Синиша, можеш ли ми рећи из које књиге си извукао ове податке, пошто ми личи на превод Ахмеда Аличића али са неким коментарима којих нема у књизи "поименични попис Санџака Вилајета Херцеговина" (нека места које Аличић није могао да индетификује пример "Кулићи (Плужине)"). Иначе постоји и други, нешто ранији краћи превод тог пописа који је радио Хазим Шабановић а објавио је Милош Слијепчевић у књизи "Прилог Историји Пиве" и има доста разлика. Разлог што се разликују је зато што у старом турском писму често једно те исто може да се чита и овако и онако, па је превод често субјективан.
Ево шта о овом дефтеру у уводу каже Аличић:
,,Дефтер је калиграфски вјешто писан али с'обзиром на арапску ортографију османског језика тежак је за дешифрирање. О томе су писали сви они који су раније обрађивали овакве изворе. Ипак, указаћемо на неке карактеристике ортографије овога дефтера.
Дефтери су писани арапским писмом, и у случајевима када у арапском алфабету није постојао одговарао знак за неки турски глас, пописивачи су правили комбинацију или преузимали одговарајуће слово из персијског језика.
У турском алфабету има осам вокала. За нас је релевантно њих пет који долазе у нашим ријечима. Иако су Турци преузели арапски алфабет, означавање вокала се разликује у турском алфабету. У арапском алфабету се вокали означавају одговарајућим ортографским знацима изнад или испод слова. У турском језику то се чини веома ријетко. Отуда тешкоћа приликом одлучивања како разријешити неки вокал. Турци су за своје вокале употребљавали углавном три слова арапског алфабета и то: елиф (а, е), вав (в) и је (ј). Некада се употријеби и хе (х) за вокале а и е на крају ријечи. Ова слова се употребљавају и за кратке и за дуге вокале. Међутим, то не чине увијек, као што веома ријетко стављају арапске ортографске знаке за вокале, па то доводи до честих недоумица у читању појединих ријечи славенског поријекла.
Основна карактеристика вокала јест да се они читају зависно од склопа слова у ријечи. Тако нпр. вокал а се обично чита на оним мјестима гдје су консонанти јаки, вокал е у оним ријечима гдје су консонанти меки. Али, ни то није увијек, па у том случају одлучује логика изговора у нашем језику. Вокали и се пишу једнако, а изговарају се зависно о карактеру консонаната, мада се у дешифровању текста, односно ријечи нашег поријекла никада не изговара мукло и. Исти је случај и са вокалима у који се једнако пишу, али се у нашим ријечима никада не чита, односно не дешифрира преглашено у. У случају да писари нису стављали наведена слова за ознаку вокала, онда је могуће дешифрирати једну ријеч са свих пет наших вокала, што зависи од логике изговора ријечи у нашем језику. Тада најчешће одлучује домишљање.
Што се тиче консонаната ту је ствар нешто лакша, јер већина консонаната у турском језику одговара нашим консонантима. Међутим, и ту се појављују тешкоће нарочито код наших двогласа или онда када долази до замјене слова у нашим ријечима.
Тако нпр. честа је замјена слова б и слова п, слова д и слова т, слова џ и слова ч, односно слова ц, слово ћ се пише посебним знаком умекшано к (кј), слово ђ такођер се пише знаком за умешаном к (кј). Некад се замјењује слово ф и слово в. Слово г се пише на два начина: једно које одговара нашем слову г и једно као гутурал. Не може се тачно одредити када који знак пишу у нашим ријечима. Слово х се и у нашим ријечима пише са сва три знака за то слово у арапском језику. К се пише у двије варијанте, као умекшано к и као гутурал к. Слово л некада замјењује наше слово љ. Слово љ пише се или као слово л или као л и ј. Слово н се некада пише умјесто слова њ. Слово њ се пише на три начина и то као слово н или као н и ј или веома ријетко знаком умекшано к (кј), које се у турском језику чита као н. Слово с се пише у нашим ријечима у двије варијанте као обично с и као гутурал с. Трећи знак за слово с тј. умекшано с, не долази у нашим ријечима. Слово з се пише у двије варијанте као обично з и као и као гутурал з, док трећи знак за умекшано з не долази у нашем језику. Некада се слово з пише умјесто слова ж. Слово ж се некад пише као слово з, а некада као ж са три тачке изнад.
Ово што је горе наведено вриједи онда ако су дијакритички знаци стављани. Али како је био обичај да се ти знаци не стављају, то представља велику тешкоћу при дешифрирању имена и локалитета па и осталог текста. Велики број слова има истоветне лигатуре и могу се разликовати само по дијакритичким знацима. Тако се долази у ситуацију да је тешко разликовати џ од ч, ч од ц, р од з, н од њ, л од љ, о од у, а од е итд. Готово је немогуће један текст разријешити са потпуном сигурности. Према томе, дешифрирање и читање текста је урађено на начин како је најближе нашем изговору, наравно наших ријечи. Нарочито се много субјективног уносило код дешифрирања имена. Чак кад би се текст радио у транслитерацији и тада би остало много недоумица и субјективног одлучивања.''