щ читай како ћ | њ, ња, њу, ње, њи, њо | љ ља љу ље љи љо
пишем | нь, нiа, ню, нiе, нi, нiо | ль лiа лю лiе лi лiо
Мним да би сръбскому чловеку било небескористно знати и помнити, како се скланiaху имена в дозивном падежу в нашем предачском iезику.
а) Именом рода мужскога
1. свръшавающиим се на твръд сагласник в дозивном виду
приставлiaше се -е.
Влад > Владе! Рад-Раде! Павал- Павле! Бог - Боже! Предраг - Предраже! Милодух - Милодуше!
2. а завръшавающиим се на мегък сагласник,
приставлiаше се -у или -ю.
конь - коню! Михаль - Михалю! миш - мишу! Драгаш - Драгашу! Малеш - Малешу!
3. имающиим облик женскога имена свръшавающега се на -а,
приставляше се -о.
Влада - Владо!, Храна - Храно!,
4. имающиим облик женскога имене свръшавающега се на -я,
приставлiаше се -е.
судиiа - оj судиiе! Милиiа - оj Милиiе! Велiа - Велiе!
Новий сръбский приставлiа наместо тога -iо, паки реку судиiо, Сръбиiо, Милиiо, Велiо!
Сиiе изгледа велми сквръно, како када би се рекло "с коньом" вместо "с конiем", iере iе в духу словенскога iезика, да всякоiе "iо" преходи ва "iе"
по мегкому самогласнику.
в) Именом женскога рода, коiа се окончаваю гласнъiм -а, приставлiаше се -о, а беiаше ли пред -а мегък сагласник, онда приставлiаше -iе!
Богдана - Богдано!, сестра - сестро! Злата - Злато!
Мариiа - Мариiе! Милица - Милице! Санiа - Санiе! Катiа - Катiе!
Днас iе ва сръбском iезику каша! Реку Милице, али Мариiо! Обаче не знаю рече ли се столице или столицо!
г) Именом среднега рода в дозивном падежу не приставлiаше се ничега, но остаiху како у именующем падежу.