Топонимија Београда

[Nebo]

Археолошки налази говоре да је подручје Вишњице било насељено још у неолиту, као и у гвоздено доба. За време римске власти, овде се налазила тврђава (каструм) Ad Octavum. Тврђаву су разорили варвари (вероватно Хуни) у 5. веку. Јустинијан је обновио у 6. веку, саградивши утврђење правоугаоног облика 180 х 100 метара. Прокопије помиње Октавум на осмом миљоказу од Сингидунума. Осим остатака утврђења и стамбених објеката, на подручју Вишњице пронађене су и римске некрополе, као и остаци ранохришћанске цркве са крстионицом. Остатке тврђаве Словени су касније назвали Градина, како се и данас назива овај локалитет. Знајући да је ово било знатно утврђење и да га је обновио византијски цар, Срби су Вишњицу називали и - Мали Цариград.

Према Каницу, на подручју Вишњице свој летњиковац је имао деспот Ђурађ Бранковић, чије зидине су постојале у време кад је он боравио у Србији (1860-их). Летњиковац је изграђен код термалних извора у Вишњици, које је деспот користио. Угри почетком 15. века обнављају део старог римског каструма за потребе предстраже Београда. Ту је наводно био угарски војсковођа Филип Маџарин, како га назива народна епика. Између Градине и Дунава се налазило и „маџарско гробље“.

Филип (у нашој епици и као - Вилип) Маџарин је заиста могао бити заповедник вишњичке тврђаве, крајем 14. или почетком 15. века. Ради се о фирентинском пустолову и војсковођи шпанског порекла именом Philippus de Scolaribus, односно Pipo de Ozora, касније прозван Pipo Spano (1369-1426). Оно племићко „de Ozora“ му долази по жени Варвари, кћи Андрије Озорског. Са 17 година ступио је у угарску војну службу код краља Жигмунда у којој је остао до краја живота. Истакао се борбама против Турака у Подунављу, а у првим деценијама 15. века био је темишварски војвода, тако да је заиста могао имати у својој надлежности и вишњичку тврђаву. У епској песми, Филип пије вино са Змај-деспот Вуком, и бије мегдан против Марка Краљевића (који га на крају убија). Деспот Вук Бранковић је рођен кад су Марко и Филип већ били покојни, али су ова двојица потоњих заиста били савременици, па није искључено да су се негде „гледали преко нишана“, с обзиром да је Марко као турски вазал ратовао против Угара.

У турско време, Вишњица се први пут, под тим именом, помиње у дефтеру из 1560. године, када, заједно са околним селима Миријево, Горње и Доње Сланце, припада вакуфу Мехмед-бега Јахјапашића, некадашњег смедеревског санџак-бега и румелијског беглербега. За све време турске власти, овде је било насеље. Повремено су Вишњичани бежали преко Дунава у аустријски Банат, за време немирних година.

У модерној Србији, Вишњица је била село надомак Београда, све до 1970. године када је сеоски атар ушао у оквире Општине Палилула.

Вишњица је изњедрила познатог руског генерала из 18. века Теодора Вишњевског. Презиме је узео према родном месту.

[НиколаВук]

Латенска (келтска) некропола на подручју Карабурме се налазила између Вишњичке и Дантеове улице и Миријевског булевара и истражена је приликом радова на изградњи насеља Нова Карабурма. С обзиром да су Келти своје некрополе увек смештали изван граница опидума (утврђеног насеља које се обично налазило на неком брежуљку или брду, ради лакше одбране), тј. у његовом подножју, може се претпоставити да се опидум Скордиска, Сингидон, налазио на простору данашње Звездарске шуме јер она представља најдоминантију узвисину у непосредној близини Карабурме.

http://beogradskonasledje.rs/kd/zavod/palilula/praistorijska_karaburma.html

http://virtuelnimuzejdunava.rs/%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0/%D0%BA%D1%83%D0%BB%D1%82%D1%83%D1%80%D0%BD%D0%BE-%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%B5%D1%92%D0%B5/%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B5%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D1%88%D0%BA%D0%B0-%D0%BC%D0%B0%D0%BF%D0%B0-%D0%B4%D1%83%D0%BD%D0%B0%D0%B2%D0%B0/%D0%BA%D0%B0%D1%80%D0%B0%D0%B1%D1%83%D1%80%D0%BC%D0%B0-%D0%B8-%D1%80%D0%BE%D1%81%D0%BF%D0%B8-%D1%9B%D1%83%D0%BF%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0.64.html

[Nebo]

Сасвим могућно. Звездара, односно Велики Врачар, је доминантно брдо у овом делу шире околине Београда.

