ДНК порекло > Организоване акције тестирања

Генетичко-генеалошко истраживање порекла становништва Семберије (2022)

<< < (63/64) > >>

НиколаВук:
103. Зеленовић, Игњатијевдан, Ченгић, Бијељина

Припада хаплогрупи I2-PH908, роду Малешеваца, препознатљивих по слави Игњатијевдан. Најближе поклапање на 20 упоредивих маркера има са Алексићем из Видна код Никшића (једна разлика на DYS389II), док су му следећи најближи Витомир из Соколовића код Сокоца (разлика на два маркера, DYS389II и DYS635) и Тегарић из Горице код Требиња (два маркера разлике, DYS389II и DYS481), обојица на упоредивих 23 маркера. Препорука је да тестирани уради неки од дубинских тестова (WGS или Big Y) како би се утврдила нижа подграна овог рода. Род Малешеваца је детаљно обрађен у књизи "Генетичко порекло Срба Старе Херцеговине".

Велибор Лазић је навео следеће податке о Зеленовићима:

"Ченгић, како је и раније помињано, није обрађен у етнографској литератури. На жалост, ни сам тестирани није оставио неке конкретније податке, који би указивали на даље поријекло. У недостатку и једног и другог, релативно тешко је било пронаћи нешто конкретније и у доступним писаним изворима. У попису из 1850/51. године у Ченгићу нема презимена Зеленовић, нити имена Зелен. Наравно, Зелен је могао бити и само надимак за плавокосог човјека, па не можемо искључити могућност да се међу пописанима крије предак Зеленовића. У попису из 1873/75. године, на жалост, у дијелу који је преведен, немамо Ченгић, али је занимљиво примјетити да се презиме Зеленовић јавља у неколико села јужне Семберије (Пухаре-Пучиле, Којчиновац, Глоговац) и мајевичког побрђа (Угљевик, Богутово Село). Податак који би могао бити од нарочитог значаја је тај да Зеленовићи из Пучила славе Игњатијевдан, дакле исту ријетку славу као и Зеленовићи из Ченгића. За сада није могуће конкретније се изјашњавати о евентуалној повезаности ових породица. Будућа тестирања и преводи других извора из 19. вијека ће можда понудити одговор и на то питање."

Ojler:
104. Којић, Никољдан, Црњелово Доње/Бијељина, I2-Y3120

Тестирани је навео предање по коме су пореклом из Фоче, по неким усменим изворима из села Филиповићи. Предање о пореклу из Фоче се може пронаћи и у етнографској литератури.
У селу Филиповићи које помиње тестирани 1991. године је пописано свега шест српских становника: петоро из фамилије Бурило која слави Ђурђевдан и један Ђурђевић. У Засеоку Цапе раније су живели и Вуковићи - Пивљани, који славе Аранђеловдан, али их на поменутом попису тамо више није било. Нема дакле назнака да би нека од породица које су до недавно живеле у Филиповићима  могле бити у вези са Којићима.

Велибор Лазић је допунио сазнања о Којићима на основу османских дефтера:

--- Цитат ---Претка тестираног Којића проналазимо пописаног већ у османском попису из 1850/51. године, гдје налазимо и потврду још једног породичног предања - да Јеремићи и Мирковићи такође потичу од Којића. Већ у попису из 1873/75. ове двије гране породице носе нова презимена, која носе и данас. Чињеница да су већ 1850/51. године Којићи имали четири домаћинства у Црњелову (тада пописаном као јединствено село) свакако говори у прилог релативно раном досељењу, вјероватно у другој половини 18. вијека.
--- Крај цитата ---

Што се генетике тиче, хаплотип тестираног Којића карактеришу три веома ретке повишене вредности DYS385a=16, DYS385b=17 и DYS570=21. Од свих припадника хаплогрупе I2-Y3120 у табели Српског ДНК пројекта, маркер DYS385=16-17 поседује једино Којић. Поред поменутих ретких маркера, код хаплотипа Којића се уочавају и нешто ређе вредности DYS19=17 и DYS389II=30. Због изражених специфичности овај резултат нема посебно блиских у табели СДНКП.
Нека блага сличност се уочава у односу на хаплотипове тестираних из рода који чини група крајишких породица које претежно славе Никољдан, а у којој су Паројчић, Пепић, Лабус, Гаћеша (FTDNA), Јапунџић и Стокић (FTDNA). Дубинским тестом је утврђено да овај род припада грани I2-Y3120>Z17855>...>A20030>Y135654. Код хаплотипа овог рода се такође уочавају повишене вредности на маркеру DYS385, које су додуше нешто ниже, DYS385=15-16. Подударање постоји и на маркерима DYS19=17 и DYS389II=30. Но, мора се ипак рећи да ова делимична назнака сличности не може водити ка закључку да Којић припада поменутом генетичком роду. Срећна околност је да је крајишки род СНП профилисан, па би Којић могао проверити да ли им припада, било дубинским тестом, било испитивањем СНП маркера.

