Топонимија Београда

[Nebo]

Моштаница

У 16. веку, почев од дефтера из 1528. године, у нахији Београдској (1528. у кнежини Русмира Рачевића) забележене су три Моштанице: Доња (данашња Велика Моштаница), Горња (данашња Мала Моштаница) и Средња Моштаница (која је запустела негде на прелазу из 16. у 17. век; данас локалитет Селиште између Велике и Мале Моштанице).

У дефтеру из 1640/41. пописана је само Горња Моштаница. Доња је такође у међувремену запустела, али је касније поново насељена, можда од стране Моштаничана из Горње Моштанице. Називи Велика и Мала Моштаница заживели су током 18. века.

Сам топоним Моштаница је код нашег народа уобичајен за водотокове (реке, потоке) који су премошћени, тако да би се могло закључити да су и ова некада три а данас два насеља надомак Београда, свој назив понела по некој речици или потоку који су на том месту премошћени.

У књизи „Велика Моштаница“ Духомира Цветковића, аутор наводи неколико претпоставки о пореклу назива Моштаница:

Риста Николић је забележио предање из народа које каже да је место (односно сва три некадашња насеља) добило назив по спахији Моштаници чији је посед ту био. Не знамо како се ово место називало пре 1528. године, тако да је тешко тврдити да ли се и у претурско време звало Моштаница, па, отуд, ни ова претпоставка о спахији Моштаници није искључена.

Друга претпоставка је да је село добило назив по манастиру у којем су биле мошти неких светитеља, па је називан Моштаницом. По предању, манастир је задужбина краља Драгутина, са краја 13. века. Драгутин јесте у другом раздобљу своје власти као сремски краљ држао и ово подручје. Манастир је више пута разаран, најпре приликом најезде Турака средином 15. века, а после и током аустро-турских ратова 17. и 18. века. Последњи помен Манастира је крајем 18. века, где се у једном турском документу помиње игуман манастира Немањића у Великој Моштаници. Вероватно је разорен у време аустро-турских сукоба или по пропасти Карађорђеве државе. Постојање некадашњег манастира потврђује и локалитет Прњавор у Великој Моштаници (манастирски посед) на којем су својевремено пронађен и неки остаци грађевине, али како је то било у комунистичко време, они су затрпани а преко те локације је направљен пут.

Трећа претпоставка је да је назив дошао по мосту који се налазио на Дољанском потоку који протиче кроз Моштаницу. Ова верзија је најприхватљивија, а ако се и манастир звао Моштаница, извесније је да је он свој назив понео по месту код којег је саграђен. Према предању, манастир се налазио баш поред моста којим је премошћен Дољански поток.

Једно тумачење: „Моштаница = Можданица (према мождани, од мозак)“ (Александар Лома).

Један занимљив топоним са подручја Велике Моштанице је локалитет - Шума горостасна. Некада је у том делу моштаничког атара била густа храстова шума са појединим стаблима високим и преко 15 и 25, па чак и преко 30 метара висине (што се види према дрвној грађи неких старијих објеката у селу). Данас је шума већином искрчена.

[Nebo]

Поменух некадашње село Орлово, а данас локалитет Орловица на подручју Врчина, ево још неколико топонима (зоонима) са ширег подручја Београда који садрже реч орао:

Орловац (а чује се и верзија - Орловца) = падина Авале више Белог Потока под буковом шумом,

Орловац = подручје између Пиносаве и Ресника, некада под густом храстовом шумом (данас - њиве и ливаде),

Орловача = узвишење у атару Железника, на исток, некада под густом храстовом шумом, данас велико београдско гробље,

Орловица = потес између Миријева и Сланаца, под њивама, виноградима и ливадама (данас и - пластеницима),

Орлова Крушка = једна падина Торлака некада под храстовом шумом, назив добила по једном стаблу крушке на којем су се гнездили орлови.

За све ове топониме је заједничко да су ти локалитети били места где су се гнездили и легли орлови.

[Nebo]

Умка

Насеље на Сави, на север и северозапад од Руцке и Моштанице.