[Nebo]

Вишњичка Бања је западни део Вишњице у подножју брда Лешће. Некада су се ту налазили бројни минерални и термални извори. Данас су остала само три извора, а остали су затрпани или каналисани у подземну кишну канализацију. Један од та три извора у Бањи је богат сумпором. Управо због тих извора, овај део Вишњице понео је назив - Вишњичка Бања. Поменуто је већ да је деспот Ђурађ Бранковић код тих извора саградио летњиковац. А сигурно је да су и Римљани имали у виду ове изворе кад су на подручју Вишњице подигли насеље.

Лешће је брдо на источној страни Миријевског потока, југозападно од Вишњице. Данас је то једно од великих београдских гробаља. На војној Ђенералштабној карти Србије из 1894. године, ово брдо је означено под називом - Липар, а његове падине према Роспи Ћуприји као - Лешје. Топоними Лешће и Лешје су истог корена, од лесковог грмља, шибља, исто и – лештар, лескар, и сл. Липар, јасно, по липама.

Помињући аде у околини Београда, не би било праведно проћи Карабурмом и Вишњицом а не навести коју реч о Ади Хуји, иако је о њој већ било помена на овој теми...

Ада Хуја је раније била острво, а у модерно време је насипањем спојена са обалом и претворена у полуострво. На острву је било термалних извора , па је почетком 20. века на њему било бујна шума, док су делови били претворени у винограде. У самом приобаљу било је неколико незваничних плажа и купалишта. Остало је упамћено да су на острву живела бројна јата вивака. Међутим, ово лепо острво је 1960. године претворено у градску депонију, све до 1977. године, а затим су тамо изграђена разна индустријска постројења, која и данас тамо раде.

Што се порекла самог топонима тиче, Зрно је већ раније поставио исечак из једног рада, где се наводи реч „хуја“ у смислу одморишта на пловном путу:

„Једну од највећих житарица на Сави и Дунаву уопште дао је 1852. године направити у Јасенову земунски трговац Шпирта, који се касније посрбио. Та лађа „Македонија“ носила је до 5.000 центи терета, стајала је 12.000 ф. и пловила Савом, Дунавом и Тисом. Од Сиска до Земуна, „на фури“ низводно превалила је 79 1,2 миља или 594 км, а узводно од Земуна до Сиска имала је 115 „хуја“ (Rastorte).

Дакле, вероватно је ова ада била згодно одмориште речним бродарима на путу низ Дунав, па је по томе и названа. Једино што не знам каквог је порекла та реч (мађарског?).

Вилине Воде су крај узводно Дунавом од Карабурме, насупрот горњег шпица Аде Хује. Биле су излетиште београдских Турака и дорћолских Јевреја, а касније и београдских Срба. У даљој давнини ово је било мочварно земљиште уз Дунав. Према легендама, ту су живеле виле, те отуд и назив. Касније је мочварно земљиште засуто, па је најпре нестало вода, а данас је нестало и земље - ово је данас једна од индустријских зона Београда (ту је београдска лука, туда пролази железница, и још мноштво индустријских постројења и магацина). О вилама да не говоримо. Можда су остали само вилински коњици, ако и њима није превише загађено...

[Nebo]

Назад на североисток Београда.

Миријево је крај на и око Миријевског брда, на југоисток од Великог Врачара.

И на подручју Миријева су пронађени археолошки остаци из гвозденог доба, а у време Римљана ту је била једна станица на путу за Виминацијум (Mutatio ad Sextum).