Иван Вукићевић:
105. Илић, Јовањдан, Прибој, Лопаре, E-V13>Z5018>S2979>L241>Y142744

Са претходно тестираним Стевановићем из истог места има потпуно поклапање хаплотипова:


--- Цитат: Иван Вукићевић  Март 21, 2024, 06:47:01 поподне ---100. Стевановић, Јовањдан, Прибој, Лопаре, E-V13>Z5018>S2979>L241>Y142744

Припада истом генетичком роду као и следећа тројица тестираних, од чијих хаплотипова се разликује на по једном маркеру:
- Михајловић, Јовањдан, Доња Чађавица/Бијељина
- Радовановић, Лазарева Субота, Лесковац/Кнић
- Станојевић, Лазарева Субота, Лесковац/Кнић
За овај род су карактеристичне снижена вредност маркера DYS449=32 и повишена вредност маркера DYS549=13.

Тестирани је навео да Стевановићи по предању потичу из Црне Горе, а да им је породични надимак био Кнежевићи.

Велибор Лазић је прикупио следеће податке о Стевановићима:

У монографији "Мајевица" Миленко С. Филиповић наводи сљедеће: "Неџад Хаџидедић записао је да су Стевановићи II (5 домова) и Панићи (7 домова) један род (Јовањдан). Илија Стевановић (63 године у 1967) казује да је у Прибоју био и његов пети предак Никола и да је њега уморила куга. Стевановићи и Пантићи се не узимају." Поред наведеног сам тестирани ми је пренио информацију да су Стевановићи имали породични надимак Кнежевићи. Када се све наведено доведе у везу са пописом из 1850/51. године, долазимо до интересантних сазнања. Најприје, у кући бр. 1. у Прибоју пописан је Стеван Николић, син Николе, рођен 1805, са синовима Илијом и Милованом. У првој кући пописиване су углавном старјешине села, односно сеоски кнежеви. Овдје се то не наводи изричито, али доводећи у везу породични надимак Кнежевић и пописивање у првој кући, можемо претпоставити да Стеван јесте био сеоски кнез. Даље, Никола, отац Стеванов се сасвим уклапа у казивање Илије Стевановића из 1967. Вјероватно је преминуо у епидемији 1815/16. Његов син је Стеван, Стеванов Илија, а казивач Илија из 1967. је вјероватно унук овог првог Илије, односно пета генерација од Николе. Шта више, у кући број 5. налазимо Пану Ристића, сина Ристе, рођеног 1802. Управо овај Пано је вјероватни предак Панића, што би значило да су Ристо и Никола вјероватно браћа. Један лијеп примјер поклапања предања, писаних исторојских извора и етнографске литературе.

--- Крај цитата ---

Велибор Лазић наводи следеће о Илићима:

Миленко С. Филиповић у монографији "Мајевица" Илиће, упркос великој бројности (12 домова) сврстава међу породице непознатог/неипситаног поријекла, не наводећи ни крсну славу. Сам тестирани је дао веома разрађено предање о досељењу, према ком се доселила Дока (по његовој претпоставци хипокоризам од имена Евдокија), удовица, са два сина Илијом (од ког су Илићи) и Риком (од ког су Рикићи). Ово предање потврђује попис из 1850/51. године, у ком су пописане куће Илије и Рике Докића. Тестирани такође преноси и предање о томе да је истовремено са Доком, или нешто касније, у Прибој доселио и Митар, који би могао бити Докин дјевер, од ког такође потиче пар данашњих породица у Прибоју. Интересантан је податак који наводи тестирани, а тиче се локалног хидронима - Малевачки поток. Пошто назив потока није могуће повезати ни са једном познатом породицом из тог краја, он се пита имају ли његови преци неке везе са родом Малеваца из околине Кичева у Сјеверној Македонији, о ком је читао у некој етнографској литератури.

