Срби у Цазинској Крајини

[Иван Вукићевић]

Радећи на етничким картама Босне и Херцеговине, у више наврата ми је запало за око да ниједан од три најбројнија народа ни у једној области није доживео такав демографски суноврат у периоду до последњег рата, као што је то случај са Србима у Цазинској крајини. Дакле, овде не говорим о последњем попису из 2013. године, на коме су видљиви резултати етничког чишћења Срба у последњем рату, већ о периоду између пописа из 1910. и 1991. године на којима се може пратити постепена промена етничког састава становништва.

Иако је било и пар мањих српских енклава у Цазинској Крајини, српска села су се налазила пре свега у следећа три географски и етнички компактна српска подручја:
1. Гранични појас према Банији: Пољана, Глиница, Буковље, Босанска Бојна, Градина (Кладушка), Подгрљевац, Збориште, Црквина, Стабанџа, Дреновац, Равнице, Радач, Добро Село, Новковићи, Бањани, Булећани, Баштра, Бјелајци, Главица, Глодина, Ивањска
2. Подручје северозападно од Босанске Крупе: Пишталине, Перна, Подгомиле, Округљак, Грабеж, Подвран, Љусина, Дренова Главица
3. Подручје између Бихаћа и Цазина: Бугар, Тржачка Раштела, Рујница, Горња Гата, Доња Гата, (Агића) Крндија, Буковица, Врело, Градина (Цазинска), Осредак

Сва поменута села имала су убедљиву српску већину 1910. године, док су 1991. године само села чије сам називе подебљао и даље била већински српска. Прецртано село Подгрљевац, које је 1961. године имало 128 становника, потпуно је расељено и на сателитском снимку се практично не види да је икада и постојало, пошто је зарасло у шуму. Сва остала села су 1991. године имала муслиманску већину. Подвучена села су једина која су и 2013. године и даље имала српску већину.

Територијална организација се често мењала између пописа, па поменута села нису имала статус насеља на свим пописима, али се етничко стање у њима углавном може испратити од пописа до пописа. Примера ради, насеље Бањани у својим границама од 1961. године (које су исте и данас) обухвата и насеља Новковићи и Булећани са пописа 1910. године.

Овде ћу навести у којим временским периодима су поједина села постала већински муслиманска:
- Између 1910. и 1961. године: Добро Село,  Горња Гата, Тржачка Раштела, Пишталине
- Између 1961. и 1971. године: Пољана, Збориште, Стабанџа, Дреновац, Равнице, Радач, Подвран, Љусина, Рујница, (Агића) Крндија, Буковица, Градина (Цазинска)
- Између 1971. и 1981. године: Глиница, Црквина, Новковићи, Дренова Главица, Осредак
- Између 1981. и 1991. године: Баштра, Врело
- Између 1991. и 2013. године: Буковље, Градина, Перна, Бугар, Доња Гата

У већини ових насеља је до промене становништва долазило постепено, тако што су се Срби исељавали, а на њихово место долазили Муслимани. Навешћу пример Зборишта. Ово је 1910. године било чисто српско насеље. Према попису из 1961. године, имало је 269 Срба, 211 Муслимана и 3 Југословена. Десет година касније у Зборишту је било 710 Муслимана, 84 Срба и 1 Црногорац. Овакве промене у саставу становништва сам на пописима виђао само у појединим насељима на Косову и Метохији, где су Албанци уз прећутну сагласност комунистичког режима под терором куповали имања од Срба и тако преузимали читава села. Међутим, није ми познато да се било шта слично догађало у Цазинској Крајини, па бих волео да чујем да ли је некоме познато због чега су се Срби масовно иселили из ове области. Познато је да су муслимани у Цазинској Крајни највиталнији у Босни и Херцеговини, како демографски тако и економски, али овакво брзо ширење је ипак доста неуобичајено у мирнодопским условима.