У подручју Миријева пронађена је и средњевековна некропола са прелаза 12. у 13. век.

Миријево се помиње у турском дефтеру за Смедеревски санџак из 1476. године, уписано под називом Мирановац. 1536. и 1560. године, са још неким околним селима, припадало је вакуфу Мехмед-бега Јахјапашића.

1640/41. у дефтеру је уписано под називом Миријево.

Назив можда потиче управо од турске пореске речи „мирија“ - дажбина. Почетком Другог светског рата, прота Јордан Поповић је забележио да је у дворишту једне куће до пред крај 19. века била нека земуница са чардаком у којој су турски порезници наплаћивали мирију.

http://www.mirijevo.co.rs/Istorija/

Друга опет верзија каже да су се стари Миријевци преселили из свог ранијег села, уз Цариградски друм, ниже у крај обрастао шумом, да их не би узнемиравали Турци и остали, јер су уз сам друм, па су у новом селу пронашли мир, а село због тога назвали Миријево.

Према једној верзији, овде су се населили житељи македонског села Мирово, па су долели и завичајни топоним, који се током времена изобличио у Миријево.

Николић („Околина Београда“): „За београдско Миријево се каже: „За име овога села постоји прича, да је постало по неком миру, који је закључен у време када су Турци владали Србијом“.

Ипак, далеко је извеснија верзија постанка овог топонима коју бележи Михаило Миладиновић ("Пожаревачка Морава") за браничевско Миријево: „Предање говори о оснивачу села Мирији, односно постанка Миријева везује се за Јеринино доба, али сва је прилика да је ово предање нетачно те да је насеље млађе.“ Дакле, од личног имена Мирија“.

На неким страницама нађох и да је Миријево у прошлости у пореским документима и војним и цивилним мапама било записивано и под називима Мирине, Мирјевци, Мирање, Милијево, Miliero, Mirowa, Miriowa, Miria-Nebel. Ови латинични називи су из 18. века, из времена аустријске Краљевине Србије. Становништво Миријева се раселило током рата 175-1717. године, па су аустријске власти село населили немачким колонистима. Село је уписано као Miria-Nebel. Тек у време Карађорђеве Србије Миријево је поново насељено србским становништвом. 

[Nebo]

Занимљиви локалитети на подручју Миријева су и Бајдина (назив за виноград), Екмеклук (по турцизму екмек = хљеб, вероватно је ту некада била пекара хљеба), Ћуртово Брдо на којем је пронађена поменута средњевековна некропола.

Ђорђе Обрадовић звани Ћурто био је један од војвода Првог српског устанка. Господарио је Јадром и Рађевином и делом Мачве. Био је одважан, али самовољан и узимао је са својом четом учешће у устаничким борбама против Турака по сопственом нахођењу. Био је у сукобу са Јаковом Ненадовићем, Николом Грбовићем и поп-Луком Лазаревићем. Већ у првим устаничким данима, остали устанички прваци су разматрали да се он уклони. Пресудан догађај био је кад није спречио продор једне турске јединице из Босне (неки су говорили и да их је пустио за новац) нити о томе обавестио остале устаничке јединице, па је овај турски одред после нанео велике жртве и штету устаничкој војсци код Шабца. Због тога је, по Карађорђевом наређењу, затворен и, након кратког суђења, осуђен на смрт, у лето 1804. године. Постоји више верзија где је убијен - у Шабцу, Лешници, Новом Селу у Јадру. Није ми познато зашто се брдо на подручју Миријева назива по њему.

https://archive.fo/20130706035840/http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1016/tekst/pogubljenje-djordja-curcije/

У атару Миријева извире Миријевски поток који је помињан када је писано о Карабурми и Роспи Ћуприји.

Постоји село истог назива и у Поморављу у Општини Жабари. Становници овог Миријева су Власи. Занимљиво је да у влашком Миријеву постоји заселак Палилула.

У 16. веку у области Рудничке Мораве постојало је село Миријевац (турски дефтер за Смедеревски санџак из 1528. године). Назив вероватно долази од старијег Мирије вас = Миријино село, што указује да се ради о личном имену. А исто би највероватније могло бити и у случају београдског Миријева.