Риста Николић (наведени рад) пише да се Умка раније звала Моравци, а да је назив Умка каснијег порекла. „То је, веле, било због овога. Погинуо је у селу Турчин и становници су морали да плате крвнину. Да би избегли плаћање крвнине промене име селу назвавши га Умком уместо Моравци. Данас се само једно брдашце према Сави зове Морачко Брдо, по некадашњем имену села Моравци“.

Можда су Маријовци из дефтера из 1640/41. године (чија убикација није поуздана) заправо Моравци - стари назив Умке. По редоследу навођења, у групи села Шумадијске Посавине и Колубаре, имало би логике.

Назив Умка свакако потиче од неке од (х)умки по приобаљу Саве. Овај топоним је чест у нашим крајевима.

[Nebo]

Остружница

Још једно насеље на Сави, на север од Умке и на запад од Железника.

Риста Николић (исто) за Остружницу пише да се "не зна од куда је име селу, а крајеви су прозвани: "Брђани" због брда, управо косе, на којој је село а "Доља" због долине, доље у којој је село.

Остружница је могла име добити по остругама - бобичастом воћу (дивља купина), a oструга је и србски назив за мамузе. Лингвиста Михајло Шћепановић заступа мишљење да је вероватно најпре неки локалитет назван Оструге (због купина), па се назив проширио на насеље које је ту засновано. У корену назива оструга је придев "остро" - оштро, шиљато, што може имати везе са трњем купине.

Топоним Остружница није тако редак у нашим крајевима и свакако је словенског порекла. Један од најстаријих познатих средњевековних рударских тргова у Босни носио је назив - Остружница (код Фојнице). Помиње се у документу из 1349. године, а вероватно је постојао и знатно раније.

У историјским изворима, у 16. веку налазимо три насеља на подручју београдске Остружнице: Остружница, Горњи Дољан(и) (или само Дољани) и Доњи Дољан(и). Дољани су били село јужно од Остружнице, негдее у троуглу између Велике Моштанице, Сремчице и Липовачке шуме. Доњи Дољани су били ближе Остружници, негде између Велике Моштанице, Сремчице и Остружнице. И у дефтеру из 1640/41. постоје Велика Остружница и Горњи и Доњи Дољани.

Дољани су помињани раније на овој теми. Помињу се и у првој половини 18. века у аустријским документима. Горњи Дољани су запустели крајем 18. века, а подручје између Остружнице и селишта Дољани раселио је Карађорђе током устаничке државе због куге. Већина Дољанаца се иселила у Остружницу, а део у Моштаницу. Село је затим запаљено, да се болест не би ширила. У Остружници и данас постоји род са презименом  Дољанчевић, од претка тада досељеног из расељених Дољана.

У делу литературе ова три насеља се називају Горња, Средња и Доња Остружница.

Занимљивост везана за Остружницу: Током аустријске власти 1730-их, почела је колонизација Немаца на крајњем северу Балкана, по околини Београда. Они су се углавном насељавали уз Саву и Колубару, где је било најплодније земљиште, али и најближе ранијој речној граници, за случај бежаније у сигурније крајеве. Остружница је током претходних ратова запустела, тако да се у њу доселило 9 немачких породица из Вормса и Шпајера у Рајнској области. Изградили су и римокатоличку цркву и довели свог свештеника. Испрва је насеље требало да се назове Karlsdorf (Карлово Село) а касније су га мештани сами назвали Osterbach. Ако сам добро запамтио немачки (који сам учио још у основној школи), у преводу би ово значило „источни поток“, a може и „Васкршњи поток“. Са друге стране, можда постоји нека веза са старим називом, Остружница - Остербах...? Можда су хтели сачувати корен старог топонима и у новом називу?
(Подаци о немачкој колонији у Остружници из „Мала историја Обреновца“, Радовановић, Васиљевић)

Немци су се повукли са својом војском после пораза ког Гроцке у лето 1739. године, а Остружница је касније насељена што из околних села, што од каснијих колониста из разних крајева.

[НиколаВук]

Умка

Насеље на Сави, на север и северозапад од Руцке и Моштанице.

Риста Николић (наведени рад) пише да се Умка раније звала Моравци, а да је назив Умка каснијег порекла. „То је, веле, било због овога. Погинуо је у селу Турчин и становници су морали да плате крвнину. Да би избегли плаћање крвнине промене име селу назвавши га Умком уместо Моравци. Данас се само једно брдашце према Сави зове Морачко Брдо, по некадашњем имену села Моравци“.

