Да ли смо достојни гусала?
Вијест која је недавно стигла из далеког Маурицијуса силно је обрадовала све културне посленике у Србији. На Унескову листу нематеријалне културне баштине пјевање уз гусле је уписано као српско културно насљеђе. Чини се да медији овој значајној дипломатској побједи Министарства културе нису посветили заслужену пажњу. Треба се вратити у 2016. годину. Наиме, тада је шокантно одјекнула вијест да Албанија има намјеру да номинује гусле за Унескову листу као своје културно насљеђе. Kолико год ми Срби међу собом знали да су гусле вјековима биле најбољи уџбеник историје или како би сликовито стиховима описао чувени Радован Бећировић Требјешки „манастири и свето гудало, то је српску вјеру сачувало”, у то је требало увјерити људе који сједе у комисији Унеска. Зато је за похвалу муњевита реакција Министарства културе, САНУ, Савеза гуслара Србије који су заједнички енергично дјеловали и у најкраћем року се постарали да Србија поднесе кандидатуру којом ће српске гусле трајно остати заштићене. Поред безрезервне подршке министра културе Владана Вукосављевића, веома је важно било то што је према номинацији коју је припремила др Данка Лајић Михајловић, етномузиколог из Музиколошког института САНУ, пјевање уз гусле већ било уписано на Националну листу. Осим ње у тиму који је ову акцију успјешно привео крају били су др Смиљана Ђорђевић Белић из Института за књижевност и уметност и етнолог Данијела Филиповић из Центра за НКН при Етнографском музеју. Такође, од изузетног значаја била је подршка и кооперативност чланства Савеза гуслара Србије и тадашњег предсједника Слободана Драшковића. Међутим, да ли нам упис на листу Унеска много значи уколико се гуслама не будемо озбиљно позабавили? Да би се гусле сачувале неопходно је да системски буду уведене у редовно образовање наше дјеце. Србија има велики број музичких школа, али се само у двије (Београду и Краљеву) изучава предмет гусле. За инструмент националног значаја то је више него скромно. Неопходно је да гусле буду стално присутне и кроз епску поезију која одавно није популарна у школским клупама. Многи су заборавили, а неки нису имали прилику ни да науче да се гусле могу слушати само уз молитвену тишину. За такво стање у највећој мјери одговорни су поједини гуслари који су зарад популизма кршили све кодексе поштовања најсветијег српског инструмента. Нажалост, имали смо прилике гледати наступе недостојних „гуслара” по кафанама, у ријалити програмима, чак и у данима туге и сјећања посвећених жртвама Олује. По друштвеним мрежама гледамо појединце који бескрупулозно злоупотребљавају гусле зарад ситних интереса. Управо овакве појаве стварају лош имиџ и традиционалном српском инструменту наносе непроцјењиву штету. Зато стиховима већ поменутог Бећировића "није свака травка за рану, нити је свака пјесма за гусле" можемо слободно додати - није свака личност за гуслара! Министарство за културу показало је способност да се бори за очување српског културног насљеђа. Дужност сваког појединца је да у тој борби пружи свој допринос.
Пише Трифко Ћоровић
Извор: СРПСКО КОЛО, бр 36, новембар 2018.