Истог порекла је вероватно и Мирјевац пописан у области Вука Бранковића, у нахији Лаб, 1455. године.

[Nebo]

Понегде се може наћи податак да се у првој половини 15. века на простору Карабурме налазила нека тврђавица ("град") под називом Деспотовац (по Деспоту Стефану Лазаревићу).

Налаз наше форумашице Азот, Деспотовачка улица у Вишњици, названа по тврђави Деспотовац.
По свој прилици, тврђава се налазила на подручју данашње Вишњице, а не на Карабурми.

https://www.planplus.rs/palilula/ulica/despotovacka/71603

[Nebo]

Аустријска мапа и цртеж Београда из 1717. године (такође Азотиним доприносом):

[Nebo]

И ова из 1867, Емилијана Јосимовића:



Emilijan Josimovic - Beograd 1867

Beograd 1867, nacrtao Aleksandar Deroko po planu Emilijana Josimovića.
Izvor: Politikin Zabavnik

БЕОГРАД ОКО 1867. ГОД.

Капије на шанцу око старе вароши. Ове су капије порушене, углавном, 1862. год., док је Стамбол-капија срушена 1866. год.
I. Сава-капија, II. Варош-капија, III. Стамбол-капија и IV. Видин-капија

1 — Mecтo на Калемегдану где је извршена предаја градова кнезу Михаилу
2 — Касарне у Доњем граду (порушене после 1918. год.)
3 — Капија Карла VI (саграђена у првој половини XVIII века)
4 — Унутарње војно пристаниште у Доњем граду
5 — Џамија у Доњем граду (срушена после 1948. год.)
6 — Хамам у Доњем граду
7 — Капија из времена деспота Стефана Лазаревића (из почетка XV века)
8 — Пашин конак у Горњем граду (срушен после 1918. год.)
9 — Џамија у Горњем граду (срушена после 1882. год.)
10 — Пристаниште на Дунаву
11 — Пристаниште на Сави
12 — "Ђумрукана" (саграђена 1835, срушена после 1918. год.)
13 — Саборна црква (саграђена 1837—1845. год.)
14 — Митрополија (саграђена 1837—1840. год., срушена после 1918. год.)
15 — "Нови конак" или конак књегање Љубице (саграђен 1831. године)
16 — Хотел ЏКод Јелена" (саграђен 1841, срушен после 1918. год.)
17 — Кућа Цветка Рајовића (у време бомбардовања Београда 1862. године била 1 српска. жандармерија, доцније Реалка)
18 — "Пиринчана", остаци резиденције принца Александра Виртембершког (caграђена почетком XVIII века, срушена 1870. год.)
19 — Барјак-џамија
20 — Ичкова кућа (саграђена 1825, срушена 1936. год.)
21 — Делијска чесма
22 — Турска кућа, од 1808. године Доситејев лицеј
23 — Капетан-Мишино зданије (саграђено 1863. године)
24 — Државна штампарија (саграђена 1835. год., срушена после 1945. год.)
25 — Чукур чесма
26 — Коларчева пивница (саграђена 1860. год., срушена за време II светског paтa)
 27 — Теразијска чесма (подигнута 1860. год.)
28 — Варошка болница (саграђена 1865. год.)
29 — Кућа Стојана Симића (саграђена око 1930. год. Од 1843. до 1903. год. била двор Обреновића. Срушена 1903. год.)
30 — Дворац престолонаследника Михаила, доцније Министарство унутрашњих и спољњих послова, срушен 1903. год.
31 — Кућа Стојана Симића (саграђена после 1842. год. Доцније Руско посланство. Срушена за време II светског рата)
32 — Вазнесенска црква (саграђена 1863. год.)
33 — Дворац кнеза Милоша (саграђен 1829—1836. год. Доцније Министарсгво финансија. Срушен после 1918. год.)
34 — Касарна (срушена после 1918. год.)
35 — Црква Св. Марка (саграђена 1832. год., срушена 1930. год.)
36 — Војма академија (саграђена 1830. год., срушена за време II светског рата)
37 — Касарна (саграђена 1832. год.)