На следећој карти сам црном бојом означио границе три подручја која су некада била етнички српска, као и етничку већину 1991. године на подручју катастарских општина (Срби - плаво, Муслимани - зелено), које често обухватају више од једног насеља:

[Drvoseča]

Цазин је током Другог светског рата једно од подручја које су усташе највише, и најстрашније, очистиле од српског живља, конкретна злодела над Србима су генерално радиле њихове комшије, муслимани, по команди Славка Кватерника. Тај цазински трбух лежи на граници са Хрватском, и, као такав, био је директна мета  за усташе да реше српско питање ту, и огроман број села у Цазинској крајини је очишћен од српске популације, и то комплетно. Кога интересује, књига Душана Миљковића "Страдања у Цазинској крајини" даје све потребне информације о размерама и степену злодела која су чињена ту током рата.

Сад, о разлозима исељавања после рата не могу да дајем неке конкретне тврдње, али чињеница да су Србе често директно клале њихове комшије, које су после рата наставиле са својим животом мање-више некажњено (било је освете током рата у мањој мери, али већина ових који су клали су једноставно прошли без окаљаног имена, а камоли са неком казном), ме упућује на закључак да онај мали проценат преживелих вероватно није имао неку жељу за суживотом са њима, те су се исељавали другде по Југославији.

Не бих да улазим у детаље, али цела шира фамилија моје бабе је тад побијена, она је пуком срећом преживела, и први пут када је дошла у своје село, дуго после рата, у месној канцеларији је видела у управи оне који су јој поклали породицу, и више никада се није вратила тамо. Сигуран сам да није једини такав случај, ни близу. Тај бунар је, једноставно - затрован.

[drajver]

Као што је већ поменуо Дрвосеча, страдања у Другом свјетском рату главни су узрок депопулације Срба у Цазинској крајини. Окружени највећим дијелом муслиманским насељима и одвојени ријеком Уном од главнине српских насеља са десне стране ријеке, били су у незавидном положају. Осим тога, вјероватно је постојао усташки план да се та села очисте од Срба како би се створила чиста муслиманска територија. У селима са десне стране Уне, поготово у оним у подножју Грмеча, била је донекле другачија ситуација, устанак је рано избио, и Нијемци и усташе нису ефективно ушли у села све до операције Вајс у јануару/фебруару 1943. године, па се српско становништво, иако је и оно страдало, ипак очувало бар до посљедњих ратова.

Везано за Србе у Цазинској крајини не треба заборавити још један догађај, Цазинску буну из 1950. године. Иако се ова буна у посљедње вријеме често представља као некакав муслимански устанак против комунистичке власти, иницијатори буне су заправо били Срби из Цазинске крајине, из подручја од Цазина према Кордуну. Не кажем да је Цазинска буна имала неки већи ефекат на расељавање Срба, али је и то неким дијелом допринијело.

https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A6%D0%B0%D0%B7%D0%B8%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D0%B1%D1%83%D0%BD%D0%B0

[Drvoseča]

Везано за Србе у Цазинској крајини не треба заборавити још један догађај, Цазинску буну из 1950. године. Иако се ова буна у посљедње вријеме често представља као некакав муслимански устанак против комунистичке власти, иницијатори буне су заправо били Срби из Цазинске крајине, из подручја од Цазина према Кордуну. Не кажем да је Цазинска буна имала неки већи ефекат на расељавање Срба, али је и то неким дијелом допринијело.

https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A6%D0%B0%D0%B7%D0%B8%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D0%B1%D1%83%D0%BD%D0%B0

Не верујем да су апсолутне бројке нешто посебно велике, али гледано у односу на (мали) број Срба који је преживео рат у Цазинској крајини, сигурно је  добар проценат њих и због буне и њених узрока и последица отишао, свакако. 