Можда су Маријовци из дефтера из 1640/41. године (чија убикација није поуздана) заправо Моравци - стари назив Умке. По редоследу навођења, у групи села Шумадијске Посавине и Колубаре, имало би логике.

Назив Умка свакако потиче од неке од (х)умки по приобаљу Саве. Овај топоним је чест у нашим крајевима.

Постоји и област Мариово у јужној Македонији, на средњем току реке Црне (источно од Битоља). Становници Мариова се називају Мариовцима; можда је ранији облик, Мариовци, означавао досељенике из ове области, да би га касније народ преобликовао у Моравци, по реци Морави која је свакако била ближа и познатија мештанима од Мариова?

[Nebo]

Постоји и област Мариово у јужној Македонији, на средњем току реке Црне (источно од Битоља). Становници Мариова се називају Мариовцима; можда је ранији облик, Мариовци, означавао досељенике из ове области, да би га касније народ преобликовао у Моравци, по реци Морави која је свакако била ближа и познатија мештанима од Мариова?

Веома могућна прича. Нарочито јер је било досељавања у ове крајеве јужно од Београда "от странах македонских".

[Nebo]

Сремчица

Некада мало село, данас велико приградско насеље, јужно од Железника.

Према ономе што је забележио Риста Николић, у народу је остало предање да се село некада звало - Провалија:
„То је име постало због многих вртача којих и дан данас има у атару Сремачком. О имену Сремчица не прича се ништа ни у каквим архивским списама. Сматра се да је добило име од речице "Срем" можда после повратка из бежаније у време турске владавине. Велики број људи је бежао често преко Саве у Срем, а касније кад се ситуација смири они се поново враћају. Па можда су управо повратници из Срема у највећем броју дошли у ранијој "провалији" па је зато касније насеље добило име Сремчица“. (Риста Николић, наведени рад)

На потезу од Кошутњака и Жаркова до Липовачке шуме појављују се знаци крашке ерозије, тз. покривени карст (по Цвијићу - мерокарст), чији је најупадљивији појавни облик управо присуство вртача, које се негде испуњавају водом и праве језерца. На подручју Сремчице има више оваквих вртача, као и једна претворена у језеро - Ракину бару. За Провалију се каже да је додатно издубљена вађењем руде, још од римског доба.

У турским дефтерима 16. и 17. века, село је забележено под називом који се код нас обично тумачи као - Сремица (Шабановић, Зиројевић). Међутим, Лома даје нешто другачије тумачење:

„првобитно име реке Сремшчица = Сремска река; од њега је, почетком XVIII в., забележена и варијанта са нормалном дисимилацијом шч > шт Srimstiza (Öbschelwiz), тј. Сримштица. При утврђивању историјата овог топонима проблем представља тачно читање његових најранијих записа у турским дефтерима XVI века; Шабановић чита у оном из 1528. Sremiça, 1530: Siremça, 1536: Siremiçe и река Sremiça, 1560: Siremçe и све интерпретира као Сремица, но таквом читању противе се доцнији облици имена са -чица / -штица < -шчица. Иза неких Шабановићевих транскрипција могао би стајати напросто топонимизован етник Сремци, од којег је даље изведен ктетик сремачки, уп. Сремачки збег y Рушњу, по избеглим житељима из Сремчице у турско време (Богић 1866)...“

Како год, јасно је да назив села има везе са Сремом, да ли по пореклу становништва, или по повратницима из сремских збегова, или по речици која тече на северозапад према Срему...

Посебан део Сремчице је модерно насеље Горица настало на истоименом брду. Етимологија јасна.

[Nebo]

Једна за мене прилична непознаница је топоним Тараиш. На релативно малом подручју Шумадијске Посавине и Колубаре имамо чак три Тараиша, у сва три случаја су то делови неког сеоског атара. Један је у Вранићу, други у Мељаку (премда би се ова два Тараиша могла посматрати и као једна географска целина, само што припадају атарима двају села), трећи у Железнику. У сва три случаја, Тараиш је некако издвојен део села од главног насеља.

Међутим, нигде нисам могао наћи тумачење етимологије овог топонима. Чух неку причу да је келтског порекла, али ми се то баш и не чини нарочито извесним.