Овде бих само додао да је тестирани у упитнику навео да је презиме те удовице и њених унука било Плавшић, те да су се доселили из Херцеговине.

НиколаВук:
106. Николић, Томиндан, Остојићево, Бијељина

Припада хаплогрупи I2-PH908. Карактеристичне вредности маркера су му DYS449=30, DYS570=19, DYS481=29, DYS533=12 и DYS635=21. Нема посебно блиских хаплотипова у табели Српског ДНК пројекта, што и не треба да чуди с обзиром да му и карактеристичне вредности (осим DYS481 и DYS635) не одударају превише од модалних за PH908, па се не може увидети нека смисленија веза. Препорука је да се уради неки од дубинских тестова генома (WGS или Big Y) како би се утврдило којој нижој подграни испод PH908 Николић припада.

Тестирани је оставио податак да се први досељени предак у Семберију звао Теодор Бјелановић и да је дошао од Чакора, као и да родбине са истим презименом има у Хан Пијеску. Велибор Лазић је оставио следеће податке о пореклу Николића:

"У монографији "Семберија" Радмила Кајмаковић у погледу Николића даје податак који је веома тешко разумљив и још теже употребљив. Реченица у којој их помиње гласи: "После њих су насељени Петковићи (Ђурђевдан) из Батковића, од три брата Гаје, Млађена и Петка су Гајићи, Млађеновићи и Петковићи, Николићи (Томиндан), Матковићи (Аранђеловдан) из Којчиновца су..." Дакле, тешко је разлучити да ли је намјера била да се каже да су Николићи као и Матковићи у Остојићево дошли из Којчиновца, или су Николићи, по њој, наслоњени на групу породица која је дошла из Батковића. На сву срећу, управо је тестирани Николић писац једне од најбољих монографија неког од семберских села "Остојићево (Свињаревац)" у ком говори и о поријеклу своје породице, наводећи сљедеће: "Николићи и Андрићи су раније били Бјелановићи, чији преци су доселили из Чађавице код Хан Пијеска, гдје и данас живи неколико породица. У Чађавицу су доселили из Црне Горе, односно Херцеговине. Синови Тодора Бјелановића, Андрија и Никола, рођени почетком 19. вијека су родоначелници Николића и Андрића. Од Николе су данашњи Николићи, а од Андрије Андрићи. Насељавају Пањик, а славе крсну славу Св. Тому Апостола." Ове податке потврђују и писани извори, бар када је у питању дио након досељења у тадашњи Свињаревац, па тако у попису из 1850/51. године срећемо Андрију Бјелановића и Николу Бјелановића, синове Бјелана, при чему је Бјелан вјероватно надимак у том моменту већ покојног Тодора Бјелановића."

ВелиборЛазић13:
Идемо даље са тестирањем Сембераца и Мајевичана, који и доминирају у овој тури:

107. Јовановић, Ђурђевдан, Доња Трнова, Угљевик,
108. Лукић, Јовањдан, Прибој, Лопаре,
109.Чутурић, Јовањдан, Угљевик
110. Јевтић, Михољдан, Магнојевић Доњи, Бијељина,
111. Јовић, Никољдан, Доња Трнова, Угљевик,
112. Мићић, Ђурђевдан, Градац, Бијељина.

Напомињем да су Чутурићи данас насељени у Угљевичкој Обријежи, али таквог мјеста није било у аустроугарским пописима из 1895. и 1910, него само Угљевик, па се тога овдје и држимо. Код Мићића је ситуација нешто другачија, јер се мјесто данас званично зове Градац-Ступањ.

И док Доња Трнова захваљујући напорима младог сарадника пројекта, Николића, учвршћује водеће мјесто по броју тестираних када су мајевичка села у питању, имамо првог тестираног из села Магнојевић Доњи, као и првог тестираног у оквиру овог пројекта када је у питању Градац-Ступањ (у некој од ранијих акција тестиран је Танацковић из овог села), оба захваљујући младом колеги Јекичићу. И овом приликом морам похвалити ова два младића и надам се да њихов пуни допринос пројекту тек слиједи.

Навигација

[0] Индекс порука

[#] Следећа страна

[*] Претходна страна

Иди на пуну верзију