[drajver]

Пошто је Иван нагласио расељавање и у мирнодопским условима, мислим да је још једна ствар утицала, а то је чињеница да су у Крајини Срби и муслимани живјели више једни поред других него једни са другима. Пошто сам поријеклом из тих крајева, и добар дио дјетињства сам провео на тим подручјима, ово знам из прве руке. У Крајини скоро да уопште није било, или је било веома мало, вјерски мјешовитих сеоских насеља. Тако да ако је нека вјерска заједница имала већинску бројност у селу и на неки начин доминирала селом то је утицало да се она мањинска по прилично убрзаној динамици исељава. Мислим да је то управо био случај са овим српским селима у Цазинској крајини. У Другом свјетском рату је злочинима нарушена српска бројност у појединим насељима, и онда је услиједило исељавање Срба из тих насеља, јер то више нису била насеља у којима су Срби имали већину.

По овоме се Крајина доста разликује од средње Босне ( а што исто знам из искуства) гдје су доста честа мјешовита католичко-муслиманско-православна села и гдје су куће на веома малом простору измијешане и гдје је комуникација све три вјере присутна на дневном нивоу. У Крајини српски сељак није морао да дође у контакт са муслиманима и по неколико мјесеци, или веома ријетко, кад је силазио у градове да нешто прода или купи.

[vid.knezevic]

Пошто је Иван нагласио расељавање и у мирнодопским условима, мислим да је још једна ствар утицала, а то је чињеница да су у Крајини Срби и муслимани живјели више једни поред других него једни са другима. Пошто сам поријеклом из тих крајева, и добар дио дјетињства сам провео на тим подручјима, ово знам из прве руке. У Крајини скоро да уопште није било, или је било веома мало, вјерски мјешовитих сеоских насеља. Тако да ако је нека вјерска заједница имала већинску бројност у селу и на неки начин доминирала селом то је утицало да се она мањинска по прилично убрзаној динамици исељава. Мислим да је то управо био случај са овим српским селима у Цазинској крајини. У Другом свјетском рату је злочинима нарушена српска бројност у појединим насељима, и онда је услиједило исељавање Срба из тих насеља, јер то више нису била насеља у којима су Срби имали већину.

По овоме се Крајина доста разликује од средње Босне ( а што исто знам из искуства) гдје су доста честа мјешовита католичко-муслиманско-православна села и гдје су куће на веома малом простору измијешане и гдје је комуникација све три вјере присутна на дневном нивоу. У Крајини српски сељак није морао да дође у контакт са муслиманима и по неколико мјесеци, или веома ријетко, кад је силазио у градове да нешто прода или купи.

Мој деда је био из тог краја , из Босанских Дољани и сећам се кад би почео причу о помињаним комшијама из Цазина , отприлике бих знао у ком смеру иде прича.

[Христифор]

У задњем рату су  Бабини Муслимани из Велике Кладуше били савезници са Србима. Историја је често непредвидљива.

[Drvoseča]

Пошто је Иван нагласио расељавање и у мирнодопским условима, мислим да је још једна ствар утицала, а то је чињеница да су у Крајини Срби и муслимани живјели више једни поред других него једни са другима. Пошто сам поријеклом из тих крајева, и добар дио дјетињства сам провео на тим подручјима, ово знам из прве руке. У Крајини скоро да уопште није било, или је било веома мало, вјерски мјешовитих сеоских насеља. Тако да ако је нека вјерска заједница имала већинску бројност у селу и на неки начин доминирала селом то је утицало да се она мањинска по прилично убрзаној динамици исељава. Мислим да је то управо био случај са овим српским селима у Цазинској крајини. У Другом свјетском рату је злочинима нарушена српска бројност у појединим насељима, и онда је услиједило исељавање Срба из тих насеља, јер то више нису била насеља у којима су Срби имали већину.

По овоме се Крајина доста разликује од средње Босне ( а што исто знам из искуства) гдје су доста честа мјешовита католичко-муслиманско-православна села и гдје су куће на веома малом простору измијешане и гдје је комуникација све три вјере присутна на дневном нивоу. У Крајини српски сељак није морао да дође у контакт са муслиманима и по неколико мјесеци, или веома ријетко, кад је силазио у градове да нешто прода или купи.

