IV
Сразмерно мали број сачуваних српских рукописа из XIII века, као и недовољно познавање продукције наших скрипторија тога времена, не пружа могућност за стицање целовите слике о развоју ћирилице у српским земљама. Најстарији тачно датирани српски рукописи потичу тек из друге половине XIII века (Иловичка крмчија - 1262, Хиландарски Шестоднев - 1263, Теодоров апостол - 1277). Са потискивањем пергамента и продором папира долази и до постепене еволуције појединих словних облика. Владимир Мошин сматра да до појаве полуустава долази под утицајем који је пословно (канцеларијско) писмо извршило на устав. Овај процес одиграо се почетком XIV века, управо у време владавине краља Милутина. У време појаве полуустава долази и до измена у српском правопису; долази до појаве тзв. предресавских и ресавских измена рашких ортографских норми, а то се догађа под утицајем великих словенских светогорских центара, у првом реду Хиландара. За ово време карактеристично је и то да један писар може да исписује текстове веома различитог садржаја и карактера (богослужбене књиге, повеље) што се свакако одражава на утицај канцеларијског писма на књишко.
Интересантна је и појава књига писаних чистим канцеларијским брзописом: Лесновски одломак Теодосијевог Житија светог Саве из 1360. године (Београд, Универзитетска библиотека, рукопис бр. 6/1), Минеј Стефана Цоместика из око 1450. године (Београд, Музеј СПЦ, 50).
Посебну улогу, још увек недовољно проучену, у дефинисању високих захтева везаних за рад преписивача имао је српски светогорски манастир Хиландар. На основу досадашњих истраживања може се тврдити да је управо овај скрипториј играо важну улогу у развоју и обликовању српске ћирилице током више векова.
Посебан сегмент српске писмености представља српска дипломатичка грађа. Нажалост, нема довољно података и сачуване грађе на основу које би се могао реконструисати рад једне дворске канцеларије, на пример. Документи који се чувају у Дубровачком архиву су или преписи настали у самом Дубровнику, или представљају спорадично сачувана акта која су писали поједини дијаци. Повеља бана Кулина из 1189. године сачувана је у три савремена примерка у Дубровачком архиву. Потпис кнеза Мирослава сачуван је на латинској повељи од 17. јуна 1190. године.
Најстарија повеља везана за Немањиће, настала око 1200. године, јесте Немањина Хиландарска повеља. Из XIII века сачувано је око 40 аката, и сва она потичу из канцеларија Немањића. Нарочито је велика била продукција ове врсте писаних споменика од времена краља Милутина.
ИЗВОРИ: Г. Томовић, Морфологија ћириличких натписа на Балкану, Београд 1974; А. А. Мединцева - К. Попконстантинов, Надписи из круглоп церкви в Преславе, Софил 1984; Б. Чигоја, Најстарији српски ћирилски натписи, Београд 1994.
Т. Суботин-Голубовић
ИЗВОР: ЛЕКСИКОН СРПСКОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА, Приредили СИМА ЋИРКОВИЋ-РАДЕ МИХАЉЧИЋ, Београд, 1999.