са: http://www.staribeograd.com/galerija/v/mape/Emilijan+Josimovic+-+Beograd+1867.jpg.html

О Емилијану Јосимовићу:

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%95%D0%BC%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%BD_%D0%88%D0%BE%D1%81%D0%B8%D0%BC%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B

[Nebo]

Видим сад код Реље Новаковића како је записано данашње Миријево у дефтерима из 1528/30. године: као Миријевци (Miryevçe), други назив Мирање (Miranye). Онај први назив указује да су у питању људи досељени из неког села под именом Миријево. Можда оног браничевског Миријева?

[Nebo]

Сланци и Велико Село су села на крајњем североистоку Београда.

Сланци су назив добили по минералним изворима.

Најстарији помен Сланаца је из турског Пописа влаха Београдске нахије из 1528. године, уписано под називом Islanaç, као селиште. Исто је и у дефтеру из 1530. године

1536. и 1560. године, уписана су два насеља - Горње (Gorne Islançe) и Доње Сланце (Dolne Islançe) која су, са још неким околним селима, припадала вакуфу Мехмед-бега Јахјапашића. Дакле, може се закључити да су Турци на селиште некадашњег села населили влахе. У дефтеру из 1640/41. године такође постоје Горње и Доње Сланце. Горње Сланце касније је названо Мало Сланце, а у време аустријске власти у 18. веку, на једној мапи (Јозефа де Хара, 1717) га налазимо уписаног као - Zelance. На овој мапи, у Горњем Сланцу је уцртана црква, а одмах поред села и друга, што можда значи да је у питању сеоска црква и манастир, што би могло да укаже на положај овог села у односу на сланачки манастир, односно негде на простору између Манастира Сланци и Великог Села. Истовремено постоји и Доње Сланце или само Сланце, са муслиманским живљем. На Де Харовој мапи и оно је уписано под истим називом - Zelance. Ово Доње Сланце је на подручју данашњег села Сланци.

Село је познато и по манастиру који се у народу најчешће назива по имену села у чијој близини се налази - Сланци, а званично је ово Манастир Светог архиђакона Стефана. Манастир је метох Хиландара. Можда због тога влада мишљење да га је подигао још Свети Сава, у шта је тешко поверовати, с обзиром да тадашња средњевековна србска држава није допирала тако далеко на север Балкана. Према другој верзији, манастир је подигао краљ Драгутин у време када је држао ово подручје као сремски краљ. Према манастирским списима, манастир је обновио деспот Ђурађ Бранковић. До деспота, манастир је био посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, а у знак захвалности због велике обнове, монаштво је променило манастирску славу у Светог Стефана, што је била крсна слава Бранковића. Манастир су разорили Турци 1459. године.

Према ранијим мишљењима (Дејан Медаковић, „Манастир Сланце код Београда“, 1955), манастир је знатно млађи и подигнут је након обнове Пећке патриаршије, 1560/70-их, када је подигнут и манастир Винча недалеко од Сланаца на југ, а најстарији писани помен Манастира Сланци је из 1666/67. године. Међутим, Хазим Шабановић је 1964. године објавио податке из турских дефтера за Београд и околину у раздобљу 1476-1560. године, и у дефтеру из 1560. године податак о Манастиру Ваведење код села Оршљан (о овом селу више речи касније). Дакле, 1560. године је овде постојао манастир (додуше, у њему је живео само један монах именом Рафаило), што указује да је манастир највероватније ту постојао пре турског освојења Београда, чиме на снази добија предање о подизању или обнови манастира средином 15. века, од стране деспота Ђурђа Бранковића.

Село под називом Сланце пописано је и у области Вука Бранковића 1455. године у нахији Лаб.

[Nebo]

Сам назив Велико Село не треба посебно објашњавати. Оно је као такво уписано у свим дефтерима и аустријским мапама где и Сланци. С обзиром да га и најранији турски дефтери за ову област (почетак 16. века) називају Велико Село, намеће се закључак да је оно носило тај назив и пре турског освојења Београда и околине.