Искрено, ја ни не знам баш како је изгледао суживот Срба и муслимана у селу моје бабе пре рата, осим пар детаља, она је тек пред крај живота почела да прича о свему, после шлога, и то се углавном тицало њених родитеља, браће и сестара. На основу оног што по мало знам - да, рекао бих да то није био живот једних са другима, већ једних поред других. Пре рата је у селу муслимана било нешто више од пола, после рата (у ствари већ августа 1941) Срба није било. Знам да су неки од Срба, као ипак мањина у селу, побегли по проглашењу НДХ, предосећајући шта ће се десити. Мој прадеда је одбио да бежи, јер је сматрао да је је био миран грађанин неколико држава, па ће тако бити и миран грађанин те независне Хрватске. Завршио је преклан у Уни, поред свог млина. Тако да - исељавање је било врло оправдано.

[Иван Вукићевић]

Постоје три типична модела по којима долази до промене етничке већине у насељима у мирнодопским условима:
1. У општински центар или долинско насеље које се налази у претежно брдском крају долази до досељавања припадника неког народа из оближњих планинских села, услед чега долази до промене етничке већине, при чему број становника народа који је у том насељу до тада био у већини остаје сличан.
2. У  општински центар или приградско насеље долази до досељавања припадника неког народа из разних крајева, услед чега долази до промене етничке већине, при чему број становника народа који је у том насељу до тада био у већини остаје сличан.
3. У пасивном крају у етнички мешовитом насељу (најчешће су то разбацана планинска села са више засеока) долази до интезивнијег исељавања једног народа од другог. Иако се број становника и код једних и код других смањује, они који се спорије исељавају постану већина.

У Цазинској Крајини је дошло до потпуне промене становништва у неким селима по моделу, који је као што сам већ споменуо, постојао једино на Косову и Метохији и нетипичан је за услове где нема терора. Муслимани су се у Цазинској Крајини из сеоских насеља досељавали у ништа боља, па често и од општинских центара још удаљенија насеља, у којима су до тада живели искључиво Срби.

Слажем се да су случајеви попут овог кључни разлог за исељавање након рата из насеља која су већ била мештовита:

Не бих да улазим у детаље, али цела шира фамилија моје бабе је тад побијена, она је пуком срећом преживела, и први пут када је дошла у своје село, дуго после рата, у месној канцеларији је видела у управи оне који су јој поклали породицу, и више никада се није вратила тамо. Сигуран сам да није једини такав случај, ни близу. Тај бунар је, једноставно - затрован.

Међутим, постоје и села која су била чисто српска и након Другог светског рата, па је и чак тамо дошло до промене етничког састава.

Тако да ако је нека вјерска заједница имала већинску бројност у селу и на неки начин доминирала селом то је утицало да се она мањинска по прилично убрзаној динамици исељава. Мислим да је то управо био случај са овим српским селима у Цазинској крајини. У Другом свјетском рату је злочинима нарушена српска бројност у појединим насељима, и онда је услиједило исељавање Срба из тих насеља, јер то више нису била насеља у којима су Срби имали већину.

Јесте нарушена бројност Срба, али тога је било и у другим подручјима, па се нису Муслимани досељавали у релативно пасивна чисто српска села. Уосталом, баш то што су живели једни поред других је разлог да се Муслимани не досељавају у чисто српска села. Али су се ипак доселили.

До промене етничке структуре у селима долази готово искључиво путем продаје земље, за разлику од градова где се изградњом станова и просторним ширењем свако може доселили ако жели. То значи да су Срби своја етнички чиста села у Цазинској Крајини продали, исто као што су продали и бројна села на Косову и Метохији. И то су их продали мештанима суседних села из којих су нападани током рата. Не знам како су себи то оправдали, али по мени је то срамотно, тим пре што су преосталим Србима који можда и нису хтели да се селе, натоварили нове суседе познате по братству и јединству.

