Познати Срби 19. вијека

Траг - корисне књиге, сајтови > Старе фотографије

<< < (7/8) > >>

Јовица Кртинић:
Ранко Алимпић (Накучани код Шапца, 09/21. март 1826. — Београд, 7/19. новембар 1882.) је био генерал српске војске, министар грађевина, командант Дринске дивизије и Дринског корпуса.

Рођен је у Накучанима од оца Марка, земљорадника, и мајке Филипе, рођене Јеротић из села Синошевац. Основну школу завршио је у Накучанима и Шапцу, а гимназију у Крагујевцу 1842. године. Исте године ступио је у војну службу где брзо напредује: од 1845. је потпоручник, од 1858. капетан, од 1859. мајор, од 1862. пуковник и од 1876.генерал.
Од 1846. до 1852. студирао је војне науке у Берлину и Потсдаму. Био је професор (1852-1859) па начелник (1859-1860) Артиљеријске школе у Београду.
У периоду 12. август 1860. - 20. фебруар 1861. био је начелник Подринског округа. Осим тога био је начелник Крајинског и начелник Пожаревачког округа. Био је члан Либералне партије и присталица Обреновића. Његова супруга Милева била је ћерка Петра Вукомановића, брата кнегиње Љубице. Нису имали деце.
За време турског бомбардовања Београда, после инцидента на Чукур-чесми, командовао је српским снагама у граду. 1873-74 био је министар грађевина, затим члан Државног савета.
Године 1875. постављен је за команданта снага уз границу на Дрини, где организује добровољце за борбу против Турака у Босни и Рашкој. Овај рад прекида српска влада под притиском страних сила.
У српско-турском рату 1876-1877 командује Дринском војском и продире у Семберију у току јула 1876. У септембру се повлачи из Босне због упућивања појачања Моравској и Ибарској војсци, које су у тешкој ситуацији због притиска Турака на јужном фронту.
Од 1878. до 1880. опет је министар грађевина. Врши припреме у тој улози за градњу железничке пруге Ниш-Врање и Ниш-Пирот.
Умро је у Београду 19. новембра 1882. године.
Његова супруга Милева Алимпић написала је књигу „Живот и рад генерала Ранка Алимпића: у свези са догађајима из новије српске историје“. Њих двоје били су ктитори цркве у Бањи Ковиљачи.

Аксић:
Сима Андрејевић-Игуманов (Призрен, 30. јануар 1804 - Призрен, 24. фебруар 1882) је био српски трговац, црквено-просветни добротвор и задужбинар.

Школовао се у манастиру и за оно време стекао добро образовање. Бавио се прерадом и трговином дувана. Као трговац је радио у Цариграду и Одеси, а настанио се у Кијеву. Када се обогатио, почео је да се бави добротворним радом. Слао је богате прологе у новцу и стварима црквама и манастирима по јужној Србији. Свесрдно је помагао школовање младих Срба и искрено се интересовао за просветне прилике у Србији. Своје богаство је пренео у Србију и употребио да за подизање просветних установа од опште користи. Године 1872. је у Призрену подигао угледну зграду и у њој отворио богословско-учитељску школу, која је дала значајан број учитеља и свештеника, не само јужној Србији, него и Црној Гори и Босни и Херцеговини. Издржавање те просветне институције осигурао је једним имањем, купљеним у Београду на Теразијама. У центру Београда се налази његова задужбина, тзв. Игуманова палата.

Гроб Симе Андрејевића Игуманова у порти Манастира Светог Марка Коришког, изнад села Корише, код Призрена.

Аксић:
Никола Спасић (Београд, 2. новембар 1838 - Крф, 28. новембар 1916) је био српски велетрговац, добротвор и велики задужбинар.

Деда Николе Спасића, Стојан је пореклом из Штимља код Урошевца, одатле се крајем XVIII века доселио у Лесковац, да би око 1807 године дошао са целом породицом у Београд. Николин отац Спаса по којем је Никола узео презиме Спасић је рођен у Лесковцу.
Никола је био и председник Београдске берзе, председник Саобраћајне бакне и члан Управног одбора Народне банке Краљевине Србије. Одликован је Таковском крстом 4. реда и Орденом Светог Саве 3. реда. Задужбина Николе Спасића је 1939. године имала за 3 посто већи капитал од Нобелове.

