Кад сам се одлучио за ову збирку са старим занатима и занимањима, није то било без разлога, јер су многа презимена, имена и надимци, настали из њих. А ми се тиме бавимо и то проучавамо. На крају, књига је писана тако питким језиком а те цртице и записи о ондашњем времену и начину живота, остављају утисак највише код нас старијих, који то све памтимо и помало носталгично доживљавамо.
Сва признања ауторки Јаворки Марков Јоргован
ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА
...Део бивших граничара добија земљу у западном Банату, где се настањују на новим локацијама, док је онај мањи део остао овде и то је тај српски елеменат, остатак остатака, како је то дефинисао почетком 20. века Милош Црњански или је то још болније речено: Мртва стража српства, синтагма коришћена још 1880. године у часопису Даница из Новог Сада.
Тај остатак Срба ја тражим и налазим још у петнаестак насеља са једне и друге стране Мориша, овде у Поморишју, где се породице још презивају: Поморишки, Батањац, Арађан (Арађанин), Гајин, Сараволац, Липован, Надлачки, Шајтинац...
Последица Мировног Уговора (Париз 1919) била је стварање нових националних држава и померање дотадашњих граница. У Румунији је остало да живи око 50.000 Срба у 60. насеља. Последњи попис становништва Румуније бележи само 18.000 Срба (!).
Еволуција сваког друштва, па и овог поморишког, доноси развитак заната као и разноврсност занимања.
У Средњем веку познате су занатлије, произвођачи пољопривредних алатки као и оруђа потребних у домаћинству, али и израђивачи оружја и коњских запрега толико потребних за њихов статус граничара и противотоманских бораца.
У овом делу Моришке низије били су веома познати мајстори: табаци, ћурчије, чизмари, опанчари, терзије, ткачи. Посебну категорију сачињавали су: златари, резбари (пр.браћа Јањић из Арада), везачи књига и преписивачи (у манастирима Бодрог-Ходош и Арад-Гај) као и иконописци (пр.Алексићи из Арада).
Циглари, зидари, дунђери градили су куће, док су колари и ковачи обезбеђивали превозна средства за друмове, а на Моришу превоз су обављале скелеџије или компаши (а то је тако детаљно описао Јоан Славић у роману Мара).
Житарице су се млеле у примитивним млиновима као: воденице на Моришу и Аранки, ветрењаче (и сада се виде рушевине једног таквог млина у Варјашу) и суваче (у понеким местима било их је и пет-шест, пр.Варјаш). Једна таква сувача која се налази под заштитом може се видети у Кикинди.
У више села ове равнице радиле су уљаре (олојнице), али и ваљаонице где се ваљало сукно од којег се шило зимско одело. Било је и казана где се пекла ракија. Било је и сапунџија, воштинара, медљара, алвара, пекара, кувара (сокача).
Путујући мајстори били су: бербери, пенџераши, амбрелџије, оштрачи ножева, коритари, резачи купуса...
Први писмени докази деловања занатлија у местима где су живели и Срби у овом поднебљу јесу доста касни, средина 17. века....
...Овде су били и познати велики вашари (Арад, Печка) као и пазарни дани.
Други документ који сведочи о постојању поморишких занатлија јесте Попис становништва Угарске, почетком 18. века; прва књига, Поморишје, 1715. и 1720. година.
Ево примера:
У Араду: Милутин Терзија, Живан Лончар, Јован Ћурчија, Пинче Воденичар, Петар Кочијаш, Радосав Чобан, Јован Чизмаш, Скелеџија Јован, Живан Алас, Табак Никола, Илија Сокач, Вијат Капамаџија, Јаков Штрангар, Остоја Шербеџија, Милић Говеадар, Ирцко Сапунџија, Ђорђе Сабљар.
У Радни: Мато Дунђерин, Томо Колар, Петар Терзија, Ћуро Ћурчија, Новак Воденичар.
У Батањи: Стојан Палинкаш.
У Чанаду: Вујица Пиваров, Рако Мајсторовић, Стојан Алваџија, Милован Цревацки.
У Надлаку: Остоја Ковачачки, Радосав Коњушар, Стојан Терзија.
У Шајтину: Марко Чизмаџија.
У Печки: Жива Воденичар, Илија Ћурчија, Јован Свирац, Митар Колар, Ђурађ Терзија, Михо Алас, Милош Палинкаш, Живан Чизмаџија.
Закључујемо да се често као презиме узимао назив заната или занимања.
Примећује се да осим заната који се изучавао код мајстора у верштату јављају и занимања специфична за ову пребогату регију као: говедар, чобан, волујар, чикош, ајгирџија, горник, баштован, пудар, бирташ, казанџија (палинкаш), скелеџија (компаш), дережа, џамбас, алас...
Како за време турске тако и аустријске власти, занатлије и трговци били су еснафски уређени. Због тога се по неким местима дућани и тргови називају еснафски као у Чанаду и Карловцима.
У Араду је еснаф крзнара основан 1725. године а радио је на темељу царске повеље, исписане ћирилицом и увезане у кожне корице.
Сабовски (кројачки) еснаф основан је 1740. године. О томе говори еснафски барјак на којем стоје три натписа.
Еснаф арадских ћурчија основан је у другој половини 18. века. То се може закључити по икони чији је аутор био Стефан Тенецки. Барјак је обновљен 1846. и 1925. године.
Удружење арадских земљоделаца основано је 1851. године, доказ да су се и земљопоседници могли удруживати по угледу на традиционално удруживање занатлијских цехова.
Индустријски начин проиводње у Хабзбуршкој монархији почиње да потискује занатство. Због тога, с првом половином 19. века занатство и занатски еснафи почињу да одумиру. Коначно, законским актом из 1872. годнине, укинуто је еснафско удруживање занатлија.
У та десет-петнаест места Поморишја пратила сам и породична имена као и надимке који произилазе из назива заната и занимања.