[Азот]

Једна за мене прилична непознаница је топоним Тараиш. На релативно малом подручју Шумадијске Посавине и Колубаре имамо чак три Тараиша, у сва три случаја су то делови неког сеоског атара. Један је у Вранићу, други у Мељаку (премда би се ова два Тараиша могла посматрати и као једна географска целина, само што припадају атарима двају села), трећи у Железнику. У сва три случаја, Тараиш је некако издвојен део села од главног насеља.

Међутим, нигде нисам могао наћи тумачење етимологије овог топонима. Чух неку причу да је келтског порекла, али ми се то баш и не чини нарочито извесним.

http://oldeuropeanculture.blogspot.com/2015/01/tarais-taraba.html

[НиколаВук]

http://oldeuropeanculture.blogspot.com/2015/01/tarais-taraba.html

Is it possible that people who use the Celtic word taraiš, “tar éis” for "the land beyond the village boundary" could use a Celtic word for "fence, the house, village boundary"? The word "taraba" used for the house boundary and probably for the village boundary in the past, could have come from the Irish "tar abhaile" which means to arrive, get home. You know that you have arrived home when you see the fence, the palisade protecting you house, your village.

https://en.wiktionary.org/wiki/taraba

Чим познати турцизам "тараба" приписују келтским језицима, очевидно је колико у оваквим реконструкцијама има реалног сагледавања, а колико слободне маштарије. Слична ствар као и са извођењем Аде Циганлије и Авале из келтског (скордичког) језика.

[Nebo]

the Celtic word taraiš, “tar éis” for "the land beyond the village boundary"

Занимљиво је да су сва три наведена Тараиша управо ван подручја главног дела села 

[Nebo]

Што се тарабе тиче, мала дигресија:

https://www.kurir.rs/zabava/zanimljivosti/3134165/nastavnica-srpskim-djacima-postavila-pitanje-sta-je-taraba-svi-su-uglas-rekli-da-znaju-a-njihov-odgovor-ju-je-porazio

[Горштак97]

Што се тарабе тиче, мала дигресија:

https://www.kurir.rs/zabava/zanimljivosti/3134165/nastavnica-srpskim-djacima-postavila-pitanje-sta-je-taraba-svi-su-uglas-rekli-da-znaju-a-njihov-odgovor-ju-je-porazio

Архаизама добро и да је сачувано уопште, с обзиром на разне упливе страних језика у српски. Али ипак тај "одбачај" архаизама није феномен искључив само за српски језик.

[Nebo]

На жалост, и тараба је постала архаизам.

Ових дана сам имао прилику уверити се да је и реч - ветрењача постала нешто што се већ може сматрати архаизмом.

Поново ћу мало скренути са теме, али није тако далеко од нестанка неких речи из нашег речника:
Сведок сам да нека београдска деца, узраста 12-13 година, никад у животу нису видела краву у живо.

[НиколаВук]

Занимљиво је да су сва три наведена Тараиша управо ван подручја главног дела села 

То јесте занимљива подударност, мада не верујем да су српски сељани који су стварали те микротопониме баратали гелским (ирским) или неким другим келтским језиком.  Пре ће бити да је у питању случајна подударност, а да је Тараиш означавао нешто сасвим друго.

[Nebo]

То јесте занимљива подударност, мада не верујем да су српски сељани који су стварали те микротопониме баратали гелским (ирским) или неким другим келтским језиком.  Пре ће бити да је у питању случајна подударност, а да је Тараиш означавао нешто сасвим друго.

Наравно да србски сељаци нису знали гелски.
Са друге стране, хипотетички, можда постоји неки континуитет у топонимији, па је назив наслеђен.
Мада, ни сам не могу поверовати у ово.
Зато ми топоним Тараиш и јесте тако загонетан.
Да, можда јесте случајна подударност, али је питање - шта значи то Тараиш?

[Nebo]

Пишући о Рипњу, помињано је село Рудиште. Нађох податак да је село замрло када се становништво, које се углавном бавило рударством, „у пролеће 1515. г. цело иселило у Аустрију“. (Маринковић, „Београд, вечити град“)

[Nebo]

Железник

Jасно је да назив овог насеља на ободу Београда има везе са средњевековним и каснијим рударством. Риста Николић наводи: „Село је веле прозвано по томе што се ту где је било село Железник дотеривало на волујским колима железо које је вађено у Провалији“.