У Првом српском-турском рату 1876. године учествовао је као редов-кањаник. У Другом српско-турском рату није учествовао, јер га је држава ослободила као војног лиферанта. Тада је први и једини пут радио са државом. Направио је и излиферовао војсци око 25.000 пари опанака. Деведесетих година деветнаестог века, када се српска влада, пошто није могла да добије зајам од иностраних банака, окренула изворима домаћег капитала, Никола Спасић откупљује део српског иностраног дуга.

На почетку Првог светског рата супруга Нака Николи предлаже да помогне унесрећним српским војницима. Тако је Никола Спасић основао своју прву задужбину, предао је своје имање као свој прилог Српском народном инвалидском фонду Свети Ђорђе. Нераскидиво везујући своју судбину српског народа, Спасић крајем 1915. године напустио отаџбину и као већ стар и оболео повлачио се преко Ниша и Солуна за Атину и даље на Крф где је и умро. Супруга Нака га је 1923. године пренела у Србију и сахранила у цркви на Топчидерском гробљу, коју је као своју задужбину подигао још много пре почетка балканских ратова.

Биста Николе Спасића, на згради-задужбини у кнез Михајловој улици.

Аксић:
Стеван Стојановић Мокрањац (Неготин, 9. јануар 1856 - Скопље, 28. септембар 1914) је био српски композитор и музички педагог, класик српске музике њена најистакнутија личност на прелазу XIX у XX век, заслужан за увођење српског националног духа у уметничку музику.

Рођен је 9. јануара 1856. године у Неготину, потиче од претка Марка који се доселио у Мокрање из Прилепа у Македонији. Старo родовоско презиме им је Прцојевићи. Завршио је гимназију у Зајечару, уписао се на природно-математички одсек Велике школе. Као гимназијалац био је члан Српског певачког друштва. Уз помоћ Друштва, 1879. године отишао је на музичке студије у Минхену, код Ј. Рајнберга. Привремено је прекинуо студије 1883, али их је наставио 1884. у Риму, код Паризотија, а од 1885 до 1887. на Конзерваторијуму у Лајпцигу.

Године 1884. постаје хоровођа певачког друштва Корнелије Станковић, а 1887. године диригент Београдског певачког друштва. Од 1887. до 1900. радио је и као наставник музике у Првој београдској гимназији и Првој нишкој гимназији "Цтеван Сремац", а од 1901. као предавач појања у Богословији. Заједно са Станиславом Биничким и Цветком Манојловићем оснивач је прве сталне музичке школе (1889) - Српска музичка школа у Београду (данашње име "Мокрањац"), чији је директор био до своје смрти. Његовом заслугом основан је први гудачки квартет у Србији.

Нова новчаница

Године 1906. изабран је за дописника члана Српске краљевске академије (данас: Српска академија наука и уметности).

Најпознатија његова дела су свакако Руковети петнаест сплетова песама заснованих на фолклорним мотивима из различитих делова Србије, Босне, Македоније, Бугарске, Приморски напјеви, духовити скерцо Козар, као и музика за православна богослужења; велелепна Литургија, из које је најпознатије Херувимска песма, најзначајније остварење хорске музике у Срба, Опело у фис-молу, Три статије, Тебе Бога хвалим, Величаније светом Сави.

Стара новчаница

Вредно је радио и као мелограф; познати су његови записи Народних песама и игара са мелодијама из Левча, као и две значајне збирке записа са српским црквеним напевима: Осмогласник и Страно пјеније.

Биста Стевана Мокрањца на Калимегдану

литература о Мокрањевом пореклу: Неготинска Крајина и Кључ - Коста Јовановић, село Мокрање, ст. 172.

Небојша:
Српске војводе из устанка у Босни и Херцеговини, 1875. године

Навигација