Данас православна Црква прославља
Светог свештеномученика Власија севастијског. Не бих на овој теми о његовом житију, јер се може наћи на мрежи:
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8_%D0%92%D0%BB%D0%B0%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B5Занимљиво је само ово име, јер је овај светитељ у ранијим временима био веома поштован у нашим крајевима, како православним, тако и римокатоличким.
Ово име је грчког порекла – Власиос (немам грчка слова, па не могу написати како се изворно пише) и значи – строг. Светитеља је славила и Римска епископија, а од ње преузела и римокатоличка црква након раскола и славе га и данас, али са именом у латинском облику – Blasius. Постоје мишљења да име у овом латинском облику долази од латинског blaesus – муцати. Ипак, ово је мало вероватно и извесно је да се ради само о западном облику грчког имена.
https://en.wiktionary.org/wiki/Blasius Оно што је занимљиво је како је ово име, долазећи из два различита правца, дало два наизглед различита лична имена у нашем народу. Наиме, од грчког Власиос имамо црквено православно име Власије, и од њега изведено Влахо. Чак и Дубровчани, иако римокатолици, имали су ову верзију имена, па по њему и позната црква Светог Влаха у Дубровнику (Свети Власије / Влахо је заштитник града Дубровника од средњег века). Са друге стране, они крајеви који су били под утицајем западне цркве, од календарског Blasius усвојили су лично име Блаж или Блажо.
https://hr.wikipedia.org/wiki/Sveti_Bla%C5%BE Тако долазимо до случаја да, примера ради, на једном малом подручју попут Црне Горе имамо име у оба облика –
Влахо и
Блажо (и од њега изведених презимена Влаховић, Блажевић), на први утисак два различита имена, а ради се о именима истог корена.