[Христифор]

Како стоје ствари генетички на овом простору?  Било би лепо да имамо статистику.

[Drvoseča]

До промене етничке структуре у селима долази готово искључиво путем продаје земље, за разлику од градова где се изградњом станова и просторним ширењем свако може доселили ако жели. То значи да су Срби своја етнички чиста села у Цазинској Крајини продали, исто као што су продали и бројна села на Косову и Метохији. И то су их продали мештанима суседних села из којих су нападани током рата. Не знам како су себи то оправдали, али по мени је то срамотно, тим пре што су преосталим Србима који можда и нису хтели да се селе, натоварили нове суседе познате по братству и јединству.

Не знам конкретно ништа да одговорим око тога у вези са Цазином, једноставно не знам, у Мијестри, селу моје бабе (или Миострах), нико није био остао да може да прода, али то није ограничено на КиМ и Цазинску крајину, то је било свуда, и сада је присутно. Проклетство лаке паре је нас генерално поприлично унаказило у разним ситуацијама, до дана данашњег. Једино због случајева тешке беспарице који су принуђавали људе на такве одлуке не бих могао да користим израз срамотно, али да је распродаја свега одмогла Србима - одмогла је много.

[drajver]

До промене етничке структуре у селима долази готово искључиво путем продаје земље, за разлику од градова где се изградњом станова и просторним ширењем свако може доселили ако жели. То значи да су Срби своја етнички чиста села у Цазинској Крајини продали, исто као што су продали и бројна села на Косову и Метохији. И то су их продали мештанима суседних села из којих су нападани током рата. Не знам како су себи то оправдали, али по мени је то срамотно, тим пре што су преосталим Србима који можда и нису хтели да се селе, натоварили нове суседе познате по братству и јединству.

Мислим да неке велике продаје ту није било. Нека села су једноставно опустила, попут Перне и Пишталине. Тамо гдје је продавано, не вјерујем да је то била нека продаја са великим интересом, већ је било, дај шта даш. Још два фактора која нисмо помињали била су: организована колонизација у Војводину послије Другог свејтског рата, као и појачан наталитет муслимана послије Другог свјетског рата.

Срби на том подручју јесу имали рекордан наталитет до Другог свјетског рата, али је рат то окренуо у потпуно другом смјеру. Код муслимана је висок наталитет и послије рата наставио расти, а нису имали опције за исељавање и колонизацију као Срби. Логично је да се шире и на сусједна дотад већинска српска села.

Са друге стране треба схватити и положај Срба у неким већинским српским селима окруженим муслиманским селима, послије све драме другог свјетског рата, да им неко понуди земљу на другом безбједнијем мјесту и нову будућност за њихове породице, разумљиво је да ће прихватити. Тј. не можемо просуђивати о нечијим поступцима са садашње безбједне и просторне и временске удаљености.

[Христифор]

Управо то, Срби ту нису имали демографску ни било коју другу перспективу. Колонизација у Војводини је заиста била премија , али мислим да их се највећи део померио источније у Крајину у већински српске крајеве.

[drajver]

Ево неких примјера из монографије Дубока крајина, гдје се описује стање у поменутим селима послије Другог свјетског рата:

