Династија Павловић
Српска властелинска породица Павловићи, познати и као Јабланићи или Јаблановићи, по родоначелнику њиховом Радену Јабланићу, имала је посједе у источној Босни, а њен успон почиње крајем XIV вијека, са кнезом Павлом Раденовићем.
Владари из породице Павловића:
• Јаблан ?
• Раден Јабланић (поменут 1380), властелин
• Павле Раденовић (~1370-1415), кнез
• Петар И Павловић (1415-1420), војвода
• Радослав Павловић (1420-1441), војвода
• Иваниш Павловић (1441-1450), војвода
• Петар ИИ Павловић (1450-1463), војвода
• Никола Павловић (1450-1463), кнез
Остаци Градине Павловића у Горњим Палама, у близини врела Паљанске Миљацке. Узвишење са остацима Градине у Горњим Палама
Павле Раденовић (?-1415) српски кнез из редова Павловића био је један од најмоћнијих великаша у краљевини Босни на прелазу из XIV у XV век. Био је син Радена Јабланића који је имао посједе у источној Босни око Криваје и Праче. Као један од провјерених људи у краљевству, заједно са Влатком Вуковићем (?-1392) 1391. године заузима Конавле, које су до тада држали Санковићи. Послије смрти Твртка I (бан 1353-1377, краљ 1377-1391) активно је учествовао у смењивању и постављању краљева Босне и за његове власти су Павловићи постали најмоћнија великашка породица уз Косаче и Вукчиће. Убијен је у завјери краља Остоје (прва влада 1398-1404, друга влада 1409-1418), војводе Сандаља (1392-1435) и Златоносовића током лова на Пареној пољани крај Бобовца, послије чега га је наслиједио настарији син Петар I (1415-1420).
Преузимањем дијела Конавла 1391. године кнез Павле је постао сусјед Дубровачке републике према којој је држао неколико царина. Њеним трговцима је 1397. године издао повељу о слободној трговини и заштити у његовим земљама, за шта је награђен титулом грађанина Дубровника. У спољној политици је, као и остали великаши краљевине Босне, подржавао Владислава Напуљског у сукобу са Жигмундом Луксембургшким (1387-1437) око титуле краља Мађарске, која се у то доба водила. У унутрашњој политици је активно учествовао у јачању положаја племства у краљевини, а потом и у некој врсти де фацто великашког намјесништва краљице Јелене (Грубе) (1395-1398) које су као њени савјетници поред њега, између осталих, чинили и Хрвоје Вукчић (?-1416) и Сандаљ Хранић. Учествовао је у избору Остоје за краља 1398. године, да би га са осталим великашима збацио са власти 1404. године поставивши Твртка II (прва влада 1404-1409, друга влада 1420-1443) за новог краља. Послије пораза Владислава Напуљског 1408. године, са осталим великашима је збацио Твртка II који је подржавао Владислава и вратио на престо Жигмундовог претендента Остоју.
Током августа 1415. године на Краљевој Сутјесци код Бобовца одржавао се сабор краља и властеле краљевине Босне. Приликом посебно организованог лова на Пареној пољани, Златоносовићи су на знак који је мачем дао сам Сандаљ Хранић напали Павла и тешко га ранили, а његовог сина Петра и посланика Браила Тежаловића су заробили. Завјеру су организовали сам краљ Остоја и војвода Сандаљ због политичких сукоба са Павлом, оптуживши га за издају краљевства. Према првобитном плану, Павлов син Петар је требало да буде ослијепљен, а посједи Павловића подијељени између Сандаља и Златоносовића, који су се надали Олову, које се налазило уз њихове посједе, али се од тог плана одустало и Петру су остављени очеви посједи. Цијелом чину је присуствовао и посланик Дубровачке републике Никола Гучетић и Влатко Тумурлић. Сам Павле је убрзо умро од посљедица рана које је задобио, али је зато Петар пуштен да се врати на породични посјед и настави управљање њиме. Као свједок овог напада Петар је за смрт свога оца директно окривио Сандаља, што је цјелокупни југоисточни дио данашње Босне и Херцеговине гурнуло у рат између Павловића са једне и Сандаља односно Косача са друге стране. Највећа посљедица овог жестоког сукоба за који је дјеловало да се може окончати само потпуним уништењем једних или других било је директно укључивање Османлија у њега, прво на страни Павловића, а потом и на Сандаљевој страни, иако су они де фацто радили искључиво за себе и постепено освајали дијелове краљевине Босне. Сам сукоб се временом смирио, тако да су обје породице практично нестале са османлијским освајањем Босне и Херцеговине.
Послије смрти Павла Раденовића, његова земља је подијељена, а смртно непријатељство медју босанским баронима, претворило се у дуготрајно ратовање Павлових синова, Петра и Радослава, против Сандаља Хранића.
Да би одржали остатак очевих области, браћа Павловићи обратили су се Турцима за помоћ. Старији, Петар, погинуо је 1420. године у борби са Исак-бегом, који је био на страни Сандаља Хранића.
Велики војвода Сандаљ Хранић и војвода Радослав Павловић, најпознатији члан ове породице, били су потчињени босанском краљу Твртку ИИ, али су били вазали султана Мурата II. Њих двојица су били суседи, непрестано у сукобима. Марта 1435. године изненада је умро војвода Сандаљ Хранић. Наслиједио га је синовац Стефан Вукчић Косача, али и са њим је војвода Радослав наставио непријатељства. У рату са њим, војвода Радослав је изгубио Требиње и Жупу Врм са Клобуком, а потпуно је истиснут и из Приморја. Послије смрти војводе Радослава Павловића, новембра 1441. године, његов син Иваниш Павловић продужио је још неколико година непријатељство против свог ујака Стефана Вукчића и против њега је подржавао краља Стефана Томаша.