Перуничић, Ђурђевдан, Борова, Пљевља, хаплогрупа J2b M205>Y22066
Перуничићи су према предању пореклом од Богдановића из Бањана. Милета Војиновић (Становништво Пљеваљског краја) их, са друге стране, сврстава у староседеоце у том крају. Карактеристичнио је међутим да се и ту, као старије, спомиње презиме Богдановић:
„Стара српска братства у Маочу
Према народном предању, у Маочу су још за време Немањића живела братства: Марковићи (такође J-M205), Богдановићи, (од њих су Перуничићи), Хљебчевићи, Секулићи и други. Марковићи су живели у Водном, Слаткој, Перотину, Градини и Горњим Крупицама. Њих је било десетине кућа. Око 1800. године долазило је на вашар код цркве на Мариној Шуми по 100 момака и толико девојака. Богдановићи су живели у Подборови, Борови и Барама. Од бројне породице је око 1800. године остала само удовица Перуника са једним сином, по којој њени потомци добише презиме Перуничићи. Секулићи су, према Танасију Пејатовићу, живели у Маочу и одатле се раселили.“
„Перуничићи су се некада презивали Богдановићи, па се по удовици Перуницки Богдановић њени потомци прозваше Перуничићи. Према казивању Ратка Перуничића, они су од Богдановића који су овде живели још пре косовске битке, 1389. године. Богдановићи су живели у Подборови, Борови па и у једном делу Речког Брда. Било их је више десетина кућа После Марковића, били су најбројније братство у читавој регији. Имали су турске тапије – потврде о власнииштву имања, али то није могло спречити Мицановиће да им мало по мало одузму сву земљу у Подборови, односно маочкој котлини.“
Генетски се Перуничићи сасвим лепо поклапају са осталим M205 родовима из Потарја и Полимља (385=15-18, 458=15, 576=19, 570=18). Најближи су им већ поменути Марковићи, Чамџићи, Кричке из Далмације, итд.