"Да је било тешко напустити вјековно огњиште, оставити родно село, о томе говори селидба породице Које Штрпца из Ивањске са кућишта на Врелинама. О томе прича Којин син Марко који је тада имао 14 год. Породица је имала 15 чланова. Морали су се селити,каже Марко,јер све што су имали на Врелинама пропало је у рату, а кућа изгорела. Нијесу се имали коме обратити за помоћ. Сви су били страдалници, свако је гледао своја посла и борио се да преживи. У таквим условима 1945. год., нама се међу првим нудила колонизација у Војводину. Та вест о колонизацији је узнемирила нашу фамилију. Фамилија је била велика, а свако од нас је имао своје погледе на селење. Једни су били за, а други против. Расправљало се о томе сваки дан, док једног дана није пресекао отац Која, рекавши да жели да иде само у Банат. Објаснио је да је био у Банату као аустроугарски војник, па му се тамо земља свилела. Донету одлуку да се селимо није прихватила сва фамилија. Баба Милица није хтела ни да чује. Није имала ништа против да сви иду, желећи да она остане ту на свом огњишту у свом селу. Није хтела да остави своје удате ћерке Саву, Јелу, Стоју, Тодору и све остало што је веже за село и да кости своје остави тамо негдје у Банату. Шта сада, питао се отац Којо. Оставити своје родитеље без иког ту на кућном прагу не иде, јер нису били способни да сами живе. Растављати их послије 50 година заједничког живота је тужно и жалосно. Најзад је било нађено ријешење да дједа Марко пође с нама, а баба Милица оде код једне од ћерки. Уколико би се предомислила лако је било доћи по њу. Када је било ријешено и то питање, кренули смо септембра 1945. год. у Банат, а са нама још неке породице. Свака од њих је имала сличну драму. Са собом су понијели нешто робе и са запрежним колима стигли су до Отоке, а одатле до Бања Луке железничким вагоном. Од Бања Луке пребачени су камионима до Окучана, а одатле возом до Титела. Ту су скелом прешли преко Дунава и камионима стигли до села Шупљаја, у Банату. Име села се Крајишницима никако није свидјело. Откуд од лијепог имена нашег села Ивањска дођосмо у Шупљају, па је и то одмах ријешено. Дадоше селу име Крајишник. Дјед Марко и отац Која убрзо су умрли, а мајка Драгица са дјецом морала се вратити у Босну, у Бања Луку. Ето тако се завршила наша сеоба, каже Марко."

или
"Разлога за сељење, напуштање ових дивних крајишких села од стране српских породица било је више. Међу првима су свакако економски. Борбе које су вођене четири године на овим просторима уништиле су сва њихова добра. Куће су спаљене, стока уништена, земља испошћена, домаћинства без радне снаге, људи изгинули, а помоћи ниоткуда. Осим тога овај испаћени народ је био опседнут страховитим геноцидом који су над њим извршиле њихове комшије муслимани 1941. год. Тај злочин првих комшија који је опроштен, није се могао заборавити. Притискивао је у то вријеме као мора душе српског народа. Размишљали су како и даље живјети са таквим комшијама који су клали њихову дјецу, спаљивали читаве фамилије, убијали све што је српско, чинили такве злочине над којима се људски ум згражавао. Говорили су ко им може вјеровати, да им дођу у руке да тако нешто неће поновити. Слушао сам причу Душана Вајагића из Доброг Села како га је отац Михајило, солунски борац на самрти 1960. год. заклео да се мора селити због комшија. Плашио се да се не понови 1941. год., а није био једини. Душан је испунио заклетву дату оцу и одселио се у Пожаревац, у Србију гдје су његови били у избјеглиштву 1941. год."

[Vlax]

Познајем пар породица уз Цазинске крајине који као мотив за исељавање наводе Маспок. Иако у тим Крајевима нема Хрвата, нити је, колико знам, Хрватско прољеће било интересантно бх. муслиманима, вероватно је да су догађаји у Хрватској 1971. побудили страх од понављања 1941. године. Неки су продавали имања и селили се, али било је и породица које су куповале плацеве и градиле куће у Војводини, као неку врсту одступнице, док су живели у Крајини до 1992. Лични утисак ми је да је и из појединих делова Хрватске било појачано исељавање током седамдесетих, али нисам гледао статистике, можда и грешим.

[Грабеж]

Ево једа од Павиних карата тог краја, стање 1910:

https://www.dropbox.com/scl/fi/h99k0i2sjv1cqqq3twpca/Bihac.png?rlkey=6i5rb92irfs65f9idvfncgmmi&st=s5ab7rg9&dl=0