроз призму генетских истраживања, односно, мој тендециозни покушај писања српске историје у мање од 250 ријечи
Оно што већ сада поуздано знамо је да су Срби настали етногенезом, односно стапањем већег броја различитих племена кроз више-миленијумски историјски и миграциони процес. Најновија генетска истраживања несумљиво потврђују тезу да је већина данашњег становништва на Балкану, како српског тако и других, од истог рода, који је настао мијешањем старобалканског становништва (Илири, Келти, Трачани, Власи) са страрословенским, норманским и другим племенима, гдје је отприлике више од половине генетског удјела дошло са старим Словенима (углавном R1a као и I2 хаплогрупе), а за око мало више од једне трећине би се могло рећи да потиче од изворних старосједилачких балканских племена (хаплогрупе E, R1b, G2a, J2b2, J2a, J1, као и још неколико мање присутних група).
Српски народ одликује, барем током задњег миленијума, чврсто искристалисани народни идентитет, са заједничким језиком, писмом, вјером, црквом, светитељима, менталитетом, племством и династијама, историјом, великим побједама али и страдањима, културом, обичајима, са специфичним географско-климатским-завичајним факторима, и нарочито израженим слободарским духом и култом предака. Међутим, „вододелница“ рода са нама блиским, сусједним народима (Екмечић) је наступила након значајнијег поробљавања српских земаља од стране окупаторских империја, посебно током задњих неколико вијекова. Намјера ових окупатора је била да нам отимају све расположљиве ресурсе, као и да на силу намећу њихов религијски и културни образац.
Као посљедица, данас на Балкану имамо неколико међусобно супростављених државица и идентитета, који су очигледно проистекли, барем својим већим дијелом, од српског рода. Ови новонастали идентитети и државице, односно њихове елите, имају готово опсесивну потребу да порекну да имају било шта заједничко са српским родом.