Риста Николић („Околина Београда“) записао је да народ Великог Села мисли да се оно раније (у мађарско доба, крајем средњег века) звало Чагљан, а кад су га освојили Турци, они су ту населили нове становнике из Бугарске, који су своје село прозвали - Ново Село, а касније - Велико Село. Међутим, из дефтера видимо да се још 1528. године село назива Велико Село, а да напоред с њим постоји и село Чагљан (о којем ће бити више речи) све до прве половине 18. века. 

Кроз Сланце и Велико Село тече Манастирски (или Сланачки) поток, који се улива у Дунав код Великог Села, насупрот раније помињане Доње Аде. Занимљиви топоним на подручју Сланаца и Великог Села су брда и брежуљци: Брешће, Вукојев Валог, Голо Брдо, Градиште, Змајевац, Липовица, Милићево брдо, Никино брдо, Осовље, Сланачко брдо, Трапино брдо.

[Nebo]

Занимљив је и топоним једног локалитета између Лешћа и Сланаца - Жежница.

На том месту је била нека топионица, па је по томе жежењу метала и настао овај назив.

"Близу Лешћа је место Жежница, где је било казана у којима се топило олово, а и данас се може наћи „бронза“. (Николић, "Околина Београда")

[Nebo]

О неколико ишчезлих села са овог дела београдске околине.

Ошљан (или Ошљане) је некада било село негде између Великог Села и Винче. 1528. године наводи се као селиште (мезра), а у дефтерима из 1530, 1536. и 1560. као насељено место (у последња два дефтера, као - Оршљан). Што, слично као у случају Сланаца, указује да је старо становништво напустило своја огњишта у време турске најезде на Београд, а да су око 1530. године Турци ту населили неко друго станвништво.

Ошљан се налазио близу Дунава, што данас на мапи можда не изгледа тако, али у 16. веку вероватно је ток био нешто другачији. Новаковић, осим тога, наводи и да је „простор између Великог Села и Винче био подложан плављењу, понегде y ширину и неколико стотина метара. Тај простор je и y наше време ненасељен и подводан... И данас ce један део на средини те наплавине назива Острово, што ће рећи да je тај део, зависно од нивоа воде, бивао некад претваран y језеро, a некад y острво (Реља Новаковић, „О ишчезлим селима на подручју Београда“). Ошљан се помиње последњи пут у првој половини 18. века, у нашим црквеним списима као Ошлани (1734), и аустријским документима (Oslani, 1739).

Данас постоје два локалитета под овим називом. Један је на североисток од Малог Мокрог Луга, а други ближе Великом Селу. Постојање два Ошљана је можда у сагласности са податком из 1560. године, по којем је село О(р)шљан било подељено на два џемата - хришћански и муслимански.

Раније су на овом потесу пронађени археолошки остаци који се могу датирати на период римске владавине. На жалост, већи део овог подручја је претворено у београдску депонију смећа.

Топоним Ошљане постоји и у другим нашим крајевима. Тако постоји село код Књажевца (пописано као Oslan у дефтеру за Видински санџак, још 1466. године) и Ошљанска река која туда тече. Затим и на северу Косова, код Вучитрна (пописано још 1455. године у области Вука Бранковића).

Милица Грковић („Насеља и становништво области Бранковића 1455. године“) топоним Ошљане изводи од старословенске речи за магарца - осьл.
У Караџићевом Рјечнику за Ошљи, ља, ље стоји да упућује на значење магарећи и товарани.

С обзиром да се као претурски становници београдског Ошљана помињу Маџари, пада ми на памет могућност да би топоним Ошљан могао бити мађарска верзија топонима Сланци - Oslan.

Кроз ово подручје тече Ошљански поток, који се улива у Дунав.