Овде је постојало насеље још у римско доба, а вероватно и раније. Неки археолошки налази указују да се ту налазило и римско утврђење у функцији заштите рудника сребро и железне руде и топионице која се, верује се, налазила управо на подручју Железника.

Према археолошким налазима, може се закључити да је средњевековно насеље овде постојало у 13. веку. Арехеолошки налази указују на писуство мађарских рудара у првој половини 15. века у Железнику. Први писани траг о Железнику (трг) је из дефтера за Смедеревски санџак из 1476. године, а затим и из 1516, 1528, 1530. и 1560. године где је насеље уписано као Сухи Железник (има, међутим мишљења да Железник пописан 1476. и 1516. године није овај београдски, већ рударски трг Железник у Браничеву).

У дефтеру из 1640/41. насеље је уписано само као - Железник.

Атар Сухог Железника био је много већи него данас. Према неким подацима, простирао се од Чукарице, преко Макиша, до Остружнице, а само насеље било је нешто северније него данас (локалитет Кућерине).

У дефтеру из 1560. године помиње се Манастир Превелика (обично овакви називи - Пресвета, Пречиста, Превелика, иду уз Богородицу, па се може претпоставити да је у питању био Богородичин манастир) на подручју Железника који је порушен вероватно крајем 17. века, током аустро-турског Бечког рата.

Железник је претрпео једну велику разуру крајем 18. века. Када су фрајкори капетана Радича Петровић, у лето 1788. године, прешли Саву и у неколико окршаја баш на овом простору потукли турску војску, најжешћа битка вођена је код Железника. Касније су Турци за одмазду спалили село, након што је становништво отишло у збег.

Леополд Ранке 1864. године бележи да је становништво Железника ту досељено у два таласа: први талас из островичког краја (Рудник), а други „из Бугарске“. По овим другима један део Железника зову - Бугарски крај. Николић има нешто другачију форулацију, па каже да се ради о досељеницима „из крајева Источне Србије који су блиски Бугарској“.

Неки занимљиви топоними са подручја Железника (Голубовић, „Стари Београд, топографски речник“): Седибаба, Чукундекино брдо и (мој фаворит) - Гузоњски јендек (иначе, назив је по фамилији Гузоњић, која се касније разгранала на ужа презимена).

У 16-17. веку на подручју атара данашњег Железника налазила су се и стара села која су замрла, али су остала у топонимији. То су Рудманово о којем је већ писано (по негде се може наћи и у облику - Рудман) и Суходол (данас Суви До).

Одличну књигу о Железнику, написао је историчар Ненад Лукић - „Историја Железника 1528-1945“.

Београдски Железник, иначе, није једини на србском подручју. Има их још неколико, нпр. речица и рударско насеље у Браничеву (Selesnich in Chuceua, помен из 1358. године), у Македонији (Демир-Хисар), затим село код Ниша, итд.

[Nebo]

Београд и околна села, са аустријске мапе из 1721/22.
(из наведеног Лукићевог рада)

[Nebo]

Још једно село на ову страну, које више не постоји, а занимљивог је назива је - Частрна.

Реља Новаковић је писао о овом селу у једном од чланака „Још о неким ишчезлим селима“.

Први пут се помиње у дефтеру из 1528. године, као Частрина, а касније у дефтерима из 16. века и као Чаштрина. Пописано је и у дефтеру из 1640/41, као Частрина. На аустријској мапи из 1718. као Zaschtrina, а на неким мапама као Частрно.

У Пописнику из 1818. године наводи се као Частрено, а у арачком тефтеру из 1822. године као Частрна. Пописи показују како је село замирало, јер је у сваком наредном број кућа био све мањи. У тефтеру из 1822. је, уједно, последњи помен овог села, па је веома извесно да је убрзо након пописа село замрло, а његов атар ушао у састав већег суседног села, у конкретном случају то је Дражевац, где се и данас један крај (под њивама) назива Частрен.

Етимологија ми није баш најчистија, али би могло имати везе са чатрњом, наш назив за цистерну. Частрна и цистерна, делује као да имају исти гласовни склоп.