Колики је апсурд данашњег бошњачког везивања свог идентитета за средњевјековну босанску државу, цркву босанску и крстјане довољно говори и то што се све то критички трпа у један идентитетски кош и крстјани, и Котроманићи, и Косаче и Павловићи и фрањевци и ислам напослијетку.
Турци, чијем су султану преци данашњих босанскохерцеговачких муслимана били одани 500 година, погубили су посљедње Котроманиће, затрли Павловиће и Косаче, и суштински уништили сво наслеђе средњовјековне босанске државе. Ништа то није сметало да се за ратну заставу од стрне бх муслимана изабере застава Котроманића. Сваке године "босански родољуби" "ходочасте" на Бобовац, величају посљедњу босанску краљицу Катарину као дио неког свог идентитетског наслеђа, а натпис на њеној надгробној плочи у Риму одише управо српским идентитетом, помиње титулу њеног оца херцега од св. Саве, помиње њену родбинску везу са "царем Стипаном" (царем Душаном).Да не помињемо да су јој дјецу Турци заробили, потурчили и да их никад више није видјела. Када се нешто такво уклеше на надгробну плочу, онда је то заиста идентитетски битно. Иста је ситуација и са надгробном плочом Радослава Павловића коју је у околини Рогатице још 1530. године када је била читава видио Курипешић, прочитао и пренио наслов са ње, по Курипешићивеим наводима писан "српским језиком и српским словима" ,а који сав одише борбом Павловића против ислама. Е сад којом акробацијом Котроманићи, Павловићи, Косаче, које су све изгубили у борби са исламом могу постати окосница идентитета бх муслимана,а у новије вријеме и муслимана у Црној Гори, на Косову и Македонији (што је тек посебан апсурд), више је питање за теорију политичке манипулације него за историчаре или за питања идентитета.
