Петар Хекторовић 1555. год
ВОЈВОДА РАДОСАВ СИВЕРИНСКИ И ВЛАТКО УДИНСКИ
Када ми се Радосаве војевода одиљаше
Од својега града дивнога Сиверина,
Често ми се Радосав на Сиверин обзираше,
Тере то ми оваку белу граду бесијаше:
"Ово ми те остављам, бели граде Сиверине,
Мој дивни граде,
Не знам веће вију ли те, не знам већу видиш ли ме!"
Сва је тада дружина брзе коње узтегнула,
Тере ставши Радосава дружина упрашаше:
"Једа нам си, војеводо, зле билиге не видио,
Опета се завратимо ка граду Сиверину."
А он ми се јунаком тихим муком ујимаше,
Радосаве,
Удрио је острогами јуначкога добра коња,
Тере то ми одјизди прид јунаци црном гором.
И кад је био сриди оне црне горе,
Паднуо је Радосаве с дружином винце пити;
Да прво то бише стражице разредио.
Истом стража припаде к Радосаву војеводи,
Сиверинцу:
"Да ти је у знанје, нају мили господине,
Ово ти се броде турске кирижије караване,
Нека то јих појдемо, јунаци, разјагмити,"
Радосав ми стражици војевода одбесиди:
"Немојте јих по ништо, дружино, разјагмити."
"Да исто им вазмите једно бриме добра вина,
Јунаци, братјо;
Липо јим га вазмите и добро јим га платите."
Липо га су вазели, и липо га су платили.
И када су паднули, јунаци, винце пити,
Друга стража припаде к Радосаву Сиверинцу:
"Зло си винце попио, Радосаве војеводо,
На те се је справио Владко, удински војвода,
Сиверинче!"
Брзо су ми јунаци брзе коње похитали,
Тере ми су посели јуначке добре коње,
Радосав ми не може своје коње ухватити,
Зашто му се брз коњ бише по ливади разиграо.
За њим то ми потичући војевода кликоваше:
"Стани јуре, коњу, стани јуре, брзи коњу,
Ај давори, коњу,
Стани јуре, брзи коњу, да би коњу, загинуо!
Каконо је мени тебе цића загинути!"
Када ми га не може Радосаве сустигнути,
Поклопио се је својим шћитком переним;
Тере ми је оташао за дружбом брез коњица,
Својом свитлом сабљицом, с витим копјем на раменку,
Сиверинче,
за њим се је упусио Владко, удински војвода,
На својему, витез Владко, јуначкому добру коњу;
И када ми радосава Сиверинца сустизаше,
Смирио га бијеше меју плећа ударити,
Положивши вито копје брзу коњу меу уши,
Већ ми се је Радосаве јуначки изврнуо,
Војевода,
Тере то му вито копје на перен шћитак прија,
На перен га шћитак прија, а сабљицом га обсиче.
Ставши то ми витез Владко Радосаву узбесиди:
"Ото сам те кушао, Радосаве Сиверинче,
Би ли ми се умио у потриби изврнути;
А сада ти вера буди, Радосаве, Владкова,
Витежко копје,
Да те хођу прид дружином војеводом поставити.
Одметни то од себе твоје јуначко оружје,
Нека да се меју собом, јунаци, поздравимо."
Радосав ми одпаса своју сабљу јуначку,
К њему ми је приступио Владко, удински вијвода,
Тере му је причао беле руке везати,
Сиверинцу
А сам га је одвео на своје дивне дворове.
К њему су се купиле све девојке и невисте,
И оне млајахне, дружино, удовице.
тере то ми Радосаву Сиверинцу кликоваху:
"Ај давори, давори, Радосаве Сиверинче,
Мнозим ти нам си црно рухо поставио,
Војевода!
Већ то ми је хотила ника срића Владкова,
Да те је, јунака, на вери преварио:
И његова т` би љубовца црно рухо проносила."
Туј ми се је Радосаву на Владка разжалило,
Тере то му јунак из гласа кликоваше:
"Неверна ти, Владко, вера, и неверна ти љубовца,
Витеже Владко!"
Када га је зачуо витез Владко кликујући,
Веле т` се је на њега војевода разгњивао
Тер ми је дозвао оне своје верне слуге,
Којим то је придао Радосава Сиверинца,
Тере га је послао, јунака, загубити.
А сада ми и васда добра срића с тобом буди,
Наш господару!
И здраво нам свуде ходи и весело домом дојди.