[Nebo]

Чагљан се налазио на простору између Великог Села и Вишњице, ближе Дунаву..
У дефтерима из 16. века уписиван је као Чагљан или Чагљен, а наводи се још и као Чаглан. И данас у атару Великог Села постоје локалитети Чагљани и Чакљане, за који мештани говоре да је некад било засебно село. По селу је добила назив и помињана ада Чакљанац (или Чагљанска ада) преко рукавца Дунава, која је вероватно била у поседу мештана Чагљана. У аустријски мапама и документима из 18. века, налазимо разне облике овог топонима: Sasla, Saslau, Taglen, Toglen, Tagleno, Chaglan, Schaklan, Schacklan, Chalan. Чагљан је запустео током аустро-турског рата 1735-39, и никада више није поново насељен.

Претпостављам да је топоним изведен од речи чагаљ - шакал. Новаковић (наведени рад) не даје објашњење назива: „Да ли би ce име села могло везати за боравак Мађара на овом подручју, о чему, можда, сведочи локалитет „Мађарско гробље“ изнад Вишњице или су y питању неки други првобитни становници...“

Риста Николић (наведени рад) бележи: „На месту Чагљанима, у равници поред Дунава, прича се, да је било маџарско село Чагљане, по причању неких онда је Вишњица била град – када Београд није постојао. Прича се и о маџарском гробљу, које је било на Чагљанима, а и код данашњих сеоских кућа ископавани су људски костури и вадили камење, те веле, да је и ту било маџарско гробље. Постоји и предање, како су онда живели становници друге вере – Јермени. Данашње село је најпре било у Чагљанима и звало се Чагљаница. Неки то место називају Селиште, али ређе, обично се чује назив Чагљани, те неки и не знају за Селиште у атару овог села“.

[Nebo]

На аустријским мапама из 18. века, на простору између Вишњице и Чагљана, на самом Дунаву наспрам улаза у рукавац који одваја аду Чакљанац од копна може се наћи село Шеранка (?), што је дословно читање немачког исписа Scheranka. О овом селу нема других података, осим са тих мапа. Дакле, нешто је заиста постојало, али вероватно само током аустријске власти. Сасвим је могуће да се радило о аустријској или немачкој колонији која је потрајала колико и аустријска власт у Србији у 18. веку. Према Новаковићевом мишљењу, ово је могло бити спонтано засновано насеље уз војничку касарану која је штитила ову страну понтонског моста који је управо на овом простору спајао београдску околину са Банатом. Сам назив Шеранка је нејасног порекла. Видим на мрежи да код Словака постоји презиме Šeranka.


О селу Климента које је једно време постојало у овом делу београдске околине писано је раније на овој теми:

https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=3778.60


Башче су вероватно биле село код Миријева, са друге стране Миријевског потока. Помињу се у србском документу из 1822. године, а у списку села срезова врачарског и грочанског М.Ђ.Милићевића из 1870. године, оно се не спомиње, али Милићевић ставља напомену да је село раније постојало. Уколико је било муслиманско, можемо претпоставити да је замрло током 1830-их, када се велики број муслимана иселио из Србије. Занимљиво је да је на аустријској мапи из 1717. године са француским исписима („Plan de la glorieuse Bataille donnée le 16e Août, 1717 proche de Belgrad“), поред Миријева, са друге стране Миријевског потока, уцртано село под називом Jardins, што је дослован превод на француски речи - баште, односно турски - башче.

[Nebo]

Највероватнији положај ових ишчезлих села:

[Nebo]

Калуђерица је старо село, сада познато као највеће „дивље“ (неплански и нелегално изграђено) насеље у Европи. Стари положај изворног села био је на југозапад од данашње Калуђерице, између Великог Мокрог Луга и Кумодража, у подножју Торлака. Овај потес се данас назива - Стражарска коса. Негде почетком 19. века, становништво се померило на исток према Винчи и тамо засновало ново село истог имена. Оно своје старо селиште називали су - Стара Калуђерица. Из данашње перспективе, Старом Калуђерицом се сматра то друго село, а Калуђерицом насеље настало у раздобљу од 1980-их, па до данас. Иначе, већ је раније писано да се на подручју данашње Калуђерице (ове „дивље“) у 19. веку налазила Махала Мокри Луг.

На подручју Калуђерице постоји локалитет под називом - Љубичица. Не треба овај топоним тумачити називом за пролећни пољски цвет, јер је он изведен од личног мушког имена Љубич, попут - Љубичево, Љубичева коса и сл.

Села, заселака и локалитета са називом Калуђерица има на више места по нашем простору (код Страгара у Шумадији, у Јасеници, код Лебана, Пирота, Приштине, код Берана, у Пиви, у Поповом Пољу у Херцеговини, итд), затим речица у Сиринићкој жупи, итд.

Не знам због чега је ово село код Београда прозвано Калуђерица. Могуће је да су досељеници који су засновали село негде у 18. веку донели тај топоним из свог завичаја (Левач), а могуће је да се на месту где су се доселили некада налазио неки женски манастир који је запустео, па по калуђерицама и назив селу. За многе од других топонима са овим називом, објашњење порекла назива је управо такво.

[Nebo]

Коначно, ову приградску област треба заокружити Винчом, која је својим атаром суседно село Великом Селу, Сланцима, Миријеву, Калуђерици. О Винчи се све зна, о континуитету живота од неолита па до данас (свакако, уз краће прекиде узроковане сеобама, варварским пустошењима и ратним дејствима кроз целу историју), па не бих ширио причу о повести Винче.

Што се самог топонима тиче, нисам нашао одговарајуће објашњење у литератури. Тражећи сувислији одговор на порекло топонима Вишњица од воћњака вишње, нађох мишљење да топоним долази од ранијег Винштица, а све у склопу чињенице да је десно приобаље Дунава од Вишњице па низводно познат виноградарски крај. Према неким старијим описима, цело ово подручје, све до Смедерева, било је у виноградима.

http://www.mirjanadetelic.com/gradovi/gradovi/Visnjica.htm

Ако је Вишњица настало од Винштица, није ли можда и топоним Винча истог порекла и везан за виноградарство и винарство? Можда од старијег Винска, или Виншта, упрошћено од - Виништа. Онда би можда ова два топонима била у својеврсној вези: јужније Виншта (Винча) а северније њен мали парњак - Винштица (Вишњица).

Са друге стране, имамо и римски топоним Vinceia код Смедерева, што би можда могло имати везе и са београдском Винчом.

Николић („Околина Београда“) бележи: „Прича се, да се ово село најпре звало Грбуље, па је доцније названо Винча. Мисли се, да је име Винча постало од вина - винове лозе, јер се прича, да је у старије време у овом селу било много винограда... Први досељеници у данашњу Винчу су живели, према причању, у Губеревцу – Космајски срез. Отуда су многи због турског зулума и бега губеревачког пребегли у Банат и Срем, где им и данас живе потомци, а неке при бежању задржи „добри бег ошљански“ и настани их у Ошљанима. Становницима ошљанским, који су се бавили риболовом, било је тамо незгодно, јер нису могли пазити на своје чамце у Дунаву према Грбуљи – познијој Винчи те замоле свог спахију, да се са њим заједно преселе у Грбуљу – данашњу Стару Винчу ближе Дунаву, што им он и одобри*.

Не знам кад су могли бити ови догађаји које је Николић забележио о Винчи, али се Винча под тим именом помиње у свим турским дефтерима 16. и 17. века, као и аустријским документима 18. века, тако да ту постоји континуитет. Могуће је да је село запустело у неком од ратних раздобља 18. века, те је дошло до смене становништва, што је сачувано у предању тих познијих Винчанаца.

[Nebo]

Топоним Грбуље (или Грбуља) нисам нашао по другим изворима.

Иначе, грбуље су локализам за пољопривредну алатку грабуље, а постоји и врста крушке под називом грбуља.

Највероватније објашњење ипак је да се ради о називу за просту кућу, чији опис даје Милисав Лутовац у раду „Ибарски Колашин“: „Најстарији и најпримитивнији тип куће је кривача или грбача, једна врста дубирога на слеме, чији је скелет од прошћа - цепаница, а кров од сламе. Уствари она личи на кров какве веће куће, који је постављен на земљу“. Други назив за грбачу је управо грбуља, a каже се још и грбуљача.

У Лутовчевој књизи дат је и цртеж грбуље: